Na preliminarnim unutarstranačkim izborima za kandidata Demokratske partije za Kongres, u 14. kongresnom distriktu u državi Njujork, koji su održani 26. juna 2018. godine, Aleksandria Okasio-Kortez pobedila je sadašnjeg kongresmena Džozefa Kraulija. Ova pobeda je veoma važna, kako u simboličkom, tako i u realnom smislu, za rast levice u SAD. Okasio-Kortez samu sebe definiše kao demokratsku socijalistkinju, i bila je podržana na preliminarnim izborima od strane političke organizacije Demokratski socijalisti Amerike. Sa druge strane, njen rival, kongresmen Krauli, proveo je devetnaest godina kao demokratski kongresmen u Predstavničkom domu (donjem domu) Kongresa SAD, i na ovim izborima je imao punu podršku establišmenta Demokratske partije i korporativnih donatora. Krauli je, štaviše, u javnosti viđen kao osoba koja ima najveću šansu da zameni Nensi Pelosi na mestu lidera demokrata u Predstavničkom domu. Iako je Krauli potrošio deset puta više novca na svoju kampanju u odnosu na sumu koju je potrošila Okasio-Kortez, ona je uspela da, putem intenzivne kampanje na terenu i entuzijastičnog rada mnogih volontera, motiviše glasače da izađu na preliminarne izbore i glasaju za nju (veliki broj njih i po prvi put). Inače, izlaznost na preliminarnim izborima za demokratskog kongresnog kanditata u tom distrktu je tradicionalno veoma mala, i to nije slučajnost, već je deo strategije Demokratske partije da ograniči mogućnost kandidatima koji nisu deo establišmenta partije da postanu kandidati za kongres.
Ko je Aleksandria Okasio-Kortez? Rođena je u Bronksu, četvrti Njujorka u kojoj je i osvojila demokratsku kandidaturu. Njeni roditelji su latinoamerikanci, a majka joj je rođena u Porto Riku. Na Univerzitetu u Bostonu diplomirala je međunarodne odnose i ekonomiju, a tokom predsedničke kampanje 2016. godine radila je unutar kampanje Berni Sandersa. U ideološkom smislu, Okasio-Kortez ne donosi ništa suštinski novo u odnosu na senatora Sandersa, odnosno njene vrednosti i ideje nisu više levo nego što su to bile Sandersove tokom predsedničke kampanje. Ali, ona donosi nešto potpuno novo na simboličkom planu. Sanders je bio ismevan od strane republikanaca i drugih konzervativaca, a od strane ustoličenih lidera Demokratske stranke odbacivan, kao neko ko daje nerealna i nedostižna obećanja. Međutim, po svojim karakteristikama, Sanders je predstavljao klasičnu sliku američke politike – on je beli, stariji, heteroseksualni muškarac, koji se na televiziji obraća masi ljutitim i snažnim glasom, pričajući o tome kako država ne brine o svojim građanima i kako su obični ljudi zaboravljeni od strane sistema. Upravo te njegove karakteristike predstavljale su prepreku konzervativnim političarima i medijima da ga prikažu kao neprijatelja koji želi da uništi Ameriku i kapitalistički sistem. Njegova poruka naišla je na plodno tle kod mnogih belih konzervativnih glasača koji su u prethodnih par decenija doživeli ekonomsko nazadovanje. Sa druge strane, Aleksandria Okasio-Kortez, na simboličnom nivou, predstavlja sve ono čega se konzervativci u Americi plaše: ona je mlada žena, nije udata, njena seksualna orijentacija nije poznata, i najvažnije, latinoameričkog je porekla. Sve ove karakteristike dovoljne su da unesu strah u kosti rasističkim i mizoginičnim belim konzervativcima.
Odmah pošto je Okasio-Kortez osvojila kandidaturu za izbore za kongresno mesto, ultrakonzervativna TV mreža Fox News započela je sa temeljnom i nemilosrdnom kampanjom protiv nje. U roku od nešto više od mesec dana od završetka preliminarnih izbora, Fox News je emitovao preko 120 segmenata u kojima su njihovi novinari i politički komentatori napadali Okasio-Kortez na sve moguće načine. I drugi konzervativni i ultranacionalistički mediji, komentatori i političari, odmah su se priključili prljavijoj kampanji. Medijska histerija je sasvim razumljiva imajući u vidu da ukoliko Okasio-Kortez pobedi na izborima republikanca i postane članica donjeg doma američkog parlamenta, bila bi jedina članica tog tela koja sebe identifikuje kao zastupnika demokratskog socijalizma (da ne bude zabune, Berni Sanders, takođe samoproklanovani demokratski socijalista, član je američkog Senata, tj. gornjeg doma američkog parlamenta).
Ako se uzme u obzir da Predstavnički dom ima 435 članova, glas jedne osobe ni na koji način ne bi mogao da uzdrma balans moći, pogotovo što bi na tim izborima, u datom kongresnom distriktu, najverovatnije pobedio predstavnik demokrata, čak i da se ona nije kandidovala na izborima. Međutim, reakcija od strane samih demokrata bila je dvostruka. Oni koji su podržavali kandidaturu Berni Sandersa bili su oduševljeni pobedom Okasio-Kortez na preliminarnim izborima. Čak su i neki od najuticajnijih simpatizera Demokratske stranke u korporativnim medijima dočekali ovu pobedu sa oduševljenjem, pa je Okasio-Kortez, odmah posle izbora, bila gost u nekim od najgledanijih političkih emisija, ali i drugih popularnih emisija gde je često dočekana sa aplauzima i oduševljenjem publike, ali i voditelja. Sa druge strane, ogromna većina demokrata u oba doma američkog parlamenta bila je vrlo rezervisana prema ovoj pobedi. Sličan stav imaju i korporativni donatori Demokratske partije. Zalaganje za uspostavljanje širokih mera socijalne zaštite, ograničavanje moći korporacija i ukidanje „zvanične korupcije“ (preko lobiranja i donacija političkim kampanjama), duboko je uzdrmalo vrh te partije i njihove korporativne partnere. Lideri Demokratske partije, kao što su Čak Šumer, Nensi Pelosi i Hilari Klinton, prestravljeni su mogućnošću da izgube korporativni novac, koji ih drži na vlasti i omogućava im da se enormno bogate. Bez svog tog novca za političke kampanje, američki glasači brzo bi uvideli da korporativno krilo demokrata nema šta da im ponudi (osim nekih mrvica poput „Obamakera“). Korporativne demokrate samo novac spašava od sudbine da njihovi glasači uvide da je „carevo novo odelo“, ustvari, veliki skup praznih i neispunjenih obećanja.
Na ovom mestu, važno je da ispitamo kakva je zaista ideološka pozicija Aleksandrie Okasio-Kortez.
Iako ona sebe definiše, kao što je pre nje to radio Berni Sanders, kao zastupnika demokratskog socijalizma, bilo bi potpuno promašeno takvu poziciju definisati kao antikapitalističku. Na njenoj zvaničnoj internet stranici može se videti da je izdvojila četrnaest glavnih problema, tema i predloga praktične politike za njihovo rešavanje:
1) Proširenje Medikera – jedan od dva glavna američka sistem zdravstvenog osiguranja – tako da obuhvata sve građane i građanke;
2) Federelno osiguranje zaposlenja, koje bi uključivalo osiguravanje zaposlenja za svaku osobu voljnu da radi, povećanje minimalne plate na 15 dolara na sat, besplatnu edukaciju za konkretne poslove, plaćeno bolovanje i dr.;
3) Temeljnu regulaciju i ograničenje prava na posedovanje vatrenog oružja od strane privatnih lica;
4) Reformu kriminalnog sistema koja bi uključivala ukidanje zatvora koji su u vlasništvu korporacija, legalizaciju marihuane, puštanje na slobodu osoba osuđenih zbog posedovanja narkotika za ličnu upotrebu, ukidanje prakse obaveznog davanja gotovinskog novca pri davanju kaucije za izlazak iz pritvora, povećanje budžeta za rad javnih pravobranilaca, i dr.;
5) Ukidanje federalne Imigracione i carinske agencije (ICE na engleskom) koja ima mandat da hapsi i zatvara u imigranstske centre „nelegalne imigrante“;
6) Solidarnost sa Porto Rikom, koji je, nedavno, proživeo strašno uništenje od strane uragana, putem davanja velike finansijske pomoći i otpisivanja finansijskih dugova;
7) Snažnu borbu protiv klimatskih promena;
8) Reformu zakona koji regulišu finansiranje političkih kampanja;
9) Ukidanje školarina za sve univerzitete i zanatske škole koje su u javnom vlasništvu;
10) Zaštitu prava žena, što uključuje garantovanje jednake plate za oba pola, plaćeno porodiljsko odsustvo, puno osiguranje reproduktivnog zdravlja i prava na abortus, zaštitu prava transrodnih osoba i ukidanje svih oblika diskriminacije zasnovane na rodu;
11) Punu zaštitu prava LGBTQIA+ osoba, što bi uključivalo donošenje Zakona o jednakosti, koji bi zabranio bilo kakvu diskriminaciju po osnovu seksualne orijentacije ili rodnog identiteta;
12) Proširenje federalnog penzionog sistema osiguranja i povećanje penzija najugroženijih penzionera;
13) Uvođenje ograničenja i kontrole nad privatnim finansijskim institucijama i stvaranje državnog bankarskog sistema u kojem bi pošte, koje su u državnom vlasništvu, obavljale deo poslova koje obavljaju privatne banke i druge finansijske institucije;
14) Zaustavljanje svih američkih ratova, vraćanje vojnika kućama i smanjenje vojnog budžeta.
Osim ovih četrnaest tema, Okasio-Kortez je u svojim medijskim intervjuima dala i objašnjenje kako bi se osigurale finansije za mnoge od ovih programa. Pre svega, ona predlaže: ukidanje zakona donetog prošle godine u SAD kojim su smanjene poreske stope za najbogatije individue i kompanije; povećanje korporativnog poreza na 28 %; ukidanje rupa u zakonu koje omogućavaju prebogatim kompanijama i pojedincima da plaćaju poreske stope manje čak i od onih zakonski propisanih; kao i smanjenje prevelikog vojnog budžeta. Iako su svi ovi predlozi izuzetno progresivni za političku elitu i republikanaca i demokrata, ni jedan od njih, u svojoj suštini, nije antikapitalistički. Njene ideje ne idu više levo u odnosu na klasične evropske socijaldemokratske ideje o stvaranju države blagostanja i regulaciji kapitalističkog tržišta. U mnogim područjima, kapitalističke države Zapadne i Severne Evrope otišle su i mnogo dalje u svojim konkretnim socijalnim merama. Okasio-Kortez u svojim političkim predlozima i javnim nastupima ni u jednom trenutku ne napada osnovu kapitaličkog sistema – privatno vlasništvo nad kapitalom i sredstvima za proizvodnju i kapitalističku eksploataciju i dominaciju nad radnicima i radnicama.
Zašto onda ona, kao i Berni Sanders, sebe nazivaju predstavnicima demokratskog socijalizma? Osnovni razlog je drugačija upotreba ideoloških termina u Evropi, u odnosu na SAD. U Sjedinjenim Državama uobičajeno je da se koristi termin liberalizam, kako bi se definisala idelogija koja odgovara onome što bi se u Evropi nazivalo socijal-liberalizam ili ideogija „trećeg puta”. Sa druge strane, u američkom javnom mnenju jako se retko koristi termin socijaldemokratija. Pa se tako, u SAD, terminom socijalizam označavaju političko-ekonomski sistemi koji su postojali u SSSR-u, Istočnoj Evropi, Kini i sl., dok se termin demokratski socijalizam koristi veoma široko, obuhvatajući i klasičnu socijaldemokratiju, kao i istinski demokratski socijalizam. U tom smislu, ideološke pozicije Okasio-Kortez najbolje je definisati kao pozicije zapadnoevropske socijaldemokratije u periodu nekoliko decenija posle završetka Drugog svetskog rata. Koliko su ideje Sandersa i Okasio-Kortez daleko od demokratskog socijalizma, jasno je vidljivo kada se uzme u obzir da njihovi predlozi za visinu godišnjeg poreza na prihode za najbogatije pojedince daleko manji nego što su bile poreske stope koje su uvedene u SAD od strane Frenklina Ruzvelta i njegovog „Nju Dila” (kada je najveća poreska stopa bila 94 %), ili poreske stope koja je bila na snazi 1952. godine, za vreme vlade Dvajta Ajzenhauera, kada je najveća poreska stopa, za one koji zarađuju godišnje preko 400 hiljada dolara (korigovano za inflaciju) bila 92 % na zaradu preko tog limita.
Kampanja Aleksandre Okasio-Kortez bila je potpomognuta od strane velikog broja političkih organizacija i udruženja građana. Međutim, dve daleko najvažnije organizacije su Demokratski socijalisti Amerike (DSA) i Demokrate za pravdu (Justice Democrats). Demokratski socijalisti Amerike je organizacija koja vodi poreklo od Socijalističke partije Amerike, formirane 1901. godine. Najznačajniji lider Socijalističke partije Amerike bio je Judžin Debs, koji je na predsedničkim izborima 1912. i 1920. godine osvojio preko 900 hiljada glasova. Partija Demokratski socijalisti Amerike nastaje 1982. godine otcepljenjem levog krila Socijalističke partije Amerike. Prvi lideri Demokratskih socijalista Amerike bili su Majkl Harington, i socijalistička feministkinja i veoma poznata sociološkinja Barbara Ehrenreih; kao i Kornel Vest, afroamerički naučnik i socijalista. Demokratski socijalisti Amerike su u poslednje dve godine doživeli ogroman porast u članstvu i lokalnim odborima, tako da trenutno imaju preko 48 hiljada članova i 181 lokalni odbor. Iako ova organizacija ima svoje kandidate na lokalnim izborima, ona na izborima za parlament i na predsedničkim izborima najčešće podržava ideološki bliske kandidate većih stranaka (Demokratske partije, Zelene partije).
Druga veoma značajna organizacija koja je dala podršku Okasio-Kortez bila je Demokrate za pravdu. Ovu organizaciju, koja sebe definiše kao „progresivni politički akcioni komitet“, osnovali su, u januaru 2017. godine, Dženk Ujgur, osnivač internet medijske mreže Mladoturci, i deo vođstva kampanje Berni Sandersa za predsedničke izbore 2016. godine. Cilj ove organizacije je da omogući progresivnim članovima Demokratske partije da se kandiduju na izborima, dajući im novčanu, medijsku i organizacionu pomoć. Svaki kandidat koga podržavaju Demokrate za pravdu obavezuje se da neće uzimati novčane donacije korporacija i političkih fondacija poznatih kao „super grupe“ (super pack). Na taj način, ova organizacija želi da smanji političku korupciju i moć koju korporacije imaju nad Demokratskom partijom. Na primarnim unutarstranačim izborima Demokratske partije za guvernere saveznih država i na izborima za Predstavnički dom i Senat, koji su bili održani, ili će se tek održati ove godine, Demokrate za pravdu podržale su ukupno 42 kandidata. Tek treba da se održe primarni unutarstranački izbori za 29 kandidata i kandidatkinja. Od primarnih izbora koji su već održani, trinaest kandidata/inja podržanih od strane Demokrata za pravdu već su izvojevali unutarstranačku pobedu. Jedna od tih pobednica je i Okasio-Kortez, koja posle pobede nije usporila, već je nastavila da putuje širom zemlje i daje direktnu podršku kandidatima čiji izbori tek treba da se održe.
Iako su Berni Sanders, Aleksandria Okasio-Kortez i još neki ideološki bliski političari koji se bore za političke pozicije na predstojećim izborima u novembru, daleko od nečega što bi u teoriji trebalo da predstavlja demokratski socijalizam, postoji puno razloga zašto treba da budemo optimistični. Danas se u Americi odvija najbrutalnija faza razvoja kapitalizma, ekonomske razlike se enormno i rapidno povećavaju. Radnici i radnice rade više nego ikada u modernoj istoriji, a plaćeni su manje, i to u apsolutnom smislu, ako se uzme u obzir inflacija, nego pre pet decenija. Banke i druge finansijske institucije kontrolišu, ne samo američku, već i svetsku ekonomiju, a moć i bogatstvo korporacija raste nezaustavljivo. Ove godine, Džef Bezos, vlasnik kompanije Amazon, postao je prvi pojedinac sa bogatstvom preko sto milijardi dolara, dok je kompanija Epl postala prva kompanija čija je vrednost premašila hiljadu milijardi dolara. Upravo zbog ogromnog uticaja koji američka ekonomija i politika ima na ostatak sveta, svako značajno pomeranje na levo, svako smanjenje moći i bogatstva privatnih finansijskih institucija i korporacija u SAD, predstavlja, ma koliko slab i defanzivan, ipak udarac na kapitalističku ofanzivu i eksploataciju u celom svetu. Za mnoge iskrene demokratske socijaliste sve to je premalo i prekasno, ali pobeda Aleksandrie Okasio-Kortez je najbolji pokazatelj kako jedna mala, odlučna i hrabra grupa ljudi, sa iskrenim ubeđenjem i artikulisanim idejama, može da pobedi političko-ekonomsku oligarhiju. Upravo to je ono što daje nadu.