O autorima:

Balkanska komunistička federacija (BKF) osnovana je u Sofiji januara 1920. godine, kao krovna organizacija balkanskih komunističkih partija. Svoje korene vukla je iz Balkanske socijaldemokratske radničke federacije, osnovane u Beogradu tačno deset godina ranije. Kontinuitet između dve organizacije je bio jasan,te je velika većina onih koji su osnovali Federaciju 1910. godine učestvovalo i u osnivanju nove, eksplicitno revolucionarne federacije deset godina kasnije. Proklamovani cilj BKF bio je uspostavljanje Balkanske sovjetske federativne republike, sa radničkim i seljačkim većima kao izvršnim i zakonodaw vnim organima radničke klase. Ideja ujedinjenog Balkanskog poluostrva trebala je, u suštini, da ubije dve muve jednim udarcem. Sa jedne strane, rešila bi pitanje nacionalističkih tenzija na Balkanu kroz ujedinjenje i zamenu nacionalne solidarnosti klasnom. Sa druge strane, ujedinjeni balkanski narodi lakše bi se oduprli imperijalizmu velikih sila koji se vekovima mešao u njihove slabe, male države. BKF je u prvim godinama svog postojanja pokušavala da koordiniše svetsku revoluciju na nivou Balkana, povezujući komunističke partije i čekajući momenat ustanka u jednoj od balkanskih zemalja. Njeni sastanci održavali su se u Beču i Sofiji, gde se, usled stalnog progona, unakrsno selio njen Izvršni komitet. Nakon državnog udara i neuspešnog komunističkog ustanka u Bugarskoj 1923. godine, BKF se u potpunosti seli u Beč, a nedugo potom u Moskvu, nakon čega sve više dolazi pod kontrolu sovjetskog partijskog rukovodstva. U tom periodu, BKF prolazi kroz značajnu reorijentaciju u svom radu: od organizacije koja koordiniše revolucionarne akcije radništva i seljaštva, postaje organizacija koja se povezuje pre svega sa nacionalno-revolucionarnim pokretima, usled gledišta da će korišćenje nacionalog i seljačkog pitanja biti svojevrsni surogat za ponovno podsticanje proleterske militantnosti sa početka dvadesetih. Taj proces kulminirao je 1928. godine, kada je BKF otvoreno počela da se zalaže za razbijanje država poput Jugoslavije i Rumunije, da bi njihovi mnogobrojni narodi mogli da se na ravnopravnoj osnovi ujedine u Balkansku federaciju. Nakon 1935. godine i zaokreta Kominterne ka politici narodnog fronta, balkanske komunističke partije bore se za očuvanje teritorijalnog integriteta zemalja u kojima deluju, da bi tako sprečile širenje fašizma. Ovo ujedno dovodi do tihog odumiranja i konačnog gašenja Balkanske komunističke federacije. Njen projekat ponovo je oživljen u vreme Drugog svetskog rata, kroz zajedničke vojne akcije jugoslovenskih, albanskih, grčkih i bugarskih komunista. Nakon rata, pokušaj stvaranja Balkanske federacije između Tita, Envera Hodže i Georgija Dimitrova, bio je jedan od uzroka sovjetsko-jugoslovenskog raskola, naročito usled jugoslovenske podrške grčkim partizanima, koja je išla protiv britansko-sovjetskih planova za posleratnu Grčku. Nakon izbacivanja Jugoslavije iz Informbiroa, Hodža i Dimitrov su bespogovorno stali na stranu Staljina, a ideja Balkanske federacije je ponovo zaboravljena. Nakon 1991. godine, došlo je do oživljavanja ove ideje u radikalno levim grupama, naročito trockističke ideološke orijentacije, kao što su Marks21, Marksistička organizacija „Crveni“ i Radničkoi portal, kao i u anarhističkim grupama, poput Anarhosindikalističke inicijative.

Kontekst:

„Manifest Balkansko-podunavske komunističke federacije“ napisan je u julu 1920. godine u Sofiji, na sastanku predstavnika bugarske, grčke i jugoslovenske komunističke partije. Rumunski delegati nisu bili u mogućnosti da dođu usled državne represije u svojoj zemlji. Socijalističku radničku partiju Jugoslavije (komunista) predstavljali su Filip Filipović (1878-1938), Živko Jovanović (1888-1923), i Lazar Stefanović (1885-1950). Oni su se preko Sofije uputili na Drugi kongres Komunističke internacionale, ali su shvatili da neće uspeti da stignu na vreme, jer je kretanje kroz Sovjetsku Rusiju, zbog tamošnjeg građanskog rata, bilo otežano. „Manifest“, u čijem sastavljanju su i oni učestvovali, objavljen je u zvaničnim glasilima svih balkanskih komunističkih partija, kao i u četrnaestom broju časopisa Komunistička internacionala (tekst koji sledi je prevod ruskog teksta iz tog časopisa). Naziv „Balkansko-podunavska“ komunistička federacija odnosi se na pokušaje da se u federaciju uključe i zemlje poput Mađarske i Čehoslovačke, u slučaju širenja revolucionarnog talasa u Srednju Evropu. Iako te države nikad nisu postale članice BKF, njihovi komunisti često su priustvovali konferencijama balkanskih komunista i održavali bliske veze sa njima.

Glavna tema uvodnog dela članka je osuda svetskog rata i njegovih razaranja, kao i pogubnih posledica koje su ona imala po balkanske zemlje. Fokus na rat ilustruje koliko je veliku ulogu on igrao u radikalizaciji radničkog pokreta i opredeljenju za revoluciju kao jedini izlaz iz situacije u koju su vladari Evrope gurnuli radni narod. Ogroman ceh rata najbolje se ogleda u patosu sa kojim balkanski komunisti pišu o trenutnoj situaciji, iščekujući nove ratove i razaranja – mir je za njih u tom trenutku bio praktično nezamisliv. Istovremeno, kao što su sami naglasili, mir nije ostvaren – rat između Grčke i Turske trajaće još dve godine, a represija nad radništvom i seljaštvom u balkanskim zemljama svakako je delovala kao nastavak rata, i to istim sredstvima (ubistva komunista od strane policije uveliko su bila uobičajena u Rumuniji, vođe jugoslovenske i grčke partije su hapšene, a Kraljevina SHS imala je koncentracione logore za povratnike iz Rusije i Mađarske da bi sprečila širenje komunizma1).

Sam „Manifest“ predstavlja opširan i detaljan pregled političke situacije na Balkanu 1920. godine. Pored razornosti rata, balkanski komunisti se fokusiraju na njegove dalekosežne posledice. Znatan deo analize posvećen je ekonomiji duga u koju su balkanske zemlje zapale da bi, iako siromašne, nekako finansirale nacionalističke apetite svojih vladajućih klasa. „Manifest“ uspešno predviđa strukturalnu zavisnost i ekonomsku potčinjenost koja je čekala balkanske zemlje u narednim decenijama, naročito usled dominacije Francuske i Velike Britanije. Isto tako, najavljuje da će, kao i do tad, vladajuće klase Balkana, dok nude grandiozne ideje o proširenju državnih granica, ostati potpuno potčinjene stranom kapitalu, čije bogaćenje će konstantno potpomagati na štetu sopstvenog stanovništva.

„Manifest“ posebno napada „socijal-patriote“ i „oportuniste“, odnosno one učesnike i učesnice radničkog pokreta koji su podržavali svetski rat, ili su, tokom i nakon rata, ušle u raznorazne „vlade nacionalnog jedinstva“, zanešene tim obećanjima o teritorijalnoj ekspanziji i „nacionalnom interesu“. Komunističkom pokretu je još uvek jedan od glavnih neprijatelja bila socijaldemokratija Druge internacionale, koja je smatrana odgovornom za svetski rat. Njeno gaženje obećanja da će, u slučaju evropskog rata, štrajkovima i demonstracijama zaustaviti pokolj, doprinelo je smrti oko sedamnaest miliona ljudi na frontovima širom sveta.

Zanimljivo je da se, pored fokusa na radničku klasu i seljaštvo, koje je tipično za lenjinizam, „Manifest“ često obraća i „siromašnom građanstvu“. Dosta prostora posvećeno je prekarnosti položaja srednje klase na kapitalističkoj periferiji, i tvrdnji da u nerazvijenim kapitalističkim zemljama dolazi do još izraženijeg klasnog raslojavanja stanovništva, u kojem srednja klasa praktično iščezava, tako što se njen mali broj pridružuje nacionalnoj buržoaziji, dok se ostatak, protiv svoje volje, proletarizuje.

„Manifest“ se završava onako kako je i počeo – pozivom na ujedinjenje balkanskih zemalja i ukidanje nacionalnih podela kroz izgradnju internacionalističke, klasne solidarnosti. Balkanski komunisti, kroz kritiku novouspostavljenog posleratnog poretka, pokazuju nemogućnost i neodrživost nacionalno homogenih država na Balkanu. Federacija i pravo na samoopredeljenje predstavljaju za njih ključ rešenja za nacionalne podele, što se bitno razlikuje od potonjeg razvoja BKF, gde se nacionalno samoopredeljenje instrumentalizuje zarad sklapanja političkih saveza sa nacionalnim i nacionalističkim grupama, koji su rezultirali nizom neuspeha u podsticanju na radničku revoluciju u međuratnom periodu.

Tekst:

RADNIČKIM KLASAMA BALKANSKO-PODUNAVSKIH ZEMALJA.

Radnici, siromašni građani i seljaci.

Komunističke partije Bugarske, Grčke, Rumunije i Jugo-slavije, koje su bile odvojene jedna od druge za vreme svetskog rata, danas ponovo bratski pružaju ruku jedna drugoj za zajedničku borbu. U ovom svečanom trenutku, kada mi savladavamo silom podignute pregrade između nas, smatramo svojim dugom da izjavimo da smo sada više nego ikada jedinstveni i povezani.

Za sve vreme svirepog, krvavog obračuna i razjarenog nacionalističkog i šovinističkog vihora, ostajali smo verni međunarodnom revolucionarnom socijalizmu i bratskom jedinstvu balkansko-podunavskih naroda. Danas mi izjavljujemo da činimo nedeljivi deo Komunističke Internacionale, i da u potpunosti delimo njen program i taktiku. Zajedno sa svim radnicima koji nose crvenu zastavu proleterijata sa oduševljenjem pozdravljamo rusku revoluciju i njenu veliku tvorevinu – Rusku Socijalističku Federativnu Sovjetsku Republiku. Saopštavamo svoju potpunu solidarnost sa radničkim masama celog sveta, koje se bore za svoje oslobođenje od kapitalističkog jarma, i u svečanom tijumfu međunarodne revolucije radnika i siromašnih seljaka vidimo spas balkansko-podunavskih naroda od bilo kakve eksploatacije i ugnjetavanja.

Radnici i seljaci.

Imperijalisti i kapitalisti svih zemalja, zajedno sa svojim krunisanim slugama, sa zločinačkom lakoćom zapalili su svetski požar i sada, dve godine kasnije, posle zaključenja „mira“, nisu u stanju da ga ugase.

Balkansko-podunavske zemlje od 1912. godine predstavljaju najstrašniju arenu krvoprolića i pustošenja. Danas narodi ovih zemalja stoje pred opasnošću od novih nedaća. Imperijalisti Antante, da bi dovršili na Istoku svoje razbojničko delo i obezbedili vladavinu kapitala u celom svetu, nastavljaju da vode rat protiv naroda bivše Turske Imperije i ne prestaju da vode borbu protiv Ruske Sovjetske Republike. Pošto engleski, francuski, italijanski radnici ne žele više da prolivaju svoju krv u interesu kapitala, njihove vlade pribegavaju jeftinoj krvi balkansko-podunavskih naroda, koju je buržoazija tih zemalja uvek spremna da proda za sitnu nadoknadu. Grčki radnici i seljaci predstavljaju prvu žrtvu imperijalizma Antante i panhelenizma. Pre godinu i po dana oni su obilno prolivali svoju krv u južnoj Rusiji za interese međunarodne kontrarevolucije – protiv boljševizma. Sada oni zasejavaju svojim leševima trakijska polja i maloazijske planine, predstavljajući bezvoljno oruđe engleske, francuske i grčke buržoazije. Posle poraza poljskih kontrarevolucionarnih armija, engleski i francuski imperijalisti stavili su sve u pokret, kako bi uvukli protiv pobedničke Crvene armije, rumunske radnike i seljake. U pripremi ovog paklenog plana učestvovali su i rumunski veleposednici i kapitalisti, koji vide u krvavim avanturama jedini izlaz iz strašne krize unutar svoje zemlje i jedino sredstvo za gušenje revolucionarne energije masa. Narodima Jugo-slavije, iscrpljenim ratom, takođe preti sablast novog krvoprolića. Oni takođe osećaju pritisak velikih zapadnih „saveznica“, koje hoće da ih iskoriste zajedno sa Rumunima,6d u borbi protiv ruske revolucije. Sa druge strane, italijanski i jugo-slovenski imperijalisti izazivaju neprekidne sukobe u cilju dobijanja prevlasti nad Jadranskim morem i Albanijom, i prete da u svakom trenutku zapale požar novog rata među svojim narodima. Opasnost preti takođe i pobeđenom bugarskom narodu. Njegova krv još ima cenu, i evropski imperijalisti pod izgovorom ponovnog razmatranja svetskog sporazuma, ponovo mašu pred očima bugarske buržoazije pocepanom zastavom „nacionalnih ideala“. I vladajuća klasa, koja je bankrotirala i osramotila se, spremna je još jednom da proda krv bugarskih radnika i seljaka.

Ali sada balkansko-podunavski narodi već nisu ono što su bili do rata. Strašno iskustvo trajnog krvoprolića i razaranja otvorilo im je oči, a primer ruskih radnika i seljaka pokazuje im put spasenja. Ujedinjeni pod crvenom zastavom komunističkih partija i povezani u Balkansko-Podunavsku Komunističku Federaciju, oni izjavljuju, da više neće dopustiti da ih vode kao stado ovaca na klanje zbog pljačkaških interesa svetskih i balkansko-podunavskih kapitalista. Svim sredstvima će se suprotstaviti svakom pokušaju da ih ponovo gurnu u rat i svim silama će se boriti za prestanak krvoprolića. Neka vladajuće klase znaju da će svaka njihova krvava avantura ubrzati revoluciju radnika, koji će uzeti vlast iz njihovih ruku kako bi je predali savetima radničkih, seljačkih i vojnih deputata.

Sa druge strane, imperijalisti Antante pretvorili su Balkansko-Podunavske zemlje u bazu i pozadinu za delovanje protiv međunarodne proleterske revolucije. Ovde su oni prošle godine organizovali pohod za opsadu Mađarske Sovjetske Republike i za njeno krvavo gušenje uz pomoć rumunske oligarhije. Proletarijat Balkansko-Podunavskih zemalja, koji je ushićeno pozdravio mađarski proletarijat, kada je on zbacio sa svojih pleća jaram svojih veleposednika i kapitalista i osnovao svoju proletersku državu, sada, u dane najžešćeg terora i teških iskušenja, izražava mu svoju najdublju simpatiju i svoju spremnost da mu na svaki način pomogne. Ovde su prošle godine grabljivci Antante, pomoću svojih balkanskih lakeja, takođe organizovali svoj sramni pohod protiv Sovjetske Rusije, slomljen revolucionarnom moći Crvene armije. Od tada je Balkansko poluostrvo bilo pretvoreno u pozadinu ruskih kontrarevolucionara. Denikinu i Vrangelu odavde se šalje municija i oružje, ovde se vrbuju za njih dobrovoljci… Balkanske vlade, koje formalno nisu bile u ratu sa Ruskom Sovjetskom Republikom, pomažu i politički i materijalno i u vojnom smislu ruskim kontrarevolucionarima. Radnici i seljaci Balkansko-Podunavskih zemalja, koji gaje osećaj duboke simpatije i zahvalnosti prema velikom ruskom proletarijatu i seljaštvu zbog njihove velike inicijative i njihove snažne podrške izjavljuju, da njihove zemlje ne mogu biti arena za organizaciju pohoda protiv Ruske Sovjetske Republike. Oni žele mir sa Sovjetskom Rusijom i veoma brzo uspostavljanje normalnih odnosa s njom. Oni zahtevaju proterivanje iz svojih zemalja svih ruskih kontrarevolucionara i hitan prestanak pružanja bilo direktne ili indirektne pomoći armiji barona Vrangela. Iz Balkansko-Podunavskih zemalja ne sme biti upućena ni jedna granata, koja bi mogla biti upotrebljena protiv slavne Crvene armije.

Balkansko-Podunavski proleteri.

Mnogi su gajili nadu da će svetski rat ujediniti razjedinjene i ugnjetene narode. U ime nacionalnog ujedinjenja bili su uvučeni u rat i balkanski narodi. Sada je svima postalo jasno da rat ne samo da nije rešio ove zadatke, nego je još više razjedinio narode i potčinio ih još gorem ugnjetavanju. Bugarski narod je na još okrutniji način bio podeljen i razjedinjen. Njegove kompaktne mase u Makedoniji, Dobruži i Trakiji nalaze se pod tuđim jarmom. Pod jarmom rumunske oligarhije ječe značajne nacionalne manjine: Bugari i Turci u Dobruži, Rusi u Besarabiji, Mađari i Nemci u Transilvaniji, Sloveni u Banatu i drugi. Jugoslovenski monarhizam i imperijalizam raširio je svoju surovu vlast nad Makedonijom i delom Albanije, nad Mađarima i Nemcima u Vojvodini i nad italijanskim grupama stanovništva u Dalmaciji. Grčka oligarhija, opijena idealom Vizantijske Imperije, potčinila je svojoj vlasti velike mase Bugara, Turaka i Albanaca, i u Maloj Aziji nastavlja da grabi velike tuđe teritorije. Italijanski imeprijalisti stegli su u svoja bezdušna klešta albanski narod i teže da ga konačno porobe. Međutim, metode imperijalističkog rata nisu mogle da obezbede puno nacionalno ujedinjenje ni pobednicima. Van granica Jugoslavije ostale su pod italijanskim jarmom značajne grupe Slovena i značajne mase Grka u Konstantinopolju, i u drugim mestima ostaju takođe van granica grčke države.

Prema tome, imperijalistički rat doneo je narodima novo porobljavanje, novo razjedinjenje, kompromitovao je ideju ujedinjenja naroda i njihove saradnje, stvorio nove izvore međunarodnog neprijateljstva i posejao seme novih, još strašnijih razdora i ratova.

Komunističke partije Balkansko-podunavskih zemalja, kako pre rata, tako i sada, proglašavaju sebe za neprijatelje svakog nacionalnog ugnjetavanja i protivnike porobljavanja jednog naroda ili njegovog dela od strane drugog naroda. Mi proglašavamo najveću nacionalnu slobodu i jednakost svih balkansko-podunavskih naroda i pravo svakog od njih na samoopredeljenje. Ali istovremeno saopštavamo da pri postojećim nacionalnim razmiricama u tim zemljama, ujedinjenje tih naroda moguće je samo u granicama jedne Balkansko-Podunavske Federativne Sovjetske Republike, koja samo sama može obezbediti ista prava i jednaku mogućnost razvoja svojim narodima. Prvi značajan korak ka ujedinjenju načinile su komunističke partije, koje su osnovale Balkansko-Podunavsku Komunističku Federaciju. Nema sumnje da će gradski i seoski proletarijat, ujedinjen u komunističkim organizacijama i u komunističkoj federaciji za zajedničku revolicionarnu borbu, nakon osvajanja vlasti i osnivanja radničko-seljačkih saveta, odmah pristupiti osnivanju Balkansko-Podunavske Socijalističke Sovjetske Republike u kojoj će svi narodi i oblasti biti slobodni, ravnopravni i kojima će samoupravljati njihovi članovi.

Radnici, siromašni građani i seljaci!

Nigde se rušilačke posledice svetskog rata nisu pokazale tako užasnim i ogromnim kao na Balkanu. Bugarska, Grčka, Rumunija, Srbija, sa ukupnim brojem stanovnika od oko 22 miliona, izgubile su u ratu oko 2.700.000 ljudi, tj. 12,5% svog ukupnog stanovništva. Sve balkanske oblasti, koje su bile pozornica ratnih dejstava, bukvalno su opustošene, razorene i opljačkane. Zemljoradnički inventar je uništen, radna stoka oteta ili uništena. Stanovništvo Balkana sada nije u stanju da obrađuje ni dve trećine zemlje koju je obrađivalo do rata. Proces razaranja ništa manje nije uništio ni druge oblasti narodne privrede. Posečene su i uništene šume, razorena železnica i sva sredstva saobraćaja i veze. Razrušeni su i oštećeni naftni izvori i rudnici, rasklopljene su ili pohabane mašine i oprema u industrijskim preduzećima. Celom privrednom životu tih zemalja nanet je težak, razoran udarac. Ratovi su uništili sve kulturne tekovine balkanskih naroda, uništili njihovo relativno blagostanje i gurnuli ih u duboku bedu.

Ništa manje nije bio užasan ni finansijski krah balkanskih država. Bugarska je bila u obavezi da plati ogromnu odštetu, a ostale balkanske države su opterećene odgovarajućim delovima duga onih država čiji delovi su im bili pripojeni. Dugovi balkanskih država dostižu sada nekoliko desetina milijardi. Istovremeno su državni budžeti porasli do neverovatnih razmera. Previsoki za razorenu narodnu privredu, ovi budžeti se sastavljaju sa ogromnim deficitima, za čije pokrivanje balkanske vlade nemaju drugih sredstava i izvora osim neograničenog štampanja papirnog novca. No, to još više zaoštrava finansijsko-privrednu krizu. Na taj način svim balkanskim zemljama preti neizbežni bankrot.

Privredni raspad i finansijski krah malih država predstavljaju neophodne uslove za njihovo ekonomsko porobljavanje, i pohlepni kapitalisti Antante su već počeli svoj osvajački pohod. Oni bezobzirno prisvajaju sve izvore bogatstva iscrpljenih balkanskih naroda. Oni su ovladali važnom podunavskom arterijom i celom podunavskom i morskom trgovačkom flotom; oni posežu za rumunskim naftnim izvorima o čijoj deobi je između Engleske i Francuske već zaključen specijalni sporazum; oni na veliko kupuju akcije krupnih industrijskih i trgovačkih preduzeća, obezbedili su velike obradive površine i stavljaju svoje grabljive ruke na sve poljoprivredne proizvode balkansko-podunavskih zemalja.

Bez obzira na strašno razaranje narodne privrede za vreme rata, sa druge strane, došlo je do vrtoglavo brzog nagomilavanja ogromnog bogatstva u rukama balkanske buržoazije. Kao da su ispod zemlje nikli mnoštvo banaka, akcionarskih društava i krupnih firmi sa višemilionskim kapitalom, koji su počeli razuzdanu i besnu špekulaciju i faktički monopolizovali svu trgovinu. Kapital, stečen na račun narodnih masa, nije namenjen za podizanje i poboljšanje proizvodnih snaga zemlje, nego se koristi za ciljeve besnih špekulacija, sa svakodnevnim porastom skupoće, i na taj način predstavlja sredstvo za uzimanje poslednjih mrvica od širokih radnih narodnih masa.

Socijalne posledice svega toga već su bile vidljive, Balkansko-podunavski narodi već su podeljeni na dve neprijateljske društvene klase. Na jednoj strani – grupica bankara, špekulanata, trgovaca, fabrikanata i veleposednika, koji raspolažu velikim bogatstvom, velikim posedima, koji žive u raskoši i provode vreme u neprestanim bogatim gozbama, a sa druge strane – ogromne mase gradskih i seoskih radnika i službenika, siromašnih i slabo materijalno obezbeđenih gradskih i seoskih žitelja, koji su iznemogli pod teretom prekomernog rada i nezaposlenosti, koji hronično gladuju, postaju žrtve epidemija, društvenih poroka, rađaju se, žive u bedi i ginu kao muve. Nalazeći se između te dve klase, srednji sloj brzo se raspada i prelazi u jednu ili drugu klasu. U vreme kada se pred buržoazijom otvaraju perspektive bezgraničnog bogaćenja, raskošnog, raskalašnog, parazitskog života, pred radnim masama zija propast crne bede i za njih se predviđaju samo bolesti, stradanja i smrt. Ova socijalna kriza, koju danas preživljavaju svi narodi u balkansko-podunavskim zemljama dobila je nepodnošljivo teške oblike.

Građani, radni seljaci! Kako misle vladajuće klase balkanskih zemalja izaći na kraj sa strašnim ekonomskim rasulom; kako oni misle da spreče finansijski bankrot; kako će oni spasti svoje narode od ekonomskog porobljavanja kojim im prete; kako će oni otkloniti teške socijalne posledice rata?

Za borbu protiv privrednog rasula oni imaju samo jedan recept: puna sloboda i neograničena vlast kapitala. I oni već proklamuju neophodnost „slobodne“ trgovine, što znači nekontrolisan i bezgranični grabež narodnih masa. Oni se pozivaju na zakone o zaštiti rada i napadaju radne organizacije u cilju uspostavljanja neograničene kapitalističke eksploatacije. Međutim, radnička klasa ne želi više da se podvrgava bezgraničnoj eksploataciji. Svakodnevno se dešavaju neviđeni konflikti, koji potresaju celu proizvodnju. Postaje jasno da pod rukovodstvom kapitala nikakva proizvodnja, ni dalja izgradnja nisu mogući. Kapitalizam ne može da izađe na kraj sa ekonomskim rasulom; on će ga još više povećati.

Za sprečavanje finansijskog kraha kapitalisti ne znaju drugo sredstvo osim beskonačne naplate indirektnih poreza širokim narodnim masama. Oporezivanje kapitala i velikih prihoda predstavlja samo sredstvo da se baci prašina u oči narodnim masama. Međutim, povećanje indirektnih poreza još više povećava troškove života i još više zaoštrava socijalnu krizu. Socijalni konflikti i sukobi postaju sve češći svaki dan. Jasno je da nikakavi indirektni porezi neće spasti državu od finansijskog kraha. Bankrot balkanskih država je neizbežan, kapitalistička klasa je nesposobna da dalje upravlja državama.

Balkanska buržoazija nije u stanju da se suprotstavi ekonomskom potčinjavanju Balkana od strane tuđih kapitalista. Naprotiv, ona saučestvuje u tome. Ona potčinjava sopstvena bogatstva tuđoj zastavi. Njena jedina briga je sada da obezbedi za sebe odgovarajući deo proizvoda narodnog rada. Balkanska buržoazija revnosno ispunjava svoj izdajnički posao. Ona dokazuje pred celim svetom svoju nesposobnost da rukovodi privrednim razvojem balkanskih naroda.

Podržavana od strane socijal-patriota i oportunista, koji su još jednom izdali proletarijat i socijalizam, buržoazija je pokušavala da posredstvom obećanja korenitih reformi smiri narodnu uznemirenost. Međutim, reformatorski rad socijal-patriota je brzo propao, a sva socijalna politika buržoazije pokazala se kao nova obmana. Surova eksploatacija rada neprestano se pojačava, nasilje i samovolja kapitalista šire se sve više, seljaci bezemljaši ostaju i ubuduće bez zemlje, skupoća raste – radne mase ginu u bedi. Zajedno s tim raste i njihov gnev. Mase organizuju demonstracije, protestuju, prete… Kao odgovor na to, balkanske vlade, verne sluge kapitalizma i veleposednika, pokazale su svoju pravu prirodu; pribegli su gušenju narodnog negodovanja oružanom silom iumirivanju nereda vojnom diktaturom.

Na Balkanu sada caruje crna politička reakcija. Pod njenom zaštitom grčki imperijalisti su počeli svoj novi krvavi pohod u Trakiji i Maloj Aziji, ne obazirući se ni na čije proteste. Jugoslovenska monarhistička i imperijalistička oligarhija, pošto nije imala smelosti čak ni da sprovede izbore, sada sredstvima vojne diktature potapa u krvi jak radnički pokret. Bugarski gradski i seoski proletarijat stenje pod jakim jarmom samouverene i cinične seoske buržoazije, koja koristi državnu vlast za zadovoljenje svojih gramzivih apetita. Rumunski zemljoposednici i kapitalisti, stavivši masku narodnih dobročinitelja, pribegavaju besavesnim pokušajima demoralizacije masa i teroru u cilju učvršćavanja veza osvojenih zemalja sa starom Rumunijom i gušenja radničkog bunta. Vojni položaj, cenzura, obespravljenost, vojni sudovi – to je režim kome su potčinjene balkanske zemlje.

Oštrice kapitalističko-veleposedničke militarističke reakcije bile su usmerene isključivo protiv komunističkog pokreta. Nisu bez razloga komunističke partije, koje se sastoje od najsvesnijih i najvernijih elemenata gradskog i seoskog proletarijata, navukle na sebe mržnju vladajuće klase. Putem oštrih kritika buržoaskog režima i politike svih buržoaskih, sitnoburžoaskih i socijal-patriotskih partija, komunisti pobuđuju revolucionarnu svest radnih masa; oni organizuju i ujedinjuju sve ugnjetene i eksploatisane u redove borbenih organizacija; oni se uvek nalaze u prvim redovima radničkog pokreta. Ugušiti komunističke partije, znači na dug vremenski period ugasiti revolucionarno kretanje radničkih masa. Eto zbog čega su komunisti svih balkanskih zemalja izloženi najžešćim progonima i stavljeni van zakona. Svuda su zatvori prenatrpani komunistima, vojni sudovi donose protiv njih drakonske kazne. Za iskorenjivanje komunizma dozvoljena su sva sredstva. U inat svemu, komunistički pokret gigantski raste u balkansko-podunavskim zemljama; komunističke partije neprekidno rastu i jačaju. Radnici i ugnjetene mase kidaju sve veze sa buržoaskim partijama, sa prezirom se okreću od socijal-patriota, tih izdajnika socijalizma i radničkog pokreta, i otvoreno se spajaju sa komunističkim partijama. U balkanskim zemljama više nije moguć nikakav radnički i narodni pokret van komunizma, van kadrova komunističke partije.

Radnici i seljaci.

Vladavina kapitalizma i veleposedničke kapitalističke klase brzo se približava svom istorijskom kraju.

Privredni krah, finansijski bankrot, socijalna degeneracija, ekonomsko i političko ropstvo radnih masa – to su njegovi rezultati. I kao posledica svega toga – duboka socijalna i politička kriza. Nesposobna da se izbori sa time, vladajuća klasa brine se samo o tome kako da sačuva svoju vlast. Započela je epohu bespoštedne kapitalističko-militarističke diktature.

Jedini izlaz iz tog položaja, kako je pokazala velika ruska revolucija, predstavlja – revolucija radnika i seljaka balkansko-podunavskih zemalja. Trenutno vladajuća kapitalističko-zemljoposednička klasa mora biti svrgnuta, dominantna vlast mora biti istrgnuta iz njihovih ruku i predata organizovanim radničko-seljačkim savetima. Na mesto kapitalističke i vlastelinske diktature za ugnjetavanje radničkih masa, potrebno je uspostaviti – diktaturu ogromne većine naroda, – diktaturu radnih i siromašnih seljaka, – u cilju brze eksproprijacije i vraćanja radnom narodu krupnih veleposedničkih gazdinstava, svih kapitalističkih preduzeća, fabrika, banaka i privatnog kapitala i u cilju uništavanja državnih dugova. Pomoću diktature radnička klasa, koja se oslanja na jedinstvenu, ujedinjenu i disciplinovanu crvenu radničko-seljačku armiju, može konačno osloboditi rad od kapitalističkog haosa i pristupiti osnivanju novog komunističkog društva u kome će onaj ko se trudi jesti, i onaj koji radi vladati.

Revolucija radnika i seljaka balkansko-podunavskih zemalja je neizbežna. Ona brzo sazreva. Masovni štrajkovi, demonstracije i krvavi sukobi koji se šire, svedoče o nezadovoljstvu radničkih masa sadašnjim kapitalističko-vlastelinskim poretkom. Masovno glasanje na izborima za komunističke partije očigledno pokazuje kuda su usmereni pogledi radničkh masa. Balkanske komunističke partije brzo organizuju svoje snage i ujedinjenje tih partija u jednu Balkansko-Podunavsku Komunističku Federaciju pokazuje da one jasno razumeju uslove razvoja proleterske i seljačke revolucije u njihovim zemljama. Buržoaziji, koja u svakoj od zemalja ukazuje na opasnost neprijateljskog napada u slučaju unutrašnje revolucije, one suprotstavljaju komunističko jedinstvo radničkih masa u svim balkansko-podunavskim zemljama. Neizbežnom ujedinjenju kontrarevolucionarne buržoazije Balkana, u trenutku kada revolucija bude ugrožavala njenu vladavinu, balkanske komunističke partije će suprotstaviti jedinstveni revolucionarni front balkanskih radnika i seljaka i njihovu bratsku solidarnost sa revolucionarnim proletarijatom celog sveta.

Građani i radni seljaci Balkana i Podunavlja.

Proleterska revolucija je neizbežni i neodložni zadatak trenutka koji preživljavamo. Ona je planula u nedrima velikog ruskog radnog naroda, potpuno je trijumfovala na ogromnoj zemlji bivših ruskih careva, i njeni plameni jezici već ližu organizme kapitalističkih država srednje i zapadne Evrope i Amerike, sa njihovim velikim kolonijalnim posedima, koji se raspadaju.

Sve eksploatisane, porobljene i ugnjetene narodne mase Istoka i celog sveta bude se i podižu na borbu protiv svetskog kapitalizma i imperijalizma. Temelji moćnih imperija kapitala su uzdrmani. Na čelu te gigantske borbe stoje Velika Ruska Sovjetska Republika sa Komunističkom internacionalom, koja ujedinjuje komunističke partije svih zemalja. Dug svih radnika je da stanu pod razvijenu komunističku zastavu. Dug radničkih masa i ugnjetenih naroda Balkana i Podunavlja je da se udruže u redove komunističkih partija i Balkansko-Podunavske Komunističke Federacije kako bi započeli veliku borbu za trijumf komunizma.

Dole balkansko-podunavska kapitalistička i veleposednička buržoazija!

Dole međunarodna kontrarevolucija!

Živela Ruska socijalistička federativna sovjetska republika!

Živela Komunistička internacionala!

Živela Balkansko-Podunavska Komunistička Federacija!

Živela međunarodna revolucija!

10. avgusta 1920. godine.

Balkansko-Podunavska Komunistička Federacija.

Centralni Komitet Bugarske komunističke partije: D. Blagoev, V. Kolarov, Hr. Kabakčiev, G. Dimitrov, T. Lukanov, N. Penev, T. Kirkova.

Izvršni komitet Komunističke partije Jugoslavije: V. Mirić, V. Ćopić, D. Marjanović, D. Cekić, Ž. Milojković, L. Stefanović, P. Pavlović, S. Marković, F. Filipović.

Za Centralni Komitet Grčke socijalističke (komunističke) partije: N. Dimitratos.

PODELITE

  1. O poslednjem vidi knjigu Gorana Miloradovića, Karantin za ideje: logori za izolaciju „sumnjivih elemenata“ u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, 1919-1922 (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2004).