Koliko daleko je neoliberalistički projekat spreman da ide možda najbolje pokazuje bolivijski primer njegove primene. Teško da postoji jasniji primer onoga što Dejvid Harvi naziva “akumulacija razvlašćivanjem” nego što je to bio pokušaj izvršilaca radova neoliberalističkog projekta u Boliviji da privatizuju gradski vodovod u Kočabambi i izvore vode u okolini ovog trećeg po veličini grada u Boliviji. Kada je velika multinacionalna korporacija Behtel (Bechtel) postala vlasnik gradskog vodovoda, cena vode je drastično porasla, a uz to je čitav južni do grada ostao bez pristupa vodi. Ovu okolnost iskoristili su mnogi privatni preduzetnici koji su počeli da prodaju vodu iz cisterni, pri čemu je ona bila veoma lošeg kvaliteta. Neoliberalizam je učinio da izvor života za siromašne ljude postane luksuz.

Ali arhitekte ovog projekta komodifikacije i eksplotacije životnih resursa bez presedana nisu mogli ni da sanjaju da će njihova pobeda biti samo privremena. Privatizacija vode izazvala je erupciju protesta koji će za samo nekoliko meseci dostići tačku usijanja oličenu u jednoj od najvećih pobeda nad neoliberalizmom. Sve je počelo 10. januara 2000. godine. Ovaj dan u kalendaru emancipacije treba da bude upisan crvenim slovima. Tog dana je došlo do okupljanja velikog broja građana, radničkih organizacija, sindikata, oformljenih komiteta za vodu, studenata, ekoloških aktivista, stručnjaka koji se bave pitanjima vodosnabdevanja, itd. Na velikom skupu izvršene su konsultacije na kojima je odlučeno da se blokraju ulice Kočabambe.  Sledećeg dana, 11. januara, blokada je počela. Privatizacija vode učinila je da ulice ovog grada za samo nekoliko časova budu preplavljene ljudima. Nakon tri dana, predstavnici vlade prihvatili su pregovore sa pobunjenim građanima.

No, obećani pregovori iz dana u dan su bili prolongirani. Početkom februara, tačnije 4. februara, blokada je ponovno pokrenuta. Ovoga puta reakcija režima bila je nasilna. Jake policijske snage istog dana su počele da razbijaju blokadu. Međutim, to je samo pojačalo nezadovljstvo građana i aktivista. Umesto razbijanja blokade policijska akcija proizvela je efekat njene radikalizacije. Za samo nekoliko dana grad je postao u potpunosti blokiran i paralisan. Vlada je još jednom morala da pristane na pregovore, pri čemu demonstranti nisu pristajali na ništa manje od zahteva za poništavanje zakona o privatizaciji izvora vode i vodovodnih resursa. Razume se da vlada nije imala nameru da ispuni ovaj zahtev. Početkom marta stanovnici Kočabambe i okolnih mesta samoinicijativno i samostalno organizuju referendum na koji se odaziva preko 50, 000 građana koji se većinom (95%) izjašnjavaju protiv privatizacije vodovoda i izvora vode. Kako vlada nije želela da pregovara, protesti se radikalizuju i počinju da se javljaju i u drugim krajevima Bolivije. Veliki sindikat seoskih radnika uključuje su u borbu i blokira brojne saobraćajnice. Borbe protiv zakona o privatizaciji vode kulminiraju 4. aprila. U Kočabambi je na delu bio generalni štrajk, dok je kompletna putna mreža u celom okrugu bila potpuno blokirana. Na ulicama Kočabambe solidarnost i zajedničko delovanje doživljavaju procvat. Porodice i zajednice na nekoliko sati su se rotirale na pozicijama onih koji održavaju blokadu. Zajednica je vodila računa o tome da aktivisti koji održavaju blokadu, i koji se nalaze na svojim pozicijama na ulicama grada, budu snabdeveni potrebnom hranom i pićem.

Kada je policija uhapsila nekoliko aktivista, protesti su dodatno radikalizovani. U okolnim selima počela je velika mobilizacija ljudi koji su intenzivirali proteste, dok su u samoj Kočabambi “tinejdžeri, muškarci i žene koji su bili članovi komiteta za vodu poneli svoje banere, molotovljeve koktele, kamenje i noževe na gradski trg spremni na otvorenu konfrontaciju sa snagama režima. Drugi delovi zemlje, uključujući i glavni grad La Paz, takođe su postali mesta masovnih protesta. U Kočabambi su vladine snage počele da pucaju na demonstrante. Ubijen je sedamnaestogodišnji dečak Viktor Hugo Daza. Nažalost, ovaj dečak tog dana je postao heroj borbe protiv neoliberalističke kolonizacije svega postojećeg. Njegovo mrtvo telo ljudi su na rukama preneli do trga. Uprkos ovom zločinu i militarnim akcijama vlasti, protesti i blokade su bili nastavljeni. Vlada je bila prinuđena da pristane na poništavanje zakona o privatizaciji vodovoda i izvora vode, što je bio uvod u odlazak makar jedne multinacionalne korporacije iz Bolivije. Bolivijski narod uspeo je da pobedi multinacionalnog giganta. Vodovod u Kočabambi ponovo je postao javno dobro u čijem upravljanju su sada mogli da učestvuju predstavnici COORDINADORE, organizacije koja je koordinisala akcije protesta i blokade.

COORDINADORU čini pet organizacija i čitav niz manjih samoorganizovanih grupa, pri čemu u njenom funkcionisanju ne postoji nikakva formalna hijerahija. COORDINADORA se dakle sastoji od Federacije fabričkih radnika Kočabambe (FABRILES), Departmanske federacije seljaka-navodnjavača Kočabambe (FEDECOR), Koordinacije šest federacija uzgajivača koke Tropske Kočabambe (CSFTC), i dve manje organizacije, Departmana radnika Centralne Kočabambe (COD-Cochabamba) i Federacije urbanih učitelja Kočabambe (FMUC). Pored ovih organizacija u akcijama koje preduzima COORDINADORA učešće uzimaju i brojne manje grupe organizovanih ljudi, poput lokalnih, komšijskih komiteta za vodu koji se javljaju u najsiromašnijim delovima grada u kojima je snabdevanje vodom najlošije. Značajnu ulogu u ratu za vodu odigrala su tzv. deca sa ulice koja su sebe nazivala vodenim ratnicima (guerreros del agua), a koja su se nalazila u prvim borbenim redovima i delovala na mestima najveće represije vladinih snaga. Učešće u COORDINADORI uzele su i studentske organizacije, veliki broj pripadnika tzv. srednje klase i, najzad, brojne grupe i organizacije stručnjaka za pitanja vodosnabdevanja u njegovim tehničkim, tehnološkim i ekološkim aspektima, poput Društva inžinjera Bolivije (SIB) ili Komiteta za odbranu vode i porodične ekonomije (CDAEF). Sve odluke unutar COORDINADORE donose se kroz stalne konsultacije delegata nominovanih od strane organizacija, kolektiva i pokreta koji su njen deo, pri čemu se delegati rotiraju na svojim funkcijama. COORDINADORA ima svoj izvršni komitet koji sprovodi odluke koje se donose u samoj bazi, na kolektivnim okupljanjima. Ova okupljanja, poznata pod nazivom cabildo (saveti), su u trenucima krize bila organizovana gotovo svakodnevno, pri čemu se na njima nekad okupljalo i nekoliko desetina hiljada ljudi.

Događaji u Kočabambi pokazali su da heterogena grupa različitih organizacija, koje u sebi okupljaju heterogene klasne i socijalne aktere (radnici, seljaci, intelektualci, srednja klasa), ugrožene procesima kapitalističke kolonizacije svega postojećeg, samoinicijativnom akcijom može praktično da blokira čitavu jednu državu i da putem istrajnog otpora samih aktera borbe ostvari pobedu nad multinacionalnim korporativnim kapitalom. Jer, krajnja konsekvenca njihove pobede bio je odlazak Behtela iz Kočabambe. Ovi događaji takođe su pokazali koliko mnogo mogućnosti je položeno u emancipatorskom praxisu koji se bazira na koordiniranim akcijama koje se rukovode principima samoorganizovanja i uspostavljanja veza između različitih samoorganizovanih sindikata, kolektiva i grupa na bazi učešća velikog broja ljudi u procesu donošenja odluka, međusobnoj solidarnosti, posvećenosti zajedničkoj borbi, istrajnosti, pa čak i spremnosti na podnošenje žrtava. Posebno značajno je to što se pokazalo da organizacije radničke klase istaknutu ulogu u ovakvim zbivanjima mogu da igraju bez aspiracija da se ponašaju kao avangarda koja nameće gotova i kruta rešenja. Jer, Federacija fabričkih radnika Kočabambe (FABRILES) svojim višegodišnjim iskustvom borbe protiv neoliberalizma dala je ogroman doprinos ovim borbama upravo zato što se opredelila za saradnju sa širokim spektrom socijalnih pokreta, a da nijednog trenutka nije pokušavala da preuzme ulogu avangarde, nego je delovala u okviru COORDINADORE poštujući principe kolektivnog donošenja odluka.  Štaviše, upravo ona je pružila ključan doprinos u inicijativi za osnivanje COORDINADORE. Oskar Olivera, sin rudara, fabrički radnik, jedan od osnivača FABRILESA i inicijator osnivanja COORDINADORE, na najbolji način sumira učinke ovih akcija, i pogađa samu njihovu bit, kada ističe da se njihov značaj ne iscrpljuje samo u tome što su oterale strane korporacije iz zemlje, jer su one pored toga potpuno zamenile vladu, političke partije i samu državu, novim tipom narodne vlasti baziranom na organizaciji otvorenih skupova na lokalnom i državnom nivou. “Za samo nedelju dana, država je bila srušena. Na njeno mesto postavljena je samouprava siromašnih zasnovana na njihovim lokalnim i regionalnim organizacionim strukturama” (navedeno prema Webber, Jeffery R. (2011), Red October: left-indigenous struggles in modern Bolivia).

U tom smislu i tom kontekstu, najdalekosežnije učinke rata za vodu u Kočabambi, koji je vođen na principima kolektivnog odlučivanja, treba tražiti u tome što je on pokazao da ostvarivanje socijalno-ekonomskih zahteva (borba protiv privatizacije vodovoda) može i treba da se prepliće sa razvojem samoupravljačkog praxisa kroz inicijativu “odozdo”, pri čemu ovaj vid emancipatorskog delovanja nastavlja da živi i da se širi i dejstvuje na širem području unutar jedne zemlje i u dužem vremenskom periodu i nakon ostvarenja određene akcije usmerene na ostvarenje socijalno-ekonomskih zahteva. Jer, nakon dobijene bitke za vodu u Kočabambi, u narednim godinama širom Bolivije nastavile su da deluju snage otpora neoliberalističkom poretku. Brojne organizacije indigenističkih stanovnika Bolivije inicirale su veliki broj protesta, štrajkova i blokada puteva. U Al Altu se 2003. ponovila masovna akcija samoorganizovanih kolektiva i grupa protiv privatizacije gasa, koja je kulminirala stvaranjem velikog broja autonomnih zona samoupravljanja u samom gradu.

Ali primer ove vrste socijalnih borbi u Boliviji zanimljiv je zbog još jedne stvari. Reč je o tome da su one, sasvim paradoksalno, bile definiitvno pasivizirane u trenutku kada je Pokret za socijalizam (MAS) pod vodstvom Eva Moralesa, prvo pristao da pruži podršku režimu Karlosa Mese koji je došao na vlast nakon što je pod pritiskom masovnih protesta širom zemlje vlast napustio predsednik Sančez De Lozada, poznat pod nadimkom Goni, koji je pobegao u SAD, a potom i sam došao na vlast u ovoj zemlji nakon izbora održanih u decembru 2005. godine.  Emancipatorska snaga samoinicijative potlačenih na neki način je bila reapsorbovana u Moralesov pokret koji je borbu prebacio u parlamentarnu arenu. Paradigmatičan primer u tom pogledu bi mogao da bude razvojni put Alvara Garsije Linere, komunističkog militanta, pripadnika gerilske armije Tupak-Katari (EGTK) koji je prešao put od osuđenika, koji je zbog učešća u oružanoj pobuni pod posebnim merama nadzora u zatvoru Čončokorou, u La Pazu, u periodu između 1992. i 1997. godine izdržavao zatvorku  kaznu, do važnog saradnika Eva Moralesa i njegove MAS partije, a potom i potpredsednika Bolivije. Zastupnik linije antidržavnog delovanja na bazi plebejskih potencijala komunizma, postao je zastupnik državne politike. Njegova dugogodišnja politička i životna saputnica, Rakel Gutierez, kritikovala je ovu vrstu političkog zastranjenja smatrajući da ona vodi do pasivizacije stvaralačkih, emancipatorskih i revolucionarnih potencijala delovanja  van okvira partijsko-državne paradigme borbi na levici. Ona u tom pogledu razlikuje dva strujanja unutar spektra pokreta koji su participirali u brojnim borbama koje su u Boliviji vođene u periodu između 2000. i 2005. godine; prvo, komunitarno i antidržavno, i drugo, nacionalno-popularno, koje je uvek usmereno ka osvajanju državne vlasti. “Prema njenom shvatanju, ovo drugo strujanje je fatalno – putem ideje nužnog delegiranja – naizgled kanalisalo, apsorbovalo i ućutkalo ono prvo” (Bostels 2014:215). Jer nakon dolaska na vlast, MAS je počeo da pravi brojne kompromise sa neoliberalizmom protiv koga je i sam bio, i protiv koga je ustao i stupio u borbu. Po starim i mnogo puta oprobanim receptima Morales je dosezanje istinskog socijalizma prolongirao 50 do 100 godina u budućnost, dok je u svakodnevnoj praksi nastavio da pruža mnoge koncesije neoliberalizmu. Uprkos otkazivanju poslušnosti MMF-u, i brojnim drugim značajnim učincima u domenu socijalne politike, zaštite zemlje od privatizacije i eksploatacije, pravo na privatnu svojinu je i dalje garantovano, a kapitalističko tržište i dalje nesmetano funkcioniše. Istaknuti lider brojnih pokreta i organizacija indigenističkog stanovništva Bolivije, i takođe jedan od lidera Tupak Katari revolucionarne gerile, Felipe Kuispe (Quispe) zvani El Mallku (Kondor), vlast Eva Moralesa nazvao je “neoliberalizmom sa indijanskim licem”. Samonicijativa potlačenih možda jeste u jednom trenutku bila pasivizirana, ali ona nije bila ugušena. Njihova borba u Boliviji se nastavlja. Sada u znatno težim okolnostima. Jer, protivnici više ne dolaze samo iz suprotnog tabora, nego i iz socijalističkih redova.

PODELITE