U nedelju 16. maja održani su lokalni izbori u republici Hrvatskoj, a reakcije na taj događaj i dalje ne prestaju. Naime, Tomislav Tomašević, kandidat za gradonačelnika Zagreba  ispred „zeleno-lijeve“ koalicije, odnosno političke platforme Možemo, dobio je 45,1% ili nešto više od 147 000 glasova i za malo mu je izmakla pobeda u prvom krugu. U drugom krugu protivkandidat će mu biti kandidat „Domovinskog pokreta“ desničarske i proustaške orjentacije, osrednji pevač i još lošiji političar Miiroslav Škoro, koji je dobio tek nešto više od 12% glasova. Već sad je jasno da razliku od oko 110 000 glasova Škoro ne može stići i Tomaševića za desetak dana čeka „vruća“ fotelja zagrebačkog gradonačelnika. Osim Tomaševića, protivnike je u Zagrebu „oduvala“ i politička platforma čiji je bio kandidat. Možemo i partneri dobili su  40,8% ili oko 130 000 glasova i 23 od 47 vijećnika u skupštini grada Zagreba. Takođe, pobedu su odneli u 16 od 17 gradskih četvrti.

Ovaj svojevrsni politički zemljotres, usledio je posle niza pravih zemljotresa tokom prethodnih godinu dana, na kojima se korumpirana klijentelistička vlast  pokojnog Milana Bandića pokazala kao apsolutno nesposobna grupa politikanata. Pobeda Tomaševića je olakšana i iznenadnom smrću bivšeg „vlasnika“ Zagreba, Milana Bandića, koji je ovim gradom gazdovao u protekle dve decenije. Uspeh političke platforme Možemo u Zagrebu značio je i potop za dosadašnje  tradicionalne političke opcije, pa je HDZ dobio tek nešto više od 11%, a SDP oko 8%. Paradoksalno, SDP će iz ovako katastrofalnog rezultata profitirati jer će, kako se već ranije najavljivalo, biti manji partner političke platforme Možemo u upravljanju Zagrebom.

 

Iz uspeha u pobedu

 

Mnogo je već rečeno o tome kako se desio uspon i uspeh „zeleno-lijeve“ koalicije, no vredno je podsetiti se da je ona nastala upravo na suprotstavljanju devastaciji gradskih četvrti i uništavanju grada i gradskog budžeta. Na borbi protiv tajkunizacije gradske uprave i džentrifikaciji Zagreba od polovine prve decenije XXI veka pa sve do danas. U tim su se borbama – pogotovo u pobuni u Varšavskoj ulici 2010, kada su građani koji su se pobunili protiv namere vlasti bili hapšeni i prebijani – isticali današnji predstavnici Možemo.

Inicijativa za političku artikukulaciju ovih protesta potekla je, dakle, od aktivista sa ulice  i upravo su oni 2017. – Pravo na grad, Orah, Nova Ljevica i Radnička Fronta, udruženi u koaliciju „Zagreb je naš“ – uspeli da dobiju nešto više od 7% glasova na lokalnim izborima i 4 vijećnika u skupštini. Tokom četiri godine bili su bespoštedni kritičari Bandićeve uzurpacije Zagreba, ali nisu se zadovoljili samo lokalnim uspehom pa su u istom sastavu izašli na prošlogodišnje republičke izbore i dobili 8 predstavnika u Saboru.Već posle tog uspeha Tomašević i Možemo su proglašavani za glavne Bandićeve protivnike na lokalnim izborima.

Krajem prošle godine unutar koalicije došlo je do neslaganja i cenu je platila Radnička Fronta, jedina antikapitalistička organizacija unutar koalicije. O razlozima isključivnja RF iz koalicije možemo samo nagađati jer su usledile međusobne optužbe, ali su one usled inteziviranja situcije (pandemija, zemljotresi) uskoro pala u zaborav. No valja zabeležiti da je Možemo optuživala RF za radikalizam i političko uslovljavanje za podršku Tomaševiću recipročnoj podršci Katarini Peović za gradonačelnicu Rijeke. Radnička Fronta je, s druge strane, optuživala ostale partnere da su ih isključili jer su bili protiv postizborne saradnje sa SDP. Šta god da je u pitanju koalicija se de facto isključivanjem RF iz svojih redova „otvorila“ ka desnijim biračima i izgubila dotadašnju oštricu jer je izgubila antikapitalistički korektiv u svojim redovima.

Pred Tomaševićem, a i pred političkom platformom koja ga je iznedrila, posle drugog kruga izbora predstoje veliki izazovi. Najpre, moraće da dokažu da će raditi  ono što su pričali u kampanji. No tek kad preuzmu vlast i suoče se sa birokratijom koja se decenijama tu taložila i međusobno isprepletala interesima i vezama, ova mlada politička grupacija će uvideti da im nedostaju ljudi i kadrovi. To će ih naterati da prave ozbiljne kompromise sa svojim dojučerašnjim protivnicima, što može dovesti do urušavanja i podrške i organizacije. Oni su do sada napravili veliki uspeh, no sada im se nameće potpuno drugačija politička situacija. Jer, sasvim je različito kada se iz opozicije  napada vlast, i, s druge strane, direktan rad na promeni birokratskih odnosa koji postoje decenijama. Sigurno je da će „zeleno-lijeva“ kolicija to pokušati da uradi, ali koliko će biti uspešna na žalost više ne zavisi samo od njih.

 

Belgrade calling

 

Uspeh Tomaševića u Zagrebu i političke platforme možemo odjeknuo je većim delom kontinenta ali naravno najviše u bivšim jugoslovenskim republikama. Po društenim mrežama, ali i u nekim medijima, odmah se postavilo pitanje postoji li u Srbiji, a pre svega u Beogradu, slična organizacija i može li ona da ponovi uspeh zagrebačke „zeleno-lijeve“ koalicije. Naime, slična organizacija postoji i zove se „Ne davimo Beograd“. Ona je takođe krenula sa ulice posle rušenja u Savamali i protesta koji su usledili posle toga. Njeni su osnivači takođe NVO aktivisti raznih gradskih i kvartovskih organizacija i takođe su učestvovali na lokalnim izborima u Beogradu 2018 godine i osvojili nešto više od 30 hiljada glasova ili 3, 5% što im, po tadašnjem izbornom zakonu, nije bilo dovoljno za prelazak cenzusa i ulazak u gradsku skupštinu.

Na tome se svaka sličnost sa političkom platformom Možemo i završava. Jer Možemo su krenuli sa ulice, ali su imali plan. Izračunali su koliko im treba resursa za prvi korak, isplanirali su kampanju koja je bila jeftina i efikasna i glasačima razumljiva  i uspeli da 2017 uđu u lokalni parlament.  Od početka su sve vreme insistirali da su oni zastupnici zeleno-leve ili levo-zelene politike, da su novi, nekompromitovani, i da imaju program. Na parlamentarnim izborima su tvrdili to isto, proširili su polje delovanja, ali ni za trenutak nisu prestali da rade na strukturi i na pravljenju kadrova. Zaokret u desno – koji, vreme je pokazalo, nije bio neophodan – sa izbacianjem Radničke Fronte im je proširio glasačku bazu, ali dugoročno i umanjio oštricu kritike i delovanja. No svakako su se mudro postavili na lokalnim izborima, ne samo u Zagrebu, već su pametno izlazili na izbore većinom u urbanim sredinama i gradovima i županijama za koje su procenili da su im naklonjene i da u njima mogu dobro da prođu. U svakoj županiji i gradu u kojem su na izborima nastupili uspeli su da pređu cenzus. Takav izborni inženjering doprinosi, pre svega,  psihološkom  utisku da oni postaju istinska alternativa i da je „zeleno-lijeva“ polatforma, kako sebe nazivaju, stvar alternative u budućnosti.

Sa druge strane, od samog početka delovanja u Beogradu pa sve do danas, NDMBGD se nije uspeo i nije želeo ideološki profilisati jasno i odlučno kako je to uradio Možemo u Zagrebu i Hrvatskoj. Na pitanje o ideologiji uvek su se krili iza velikih reči pa je tako jedan od njihovih najpoznatijih članova uspeo čak i da izjavi da je „njihova ideologija grad“. Iako se mnogi njihovi aktivisti možda i poistovećuju sa „zeleno-levim“ politikama, gotovo nikad od njih nećete čuti da se jasno ideološki odrede. Na izbore 2018. NDMBGD izašao je “grlom u jagode“,  bez jasnog plana, bez ideje sa čim raspolaže i na šta računa, a na kraju i bez dovoljno ljudi, izgrađene infrastrukture i svima razumljivog  programa. Nakon toga, za kratko je izgledalo da su naučili lekciju na sopstvenim greškama jer su posle izbornog neuspeha pokušali da prošire svoje delovanje i van Beograda  formirajući „Građanski Front“, sa lokalnim organizacijama iz Kraljeva, Niša i još nekih gradova u Srbiji, no taj se pokušaj ukrupnjavanja završio neslavno zbog sujete i liderskih ambicija pojedinaca.

Još jedna bitna razlika u kvalitativnom smislu između organizacija iz Zagreba i Beograda je što je Možemo u Zagrebu izgradila svoju strukturu i svoj uspeh bez oslanjanja na politički mainstream i upravo boreći se protiv njega, dok NDMBGD u Beogradu sve čini kako bi postali deo političkog mainstreama: priključivši se desničarskoj i nacionalističkoj opoziciji, učestvujući sa njima u njihovim političkim borbama, koje imaju malo dodirnih tačaka sa onim zbog čega je nastao NDMBGD, i čak udružujući se sa najtehnokratskijim i najmenadžerskijim delovima te opozicije, sa pojedincima i organizacijama koji su radili iste stvari kao i sadašnja vlast dok su bili na vlasti.

Dok su Možemo u deceniju i po vaninstitucionalne i institucionalne borbe sve vreme gurali svoj program, svoju platformu i dalekosežno planiranim potezima, uz dozu sreće koja uvek jeste prisutna u ovakvim uspesima, uspeli da sebe predstave i da ih glasači prihvate kao alternativu, NDMBGD je ostala zarobljena u „ozbiljnim“ politikama nacionalističke vlasti i opozicije i nije uspela da sebe nametne kao alternativu.

Njihov eventualni uspeh odnosno prvi korak biće ulazak u gradsku skupštinu sa izvesnim brojem odbornika, no to neće biti zbog njihovog dugoročnog planiranja, ili infrastrukture koju su izgradili, ni zbog kadrova koji su sazreli, a posebno ne zbog toga što su „zeleno-levi“. Biće to zbog činjenice da opozicija u Srbiji jednostavno ne postoji. Ovi ostaci koji su preživeli naprednjački blitzkrieg su svoj potpuni bankrot doživeli u prethodne dve godine kad su im sve svi pokušaji udruživanja razbili o sujetu pojedinaca pokazujući svu bedu nacionalizma i besmisao insistiranja na takmičenju sa vladajućim strukturama ko je veći Srbin, nacionalista i četnik. U takvoj situaciji ono malo infrastrukture i ljudi koje NDMBGD ima glasačima može delovati impozantno u odnosu na haos koji vlada među „velikim igračima“ u opoziciji. Sledstveno tome ako nešto bude razlog uspeha i prelaska cenzusa NDMBGD na lokalnim izborima, biće neorganizovanost, dezorjentisanost i apsolutno zanemarivanje lokanih problema od strane ostatka opozicije.

 

„Alternativa“ ili alternativa

 

Napokon, mora se postaviti pitanje šta jeste „zeleno-leva „ politika i šta jesu stranke i političke platforme koje je predstavljaju uglavnom u Evropi, a šta nikako nisu?

Zeleno-leva politika može da bude, jeste i biće samo korektiv ničim sputanog kapitalizma u svojoj neoliberalnoj fazi. Na sličan način kao što je socijaldemokratija to bila u prošlom veku, ali u drugačijim istorijskim okolnostima i sledstveno tome sa mnogo manje političke i stvarne moći, no što je svojevremeno imala tradicionalna socijaldemokratija koja je u međuvremenu, srećom, propala. Zato je uspeh „zeleno-lijeve“ platforme u Zagrebu i Hrvatskoj – iako veliki i značajan u postojećem kontekstu – veoma ograničenog dometa. Baš kao što će to biti uspesi u Nemačkoj ili Austriji.

Sistem uvek sebi stvara neprijatelje koje može da kontroliše. Najveća zabluda svih zelenih – pa bili oni i „zeleno-lijevi“ – je ideja da se može nekako napraviti kompromis sa kapitalom, da se klasna borba može voditi kroz institucije u kojima glavne poluge drže vlasnici krupnog kapitala. Na toj ideji su se slomili i Podemos, od kojih Možemo pozajmljuje svoje ime i većinu ideja, i ranije i Siriza. Bez borbe na svim poljima, bez jakog utemeljenja u internacionalnom i lokalnim društvenim pokretima i čvrstoj socijalnoj bazi obespravljenih, neuspeh je zagarantovan, a dometi su – u najboljem slučaju – reformistički i korektivni. Sistem se neće promeniti ni srušiti iznutra bez pritiska spolja. Zato dometi svih zelenih politika koji nisu utemeljeni u klasnoj borbi ostaju samo u domenu politički angažovanog baštovanstva. Ostaje nam samo da se nadamo da će to i akteri „zeleno-levih“ politika na Balkanu i u Evropi jednom shvatiti.

Izvor: Facebook