Budimpešta, 23. maja 2018. godine: Stiven Benon, obučen u komotni tamni sako i raskopčanu ljubičastu košulju preko majice na kratki rukav, obraća se skupu mađarskih intelektualaca i drugih istaknutih ličnosti. „Baklja koja je raspalila Trampovu revoluciju zapaljena je 15. septembra 2008. godine u 9 časova kada je banka Liman bradrs oterana u bankrot.“ Bivši strateg Bele kuće itekako je svestan da je kriza naročito teško pogodila državu u kojoj se nalazi. „Elite su spasile sebe same, a čitav rizik prebacile su na društvo“, nastavio je ovaj nekadašnji potpredsednik banke Goldman Sahs čiju političku karijeru finansiraju hedž fondovi. „A da li je običan čovek dobio svoj bejlaut?“ Ovaj „socijalizam za bogate“ je na više mesta širom planete doveo do „prave populističke pobune. Dve hiljade i desete godine, Viktor Orban je došao vlast u Mađarskoj“; on je bio „Tramp pre Trampa“.
Jednu deceniju nakon ove finansijske oluje, pogoršavanje svetske ekonomske situacije i evropska kriza javnog duga sklonjeni su sa Blumberg terminala (softver za praćenje finansijskih tokova, prim. prev.) koji prate vitalne znake kapitalizma. Međutim njima izazvani potresi dodatno su pojačali dva velika sistemska poremećaja.
Na prvom mestu, radi se o poremećaju međunarodnog liberalnog poretka uspostavljenog po okončanju Hladnog rata, koji se zasnniva na Organizaciji severnoatlantskog sporazuma (NATO), zapadnim finansijskim institucijama i liberalizaciji tržišta. Iako se proročanstvo Mao Zedunga o tome da će istočni vetar nadjačati zapadni još nije ispunilo, geopolitičko prestrojavanje je otpočelo: gotovo trideset godina nakon pada Berlinskog zida, kineski državni kapitalizam širi svoj uticaj. Oslonjena na rastuću srednju klasu, „socijalistička tržišna ekonomija“ vezala je svoju budućnost za dalju globalizaciju trgovine koja podriva zapadne proizvodne industrije. Između ostalih i privredu SAD koju je Donald Tramp obećao da će spasiti „pokolja“ u svom prvom predsedničkom obraćanju.
Šok 2008. i odgovori na njega su, sa druge strane, uzdrmali političko uređenje koje je u tržišnim demokratijama videlo kraj istorije.
Propast bogatih tehnokrata iz Njujorka ili Brisela koji su u ime stručnosti i modernosti sprovodili nepopularne mere utabala je stazu oholim konzervativnim vođama. Od Vašingtona preko Budimpešte do Varšave, Tramp, Orban i Jaroslav Kačinjski u istoj meri se pozivaju na kapitalizam u kojoj to rade i Barak Obama, Angela Merkel, Džastin Trudo ili Emanuel Makron; međutim, njihov kapitalizam pokreće drugačija kultura – „iliberalna“, nacionalna i autoritarna; kultura koja slavi duboku unutrašnjost, a ne vrednosti velikih metropola.
Ovaj rascep je podelio vladajuće klase. Njega su javnosti predstavili i pojačali mediji koji horizont političkog izbora svode na ova dva „zavađena brata“. Nove desničarske snage takođe žele da obogate bogataše, međutim one nastoje da to postignu tako što će iskoristiti osećaj koji liberalizam i socijaldemokratija izazivaju među jednim delom (često najvećim) širokih slojeva društva: gađenje pomešano s gnevom.
„Mi smo obnovili Kinu“
Odgovor na krizu 2008. godine neobnovljvo je razrušio tri glavna lajtmotiva bajke o dobroj državi koju su političari levog i desnog centra pričali od pada Sovjetskog saveza. Ni globalizacija, ni demokratija, ni liberalizam nisu iz nje izašli netaknuti.
Pre svega, internacionalizacija ekonomije nije povoljna po svaku državu, kao ni po većinu radnika na Zapadu. Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima je u Belu kuću uvela čoveka koji već dugo tvrdi da je globalizacija, umesto da bude profitabilna za Sjedinjene Američke Države, dovela do slabljenja ove države i do jačanja njenih geostrateških rivala. S njime je „prvo Amerika“ zamenila „win-win“ geslo ideologa slobodnog tržišta. Tako je četvrtog Avgusta u Ohaju, industrijskoj državi oko koje se republikanci i demokrate obično bore, ali u kojoj je Tramp pobedio Hilari Klinton sa osam procenata razlike, američki predsednik podsetio na ogroman (i rastući) deficit platnog bilansa – „817 milijardi dolara godišnje!“ – pre nego što je ponudio sledeće objašnjenje: „Ja cenim Kineze. Ali čak ni oni ne mogu da veruju koliko smo im popuštali na sopstvenu štetu! Mi smo zaista obnovili Kinu; vreme je da obnovimo našu državu! Ohajo je izgubio 200000 radnih mesta u proizvodnji od kad se Kina vratila u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) [2001. godine]. STO, totalna katastrofa! Decenijama su naši političari dopuštali drugim zemljama da kradu naše poslove, da potkradaju naše bogatstvo i da pljačkaju našu ekonomiju.“
Početkom prošlog stoleća, industrijski razvoj SAD i mnogih drugih država išao je ruku pod ruku sa ekonomskim protekcionizmom; carinski porezi dugo su bili glavni izvor prihoda javnih vlasti, budući da porez na dobit nije postojao pre Prvog svetskog rata. Citirajući Vilijama Mekinlija, republikanskog predsednika koji se na čelu države nalazio od 1897. do 1901. godine (poginuo kao žrtva anarhističkog atentata) Tramp je ustvrdio: „Njemu je bila jasna ključna važnost carinskih poreza za očuvanje moći države.“ Bela kuća ih u poslednje vreme uvodi bez oklevanja – i bez osvrta na propise STO-a. Turska, Rusija, Iran, Evropska unija, Kanada, Kina: svake nedelje uvode se trgovinske sankcije protiv država, prijateljskih ili ne, koje su se našle na nišanu Vašingtona. Pozivanje na „nacionalnu bezbednost“ omogućuje Trampu da zaobiđe amin Kongresa čiji članovi, kao i lobisti koji finansiraju njihove kampanje, ostaju privrženi slobodnom tržištu.
U Sjedinjenim Američkim Državama oko pitanja Kine stvara se sve veći konsenzus, tačnije oko sukoba s njom. I to ne samo iz trgovinskih razloga: Peking uživa status jednog od glavnih geostrateških rivala. Pored toga što njegova ekonomska moć – osam puta veća od ruske – i njegov ekspanzionizam u Aziji izazivaju podozrenje, tamošnji autoritarni politički model takmiči se sa onim koji emanira iz Vašingtona. Štaviše, američki politikolog Frensis Fukujama, i pored toga što tvrdi da je njegova teorija iz 1989. godine o nepovratnom i univerzalnom trijumfu liberalnog kapitalizma još uvek validna, u njoj vidi jedan ključni nedostatak: „Kina je ubedljivo najveći izuzetak od pravila ’kraja istorije’, jer je ona svoju ekonomsku modernizaciju sprovela sve vreme ostavši diktatura. (…) Ukoliko se njen rast nastavi i tokom predstojećih godina i ona postane najveća ekonomska sila na svetu, priznaću da je moja teza u potpunosti oborena (1).“ U suštini, Tramp i njegovi lokalni protivnici slažu se najmanje oko jedne stvari: on smatra da međunarodni liberalni poredak previše košta SAD, a oni da kineski uspeh preti da na terenu pretekne Ameriku.
Nije dalek put od geopolitike do politike. Globalizacija je dovela do uništavanja radnih mesta i pada broja radnika na Zapadu – samo u poslednjih deset godina njihov udeo u BDP-u Sjedinjenih Država pao je sa 64 na 58%, što je godišnji gubitak od 7500 dolara (6500 evra) po radniku (2)!
Proteklih godina američki radnici najviše su skrenuli udesno upravo u onim industrijskim predelima koje je uništila kineska konkurencija. Naravno da možemo pripisati ovu izbornu promenu čitavoj lepezi „kulturoloških“ faktora (seksizmu, rasizmu, privrženosti vatrenom oružju, protivljenju abortusu i homoseksualnim brakovima, itd.), ali to bi značilo da zatvaramo oči pred ekonomskim objašnjenjem koje je makar u istoj meri verovatno: metamorfoza demokratskih glasača u republikanske desila se paralelno sa drastičnim padom broja okruga u kojima preko 25% zaposlenih radi u proizvodnji sa 862 na 323 između 1992. i 2016. godine. Pre četvrt veka, oni su u gotovo jednakoj meri glasali za obe velike partije (otprilike po 400 okruga za svaku). Dve hiljade i šesnaeste godine Tramp je pobedio u 306; Hilari Klinton u 17 (3). Ulazak Kine u STO za koji se zalagao demokratski predsednik – i to Bil Klinton – trebalo je da ubrza transformaciju te zemlje u liberalno kapitalističko društvo. Taj potez je američkim radnicima izrazito ogadio globalizaciju, liberalizam i glasanje za demokrate…
Nedugo nakon propasti Liman bradrsa, bivši predsednik američke Federalne rezerve mirnim glasom je objasnio: „Zahvaljujući globalizaciji, američku javnu politiku su u velikoj meri zamenile globalne tržišne snage. To ko će biti idući predsednik ne pravi naročitu razliku izvan pitanja nacionalne bezbednosti (4).“ Deset godina kasnije niko se ne usuđuje da ponovi ovu dijagnozu.
U centralnoevropskim državama čiji se rast još uvek zasniva na izvozu, preispitivanje globalizacije ne tiče se trgovinske razmene. Ipak, tamošnji moćnici bune se protiv „zapadnih vrednosti“ koje nameće Evropska unija, smatrajući ih slabašnim i dekadentnim jer blagonaklono gledaju na imigracije, homoseksualnost, ateizam, feminizam, ekologiju, razaranje porodice, itd. Takođe, oni dovode u pitanje demokratski karakter liberalnog kapitalizma, što ipak nije neosnovano. Jer, što se tiče jednakosti i političkih i građanskih prava, želja da se ista pravila odnose na sve je previše puta izneverena nakon 2008. godine: „Nije pokrenut postupak niti protiv jednog visoko pozicioniranog bankara“, otkriva novinar Džon Lančester. „Tokom skandala sa štednim bankama (poznatijeg pod nazivom S&L kriza, prim. prev.) 1980-tih, optuženo je hiljadu i sto pojedinaca (5).“ Zatvorenici jednog francuskog zatvora su još u prošlom veku podrugljivo pevali: „Qui vole un oeuf va en prison; qui vole un boeuf va au Palais-Bourbon“ („Ukradi jaje, ideš u zatvor; ukradi vola, ideš u Skupštinu).
Narod bira, ali kapital odlučuje. Gazeći svoja obećanja nakon što bi došli na vlast, liberalni državnici, levi kao i desni, bi nakon svakih izbora samo učvršćivali ovo ubeđenje. Izabran kako bi raskrstio sa konzervativnom politikom svojih prethodnika, Obama je smanjio javna ulaganja, ograničio socijalne izdatke i, umesto da uvede sistem javnog zdravstva dostupan svima, obavezao Amerikance i Amerikanke da kupuju zdravstveno osiguranje od privatnog kartela. U Francuskoj, Nikola Sarkozi je podigao granicu za odlazak u penziju za dve godine iako se javno obavezao da je neće dirati; Fransoa Oland je sa istom lakoćom glasao za pakt o Evropskoj stabilnosti mada se zavetovao da će o njemu biti vođeni novi pregovori. U Britaniji, Nik Kleg, vođa liberala, je na opšte iznenađenje stupio u savez sa Konzervativnom partijom, a potom je, nakon što je došao na mesto vicepremijera, prihvatio trostruko povećanje fakultetskih školarina koje je obećao da će smanjiti.
Sedamdesetih godina prošlog veka, određene komunističke partije u zapadnoj Evropi smatrale su da bi njihov dolazak na vlast pomoću izbora bio „put u jednom pravcu“, a da izgradnja socijalizma, kada bi jednom bila pokrenuta, ne bi smela da zavisi od izbornih rizika. Pobeda „slobodnog sveta“ nad sovjetskom hidrom dovela je do lukavog usvajanja ovog principa: pravo glasa nije ukinuto, ali je uvezano za obaveznu podršku željama vladajućih klasa. U suprotnom, valja ponoviti izbore. Novinar Žak Dion se priseća: „1992. godine, Danci su glasali protiv Mastrihtskog ugovora; morali su ponovo na glasanje. Dve hiljade prve, Irci su glasali protiv Ugovora iz Nice; morali su ponovo na glasanje. Dve hiljade pete, Francuzi i Holanđani glasali su protiv Ugovora o Ustavu Evropske unije (TCE): on im je nametnut pod imenom Lisabonski sporazum. Dve hiljade osme, Irci su glasali protiv Lisabonskog sporazuma; morali su ponovo na glasanje. Dve hiljade petnaeste, 61,3% stanovnika i stanovnica Grčke glasalo je protiv briselskih mera štednje – koje su im svejedno nametnute (6).“
Te godine, obraćajući se tamošnjoj levoj vladi koja je nekoliko meseci ranije izabrana, a potom primorana da nastavi da sprovodi liberalnu šok terapiju nad svojim stanovništvom, nemački ministar finansija Volfgang Šojble je pokazao koliko bitnim smatra demokratski cirkus: „Ne smemo dopustiti da izbori dovedu do promene ekonomske politike (7).“ Sa druge strane, komesar Evropske unije za ekonomiju Pjer Moskovisi kasnije je objasnio: „Samo dvadeset i tri osobe i njihovi zamenici donose – ili ne donose – ključne odluke koje se tiču miliona drugih ljudi – u ovom slučaju Grka – o izuzetno tehničkim parametrima. Nad tim odlukama ne vrši se nikakva demokratska kontrola. Evrogrupa ne polaže račune ni jednoj vladi, ni jednom Parlamentu, pogotovo ne Evropskom parlamentu (8).“ Skupštini u koju gospodin Moskovisi svejedno želi da bude izabran iduće godine.
I sam nesumnjivo autoritaran i „iliberalan“, ovaj prezir prema suverenitetu naroda pocrtava jedan od najsnažnijih argumenata u kampanji konzervativnih vođa sa obe strane Atlantika. Nasuprot partijama levog i desnog centra koje se trude da ožive umiruću demokratiju, ne dajući sebi načina da to i urade, Tramp i Orban, kao i Kačinjski u Poljskoj i Mateo Salvini u Italiji žele da joj prekrate muke. Oni žele samo izbornu većinu i to da stvar obrnu naglavačke: ekspertskom autoritarizmu bez domovine iz Vašingtona, Brisela ili Vol strita suprotstavljaju ogoljeni nacionalni autoritarizam koji predstavljaju kao nešto što je narod ostvojio.
Ogromni intervencionizam
Nakon mitova koji se tiču globalizacije i demokratije, treća laž vladajućeg diskursa prethodnog perioda koju je kriza razotkrila tiče se ekonomske uloge države. Sve je moguće, ali ne i za svakoga: retko kada je ovaj princip bio toliko jasno primenjivan u praksi kao tokom minule decenije. Histerična monetarna ekspanzija, nacionalizacije, oglušivanje o međunarodne sporazume, diskrecioni potezi izabranih predstavnika, itd. – većina mera koje su prethodno proglašene za nezamislive i neostvarive sa obe strane Atlantika je bez po muke upregnuta kako bi se spasio bankarski establišment od kog je zavisio prežitak sistema. Ovaj ogromni intervencionizam otkrio je postojanje snažne države sposobne da iskoristi svoju moć na polju sa kog se prividno sama povukla (9). Međutim, država je jaka da bi garantovala stabilan okvir kapitalu.
Nepopustljiv kada je trebalo smanjiti socijalne izdatke kako bi se javni deficit spustio ispod propisanih 3% BDP-a, Žan Klod Triše, predsednik Evropske centralne banke između 2003. i 2011. godine priznao je da su finansijski potezi koje su šefovi država i vlada povlačili krajem 2008. godine kako bi se bankarski sistem spasio do 2009. iznosili „27% BDP-a Evrope i Sjedinjenih Američkih Država (10)“. Desetine miliona nezaposlenih, onih koji su ostali bez imovine, bolesnih zaglavljenih u bolnicama bez lekova, kao u Grčkoj, nikad nisu imali tu privilegiju da budu „sistematski rizik“. „Svojim političkim izborima, vlade evrozone gurnule su desetine miliona svojih stanovnika i stanovnica u duboku depresiju koja se može uporediti sa onom iz 1930-tih. Radi se o jednoj od najgorih samonametnutih ekonomskih katastrofa u istoriji“, primećuje istoričar Adam Tuz (11).
Gubitak ugleda vladajućih klasa i rehabilitacija državne moći morali su da otvore put novom obliku vladavine. Kada su ga 2010. godine upitali da li ga brine to što je na vlast došao u sred globalnog potresa, mađarski premijer je s osmehom odgovorio: „Ne, ja volim haos. Jer, počevši od haosa mogu da izgradim novi poredak. Poredak koji želim (12).“ Kao i Tramp, srednjeevropski konzervativni lideri uspeli su da obezbede legitimitet narodne podrške snažnoj državi u službi bogataša. Umesto da garantuju socijalna prava nekompatibilna sa zahtevima vlasnika kapitala, vlasti gaje svoju popularnost tako što zatvaraju granice migrantima proglašavajući se čuvarima „kulturnog identiteta“ nacije. Povratak države simbolizovala je ograda od bodljikave žice.
Za sada, izgleda da je ova strategija prisvajanja, vitoperenja i otuđivanja masovne želje za zaštitom delotvorna. Drugim rečima, uzroci finansijke krize koja je uzdrmala svet ostali su netaknuti, iako je politički život u državama poput Italije i Mađarske ili regionima poput Bavarske zaokupljen izbegličkim pitanjem. Uzgojen na političkim prioritetima američkih univerzitetskih kampusa, deo zapadne levice – previše umeren kao i previše radikalan – želi da se na tom polju sukobi sa desnicom (13).
Suprotstavljajući se Velikoj recesiji, šefovi država su ogolili demokratski simulakrum, snagu države, veoma političku prirodu ekonomije i antidruštveni karakter njihove opšte strategije. Grana na kojoj sede brzo je istrulila, što pokazuju nova pravila izborne igre i njena sadašnja nestabilnost. Od 2014. godine, većina istraživanja javnog mnjenja na Zapadu pokazuje razaranje ili slabljenje etabliranih političkih snaga. Nasuprot tome, došlo je do uspona do juče marginalnih ličnosti ili struja koje, često iz suprotnih razloga, napadaju vladajuće institucije, poput Trampa i Bernija Sandersa, dvojice kritičara Vol strita. Isto se dešava i sa druge strane Atlantika, gde novi evropski konzervativci osuđuju previše liberalnu strukturu Evropske unije po socijalnim i migrantskim pitanjima, dok novi glasovi s levice, poput Podemosa u Španiji, Nepokorene Francuske (La France insoumise) i Džeremija Korbina, vođe Laburističke partije u Velikoj Britaniji, kritikuju njene mere štednje.
Zbog toga što ne žele da promene igru, već samo igrače, desničari „čvrste ruke“ mogu da računaju na podršku određenog dela vladajućih klasa. Dvadeset i šestog jula 2014. godine, u Rumuniji, Orban je tokom upečatljivog govora pokazao svoje pravo lice: „Nova država koju gradimo u Mađarskoj je iliberalna država… Neliberalna država.“ Međutim, uprkos onome što veliki mediji otada ponavljaju, njegov cilj nije ograničen na odbacivanje multikulturalizma i „otvorenog društva“, kao ni na promovisanje porodičnih i hrišćanskih vrednosti. On je takođe najavio ekonomski projekat „izgradnje nacije koja će biti konkurentna u velikom svetskom takmičenju narednih decenija“. „Procenili smo“, rekao je, „da demokratija ne mora nužno biti liberalna i da država ne mora da prestane da bude demokratija ako prestane biti liberalna.“ Navodeći Kinu, Tursku i Singapur kao primere, mađarski premijer je poznatu krilaticu Margaret Tačer, „There is no alternative“ („Ne postoji alternativa“), usmerio protiv onih koji su se na nju pozivali: „Društva koja ostanu pri liberalnoj demokratiji verovatno neće biti sposobna da održe svoju kompetitivnost u predstojećim decenijama“ (14). Istoj ideji priklonili su se poljski i češki lideri, kao i partije ekstremne desnice u Francuskoj i Nemačkoj.
Bajke o „inkluzivnom kapitalizmu“
Pred vrtoglavim uspesima svojih takmaca, liberalni mislioci su izgubili svoj polet i slatkorečivost. „Kontrarevolucija jača zbog polarizacije unutrašnje politike; sukob je zamenio kompromis. To je pretnja za liberalnu revoluciju i za uspehe koje su ostvarile manjine“, ježi se Majkl Ignjatiev, rektor Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, institucije nastale na inicijativu liberalnog milijardera Džordža Soroša. „Jasno je da se kratko vreme vladavine otvorenog društva bliži kraju (15)“. Prema Ignjatijevu, nacionalističke vođe koje napadaju pravnu državu, ravnotežu moći, slobodnu privatnih medija i manjinska prava, u suštini napadaju osnovne principe demokratije.
Britanski nedeljnik The Economist, koji služi kao glasilo svetskih liberalnih elita, saglasan je sa ovim viđenjem. Kada je 16. juna u panici pisao o „kritičnom propadanju demokratije od početka finansijske krize 2007-2008“, za to nije optužio niti gigantsku ekonomsku nejednakost, niti uništenje industrijskih radnih mesta na oltaru slobodnog tržišta, niti nepoštovanje izborne volje građana od strane „demokratskih“ vlada. Okrivio je „ljude čvrste ruke [koji] podrivaju demokratiju“ nadajući se da će se njima suprotstaviti „nezavisne sudije i neumorni novinari kao prva linija odbrane“. To bi bila brana uska koliko i krhka.
Više klase društava su dugo vremena profitirale na izbornoj igri zahvaljujući trima konvergentnim faktorima: sve većoj izbornoj apstinenciji širokih narodnih klasa, „korisnom glasanju“ usled odbojnosti „ekstremnih“ opcija, te nastojanju centrističkih partija da zagovaraju zajedničke interese buržoazije i srednjih klasa. Međutim: reakcionarni demagozi uspeli su da ponovo pokrenu jedan deo apstinenata; Velika recesija razbila je srednje klase; politička arbitrarnost „umerenih“ i njihovih genijalnih savetnika dovela je do najveće krize stoleća…
Razočaranje u visokotehnološku utopiju dodatno pojačava ogorčenost obožavatelja otvorenog društva. Do juče slavljeni kao proroci nove liberalno-libertarijanske civilizacije, demokratski orijentisani kapitalisti iz Silikonske doline izgradili su mašineriju za nadziranje i društvenu kontrolu toliko moćnu da je kineska vlada krenula da je kopira kako bi održavala red i mir. Nada u svetski forum, uz globalnu mogućnost pristupa, iščilila na očaj nekih od njenih nekadašnjih apostola: „Ne fake news (lažne vesti), niti manipulacije kojima je ona podložna, već tehnologija sama po sebi – zbog toga što prenosi emocije, a ne razumnost – još više osnažuje cinike i diktatore“, lament iz jedne reči urednika (16).
Kako se približava trideseta godišnjica pada Berlinskog zida, glasnogovornici „slobodnog sveta“ se pribojavaju da će svetkovina biti sumorna. „Tranziciju ka liberalnoj demokratiji vodile su u velikoj meri veoma prozapadno orijentisane obrazovane elite“, priznaje Fukujama. Avaj, manje obrazovani slojevi stanovništva „nikad nisu bili zavedeni liberalizmom, idejom da možemo imati multirasno, multietničko društvo u kome će doći do brisanja svih tradicionalnih vrednosti pred istopolnim brakovima, imigracijom, itd.“ (17). Međutim, kako objasniti ovaj neuspeh prosvetljene manjine da proširi svoj svetonazor? Nemarnošću svih mladih buržuja koji se, kako kaže frustrirani Fukujama, „zadovoljavaju sedenjem na mestu do kog su došli, tapšući jedni druge po ramenima zbog širine svojih pogleda i toga što su slobodni ikakvog fanatizma. (…) Koji ne stupaju u borbu protiv neprijatelja osim tako što sede na terasama kafića sa mohitom u ruci (18)“.
Uistinu, ovo nije dovoljno dobro objašnjenje… Sve do čega ono dovodi je hiperprodukcija skandalizovanih komentara upućenih u istoj meri i istim stvarima skandalizovanim „prijateljima“ u medijima i na društvenim mrežama. Obama to shvata. Sedamnaestog juna on je ponudio detaljnu, često i uviđavnu analizu proteklih decenija. Ipak, nije uspeo da izbegne da reprodukuje konstantnu fiks ideju neoliberalne levice od kad je ona prihvatila kapitalistički model. U suštini, kao što je Paolo Đentiloni, bivši premijer Italije, 24. januara 2018. godine u Davosu rekao Donaldu Trampu „možemo prilagođavati okvir, ali ga ne možemo promeniti“.
Globalizaciju, priznaje Obama, pratile su greške i grabežljivost. Ona je oslabila snagu sindikata i „dopustila kapitalu da izbegne plaćanje poreza i poštovanje zakona država pomerajući stotine milijardi dolara jednim klikom miša“. Dobro, šta je rešenje? „Inkluzivni kapitalizam“, prosvetljen humanističkim moralom kapitalista. Prema njemu, jedino bi takvo presipanje iz šupljeg u prazno moglo da prevaziđe neke od sistemskih problema, budući da on ne vidi ni jednu drugu alternativu, što mu savršeno odgovara.
Bivši američki predsednik ne poriče da su kriza 2008. godine i pogrešna rešenja koja su bila preduzeta (uključujući i ona kojima je on kumovao, pretpostavljamo) olakšala uspon „politike straha, ogorčenosti i zatvaranja“, „popularnost ljudi čvrste ruke“, po „kineskom modelu, uz ubeđenje da je autoritarna kontrola bolja od haotične demokratije“. Međutim, glavnu odgovornost za taj haos on svaljuje na „populiste“ koji koriste nesigurnosti naroda i prete povratkom sveta u „nekadašnji, opasniji i brutalniji poredak“, braneći od kritike socijalnu i intelektualnu elitu (kojoj pripada…) koja je stvorila uslove za nastanak krize – i koja je, najčešće, iz nje izvukla korist.
Ovakav pogled ima brojnih pogodnosti. Pre svega, ako tvrdimo da nam preti skliznuće u diktaturu to znači da zamišljamo da živimo u demokratiji, iako ju je potrebno donekle popraviti. Još značajnije, viđenje Baraka Obame (ili identično tumačenje Emanuela Makrona) prema kom se „dve veoma različite vizije budućnosti čovečanstva takmiče za srca i duše građana čitave planete“, omogućava nam da zamaglimo ono što je tim „dvema vizijama“ na koje se poziva zajedničko. Radi se samo o načinu proizvodnje i obliku svojine, ili, da iskoristimo reči bivšeg američkog predsednika, o „disproporcionalno velikom ekonomskom, političkom i medijskom uticaju onih na vrhu“. S tim u vidu, ne postoji nikakva razlika između Makrona i Trampa, kao što je pokazao njihov zajednički napor da, od kako su došli na vlast, smanje državne namete na prihode kapitalista.
Uporno svođenje političkog života predstojećih decenija na sukob između demokratije i populizma ili otvorenosti i suverenizma neće ni u najmanjoj meri olakšati muke sve većeg dela širokih slojeva društva razočaranih u „demokratiju“ koja ih je napustila i u levicu koja se pretvorila u pokret fakultetski obrazovane buržoazije. Deset godina nakon izbijanja finansijske krize, pobeda nad rastućim „opasnim i brutalnim uređenjem“ zahtevala bi nešto potpuno drugačije. To jest, razvoj političke snage koja bi bila u stanju da se istovremeno bori protiv „prosvetljenih tehnokrata“, kao i protiv „pobesnelih milijardera“ (19), tako odbijajući da bude pomoćna snaga bilo kog od ova dva bloka koji, svaki na svoj način, prete čovečanstvu.
PIŠU SERŽ ALIMI I PJER RAMBER
Izvor Le Monde diplomatique/Nedeljnik
PREVOD Pavle Ilić
(1) Frensis Fukujama, „Retour sur ’La Fin de l’histoire ?’“, Commentaire, br. 161, Pariz, proleće 2018.
(2) Vilijam Galston, „Wage stagnation is everyone’s problem“, The Wall Street Journal, Njujork, 14. avgust 2018. Za uništenje radnih mesta zbog globalizacije, cf. Daron Ačemoglu et al., „Import competition and the great US employment sag of the 2000s“, Journal of Labor Economics, vol. 34, br. S1, Čikago, januar 2016.
(3) Bob Dejvis i Dante Čini, „America’s factory towns, once solidly blue, are now a GOP haven“, i Bob Dejvis i Džon Hilsenrat, „How the China shock, deep and swift, spurred the rise of Trump“, The Wall Street Journal, redom 19. juli 2018. i 11. avgust 2016.
(4) Citirano prema Adam Tuz, Crashed: How a Decade of Financial Crises Changed the World, Penguin Books, Njujork, 2018.
(5) Džon Lančester, „After the fall“, London Review of Books, vol. 40, br. 13, 5. juli 2018.
(6) Džek Dion, „Les marchés contre les peuples“, Marianne, Pariz, 1. juni 2018.
(7) Janis Varufakis, Adults in the Room: My Battle With Europe’s Deep Establishment, the Bodley Head, London, 2017.
(8) Pjer Moscovisi, Dans ce clair-obscur surgissent les monstres. Choses vues au coeur du pouvoir, Plon, Pariz, 2018.
(9) Videti: Frederik Lordon, „Le jour où Wall Street est devenu socialiste“, Le Monde diplomatique, oktobar 2008.
(10) „Žan Klod Triše: ’Nous sommes encore dans une situation dangereuse’“, Le Monde, 14. septembar 2013.
(11) Adam Tuz, Crashed, op. cit.
(12) Dru Hinšo i Markus Voker, „In Orban’s Hungary, a glimpse of Europe’s demise“, The Wall Street Journal, 9. avgust 2018.
(13) Videti: Pjer Burdije i Loik Vekon, „La nouvelle vulgate planétaire“, Le Monde diplomatique, maj 2000.
(14) „Prime minister Viktor Orbán’s speech at the 25th Bálványos Summer Free University and Student Camp“, 30. juli 2014, http://2010-2015.miniszterelnok.hu
(15) Majkl Ignjatiev i Stefan Roh (ur.), Rethinking Open Society: New Adversaries and New Opportunities, CEU Press, Budimpešta, 2018.
(16) Erik le Buše, „Le salut par l’éthique, la démocratie, l’Europe“, L’Opinion, Pariz, 9. juli 2018.
(17) Citirano u Majkl Štajnberger, „George Soros bet big on liberal democracy. Now he fears he is losing“, The New York Times Magazine, 17. juli 2018.
(18) „Francis Fukuyama: ’Il y a un risque de défaite de la démocratie’“, Le Figaro Magazine, Pariz, 6. april 2018.
(19) Tomas Frenk, „Four more years“, Harper’s, april 2018.