Teško da postoji zemlja koja je u većoj meri predstavljala školski primer puta u sunovrat kojim vodi dosledna primena neoliberalnog modela ekonomije i instrukcija i recepata MMF-a, nego što je to bila Argentina. Njen neoliberalni model razvoja, koji je bio primenjivan od kraja osamdesetih godina do samog početka XXI veka, započeo je ogromnim obećanjima, a bio je završen bankrotom ekonomije i totalnim kolapsom argentinskog društva. Kada je došao na vlast 1989. godine, Karlos Menem obećavao je neviđeni rast u svim oblastima ekonomskog i društvenog života već u prvim godinama njegove vladavine (zvuči poznato u Srbiji!). Njegova politika bazirala se na Modelu (El Modelo), koji je podrazumevao liberalizaciju trgovine, privatizaciju državnih firmi i smanjivanje budžetskih rashoda, kao i neizbežno potpisivanje aranžmana sa MMF-om. Argentina se potpuno i bez ograničenja okreće svetskom tržištu i slobodnoj trgovini. Veliki broj najznačajnijih argentinskih kompanija prelaze u vlasništvo stranog kapitala. Argentina postaje gotovo potpuno zavisna od međunarodnog kapitala i njegovih eksponenata oličenih u međunarodnim finansijskim organizacijama i institucijama. Paraleleno sa rastom bruto društvenog proizvoda, rasli su nezaposlenost i spoljni dug. Ni to što je Menem sišao sa vlasti 1999. godine, nije moglo da doprinese poboljšanju opšte situacije u zemlji. Njegov naslednik Fernando de la Rua nije izmenio neoliberalni kurs. Ali, 2001. godine dugovi su stigli na naplatu. Kriza koja je zahvatila Brazil, najvećeg spoljnotrgovinskog partnera Argentine, i recesija koja pogađa SAD, uticali su na Argentinu. Vlada Argentine činila je sve da zadrži strani kapital u zemlji. To je činjeno za račun smanjenja socijalnih davanja i smanjenja plata.
No, bankrot ekonomije izazvao je erupciju stvaralačke energije naroda Argentine. Ulice su bile preplavljene velikim brojem demonstranata koji su uzvikivali Que se vayan todos! (Neka svi zajedno odu!). Režim je pokušao da uguši proteste, pa je 19. i 20. decembra 2001. stradalo oko 25 ljudi. Sutradan je predsednik bio prinuđen da podnese ostavku. U narednim godinama došlo je do konsolidacije vlasti u Argentini i do ublažavanja efekata ekonomske krize, pogotovo nakon dolaska na vlast levo orijentisanog Nestora Kirhnera, koji je ipak nastavio da sarađuje sa MMF-om. Međutim, to nije značilo da je stvaralačko delovanje onih slojeva stanovništva koji su bile najveće žrtve primene i kraha neoliberalnog modela prestalo. Jer, pored protesta na ulicama, još 2001. godine mnogi radnici u Argentini okupirali su napuštene fabrike. Širom Argentine radnici se pod motom Jedinstvo i snaga i vođeni sloganom Okupiraj, bori se i proizvodi! okupljaju, diskutuju, razvijaju planove i formiraju i stvaraju kooperative. Kooperative se međusobno ujedinjuju i formiraju Nacionalni pokret obnovljenih fabrika (španski: Movimiento Nacional de Empresas Recuperadas, skraćeno MNFR). Do 2005. godine, 200 fabrika je radilo na principima samoupravljanja i u njima je bilo zaposleno 55.000 ljudi. Međutim, brojne samoupravne kooperative prihvatile su da deluju na osnovu programa i pomoći Kirhnerove vlade, što je vremenom smanjivalo njihov samoupravni potencijal.
Jedna od fabrika koje su predmet analiza brojnih teoretičara i aktivista, a koja je možda postala svetski poznata zahvaljujući dokumentarnom filmu Avi Luis i Naomi Klajn The Take iz 2005. godine, je fabrika Zanon, koja proizvodi keramiku. Ova fabrika, koja se nalazi u južnoj provinciji Neuguen, bila je zatvorena, čime je 350 radnika ostalo bez radnih mesta. U martu 2002. godine, oko 250 radnika je ušlo u ovu fabriku da bi u njoj formirali kooperativnu jedinicu poznatiju kao FaSinPat, odnosno Fábricas Sin Patrones (Fabrike bez gazdi). Njihov koncept zasnivao se na suprotstavljanju modelu fabrika u kojima se uz proizvodnju roba istovremeno prozvodi eksploatacija, nejednakost i autoritarizam. To je moguće jedino ako se proizvodnja organizuje na principima kolektivnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i procesima pune participacije svih članova radnog kolektiva u procesu donošenja svih odluka bitnih za rad svih aspekata fabrike. U fabrici se stalno održavaju zborovi radnih ljudi na nedeljnoj i mesečnoj bazi. Ovi zborovi na mesečnoj bazi predstavljaju neku vrstu konačne instance na kojoj se donose odluke o svim najvažnijim pitanjima i daljim akcijama koje treba poduzimati. Na dnevnoj bazi, pak, funkcionišu i deluju komisije koje se formiraju u svakoj produkcionoj jedinici unutar fabrike. Unutar komisije biraju se koordinatori koji je predstavljaju u generalnom koordinatornom telu koje pokušava da omogući uspešnu povezanost svih produkcionih jedinica. Funkcija koordinatora nije stalna, nego je rotirajuća.
Samoupravljački praxis koji se odvija u ovoj fabrici zanimljiv je i po tome što radnici ove fabrike smatraju da fabrika ne pripada samo njima i da nije isključivo njihovo vlasništvo. Prema njihovom shvatanju, fabrika pripada čitavom društvu. Radnici Zanona rukovode se motom “Zanon es dal pueblo”. U skladu sa ovim motom i sloganom, oni deluju na nekoliko planova. Kao prvo, oni nisu orijentisani isključivo na stvaranje profita i ostvarivanje ličnih dohodaka zaposlenih, nego rade na stvaranju uslova za zapošljavanje dodatnog broja radnika. Tako je već 2004. godine u fabrici radilo 180 radnika više u odnosu na momenat okupacije fabrike, naime, 420 radnika u odnosu na 240 radnika koji su zauzeli fabriku i počeli da rade. Kao drugo, radnici Zanona doniraju svoje proizvode lokalnoj zajednici. Njihova keramika darovana je bolnicama, školama, bibliotekama i crkvama. Oni su dali nemerljiv doprinos izgradnji zdravstvenog centra koji siromašna zajednica nije uspela da izgradi preko 20 godina. Najzad, oni pokazuju solidarnost i pružaju pomoć svim drugim radnicima i socijalnim pokretima uopšte. Oni ne samo da pružaju punu podršku u borbi za odbranu svih okupiranih fabrika, smatrajući da kada neko napada jednu od okupiranih, odnosno samoupravnih fabrika, on istovremeno napada svaku okupiranu fabriku, nego npr. zapošljavaju aktiviste brojnih samoniklih pokreta. Upravo zahvaljujući ovoj solidarnosti i saradnji između različitih pokreta, radnici Zanona uspeli su da istraju u svojoj borbi u kojoj su morali da se suoče ne samo sa odbijanjem lokalnih i državnih organa da njihovu okupaciju fabrike priznaju kao legalnu, što se ipak dogodilo 14. avgusta 2009. godine, nego i sa pokušajima opstrukcije njihovog rada kroz nametanje obaveza prema kreditorima, između ostalog i čuvenoj Svetskoj banci, za period koji je prethodio njihovom preuzimanju fabrike i početku novog ciklusa proizvodnje, pa čak i otvorenim i nasilnim napadima na pojedine radnike ove fabrike.
Ako, pak, ovaj primer pokazuje da fabrike koje se temelje na principima samoupravljanja mogu da se izbore sa državom, koja je na kraju legalizovala njihovu okupaciju, onda jedan od ključnih problema s kojima ova vrsta delovanja u privredi mora da se suoči ostaje problem funkcionisanja ovakvih fabrika, i radničkih kooperativa uopšte, u kontekstu kapitalističkog tržišta. S obzirom na to da funkcionišu u tržišnom kontekstu, radnici u fabrikama prinuđeni su da povećaju produktivnost rada kako bi odgovorili na zahteve tržišta, što neretko dovodi i do pogoršavanja uslova rada. Proizvodni pogoni sa niskom produktivnošću ne mogu da odgovore na te potrebe i samim tim ne uspevaju da posluju, ili su prinuđeni da otpuštaju radnike. U tom smislu, postoji latentna i uz to permanentna opasnost da radničke fabrike ponovo postanu kapitalističke. Međutim, ne može se očekivati da svi ovi problemi budu rešeni bez temeljnih promena čitavog kapitalističkog tržišnog konteksta. A za ostvarenje tog zadatka nije dovoljan samo aktivizam radnika koji okupiraju svoje fabrike. Njegovo ostvarenje može doći samo kao plod delovanja na jednoj širokoj bazi. To ostaje jedan od ključnih problema s kojim treba da se suoči komunizam za 21. vek.
Pa ipak, delovanje samoupravnih kolektiva poput Zanona trasira puteve za rešavanje nekih problema koji su se javljali u istorijskim pokušajima primene samoupravljačkog praxisa. Naime, prema analizama Majkla Lebovica, jedan od problema samoupravljanja u socijalističkoj Jugoslaviji ogledao se u orijentaciji pojedinih samoupravnih kolektiva isključivo na ostvarenje sopstvenih partikularnih interesa, što je dovelo do stvaranja odnosa konkurencije između samoupravnih organizacija i potpunog gubitka balansa između samoupravnih organizacija i ostatka lokalne i regionalne zajednice. Iskustvo samoupravnih kolektiva, poput ovog u Zanon fabrici keramike u Argentini, koji je ispoljio visok stepen solidarnosti i koordinisanosti sa širim radničkim pokretom i društvenom zajednicom, pokazuje da samoupravljački praxis može da izbegne ovu vrstu problema. Utoliko su argentinska samoupravljačka iskustva dragocena, jer pokazuju da ovaj praxis u sebi poseduje mnogo mogućnosti koje su ostale neistražene i neiscrpljene.