Noam Čomski je svoju knjigu Snovi i nadanja počeo pohvalom Latinskoj Americi. On je time pogodio bit stvari. Jer, ako princip nade, o kome je pisao Ernst Bloh, danas negde postoji, onda ga definitivno treba tražiti u Latinskoj Americi. Uostalom, to da su pogledi levice širom sveta uperene upravo ka Latinskoj Americi, i da se u zbivanja na tom prostoru na levici polažu velike nade, nije ništa novo. Ali problem je u tome što tu nadu levica sa Zapada, koja često, i s čežnjom, blagonaklono gleda na emancipatorske borbe na latinoameričkom tlu, pronalazi na pogrešnim mestima od čega nije operisan ni sam Čomski. Jer, ako je u prvi mah levica širom sveta svoje poglede okretala ka Čijapasu, i tamo u borbi pripadnika Pokreta zapatista pronalazila svoje nade i inspiracije za stvaranje alterglobalističkog pokreta, njen entuzijazam za takvu vrstu emancipatorske prakse je brzo opao. Danas zapatiste, koji i dalje postoje i vode borbe za opstanak sopstvene autonomije, niko na levici gotovo i ne pominje. S druge strane, nakon što je na prostoru Latinske Amerike došlo do velike krize klasične sandinističko-kastroističko-marksističko-lenjinističke paradigme borbe protiv kapitalizma i imperijalizma, i prilične izolovanosti pomenutog zapatističkog pokušaja pronalaženja nekih novih vidova antikapitalističke borbe, na sceni se, kao oličenje principa nade i nove paradigme borbe protiv ova dva tradicionalna neprijatelja radničke klase i svih emancipatorskih snaga, etablirala strategija postepenog uvođenja socijalizma odozgo, odnosno kroz pobede levih snaga u arenama parlamentarne borbe, nakon kojih prosocijalističke vlade dalje sprovode socijalne reforme. Bolivarska revolucija u Venecueli i Čavezov projekat socijalizma za 21. vek[1], pobeda Pokreta za socijalizam (MAS) pod vodstvom Eva Moralesa na parlamentranim izborima u Boliviji, dolazak na vlast bivšeg lidera radničkog sindikata, i lidera Radničke partije Brazila, Ignacija da Silve poznatijeg kao Lulo u Brazilu, i bivšeg pripadnika Tupamarosa, Hose Muhike u Urugvaju, pa i levo opredeljenih Kihnera u Argentini, Gutjereza u Ekvadoru i Ortege u Nikaragvi, postali su oličenje nade na mejnstrim levičarskoj sceni širom sveta.

U senci ovih “socijalizama za 21. vek”, koji, ukoliko se izuzmu neki veoma značajni emancipatorski učinci u Venecueli, u mnogim aspektima svoje prakse zapravo uopšte nisu tako novi, ostali su brojni samoinicijativno nastali i samoorganizovani pokreti širom Latinske Amerike koji su bremeniti ogromnim količinama onoga što je Ernst Bloh nazvao utopijskim viškom i koji su istinski nosioci i otelotvorenja principa nade, a bez kojih uostalom ni sam socijalizam za 21. vek verovatno ne bi postojao. Sebi u zadatak stavljamo da u kratkim crtama ukažemo[2] tek na nekoliko takvih pokreta ispunjenih iskrama komunizma, utopijskim viškom i principom nade.

 

Brazil: MST-Pokret zemljoradnika bez zemlje

 

Za brazilske krupne zemljoposednike kaže se da predstavljaju najreakcionarniju oligarhiju u Latinskoj Americi. Oni su jemac toga da milioni ljudi širom Brazila godinama ne mogu da dočekaju blagodati agrarnih reformi, mnogo puta u istoriji ove zemlje najavljivanih, a potom i mnogo puta loše sprovedenih. Koncentracija zemlje u rukama ovih zemljoposednika je frapantna. Brazilski latifundisti imaju  46% procenata zemlje u Brazilu u svom vlasništvu. Tako ljudi koji predstavljaju manje od 1% ukupnog udela u broju stanovnika Brazila, poseduju gotovo 50% ukupno raspoložive zemlje za poljoprivrednu proizvodnju. Oko 5,000 porodica kontroliše oko 40% procenata nacionalnog bogatstva, dok 10% populacije kontroliše 70% nacionalnog bogatstva Brazila. To, posmatrano iz drugog ugla, znači da 90% stanovnika Brazila mora da se zadovolji raspodelom 25% nacionalnog bogatstva. Jedan paradoks obeležava život ljudi najveće zemlje u Latinskoj Americi. Dok je na jednoj strani gotovo polovina obradive zemlje u vlasništvu bogatih latifundista, a uz to su velike površine zemlje klasifikovane kao neobradive i neproduktivne, prema podacima s kraja 20. veka, preko 4, 5 milona ljudi bez zemlje živi u uslovima ekstremnog siromaštva[3].

Ovakvo stanje stvari posledica je kapitalističke modernizacije koju su početkom sedamdesetih godina 20. veka počeli da sprovode isti oni akteri, dakle visoki oficiri brazilske armije, koji su, dakako uz pomoć svojih patrona iz US government, izveli vojni udar u aprilu 1964. godine i srušili predsednika Žoaoa Gularta. Kapitalistička modernizacija koju su sprovodili, a koju su mnogi na Zapadu bili skloni da nazivaju „brazilskim čudom“, bila je bazirana na industrijalizaciji, koja se u domenu poljoprivrede ispoljavala i realizovala u vidu mehanizacije agrokulturne proizvodnje koja je bila potrebna zarad ostvarenja interesa predstavnika agro-izvozničkog biznisa oličenih u transnacionalnim korporacijama. Posledica industrijalizacije i modernizacije ogledala se u proterivanju velikog broja zemljoradnika[4] iz ruralnih područja Brazila. Milioni zemljoradnika iz ruralnih predela Brazila počeli su da se naseljavaju u gradove, ili da odlaze na teritorije na kojima su postojale neobrađene površine zemlje. U gradovima Brazila oni nisu mogli da nađu adekvatno zaposlenje. Oni su se tako našli u poziciji između Scile ostajanja bez posla na obrađivanju zemlje i Haridbe nemogućnosti da nađu zaposlenje u gradu. Modernizacija Brazila proizvela je zemljoradnike bez zemlje i nezaposlene i izrazito siromašne stanovnike gradova. Oni zemljoradnici koji su odlučili da nasele do tada neobradjivane površine zemlje takođe su se susreli sa nepremostivim teškoćama. Na neobradjivane površine zemlje svoje oko su bacili krupni zemljoposednici i transnacionalne korporacije. Oni nisu prezali od upotrebe bilo kakvih sredstava zarad ostvarenja svojih ciljeva. Propagandom mašinerijom, vođenjem medijskog rata, zastrašivanjem i direktnom primenom nasilja oni su nemilosrdno proterivali zemljoradnike sa zemlje koju su nastojali da obrađuju. Prema Marti Haneker, upravo ovakvo stanje stvari brazilske zemljoradnike prinudilo je na to da potraže neko treće rešenje: oni su morali da ostanu u ruralnim područjima, da pružaju otpor i pronađu načine da ostvare pravo i mogućnost da obrađuju zemlju na kojoj su nastanjeni. Ovi zemljoradnici koji su se opredelili da ostanu u ruralnim područjima predstavljali su bazu iz koje se izrodio jedan novi pokret (Harnecker 2003:18).

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka, zemljoradnici su počeli da se udružuju i stvaraju manje pokrete koji su organizovali okupacije zemljišta, višemesečno kampovanje na zemljišnim posedima, blokade puteva, itd. Tako je krajem 1980. godine i početkom 1981. godine preko 6,000 porodica bez zemlje osnovalo veliki kamp u brazilskoj državi Rio Grande do Sul. Ovaj kamp je kasnije postao poznat kao Encruzilhada Natalino. U uslovima diktature njihovoj borbi je znatno doprinela podrška pojedinih katoličkih biskupa koji su, u skladu sa u Latinskoj Americi, pogotovo u Brazilu, zastupljenom teologijom oslobođenja, iskazivali solidarnost sa zemljoradnicima bez zemlje. Žarište ovakvih pokreta i organizovanih akcija bilo je na jugu Brazila, pretežno u brazilskoj državi Rio Grande do Sul.

Upravo na inicijativu Pastoralne komisije za zemlju, koja je donela zaključke prema kojima samo jedan široki i masovan pokret koji bi obuhvatio čitave regione i postao pokret na nivou cele brazilske nacije može da igra ozbiljnu političku ulogu u društvu, početkom 1984. godine započele su pripreme za formiranje novog pokreta zemljoradnika bez zemlje. Prvi nacionalni sastanak zemljoradnika bez zemlje održan je u periodu od 22. do 24. Januara 1984. godine i na njemu je aktivno učestvovalo preko 100 predstavnika zemljoradnika bez zemlje iz 13 brazilskih država. Ovaj sastanak uzima se kao dan nastajanja Pokreta zemljoradnika bez zemlje, (portugalski: Movimento dos Trabalhadores Rurais Sem Terra, skraćeno MST). poznatijeg pod nazivom Pokret bezemljaša Brazila. Pokret se već na prvom sastanku konstituisao i definisao kao autonoman masovni pokret koji mora biti nezavisan od sindikata, crkvenih organizacija, i političkih partija, ali bez odbijanja saradnje sa njima, kao i sa ostalim socijalnim pokretima u Brazilu. Pokret svojim pripadnicima ne brani da postanu članovi političkih partija ukoliko su one levičarski opredeljene. Pod motom da zemlja pripada onima koji je obrađuju, MST se jasno opredelio kao pokret koji vodi klasnu i antiimperijalističku borbu. To je značilo da se i same agrarne reforme u zemlji kojima bi svi oni zemljoradnici koji su bez zemlje dobili pravo i mogućnost da je dobiju i obrađuju, koje su predstavljale glavni cilj borbe pokreta, mogu sprovesti samo kroz promenu celokupnog brazilskog društva i njegove kapitalističke strukture koja za račun šačice bogatih deprivileguje i eksploatiše ogroman broj stanovnika Brazila. Utoliko je MST istakao svoje jasno opredeljenje za uspostavljanje saradnje i stvaranje uslova za vođenje zajedničke borbe sa pokretima iz urbanih sredina i ugroženim pripadnicima indihenističkog stanovništva Brazila. Već u početku MST je bio opredeljen za pokušaj pronalaženja alternativnih ekološki održivijih načina obrade zemlje i agroproizvodnje. Sami ciljevi i zadaci ovog pokreta uslovili su i opredeljenje njegovih pripadnika da, umesto do tada zastupljene prakse sindikalnih organizacija koje su brazilskim vlastima ispostavljale zahteve za zemljišnim reformama i dodelom zemlje onima koji je ne poseduju, a u skladu sa uverenjem prema kojem proklamovani ciljevi mogu biti ostvareni samo borbom u kojoj protagonističku ulogu imaju svi članovi pokreta, a ne samo njihovi predstavnici, izaberu strategiju masovne borbe kroz poduzimanje masovnih i direktnih akcija okupiranja zemlje, zauzimanja kongresnih i opštinskih zgrada, organizovanje štrajkova i blokada puteva, kao vida vršenja pritiska na nosioce vlasti. Pokret je posebno poznat i upečatljiv po organizovanju dugačkih marševa u kojima učešće uzima često i više desetina hiljada pripadnika pokreta koji danima hodaju širom Brazila noseći prepoznatljive crvene barjake koji se vijore i pronose duh otpora, nepokornosti i nepokolebljivosti.

Iz godine u godinu pokret se razvijao i rastao tako da je postao najveći društveni pokret u Latinskoj Americi koji broji oko milion i po ljudi. Pokret je izrazito pluralističan u smislu da njegovi pripadnici mogu biti svi zemljoradnici bez zemlje bez obzira na rasu, religiju ili političko-partijsku pripadnost. Jedini uslov participacije u pokretu jeste poštovanje njegovih proklamovanih principa i pravila. Osim toga, pokret nije ograničen u smislu da isključivo zemljoradnici bez zemlje mogu da budu njegovi članovi. Svi koji žele da se bore za ciljeve koje je pokret proklamovao su dobrodošli da uzmu aktivno učešće u borbi. I u idejno-ideološkom smislu pokret je pluralističan i predstavlja neku vrstu amalgama unutar koga se sabiraju različiti uticaji. Marksističke analize tu se prepliću sa teologijom oslobođenja i tradicijom i verovanjima stanovnika afričkog porekla. U panteonu pokreta ravnopravno participiraju marksistički revolucionar i geriljero Če Gevara  i čuveni inicijator i predvodnik pobune robova iz 16. veka iz koje je u Pernambuku, na severoistoku Brazila proizišlo  stvaranje autonomne Republike palmi, Zumbi dos Palmares, i mistik i čudak koji je krajem 19. veka u Kanudosu predvodio jednu od pobuna najsiromašnijih stanovnika Brazila, Antonio, poznatiji kao Savetnik. Uz to, pripadnici pokreta gaje i specifičnu vrstu verovanja koju nazivaju mistikom (Mistique).

Uprkos brojnim represivnim akcijama različitih režima koji su se menjali tokom trajanja i delovanja pokreta, a čiji učinci se ogledaju u gubitku života mnogih njegovih pripadnika i aktivista, već preko tri decenije nepokolebljivo traju i njihove borbe za ostvarenje glavnih ciljeva koje su pred sebe postavili. Jer, vlasti se u Brazilu menjaju a obećane agrarne reforme se ne sprovode. Njih nije sproveo čak ni Lulo da Silva bivši sindikalni lider i lider Radničke partije Brazila onda kada je postao predsednik Brazila 2003. godine. Pripadnici MST-a ne sede skrštenih ruku i tokom decenija svog delovanja organizovali su nebrojeno mnogo okupacija neobrađenih zemljišnih površina, velikih objekata koji su u vlasništvu krupnih zemljoposednika, a koje pretvaraju u domove za siromašne stanovnike Brazila, blokada puteva, zauzimanja kongresnih zgrada, pa čak i one u Braziliji, prestonici Brazila, koju su zauzeli 2006. godine. Prema njihovim podacima, svojim akcijama uspeli su da osvoje preko 80, 000 kvadratnih milja zemlje i da nasele preko 350,000 porodica u preko 2000 naselja. U tim naseljima oni organizuju obradu zemlje i samostalnu i održivu poljoprivrednu proizvodnju, nastojeći da je stalno unapređuju u saradnji sa stručnjacima u oblasti poljoprivrede, pri tom strogo vodeći računa o poštovanju ekoloških standarda. Njihov rad na ovom planu uslovio je i stvaranje Latinoameričke škole za agroekologiju. To znači da su oni istaknuti borci protiv agroproizvodnje koju preferiraju i sprovode multinacionalne korporacije, ali i protiv genetski modifikovane hrane. Aktivno sarađuju i sa ostalim levičarskim pokretima širom Latinske Amerike, posebno onima koji se bave problemima u oblasti poljoprivrede, ali ne samo sa njima. Deo su i jednog šireg antikapitalističkog i alterglobalističkog pokreta protiv neoliberalizma.

Posebno upečatljiva je njihova borba protiv nepismenosti čija stopa je u Brazilu ogromna. Uopšte, borba na polju obrazovanja i vaspitanja među pripadnicima pokreta percipirana je kao izrazito važna, možda čak i ključna za održavanje snage samog pokreta. Jer, njihova borba na planu obrazovanja usmerena je u dva pravca: ka bazičnom opismenjavanju i ka obrazovanju aktivnih, samosvesnih i svestranih pripadnika pokreta koji će biti obučeni da obavljaju poslove vezane za obradu zemlje i poljoprivrednu proizvodnju, da postanu socijalno, politički i idejno-ideološki pismeni i sposobni da aktivno učestvuju u građenju i sprovođenju politike pokreta, samim tim i u preuzimanju protagonističke uloge u delovanju na menjanju zatečenog sveta, da usvajaju i razvijaju vrednosti solidarnosti, drugarstva, kolektivnog rada i saradnje i odgovornosti, i da uz to razvijaju i ostvaruju i svoje individualne potencijale. Obrazovanje mora da omogući integralni razvoj ljudske ličnosti. Glavni cilj obrazovanja za pripadnike pokreta zato jeste „stvaranje novih muškaraca i žena za novo društvo i novi svet“. Zarad ostvarenja postavljenih ciljeva unutar pokreta su iznikle mnogobrojne škole, kasnije čak i dečiji vrtići. Brojne škole koje su u svojim zajednicama organizovali pripadnici pokreta opozit su klasičnom školskom sistemu jer se pedagoško-obrazovni rad u njihovim okvirima odvija prema principima pedagogije potlačenih koju je razvio njihov zemljak, može se slobodno reći na prostorima Latinske Amerike legendarni Paolo Freire. Rukovođeni Freireovim pedagoškim pristupom, pripadnici MST-a insistiraju na tome da sami učenici moraju aktivno da učestvuju u procesu učenja, ali, i što je još važnije, u samom procesu donošenja odluka o pravcu kretanja obrazovnog procesa i obrazovnim programima prema kojima će se učiti. Tako bitan aspekat MST škola predstavlja mogućnost učenika da se okupljaju i organizuju svojevrsne sastanke i forume na kojima će razgovarati, voditi dijalog i raspravljati o svim aspektima obrazovnog procesa. Proces obrazovanja mora biti samoorganizovan proces. Škola nije mesto namenjeno samo za sticanje znanja nego i za učenje samoorganizovanja. Škola nije mesto na kojem se demokratija uči u teoriji, nego se ona primenjuje u praksi! Postojanje samostalnih MST škola esencijalno je važno za samo funkcionisanje pokreta prema osnovnim principima autonomnog socijalnog pokreta baziranog na aktivnom učešću svih članova koji moraju da obavljaju ulogu neke vrste kolektivnog lidera. Upravo MST škole treba da osposobe članove pokreta za izvršavanje zadataka koje ova uloga nameće. Imperativ MST- a je da sam iz sebe stvara svoje lidere. Umesto da lideri pokretu unose svest spolja, sam pokret usađuje svest liderima.

U skladu sa opredeljenjem da se pokret gradi iz baze, porodica, odnosno grupa porodica koje zajednički deluju na određenoj teritoriji, još preciznije, na zemljišnoj parceli koju zauzmu i počnu da obrađuju, je osnovna organizaciona ćelija pokreta. Svi članovi porodice, od dece do starih, muškaraca i žena, učestvuju u donošenju odluka i njihovom sprovođenju kroz praktične aktivnosti. Ipak, svaka porodična grupa daje svoje predstavnike za različite komisije koje obavljaju različite aktivnosti; zdravstvo, obrazovanje, rad, pregovaračke aktivnosti, itd. Ovi predstavnici su neka vrsta militanata pokreta. Tokom istorije razvoja MST-a njegovi pripadnici radili su na stvaranju svojevrsnih baza militanata kao osnovnih operativnih instanci delovanja. Izabrani predstavnici militanata pokreta iz svih brazilskih država u kojima MST deluje okupljaju se na Nacionalnom kongresu koji se saziva na svakih pet godina. Na ovom kongresu, koji je znao da okupi i preko deset hiljada delegata, donose se odluke o generalnoj politici i ciljevima koje MST treba da sprovodi i ostvaruje u konkretnoj praksi. On treba da bude izraz i artikulacija raspoloženja u širokoj bazi pokreta. Osim Nacionalnog kongresa na svake dve godine članovi MST-a  održavaju Nacionalne sastanke na kojima razgovaraju o aktuelnim i akutnim problemima koje pokret urgentno mora da rešava. Odluke donesene na Nacionalnim sastancima, koje se donose većinom glasova, obavezujuće su za sve članove pokreta. Za njihovo sprovođenje prvenstveno je zadužena Nacionalna koordinacija koja mora da održi sastanke na svaka tri meseca, uz obavezu da se okupu svaki put kada za time postoji potreba. Na ovim sastancima bira se i određen broj ljudi koji predstavljaju Nacionalno vodstvo i koji imaju zadatak da obezbede političko jedinstvo pokreta, da prate sva zbivanja u društveno-političkom životu zemlje i da o njima informišu članove pokreta, da prate aktivnosti pokreta na terenu, da posreduju između pripadnika pokreta u različitim državama Brazila u kojima pokret deluje. Uslov za njihov izbor jeste preporuka najmanje 25 članova pokreta. Pripadnici Nacionalnog vodstva sastaju se na svaka dva meseca. Na svake dve godine unutar pokreta se vrši temeljna i detaljna evaluacija njihovog rada, nakon čega može doći do opoziva ili reizbora članova liderstva. Takođe postoji mogućnost trenutnog opoziva u slučaju da pripadnici pokreta nisu zadovoljni radom nekog od članova liderstva.

Isto tako, sastanke najmanje jednom godišnje održava i koordinaciono telo pokreta u svakoj brazilskoj državi, koje takođe bira predstavnike korodinacionog i liderskog tela na nivou posebnih brazilskih država. Ovakav način organizacije MST-a pokazuje da Nacionalni Kongres i Nacionalno koordinaciono telo ne predstavljaju instance koje donose konačne odluke i izdaju naređenja koja se moraju slediti. Sasvim suprotno, državne, regionalne i lokalne instance pokreta imaju kompletnu autonomiju u donošenju odluka vezanih za aktuelne procese i potrebe koje sama praksa pred njih nameće. Oni slede generalnu liniju MST-a, ali način sprovođenja ove generalne linije potpuno je decentralizovan. Ako je osnovno opredeljenje pokreta usmereno na okupaciju zemljišta, metode same okupacije sasvim slobodno mogu da izaberu sami pripadnici pokreta na regionalnom i lokalnom nivou (Harnecker 2003:118). Najzad, na samom terenu, u izvršavanju zadataka koji stoje pred pokretom najangažovanije su sektorske komisije. Unutar MST-a postoje sektori za trening, medije i propagandu, finansije, obrazovanje, zdravstvo, produkciju, projekte, ljudska, prava, i tzv. Masovni front. Na nacionalnom nivou postoji i Sektor za internacionalnu saradnju i Sektor za produkciju, kooperaciju i okolinu. Za Martu Harneker, Masovni front predstavlja samo srce pokreta koje pumpa krv u njegov organizam. Njegov zadatak je da objedinjuje kadrove koji deluju u bazi sa kadrovima koji deluju na nivou čitave zemlje (Isto, str.120).

Pokret konačne odluke o pravcima delovanjima donosi isključivo sledeći masovno raspoloženje članstva, odnosno sledeći razmišljanja, stavove i odluke najvećeg broja članova pokreta po cenu da se na donošenje konkretnih odluka čeka duži vremenski period. I na ovaj način intendira se ka onemogućavanju stvaranja avangarde liderstva unutar pokreta. Videli smo da to ne znači da unutar pokreta ne postoji jedan broj istaknutih aktivista, koji preuzimaju neku vrstu liderske uloge i koji postaju predstavnici i zastupnici same stvari pokreta. To samo znači da svi istaknuti članovi pokreta, dakle, njegovi poznati lideri i predstavnici moraju biti čvrsto vezani za samu bazu pokreta i sve aktivnosti sprovoditi u konsultaciji i koordinaciji sa bazom kojoj u svakom trenutku moraju da polažu račune. Ovakvo organizaciono opredeljenje pokreta ni na koji način ne utiče na njegovu efikasnost u izvršavanju postavljenih zadataka i ostvarivanju proklamovanih ciljeva. Sasvim suprotno, MST predstavlja jedan od najefikasnijih i najdisciplinovanijih pokreta u Latinskoj Americi. Disciplina, posvećenost i studiozno pristupanje izvršavanju zadataka u smislu detaljnog planiranja svakog poteza koji treba preduzeti, koji su postavljeni pred svakog pojedinačnog člana pokreta, nametnuti su kao svojevrsni imperativ kojem svi moraju biti podložni. To međutim ne znači da je bilo kojem pripadniku pokreta autoritativno nametnuto nešto što on samo treba da slepo izvršava. Jer, stvar je u tome što MST pokušava da podelu zadataka i funkcija svojim članovima vrši na osnovu samopercipiranih potencijala i preferencija samih članova. Na taj način oni pokušavaju da povežu sklonosti sa disciplinom, spontanost sa planiranjem, očigledno polazeći od toga da je samodisciplina najbolja i najefikasnija vrsta discipline. Kada neko radi ono što voli, on/ona će to raditi posvećeno i disciplinovano.

Na kraju treba pomenuti i to da MST nastoji da se finansira isključivo iz sopstvenih izvora, smatrajući da je samo kroz samofinansiranje moguće očuvanje potpune autonomnosti pokreta. Svi članovi MST-a koji obrađuju zemlju i na njoj ostvaruju određene prihode dužni su da najmanje 1% ostvarenih prihoda daju u fond pokreta. Osim toga, deo obavezne pomoći koje svaka grupa porodica mora da pruži pokretu vezan je za ustupanje nekog od svojih članova onim delovima pokreta kojima je potrebna pomoć. Ovi članovi u svakom trenutku moraju biti spremni da pruže pomoć tamo gde je ona potrebna i neophodna.

U kontekstu krize klasičnog partijskog modela organizovanja levičarske alternative, bilo u socijaldemokratskom bilo u lenjinističko-boljševičkom obliku, s jedne strane, i neuspeha nekih horizontalističkih antikapitalističkih pokreta u pogledu ostajanja na okupu pripadnika pokreta u dužem vremenskom periodu, s druge strane, može se govoriti o najmanje nekoliko značajnih doprinosa koje u tom pogledu pruža i nudi brazilski MST. Kao prvo, MST pokazuje da emancipatorski i antikapitalistički  orjentisani pokreti više ne moraju biti zavisni od ideološki koherentnog i homogenog sistema učenja koji se ima slepo slediti, nego da sasvim suprotno mogu da predstavljaju svojevrsne miksture nastale mešanjem najrazličitijih idejnih uverenja. Uspesima koje su ostvarili u svojoj višedecenijskoj praksi oni pokazuju da idejna i ideološka heterogenost (marksizam, teologija oslobođenja, lokalne tradicije) ne utiču na osnovna programska opredeljenja i principe, ne izazivaju rasipanje pokreta i frakcionaštvo u njegovim redovima, niti utiču na njegovu praktičnu efikasnost. Na drugom mestu, oni pokazuju da su organizovanost, profesionalnost i efikasnost mogući i bez avangarde i strogog centralizma (contra lenjinizmu-boljševizmu), ali da to ne mora da znači odricanje od postojanja militanata i lidera (contra savremenim horizontalističkim pokretima), koji ipak moraju da budu kontrolisani od baze a ne obratno. Rečju, oni pokazuju da je moguće da unutar nekog pokreta postoje militanti i lideri a da oni ipak ne postanu vladajuća avangarda! Treće, oni pokazuju da autonomija pokreta ne mora da podrazumeva sektaški ekskluzivizam i apsolutno odbijanje saradnje sa nosiocima konvencionalnijih oblika političkog delovanja karakterističnog za sindikate ili političke partije, pri čemu se neki temeljni ustupci u toj saradnji ne smeju praviti, što znači da je potpuna autonomija samog pokreta nešto što se ne dovodi u pitanje. I najzad, oni takođe ukazuju na izuzetno veliki značaj (samo)obrazovanja za stvaranje organizovanih, disciplinovanih i efikasnih socijalnih pokreta. Zemljoradnici bez zemlje iz Brazila u ovom trenutku predstavljaju one društvene snage koje u punoj meri i punom smislu ozbiljuju ideale humanizma i prosvećenosti koje su iznedrili stanovnici italijanskih, nemačkih i francuskih gradova, kao što su nekad stanovnici Haitija ozbiljili ideale Francuske revolucije. Oni tako revitalizuju emancipatorsku ideju prosvećenosti prema kojoj bez edukacije nema emancipacije. Uz to na ovaj način kao kulu od karata naprosto ruše sve predstave koje kolonijalni, okcidentalni um gaji spram stanovnika Latinske Amerike.

Ipak, njihovo delovanje, koje zaslužuje punu pažnju, ukazuje na izvesne probleme i nedoumice. Ključno pitanje koje ostaje iza višedecenijskog delovanja ovog pokreta svakako se odnosi na neuspeh pokreta u pogledu uticaja na generalnije promene u brazilskom društvu koje bi ga pogurale u pravcu otelovljenja zamisli o jednom drugačijem ne-kapitalističkom društvu kakvo svojim osnovnim opredeljenjem propagira MST. Sam MST se tako, reklo bi se, kreće u jednom krugu, drugim rečima, između stalnih borbi kojima se ostvaruju neki konkretni rezultati (osvajanje zemljišta, opismenjavanje velikog broja stanovnika, razvoj samosvesti i obrazovanje militanata pokreta, itd.), s jedne strane, i nemogućnosti da se konačno reše problemi koji generišu samu potrebu za stupanjem u konkretne akcije okupacije zemlje, odnosno ključni problem trajnog rešavanja agrarnog pitanja u Brazilu, koji je očigledno moguć samo promenom kapitalističkog opšteg okvira, s druge strane. To znači da pred MST pokretom, i novim antikapitalističkim pokretima uopšte, stoji rešavanje problema pronalaženja načina za zadavanje završnog i konačnog udarca kapitalizmu, za početak, makar u nacionalnim okvirima. U tom smislu bi se moglo reći da MST-u možda nedostaje jedno radikalnije revolucionarno opredeljenje koje bi sa sobom nosilo i radikalizaciju metoda delovanja koji bi način lokalnog pritiska prilikom okupacije zemljišta proširili na čitavo brazilsko društvo i doveli do neke vrste totalnog protesta i generalne blokade brazilskog društva. Međutim, za takav scenario njima je očigledno potrebna veća podrška pre svega radničke klase Brazila čija revolucionarna energija je u dobroj meri paralisana delovanjem Radničke partije Brazila Lula da Silve koja je dolaskom na vlast gotovo u potpunosti odbacila svoju izrazito levičarsku prošlost i prešla u tabor gotovo klasičnih socijaldemokratskih partija koje pristaju na delovanje prema pravilima koje zadaje neoliberalna hegemonija. Umesto revolucije ona se odlučila za socijaldemokratiju u neoliberalnim okvirima. Utoliko je i dalja borba MST-a otežana jer sada za protivnika imaju i jednu makar nominalno radničku partiju koja je trebala da bude njihov saveznik. Ali sve dok unutar samog MST-a bude nastavio da se upražnjava izrazito emancipatorski i samoupravni praxis oni će ostati jemac mogućnosti da brazilsko društvo može da bude promenjeno. U tome što drže u životu alternativu koju suprostavljaju kapitalizmu, i to čine kao veoma masovan pokret, treba tražiti njihov teško precenjiv značaj.


[1]O zamisli socijalizma za 21. vek videti u: Heinz Dieterich, Hugo Chávez y el socialismo el siglo XXI, dostupno na: http://www.rebelion.org/docs/55395.pdf Takođe, pogledati u: Michael A. Lebowitz(2006), Build it Now: Socialism for the Twenty-First Century, New York: Monthly Review Press, posebno strane 73-119.

[2] Ovaj prikaz deo je knjige na kojoj autor ovog teksta trenutno radi. Njen radni naslov je Unutrašnja strana komunizma.

[3] Podatke koje smo predstavili preuzeli smo sa sajta FRIENDS OF MST. http://www.mstbrazil.org/content/need-basis-agrarian-reform

[4] U ovom radu govorićemo o zemljoradnicima, a ne seljacima s obzirom na to da pripadnici MST pokreta sami sebe nazivaju radnicima bez zemlje.