U uzdanju Clio, iz štampe je upravo izašla knjiga “Manifest sećanja levice : Kontrasećanje potlačenih i zaboravljenih” profesora Todora Kuljića. Knjigu možete kupiti u svim dobro opremljenim knjižarama u Srbiji, kao i porudžbinom na ovom linku. U nastavku objavljujemo uvod. 

 

Valter Benjamin je u dnevniku zapisao da ga je jula 1938, kada je bio u izbeglištvu u Danskoj, B. Breht kao domaćin zatekao u vrtu svoje kuće kako čita Kapital. Rekao mu je da najradije čita poznate knjige onda kada izađu iz mode (Benjamin). Odgovor je provocirao širi problem kako u neaktuelnom otkriti aktuelno. Šta je granica između žive i mrtve prošlosti? Može li zaboravljeno biti važno koliko i zapamćeno zato što uvek postoji opasnost od amnezije važnog (Katroga, 2011, 28). I ova knjiga je pisana na tragu slične istorijske provokacije. Lako je uočiti da se promenila modernost društva, ali je nešto teže odgovoriti na pitanje da li je nemoderno postalo i neaktuelno. U sociološkom smislu moderno nameće hegemona epohalna svest i njena vizija poželjnog društva. Ovu određuju interesi najmoćnijih grupa, pa u tom smislu u svakom dobu hegemone socijalne ideje na poseban način guše. Bilo je previše galame oko marksizma u vremenu socijalizma, mnoštvo naizgled raznih, ali u suštini vrlo srodnih i trijumfalističkih tumačenja. Danas je toga manje, sećanje levice oslobođeno je dekreta. Međutim, nova hegemona politika pamćenja koju nameće kapitalizam integriše rastrzane fragmente prošlosti levice u nove kontinuitete i naracije s novim smislom. Levica se nedovoljno opire demonizaciji jer nema izgrađenu vlastitu poslesocijalističku kulturu sećanja. Ponajpre stoga što nema uporišta u snažnoj i organizovanoj grupi (državi, partiji, međunarodnom pokretu) kadroj da institucionalizuje pamćenje. U svakom dobu levica se može definisati vlastitim načinom sećanja: čega se seća, kako se seća i kojim pojmovima se seća.

Zamrznute prošlosti i zakavžene socijalne budućnosti karakterisale su hladni rat u drugoj polovini XX veka. Nakon „odmrzavanja i pokretanja“ prošlosti usledilo je njeno ponovno kanonizovanje, sada unutar bezalternativne budućnosti kapitalizma. Tokom devedesetih izgledalo je da su ideološki sukobi mrtva prošlost, da se bliži kraj istorije i da će dva kapitalizma (američki i ruski) sapostojati u miru. Ubrzo se pokazalo da je geostrateška napetost između velikih sila postojanija od ideoloških. Danas je, kao uoči oba svetska rata, na delu slična neprogresivna nestabilnost, tj. napetost između kapitalizama. Prate je novi sukobi oko prošlosti, jer se na svakoj istorijskoj prekretnici prošlost odmrzava i prilagođava novoj viziji budućnosti. Sadašnjica je arena sukobljenih prošlosti, ali zbog slabe levice više ne i socijalnih budućnosti. Pa ipak, onaj ko veruje u razliku između sadašnje budućnosti i buduće budućnosti može se kritički odupreti sadašnjoj hegemonoj prošlosti. Razdvajanju mrtve od žive delatne prošlosti treba prići s više opreza. Kritike sećanja levice koje stižu zdesna uokvirene su kapitalizmom kao krajem istorije. Nakon istorije sloma socijalizma ušlo se u istoriju sećanja na slom. Kod svakog sećanja otvara se neurofiziološko pitanje možemo li se fotografski sećati ili se samo sećati sećanja. Ima li procedura ili bar tehnika zaborava, a ne samo imperativa zaborava? I šta od zapamćenog zaboravljati?

Naravno da sećanje nije statično samo iz neurofizioloških nego pretežno iz društvenopolitičkih razloga. Teorijski nacrt sećanja levice izložen u ovoj knjizi takođe je privremen i prolazan pred naletom novog organizovanog zaborava moćnih i spontanog zaborava novih generacija. Zato danas iz još dokučive prošlosti treba izostaviti što je izostavljivo i pamtiti neizostavljivo koje u sebi skriva buduće. Cenzor balasta prošlosti mora biti refleksivan i „otmeno samoobuzdavati“ pohvalu istorijskog kod levice nauštrb kritike neistorijskog i nasilnog. Levica ima dovoljno simboličkog kapitala da održi istorijsko samopouzdanje. Prošlost antikapitalizma ne može se svesti na ontološko ništa, niti na definitivnu propast i privid. Sve što je do 1989. godine bila živa prošlost nije se još pretvorilo u mrtvu prošlost, iako od pomenute annus mirabillis u istoriju ulaze platežno sposobni, a ne obespravljeni. U ovom pogledu stalno se dostižu novi nivoi istorijskog cinizma. Ali se javljaju i otpori kao sredinom 2020. u masovnom rušenju spomenika kolonijalizmu u zapadnom svetu. Prividi istorijskog ruše se na razne načine. Ovde ih treba ideološkokritički pokazati novom organizacijom sećanja levice. Pri tome nema izdvajanja istorijski važnog bez vizije budućeg. Jednako je važno upozoriti da istorijsko nije spomenik nego antispomenik. Demokratsko se, naime, ne može prepoznati bez samorefleksivnog uočavanja nedemokratskog u njemu. Samo je za zdravorazumsko mišljenje slavna prošlost istinska svečanost demokratije. Oprezniji mislioci su upozoravali da u istoriji nema svečanog bez surovog. Isto važi i za prošlost levice. Uprkos tome, u ovoj knjizi se nagoveštava da je moguće nekapitalističko društvo prilagođeno našem veku. Rečeno jezikom Ernsta Bloha, ono čega još nema nije golo ništa nego je skrivena realna mogućnost koju treba aktivirati. Između ostalog i novom organizacijom sećanja levice. Da ne bi ostao bes, gnevu je potrebna misao uokvirena valjanim pojmovima i važnim sadržajima prošlosti. Lišena prakse teorija je samo opomena, ali možda može smanjiti lutanja prakse. Iako su najvažniji uspesi koji se postižu u praktičnoj borbi, treba se boriti i protiv zaborava antikapitalizma. Nije dovoljno pružati otpor progonu antikapitalizma u ništavilo prošlosti nego treba i teorijski prednjačiti, tj. truditi se da kritika kapitalizma ne bude bar ispod nivoa njegove apologije.

Lako je pojmljivo da se realnost ne može menjati prošlošću koju biraju vladajući, niti kulturom sećanja vladajućih. Pojmovi vladajućih uokvireni izabranom prošlošću zgušnjavaju nesolidarno viđenje stvarnosti. Još više od toga neoliberalizam vešto pretvara surovost u svečanost. Podvlašćivanje svečanom procedurom i represivna tolerancija su polovinom 2020. naišli na eksplozivni otpor u rušenju spomenika trgovcima robova i liderima kolonijalizma u SAD i Evropi. Otpor rasizmu proširio se u otpor spomeničkoj monumentalizaciji istorijskog nasilja imperijalizma. Da svečana procedura vladajućih nije i ranije u istoriji povremeno nasilno rušena ne bi bilo napretka. Ovaj manifest sećanja levice kumulativno sažima istorijske obrasce revolucionarnog sećanja.

Verovatno nije teško uočiti da se ovo istraživanje ne trudi da se prekasno otrgne od nasleđa antikapitalizma nego da, naprotiv, pokušava da u njegovo široko, inkluzivno i heterogeno idejno nasleđe, a koje nije isključivo marksističko, integriše kulturu sećanja kao novu međugransku naučnu disciplinu. Uz određenu pojmovnu rezervu. Sećanje i pamćenje postale su „čarobne“ poslehladnoratovske reči i novi rastegljivi pojmovi. Kultura sećanja danas je pomodna, inflatorna i istrošena sintagma kojom se nazivaju najrazličitiji kulturni i politički odnosi prema prošlosti. U mreži šarolikih pristupa „akustičnom sećanju“ nema filozofskoistorijske refleksivne teorije sećanja levice. Ovo istraživanje donekle pokušava da popuni ovu prazninu, a naslov „Manifest sećanja levice“ preciznije iskazuje njegovu usmerenost. U kom smislu?

Manifest ima smisla samo ukoliko bar malo može da pomogne levici da okupi masovno i razliveno socijalno nezadovoljstvo u svetu koje se rasipa i da ga kanališe i organizuje u konstruktivnom antikapitalističkom smeru. Za to je potrebna moderna organizacija i savremena ideologija s promišljenim samorefleksivnim sećanjem. Iako je danas teško očekivati masovni antikapitalistički odziv i praktično aktiviranje nove antikapitalističke paradigme sećanja to nije razlog za odustajanje od ovog teorijskog zadatka. U najmanju ruku potrebno je na idejnom planu pružiti otpor arbitrima koji danas propisuju razliku između mogućeg i nemogućeg. Bez praktičnog organizovanog klasnog subjekta nemoguće je aktivirati otpor sistemskom socijalnom nasilju. Ova knjiga nastoji samo da sačuva „kumulativnost“ revolucionarne tradicije (P. Anderson) 1789, 1848, 1871, 1917, 1949, 1968. i spasi od zaborava neizostavljive prosvetiteljske sadržaje iz prošlosti levice računajući i one koji su uspešno promišljali nasilje nad nasiljem. Ali cilj je i ne zaboraviti razdoblja kada je revolucija postajala unosan zanat i kada su mnogi pobunjeničku prošlost prebacili na platni spisak. Najvažnije je podsticati sumnju u onaj segment ideologije domaćeg i stranog kapitala koji selektivnom prošlošću iznuđuje kod klasno naivnih divljenje i hvalu što ste nas uposlili, a ne izaziva otpor zato što nas eksploatišete.

Ako nije odveć pesimistično zapaziti da je knjiga pisana u dobu kada levica šapuće, a desnica grmi, treba odmah dodati da ovi uslovi nisu nepodsticajni. Po pravilu je trijumf misaono manje produktivan od poraza. Ovo istraživanje je nošeno uverenjem da je najpraktičnija valjana teorija i da nikada nije dovoljno vere u nemoguće koje je izvan propisanog mogućeg. Zato je pitanje kako urediti sećanje levice delatno, a ne akademsko. Delatno je stoga što prošlost antikapitalističke levice nije mrtva. Da nije bilo iskustva realnog socijalizma pitanje o savremenoj ulozi antikapitalističke levice postavljalo bi se na sasvim drugi način. Lišen sećanja na socijalizam XX veka današnji kapitalizam bio bi ne samo normalniji nego i jedino moguć. Nenormalnim ga čini tek poređenje s dobom kada je heterogena levica bila hegemona svest doba. U prošlom veku važan simbolički kapital levice bila je njena šarolikost. Desnica ne može biti pluralna kao levica zato što su vizije socijalne ekonomije manje homogene od ekonomije nacionalne krvi i od logike profita. Otuda je prošlost levice življa iako danas ne izgleda tako. Nove generacije pritiska privid anahronizma levice i zato što u iskustvu nemaju socijalizam, pa im neoliberalizam izgleda drugačije nego starijima. Možda je i zbog odsustva sećanja na socijalizam i nemogućnosti iskustvenog poređenja sa sadašnjicom mlađima manje aktuelno pitanje zašto je levica u defanzivi već trideset godina. Ako je mlad onaj ko je kadar da zaboravlja, da li je sećanje na socijalizam XX veka štetno i za starije? Ovo oporo pitanje složeno je i važno i otuda što se sećanja i zaborav socijalizma međusobno uslovljavaju.

U kontroli najrasprostranjenije teritorije, tj. prošlosti, nerazdvojivo je markiranje poželjne od izbegavanja nepoželjne prošlosti. Pamćenje važnog je druga strana zaborava nevažnog. Na osnovu zapamćenog može se donekle rekonstruisati i zaboravljeno. Ali zapamćeno i lako pamtljivo nije uvek i napredno. Pamćenje međunacionalnog mira u socijalizmu povezano je s lekovitim zaboravom međunacionalnih sukoba, pamćenje znamenitih moreplovaca i trgovaca sa štetnim zaboravom kolonijalizma, pamćenje jednopartijskog autoritarnog socijalizma s planskim zaboravom socijalne države. Hegemono pamćenje političkog uređenja državnih ustanova najčešće prati zaborav složenijeg privatnog života u socijalizmu. Nema važnog sećanja bez lekovitog ili štetnog zaborava. Moć određuje vrstu zaborava i raznovrsne savremene maštovite montaže socijalističke prošlosti. Treba joj odgovoriti teorijski promišljenim sećanjem levice čiji je egzistencijalni smisao sažeto konstatovao F. Katroga: “Sećam se, dakle postojim”. Cilj ove knjige je da za jedan glas ublaži zaborav antikapitalističke levice.

 

Manifest i menadžment sećanja: antagonistički diskursi

 

Da gornji diskursi nisu sinonimi nego oprečni obrasci regulisanja sećanja levice biće jasnije ako im se odmah dodaju atributi: antikapitalistički i antitotalitarni. Globalni odnosi moći između levice i desnice su složeni i kumulativni i prelamaju se u sećanju. Nisu u pitanju samo različiti prioriteti u pamćenju nepovratne mrtve prošlosti nego oprečna politička ekonomija delatnog sećanja na još živu prošlost levice. U oba slučaja reč je o mrežama delatnih pojmova koji obuhvataju različite sadržaje, na različit način opažaju istorijsku funkciju kapitalizma i socijalizma i u vrednosnom, institucionalnom i narativnom pogledu drugačije organizuju njihovo zadržavanje u svesti grupa i pojedinaca. Kod izbora vodećih pojmova nije zadatak sociologa rekonstruisanje događajne prošlosti, nego prepoznavanje delatne prošlosti i njene veze sa aktuelnim stanjem. Tek jasnije uočavanje subverzivnih potencijala prošlosti levice može pomoći društvenom oslobađanju. Već sam pojam politička ekonomija govori da su kriteriji sećanja neodvojivi od sveta rada. Prošlost levice se ne procenjuje po ulozi zabavnog života u socijalizmu, nego pre svega po načinu odlučivanja o raspodeli rezultata rada. Moćne grupe propisuju sadržaje sećanja i institucionalizuju pamćenje. Ekonomija ne određuje samo politiku nego i kulturu sećanja. Organizacijom sveta rada u kapitalizmu bavi se tehnički menadžment, a javno sećanje na levicu (upravljanje i kontrolu nad prošlošću) reguliše buržoaska humanistička inteligencija usklađujući menadžment pamćenja nacionalnog i multinacionalnog kapitala. Transformacija kapitalističke političke ekonomije od kejnzijanizma XX veka ka savremenom neoliberalnom hajekanizmu može se pratiti i u kulturi sećanja. Sećanje se doteruje u korak s promenama ekonomije. Antitotalitarizam je uvek pratio jačanje tržišta, a u menadžmentu pamćenja EU ova ocena socijalizma je upadljiva.

Neoliberalno sećanje levice treba preispitati, ali ne drugačijim  menadžmentom sećanja već novim manifestom sećanja. Nije reč samo o drugačijim saznajnim prioritetima, niti o razlici između uže i šire perspektive iz koje se vide različiti delovi celine, nego o nepomirljivim antagonističkim diskursima sećanja. Menadžment traži lojalnost vlasniku preduzeća i ističe harmoniju interesa svih zaposlenih, u manifestu se upozorava da kapital vodi klasni rat. Danas je menadžment koji proračunato prodaje potisnuo vrelu utopiju manifesta koji traži nemoguće izvan propisanih mogućnosti. Menadžerski nadzor nad prošlošću koja je korisna kapitalu gleda na prošlost kroz sočivo profitabilnosti, manifest istu procenjuje kroz jednakost u proizvodnji. Mutatis mutandis hegemono sećanje vladajućih, koje se nameće odozgo, treba suočiti sa alternativnim sećanjem odozdo, sa sećanjem poraženih i zaboravljenih. Manifest je javna izjava o načelima i političkim namerama, predlog uređenja prošlosti levice i njene veze s budućnošću. Ako su levici potrebni novi simboli zato što su srp i čekić anahroni u digitalnom dobu, još je potrebniji novi obrazac sećanja.

U sećanju savremene levice prožima se buntovna socijalna nota s melanholičnim žalom za epohom kada je socijalizam bio u središtu hegemone epohalne svesti. Spoj ovih oprečnih emotivnih sadržaja je promenljiv i u raznim sredinama nejednako delatan. Prošlost levice nužno se menja s protokom vremena i s promenom uslova organizovanja otpora kapitalizmu. Antikapitalizam se ne ispoljava samo u izbornim rezultatima nego i u sećanju. Ne samo u realnosti nego se i u sećanju uočava da biće levice sazreva kako se iskustvo poraza taloži i da se antikapitalistička očekivanja promišljaju. Ali nezavisno od iskustva, i nade uprte u nepostignuto mogu biti delatne. Levici je potreban novi program čiji je deo i drugačiji izbor važne prošlosti. Nužno je slojevitije sećanje i drugačije akcentovani sadržaji antikapitalističke prošlosti. Sećanje levice nije toliko epistemološko pitanje istine koliko je idejnopolitičko pitanje delatnog potencijala prošlosti, iako su obe komponente povezane. Više od trideset godina antikapitalističku levicu pritiska olovna samosvest o vlastitoj ranjivosti, o slomu socijalne države XX veka i o progonu antikapitalističkih simbola i pojmova. Iako simbole i pojmove levice čuva muzejska istorija, isti slabe u spoju iskustava i očekivanja poslekomunističkih generacija. Donekle opstaju prisećanja, ali ne i delatna sećanja na socijalnu prošlost XX veka. Danas levica nije „zvučna“ kao što su menadžment i profitabilnost. Metaforično rečeno, da bi se uspešno pevala Internacionala danas treba imati ne samo sluha nego i više veštine u organizovanju hora. Samosvest između poraza i ranjivosti nužno je umerila montanjarske pretenzije levice, oslabila njenu teleološku samosvest i ublažila ekskluzivno samoviđenje vlastite etičke nadmoći. Istovremeno se nametnula potreba za drugačijim nemoralističkim sećanjem na vlastitu prošlost. Ali ne arheološkim nego delatnim sećanjem. Negativna dijalektika poraza ne traži osvetu nego drugačiju organizaciju iskustva i očekivanja. Ova knjiga je jedan odgovor na pomenutu potražnju – novi manifest sećanja antikapitalističke levice.

Zašto manifest? Reč je o opštem pojmu s raznolikim sadržajem. U teologiji je manifest otkrivanje samog sebe, božje reči i božje volje. U svetovnoj misli manifest je javni proglas namera. Epistemološki gledano, to je potpuna spoznaja vremenskog horizonta (prošlosti, sadašnjosti i budućnosti) kao delova krajnjeg cilja telosa (Suvin). Cilj Manifesta Komunističke partije, „biblije socijalizma“ (kako su ovaj spis nazivali Kaucki i Staljin), bio je obznanjivanje programa i političke strategije komunista. Manifest sećanja levice je danas program kontrasećanja, socijalni diskurs, metafora nepristajanja na hegemonu prošlost i mnemonička subverzija. I rad na sećanju levice može se razložiti na teoriju i praksu. Prva se pita čega se i kako sećati, a druga kako delatno mobilisati prošlost levice. Teorijski napor ističe iz svesti o potrebi pružanja orijentacije praksi u vremenu, dok praktično htenje izvire iz ubeđenja da je moguće ostvarenje poželjne vizije društva. Iako su oba motiva povezana nije teško uočiti da je sadržaj ove knjige na tragu prvog napora. Reč je o odbijanju da se odustane.

                            

Levica nakon 1989: poražena i oslobođena

 

U središtu promišljanja važne prošlosti je regulacija društvenog vremena. Države i ideologije upravljaju društvenim vremenom, smeštaju sebe u prošlost i projektuju u budućnost, a katkad to čine i personalizacijom vremena centrirajući ga oko ličnosti („Pre i posle Napoleona“, „I posle Tita – Tito“). Društveno vreme nije neutralno kalendarsko razdoblje nego je kulturna konstrukcija čije se deonice i strukture menjaju i koriste. Kada neželjena prošlost u kolektivnom pamćenju ugrožava sadašnjicu ova se ignoriše ili demonizuje. Kako je danas regulisano društveno vreme levice? Službena Kina pamti Mao Cedunga, Rusija znatno slabije Lenjina, a stanovnici bivše Jugoslavije još manje Tita. Čim je nestala vera u prošlu budućnost, u socijalizam kao svetski proces i u istorijsku nužnost, oslobođen je i Marks pa se odmerenije procenjuje njegov naučni doprinos. U službenim socijalističkim genealoškim parolama Marks-Engels-Lenjin-Tito (Brežnjev ili Mao) imena klasika dugo su kanonizovana, harizmatizovana i politički instrumentalizovana. Personalizovane faze službene prošlosti socijalizma zgusnute u markantnim imenima pravdale su vlast zadnjeg imena u nizu. Nakon 1989. zadnje ime svuda je kriminalizovano, a prvo iz niza klasika dekanonizovano. Misao Karla Marksa postala je življa. Iščezla su malaksala tumačenja nemalaksalog Marksa. Ako je danas skrajnut, da li mu, kako je Niče za sebe govorio, pripada preksutrašnjica, jer se neki rađaju posthumno (Niče, 2011, 4). Nakon dekanonizacije i Tito je mogao biti odmerenije procenjivan. Ali svuda gde je iščezlo službeno sećanje levice ojačane su neslužbena melanholija i nostalgija. Iste su danas manje delatne od antikomunističkih institucionalizovanih identitetskih okvira sećanja, nacionalnih i konfesionalnih, i globalizacijskog antitotalitarnog sećanja koje EU postupno pretvara u pamćenje. Revizija sistema vrednosti, kojima se procenjuju dešavanja i procesi iz prošlosti kao posledica izmena globalnog sklopa moći, oblikuje hegemono sećanje na levicu. Ne menja se samo markiranje značajnog iz prošlosti nego se menja i moralna procena istorijskih aktera iz prošlosti. Komunisti su od heroja pretvoreni u kriminalce, a u neoliberalnoj politici sećanja antikomunizam nije konkretni antistaljinizam ili antimaoizam već difuzna uopštena politika straha i opšte simboličko protivljenje jednakosti (Dean). Iskazuje je globalizovana naddržavna antitotalitarna retorika koja prožima sva pravdanja kapitalizma od ekstremne desnice do socijaldemokratije. Komunizam vas sprečava da budete bogati i slobodni. Rečju, desnica daje, levica uzima (Dean). Antikomunizam je delotvoran u afektivnoj digitalnoj mreži opštenja kapitalizma gde informacije kruže mnogo brže i lakše nego opširne i složene analize i gde korisnici radije čitaju kratke slogane. Danas široka javnost nema vremena za složenija štiva i zato slogan „Nema besplatnog ručka“ zvuči sažeto i samorazumljivo. Niko se ne pita o neravnopravnosti u proizvodnji, jer je to složeniji problem. Osim toga, u Evropi je odbrana nacije važna funkcija antikomunizma koji obuhvata i otpor migrantima i manjinama. Antikomunizam pomaže da se strukturiše političko polje i definiše teren mogućnosti savremenog kapitalizma, da se propiše šta je moguće, a šta je nemoguće i da se reguliše borba protiv nemogućeg (Dean). Antikomunizam je opšti ideološki i emotivni protivstav koji štiti široki sistem vrednosti kapitalizma: svojinu, porodicu, religiju i pravo. Komunizam je „najdraži neprijatelj“, a antikomunizam je diskurs isključivanja. Pa ipak, iako antikomunizam stvara fikciju da nema alternative kapitalizmu, ipak neposustalo isticanje opasnosti s leva jeste indirektno priznanje snage i osobeni nezaborav levice. Već strah koji širi desnica indirektno svedoči o latentnim mogućnostima levice. I negativno sećanje na komunizam jeste nezaborav levice.

Moć uvek revidira sistem vrednosti kojim istoričari mere prošlo (Tucker), ali ovaj ideološki revizionizam treba razlikovati od nužnih izmena prošlosti koje su podstaknute novootkrivenim istorijskim činjenicama. Nije reč samo o reviziji istorijski važnog nego i o promeni kriterija za procenu važnog. Izmišljeno može postati važno, a dokazano nevažno. U našem veku nije samo politička već je i epistemološka klima drugačija, ali ne u saznajnom pogledu nego u realnom idejno-ideološkom odnosu snaga. Pobeda ima stotinu očeva, poraz je siroče. Šta to znači? Ne samo arhibanalnu okolnost da se većina pridružuje pobedniku i da odmah napušta poraženog nego i to da je perspektiva poraženog uzdignutija od pogleda pobednika. Naime, baviti se antikapitalističkom levicom u dobu kada je ova misao skrajnuta znači u tišini izvan galame apologetskog konteksta hladnije raščlanjavati njene potencijale. Iako je danas antikapitalistička levica lišena moćnog birokratizovanog pamćenja, nije ni opterećena dekretiranim sećanjem. To je njena aktuelna negativna dijalektika. U kom smislu? Samo je naizgled paradoksalna tvrdnja da je levica slobodnija nakon 1989. nego pre toga. Sartr je nakon rata pisao da „nikada nismo bili slobodni kao za vreme okupacije.“ Zato što su tada alternative budućnosti bile otvorene. Da nije došlo do preokreta na Istočnom frontu 1941/42. istorija sveta bila bi drugačija. Presudnije od bitaka na moru i u vazduhu, u kojima su kapitalističke metropole branile svoje kolonije od fašizma, bile su borbe na širokim kopnenim frontovima u kojima se SSSR branio od okupatora. Dugo se nije pouzdano znalo da li će fašizam biti svladan ili će Hitler slaviti 70. rođendan. Nije bez razloga firer javno opominjao da nemački životni prostor ne može osim njega niko drugi da osigura zato što se u budućnosti neće javiti pojedinac koji od njega ima više autoriteta i poverenja nemačkog naroda (Wildt). Pa ipak, uprkos enormnom poverenju vlastitog naroda i divljenju raznih inostranih konzervativnih obožavalaca, propao je fašistički Hybris (ohola okrutnost), a napor da se svetsko vreme sabije u život Austrijanca, verovatno najmoćnijeg pojedinca XX veka, završen je samorazaranjem. Skalu podjednako neizvesnih alternativa u Drugom svetskom ratu nije sputavala birokratska teleologija. Ishod rata dugo je bio neizvestan, a time i sudbina levice. Ova neizvesnost je bila komponenta straha, ali i slobode, tj. otvorenosti budućnosti. Da li je danas manje neizvesnosti? Da li prostor slobode levici osigurava odsustvo nestale definitivne slike zacrtanog razvoja (vlastite teleologije) i to što se levica danas kreće u svetu nepredvidivih kontingentnih alternativa? Isto pitanje može se postaviti i drugačije. Da li se potencijali ideja ne raspoznaju dovoljno jasno kada su u trendu zato što su zamagljeni mnoštvom dividendi koje iz njihovog tumačenja izvlače ideolozi iz centralnih komiteta i marksističkih centara? Stvari bi bile razumljivije da isto ne važi i za antikomunističke kritičare. Britanski sovjetolozi nisu krajem osamdesetih godina mogli predvideti urušavanje socijalizma zato što su sami živeli od istraživanja komunizma. Stabilnost socijalizma osiguravala je važnost i egzistenciju nekomunističkih analitičara.

Danas je situacija drugačija. Baviti se mišlju koja nije segment hegemone epohalne svesti nije neproduktivni prkos duhu vremena, nego korišćenje prednosti epistemološke distance. Iako je levica pretrpela veliki poraz jer je izgubila hegemoniju, situacija nije tragična. Hegemone ideje se domišljaju, skrajnute ideje se promišljaju. Ideje pobednika prožete su samozaslepljujućim trijumfom, ideje poraženih mogu privući pronicljivom melanholijom lišenom razočaranja. Poraženi lišeni defetizma oštrije uočavaju zamagljavanje antagonizma, pobednici ne primećuju skriveni antagonizam. Prioritet kod ispitivanja potencijala nehegemonih ideja nije društvena nestabilnost već nepomirljivost grupnih interesa. Iako kod hegemone epohalne svesti ima mnogo kolebljivog i nestabilnog, nije svaka nestabilnost progresivna. To je samo ona iz čijeg sukoba nastaje novo. Savremena anti-antagonistička perspektiva istraživača koji su umreženi u razne projekte, pa moraju voditi računa o vlastitoj teorijskoj i pojmovnoj korektnosti, jeste samozaslepljivanje. Pronicanje u društvenu realnost XXI veka sve do njenog nepomirljivog sloja traži obnovu misli koja je bila zaokupljena istraživanjem antagonističke ose društva. Drugim rečima, treba na novi način teorijski i pojmovno urediti sećanje na levicu.

 

Duh vremena ili hegemona epohalna svest

 

Najpre se treba osloboditi zavodljivog, svečanog i neupitnog tona neoliberalne pravne države kao krova demokratije. To znači problematizovati i izmeniti ključni pojam kako to čini A. Badiju kada liberalnu demokratiju naziva kapitaloparlamentarizmom, režimom Jednoga, a ne mnoštvenog (Badiju). Danas je samorazumljivi temelj demokratije finansiranje partija od privatnog kapitala i lobiranje (pridobijanje uticajnih pojedinaca i grupa novcem). Novac bogatih sve se više uliva u politički sistem i prožima proceduru kapitalizma. Stidljivo lobiranje zamenilo je ponosno lobiranje (D. Suvin). Da samorazumljivost novca u politici nije prihvaćena samo kao prećutna nego i kao otvorena suština demokratije stvari bi bile manje ogoljene. Ista samorazumljivost ne bi se mogla označiti kao hegemona da posredno i neposredno ne nameće kriterije i dioptriju i levici kod regulisanja vlastite prošlosti. Prestalo je čuđenje oko toga zašto je deo levice ustuknuo pred novom normalnošću, a deo je istu otvoreno prihvatio. Zbog rečenog hegemone kriterije demokratije treba problematizovati. Ekonomsko-bankarski segment nije temelj pluralizma nego jednoumlja, ne demokratije siromašnog mnoštva u Aristotelovom, Robespjerovom i Marksovom smislu već demokratije kapitala. Profitabilni krugovi osiguravaju podršku glasača koji se samo naizgled slobodno opredeljuju. U središtu spektakla u parlamentu (javne debate) jeste zabava koja ne mobiliše alternativu. Pluralistički korumptivni kapitaloparlamentarizam nije republikanski jer ne brani mnoštvo nego manjinu. Ali jeste moćan. Kao obrazac, kako se eufemistički kaže, najmanje lošeg uređenja već trideset godina suvereno određuje prostor rasprava o granicama demokratskog u prošlosti i sadašnjici i kriminalizuje alternativu. Alternativa je totalitarna, zločinačka, od Robespjera do Kastra, a emancipacija levice redukovana je na tajnu policiju socijalizma. Moćni nikome ne duguju istinu. Istinitost zavisi od prihvatljivosti koja se osigurava moćnim medijima. Iako u neoliberalizmu nema verbalnog delikta, postoji indirektna prinuda da se o prošlosti govori hegemonim žargonom moćnih. Zato je hegemona slika prošlosti posredan, ali pouzdan pokazatelj karaktera aktuelne moći. Ukoliko sećanje nije politički korektno, nema finansijske podrške medijima ni raznim projektima. Prinuda sećanja centrirana je oko službene slike prošlosti koja komunizam prikazuje raznim horor naracijama. Antitotalitarna slika socijalizma je očišćena prošlost pripremljena za ideološku upotrebu. Pamćenje lagano prelazi u istoriju, ali pobedničku, čiji gusti filteri propuštaju samo korisnu prošlost. Izmenjene su strukture relevantnosti. „Imperijalizam univerzalnog“ (Bensaid) danas ima oblik kosmopolitizma koji sve pretvara u robu i u profitabilnost i koji eksploatiše nadu o svetu bez granica. Univerzalna proklamacija o ljudskim pravima nije utemeljena u realnoj jednakosti i solidarnosti nego je podvala globalizacije. Da li je to novi duh vremena? Duh vremena jeste neutralni pojam čiji je sadržaj sinergija neoliberalizma i nacionalizma uz progon socijalne istorije. To je fabrikovanje nove ekonomije preduzetničkih želja, kraj istorije, postmodernizam i prezentizam. Treba dodati da u pojmu duh vremena nema antagoniziranja ideologija, ali ga ima u pojmu hegemona epohalna svest. Shvatiti znači izražavati se kroz pojmove. Zato na samom početku treba pažljivo birati pojmove.

Hegemona epohalna svest jeste višeslojan pojam. Nije to samo preovlađujuća vizija poželjnog društva koju u svakom dobu nameću moćni nego je ovaj pojam blizak pojmu zdravog razuma kom se Hegel  podsmevao. Zdrav razum nije filozofija nego način mišljenja jednog vremena u kom su sadržane sve predrasude tog vremena. Kao što je pre Kopernika bilo protiv zdravog razuma govoriti da se zemlja okreće (Lenjin), slično danas zvuči govor o ukidanju kapitalizma. Izražavati se izvan ove retorike znači lišiti se dividendi koje se otvoreno ili latentno stiču kada se domišlja duh vremena. Dividenda jeste pragmatična korist, ali je u misli o društvu svojevrstan balast. Opterećuje naročitim dugom koji se mora vratiti poveriocu, „sponzoru“, moćnom kreatoru hegemone epohalne svesti. Finansijeri istraživanja traže prihvatanje politički korektnog govora i hipoteza. Ko plaća taj propisuje vrednosti i rezultate istraživanja. Tome nasuprot, nemoderna tema uokvirena prognanim pojmovima nikome ne duguje pa se slobodnije istražuje. Dividende nesvesno guraju tumače prohodne misli pragmatizmu. Hantington je in, Marks je out, Lenjin je out, Gidens je in. Antagonizam je out, identitet je in, pravna država je in, revolucija je out, itd. U trouglu braćagrađanidrugovi zadnji pojam je anahron. Zato su nacija i proceduralna demokratija tiražniji od socijalne ekonomije. Rečju, kaži mi koje pojmove koristiš pa ću ti reći koliko si in. Upotreba prognanih pojmova u misli o društvu upozorava na latentno autoritarne ili totalitarne namere. Dividende naravno nisu samo materijalne nego i nematerijalne. Svaki moderni liberal je medijski prohodniji od nemodernog levičara. Ako levičar nije salonski nego otvoreno antikapitalistički, otpisuje se kao prevaziđen. Nasuprot aroganciji liberalnih i nacionalističkih filistara treba biti produktivno i provokativno anahron. Ako je tržište kriterij sposobnosti onda je antropološki optimizam naivnost koja levici čini čast. Nekonformizam manje škodi objektivnosti od apologije postojećeg.

 

Tranziciona pravda ili kultura sećanja reprivatizacije

 

Naročiti mehanizam nametanja sećanja je tranziciona pravda, široki i složeni diskurs moćnih u globalizaciji. Tranziciona pravda, procesi pomirenja, poslekonfliktno pamćenje, nacionalna i međunarodna ljudska prava zauzeli su prostor sećanja. Sadašnjica finansijskog kapitalizma, informatička revolucija, internet i globalizacija apsorbovali su kategorije prošlosti i budućnosti. Sadašnjica je postala vlastiti horizont, obzorje i osmatračnica, obnovljena sadašnjica (Hartog). Prezentizam je novi obrazac shvatanja linearnog vremena, izvan istorije i sećanja. U središtu mu je neizmenljivo društveno vreme koje nameću moćni preko tranzicione pravde. Legalne okvire sećanja kod tranzicijske pravde čine konkurencija nacionalnih žrtvenih narativa i kriminalizacija levice.

Tranziciona pravda je povezana s periodima političkih promena i traži suočavanje s pogrešnom praksom prethodnih represivnih režima. Institucionalizovana je u raznim oblicima pravnih tribunala i komisija za istinu u afričkim zemljama ili kao lustracija i suočavanja s prošlošću u zemljama bivšeg socijalizma (Spiegel). Zato što je ovde neoliberalna sadašnjica kriterij normalnosti, reč je o politici s vremenom, ne samo s prošlošću. Tranziciona pravda je uvod u humanitarnu intervenciju. Kod tranzicione pravde nema samorefleksije. To je politika s prošlošću koju jače države nameću slabijima, a sebe izuzimaju od međunarodnog kažnjavanja vlastitih zločina. Međutim, dok je slabije moguće tranzicionom pravdom i sankcijama nagnati na to, moćni ne priznaju ove mere. Tako su SAD uvele sankcije Haškom tribunalu jer je ovaj sud pokrenuo istragu zločina američke vojske u Avganistanu (Mitrinović).

Kao i sve drugo, tako je u hijerarhijskom svetskom poretku i društveno vreme nejednako i asimetrično regulisano. Po francuskom filozofu Vladimiru Jankeleviču postoji nepovratno vreme (u kom je razlika između prošlog i sadašnjeg jasna) i neizmenljivo vreme (u kom prošlo postoji u sadašnjici kao trauma) (cit. prema Spiegel). Stalno prisutna prošlost prizivana od komisija za istinu ili raznih rezolucija Evropskog parlamenta zamagljuje razliku prošlosti i sadašnjice kao odvojenih entiteta (Spiegel). Ovo nastojanje se razlikuje od onoga što je tražio Nelson Mandelapomirenje, zaborav i novi početak. Tome nasuprot, neizmenljiva prošlost traži drugo, korisnu traumu. U regionu ne posustaje građanski rat sećanja i nadmetanje oko nacionalnih trauma (Srebrenica, Vukovar, Jasenovac) unutar neizmenljivog vremena. Vladajući nacionalizmi strepe od inferiornog ontološkog statusa mrtve prošlosti, obnavljaju nepovratno vreme i ne dozvoljavaju prošlosti da prođe. Na delu je osobena politizacija vremena u kojoj se ne dozvoljava smrt prošlosti po obrascu lekovitog zaborava koji su tražili Ralf Emerson, Marks i Niče. Naprotiv, tranziciona pravda jeste nova vrsta kolektivog sećanja, smišljena politička strategija unutar arene zakavženih prošlosti (Isto, 170), složeni kulturni proces proizvodnje i potrošnje u čijem je središtu neizmenljivo društveno vreme u kom je zaborav rezervisan za kolonijalizam. Zaboravljena prošlost imperijalizma jeste naročito osmišljeno nedešavanje ili monumentalizovano podjarmljivanje. Rušenje spomenika rasističkim političarima u SAD i Evropi 2020. godine jeste buntovni, a ne revolucionarni pokušaj nezaborava kolonijalizma zato što se ova slavna mesta sećanja ne napadaju kao mnemotehničke poluge reprodukcije kapitalizma. Pa ipak, novi eksplozivni masovni protesti podvlašćenih u traženju međurasne pravde suprotni su institucionalizovanoj tranzicionoj pravdi koja kod nametanja novog sećanja u službi pomirenja traži zaborav podjarmljivanja.

Cilj tranzicione pravde je ublažavanje nacionalnih sukoba koji remete pokretljivost globalizovanog kapitalizma. Podvlašćeni i poraženi nemaju socijalnog oslonca u prošlosti uokvirenoj pojmovima tranzicione pravde koja osigurava mir kapitalu. U magli nove pojmovne manipulacije prognane antikapitalističke pojmove levice potisnuo je složeni diskurs tranzicije. U središtu novog manipulativnog pravdanja neokolonijalnog nasilja jeste borba protiv terorizma i totalitarizma koja se pravda kao odbrana od tuđeg nasilja. Bez upotrebe prošlosti isto je nemoguće. Kod pravdanja smisla i sadržaja demokratske tranzicije iz totalitarizma (od Afrike i Kambodže do Balkana) tolerišu se građanski ratovi sećanja oko prošlosti u kojima ne presuđuju samostalni građani nego neoliberalni antitotalitarni eksperti za pomirenje koje finansiraju velike sile. Naravno, nigde nema međunacionalnog pomirenja bez pravdanja kapitalizma. Kod ovog zadnjeg tranziciona pravda ne spori se kao tajkunska pljačka, nego kao pravedna reprivatizacija. Standardizacija narativa pamćenja prati standardizaciju privatizacije. Politika sećanja sledi reprivatizaciju. Sukobi oko prošlosti nisu klasno neutralni: privatizaciju osigurava rehabilitacija antikomunističkih grupa iz prošlosti. Četnici, kvislinzi, domobrani i nacionalni antikomunisti su mnemotehnički dekor privatizacije. Krsne slave tajkuna su odbrana od sindikata. Elite preko države regulišu narative i njihov viktimološki kapacitet u skladu s vlastitim potrebama. Pravo na istinu, pravdu i odštetu su u tranzicionoj pravdi rastegljive političke formulacije koje se obilno oslanjaju na upotrebu prošlosti. Nacionalizovana imovina vraća se raznim „vrlim“ preduzetnicima koji su je često špekulantski stekli pre socijalizma, a sve uz „tajkunski Alchajmer“način sticanja nije važan. Malo je lišiti komuniste statusa žrtve, treba ih kriminalizovati kao dželate. Nezaposleni i poraženi nemaju snage za otpor niti za sličan kapacitet pamćenja jer su prekarizovani i odozgo dezorganizovani. Pobeda u građanskom ratu sećanja važna je za osiguranje pobede na klasnom frontu. Zrenjanin treba preimenovati u Petrograd kao što je Lenjingrad preimenovan u Sankt Peterburg. Memorijalizacija osigurava kulturnu hegemoniju na naročit način. Monopol nad žrtvama iz prošlosti posreduje i osigurava aktuelni monopol u proizvodnji. Tranziciona pravda propisuje pamćenje za promene. U izmontiranoj prošlosti nije reč o otkrivanju ranije skrivane prošlosti nego o moralizaciji neoliberalizma preko traumatizacije iskustvom komunizma. Nova medijski posredovana prošlost nije otvorena niti polemički prikazana u skali različitih tumačenja, već je zatvorena i isključiva. Važan demokratski dekor tranzicijske pravde su prava neekonomskih manjina unutar kapitalizma koja zamagljuju nepravdu u proizvodnji. Ako je Berlinski zid bio ikona hladnog rata i socijalna granica dva sveta, današnja globalizacijska erozija međudržavnih zidova je samo naizgled pokretljivost. Iza nje se kriju nove krute socijalne podele: domaći i migranti, stalno i privremeno zaposleni, imperijalne i podvlašćene države i nacije. Horizontalna pokretljivost lišena je vertikalne, a ljudska prava su u službi neokolonijalizma. Kako je priznao američki istoričar Artur Šlezindžer ljudska prava su zamenila samoopredeljenje kao vrhovnu vrednost američke spoljne politike (cit. prema Čomskom) i postala nova transcedentna oruđa liberalnog intervencionizma. Novu pokretljivost moralizuje tranziciona pravda nametanjem kulture sećanja moćnih. Deo je šireg procesa tranzicije uma, reorganizacije prošlosti i budućnosti i promene opredeljenja humanističke inteligencije, snažnog zaokreta udesno na razmeđi dve ere i dve oprečne hegemone epohalne svesti.

 

Pozitivisti i antagonisti

 

Vreme će pokazati da li je tranzicija nova epoha u zamahu svojih procesa ili je međuvreme koje može još više otići udesno. Kod uređenja vlastitog sećanja levica treba da izbegava prilagođavanje „demokratskim“ zamkama tranzicione pravde. U dubljem epistemološkom pogledu svaki pozitivizam je hazardniji od neprilagođenog sećanja. Pripadnici pozitivističkog istorizma su, po pravilu, uz pobednika (juče titoisti, danas neoliberali ili nacionalisti) i zaslepljeni naročitom vrstom teleologije koja smešta antikapitalističku levicu u mrtvu prošlost. Lišeni teorije „događajci“ nemaju problema s doslednošću. Montiraju prošlost aktuelnim tiražnim sadržajima. Istraživači, pak, koji polaže od antagonističke vizije drže da današnja neaktuelna prošlost, čak i kada je u mnogim segmentima poražena, ne mora biti mrtva. Grubo rečeno, na jednoj strani su pozitivisti za koje je levica zanimljiva samo kao mrtvi muzejski eksponat, a na drugoj antagonisti za koje prošlost nije mrtva. Socijalni antagonizam (nepomirljivost klasnih interesa) više nije toliko zanimljiv kao pogon istorije iako je bio „komandno mesto“ revolucionarnog ubrzanja istorije. Antagonistička dinamika mora imati viziju. U suprotnom ostaje avanturistički poziv na sukob. Danas je socijalni antagonizam nedovoljno prožet novom razvijenom antikapitalističkom vizijom, pa ga je i stoga potisnula nepomirljivost nacionalnih interesa. U žiži su suprotnosti druge vrste koje osiguravaju neprogresivnu nestabilnost: nacionalne, verske, proceduralne. Klasne nisu. Istovremeno su to ideje koje se vraćaju duboko u prošlost, ali ne u minula klasno podeljena doba nego u zlatno doba neantagonističke unutarnacionalne ili verske homogenosti i jedinstva u krvi i veri. Danas je hegemona  prošlost koja ističe nacionalnu homogenost. Na čelu protestnih litija su popovi, a ne radnički tribuni. Popovi ne antagonizuju nego homogenizuju naciju. Klasa je mrtva, nacija i vera žive. Nacionalno svesni menadžeri i estradni umetnici krste se levom i desnom. Sve ovo spada u žanr „posmrtnih govora nad odrom levice“. Sindikata na periferiji kapitalizma nema. Stvoren je novi savez u pluralnoj mreži novih neklasnih identiteta. Angažman u novom mnoštvu je drugačiji, savremeniji iako je u suštini prožet starim vrednostima. Nove su rodne i seksualne manjine čija emancipacija je pokazatelj evropske represivne tolerancije XXI veka. To su manjine koje ne ugrožavaju temelj kapitalizma i ne pitaju se o privrednoj demokratiji nego o identitetskoj toleranciji. Novi pluralizam vrednosti i identiteta uokviren je represivnom tolerancijom.

Može li unutar novog mnoštva antikapitalistički angažman naći oslonac? Teško. Ali može u „nemodernom“ skrajnutom delu antikapitalističke levice na tragu potisnutih, ali ne i izgubljenih ideala, koji upravo zato što su potisnuti jesu danas dovoljno izvan stvari da ih sama stvar ne zamagljuje: danas nema graje ni nadmetanja oko toga ko pravilno tumači Marksa. Plodni mir u čitanju skrajnutog Marksa osigurava jasnije uočavanje njegovih potencijala nego doba kada je Marks bio biblija divizija dežurnih marksista. Lenjin je još bolji primer jer nije potisnut nego kriminalizovan. Danas čitati Lenjina znači pratiti misao koja je antiteza teleologiji neoliberalne sadašnjice. Dakle, nije antiteza prećutana nego subverzivna misao u kojoj sadašnjica raspoznaje opasnu vlastitu negaciju. Lenjin je negacija surove svečanosti neoliberalne procedure, pa je stoga kriminalizovan. Ontologija kapitalističkog realizma jeste demokratski materijalizam, procedura lišena ideje da akcija može rušiti tradiciju u nastojanju da izgradi humaniju budućnost (Badiju). Izmenjen je i odnos normalnog i patološkog, legalnog i kriminalnog. Za neoliberale nije greška u sistemu već u delovima koji ga blamiraju (špekulanti, tajkuni, ali nikada kapitalisti kao takvi). Ne može biti patološka struktura nego to mogu biti samo elementi koji ne igraju odgovarajuću ulogu u njoj. Za neomarksiste je pak kapitalistička struktura neljudska i patološka, a pomenuta devijantna ponašanja nekog elementa jesu simptom njegove normalnosti, tj. ne pokazuju grešku dela u valjanoj strukturi nego pogrešnu strukturu koja sebe ne opaža kao pogrešnu.

U delatnom pogledu kulture sećanja levice i desnice su aktivni sukobljeni diskursi, važne komponente klasnih i nacionalnih sukoba. Iako su danas na delu dva aktivna, ali po snazi asimetrična diskursa, u njima su uočljive dve različite strukture temporalnosti, dva oprečna viđenja istorijskog determinizma i dve različite upotrebe prošlosti. Menadžment sećanja selektivnom prošlošću reprodukuje svet kakav postoji, manifest sećanja traži delatna uporišta u prošlosti da bi menjao svet. Nije samo Marks na antifatalističkom i antipozitivističkom praxisu prometejskog i faustovskog tipa gradio vlastitu kronozofiju nego i brojni prosvetiteljski filozofi. Različita je uloga sećanja kod filozofije istorije koja je sova Minerva koja izleće tek kada padne noć (Hegel) od one filozofije koja je shvaćena kao „petao koji najavljuje nova svitanja“ (Ž. Mišle). Reč je o razlici između spekulativne filozofije i filozofije prakse, mrtve i žive prošlosti, muzejskog ili delatnog sećanja. Istorija koja je više od znanja o prošlom vidi dalje od haosa dešavanja ukoliko u prošlom uoči klicu budućeg koje je drugačije od sadašnjice. Prosto rečeno, ni danas nije manje aktuelna opomena „objasniti ili menjati svet“. Menjati ne znači ispraviti nego je to naročita dijalektička negacija koja u Hegelovom i Marksovom smislu znači ukidati, tj. istovremeno prevazići staro i pogrešno, očuvati istinsko i istaći novo. Zato je i danas čin „predradnik istorije“ (Hegel), a revolucija nije uvek istorijska avantura nego je i ubrzavalac vremena koje koče teorije o kraju istorije. Od 1989. ubrzanje vremena jeste tehničko (digitalizacija i globalizacija), ali je vreme usporeno u socijalnom pogledu (nesigurnost zaposlenja i rast socijalnih razlika). Danas je malo racionalnog u stvarnom. U naizgled racionalnom treba otkrivati iracionalno: profitabilnost skriva eksploataciju, procedura nasilje, a neoliberalna teleologija sudbinu. Manifest sećanja levice treba da objavi kraj kraju istorije.

Lako je pojmljivo da svaka moć temelji vlastitu budućnost na progonu neželjene prošlosti i da kroji optimističke teleološke narative. Slom evropskog socijalizma proterao je levicu u prošlost, pa su istraživanja nostalgičnih sećanja na socijalizam  svojevrsni naučni testovi čvrstine kapitalizma. Moćne istraživačke ustanove na Zapadu, koje su se ranije bavile sukobima unutar realnog socijalizma, danas se bave istraživanjem pasivne čežnje za socijalizmom. Dalje, proboj konstruktivizma kao teorije saznanja postmoderne ustoličio je subjektivno sećanje kao aktivni izvor smisla ravnopravan onom koji su ranije nametale velike istorijske priče. Nove generacije na novi način osmišljavaju prošlost, a menjaju se i očekivanja od budućnosti, što utiče na novu selekciju značajne prošlosti. Sećanje nužno menjaju nadodati sadržaji novog iskustva. U svakom dobu sapostoje pojedinačna životna vremena, generacijska vremena i službeno propisana istorijska vremena. Ova vremena se prožimaju i stvaraju nove hegemone politički korektne zajednice sećanja. Neproživljeno teže stvara zajednicu sećanja od zajednički proživljenih događaja i trauma. Manje je živih svedoka koji se sećaju Titove smrti od onih koji se sećaju bombardovanja SR Jugoslavije 1999. Pamćenje socijalizma sve je više posredno kulturno, a sve manje neposredno komunikacijsko. Za nekoliko decenija više neće biti živih svedoka socijalizma, pa će biti potrebno i sećanje levice modifikovati i prilagođavati onima koji ga nemaju u ličnom iskustvu. Generacijsko sećanje je važan okvir prerade iskustva. Razlikuju se sećanja i redukcije složenosti prošlosti kod starosnih kohorti s različitim iskustvima i očekivanjima. I ranije su razne generacije levice negovale različita sećanja na vlastitu prošlost. U zavisnosti od iskustva i od uspeha levice u svetu opstajala su optimistička i defetistička, melanholična i nostalgična, hegemona ili manjinska sećanja. U središtu raznovrsnih kolektivnih sećanja nisu bile samo emocije nego i razne aktuelne vrednosti centrirane oko antikapitalizma: socijalna pravda, antiimperijalizam i antikolonijalizam, antifašizam ili antinacionalizam. Okviri sećanja su takođe bili različiti: klasna svest, partijska ideologija, vršnjačke ili porodične zajednice sećanja, spomenici i muzeji.

 

Dijalektika menadžmenta i manifesta sećanja

 

Pamćenje socijalizma danas je najčešće zamrznuto u antitotalitarnom narativu ili u zaboravu menadžerskog diskursa. Koje grupe ga mogu „otopiti“ i ojačati zanimanje za prošlu nekapitalističku praksu? Da li će budućnost stvoriti novu održivu prošlost levice kada oslabi nedogađajni neoliberalni milenijarizam koji toleriše linearno nacionalno vreme? Teško je verovati da će se ovaj urušiti. Treba ga rušiti. Kako? Umesto ponavljanja i hipostaziranja vlastitog poraza treba raditi na nespektakularnoj strukturnoj slici kapitalizma koji je, lišen opasnosti sleva, sve više konfliktan i destruktivan. Bremenit je nazadnim desničarskim ekstremizmom, ne nosi novo u sebi. Samo pronicljiva i oštra kritika potencijala neoliberalizma aktuelizuje posredno i neposredno levicu, a time i njenu prošlost i sećanja. Lišen ove kritike poraz levice može kroz sećanja prožeta nostalgijom, razočaranjem i melanholijom postati skoro muzejska i patetična melodramska formula, pa čak i neuroza. Otuda, socijalnopsihološki rečeno, deo rada na sećanju jeste terapija protiv klasičnog viđenja poraza koji pasivizira.

Iako je levica okrenuta ka budućnosti, nije lišena sećanja koje nije uvek tamnica novih projekata. Uprkos raznim delatnim kriminalizacijama levice, s jedne, i pasivnim romantizacijama socijalizma s druge strane, nije svako sećanje levice nedelatno. Pre svega, već samo sećanje levice na minuli socijalizam sprečava vanvremenu normalizaciju kapitalizma. Da evropski socijalizam nije bio realnost, kapitalizam bi bio jedino mogući novovekovni oblik organizacije proizvodnje društvenog života. Ne bi se mogao prikazivati samo kao danas jedino mogući poredak, nego bi mogao pretendovati i na istorijsku bezalternativnost. Imao bi puku teorijsku antitezu u marksizmu, ali ne i realnu istorijsku alternativu. Ali nije tako. Pošto se nešto iz teorije antikapitalizma pokazalo mogućim, već samim tim i pominjanje realnog nekapitalističkog poretka socijalizma lišava kapitalizam istorijske bezalternativnosti u vremenu i prostoru. Naravno da je golo podsećanje na realnu prošlost drugačije od teorijskog upozoravanja na mogućnost drugačijeg. Sećanje na socijalizam jeste podsećanje kapitalizma na opasnost koja nije samo fiktivna. Ali nije svako sećanje delatno. Operativno sećanje levice mora voditi računa o aktiviranju raznih antikapitalističkih sadržaja iz prošlosti: kada aktivirati nemoguću utopiju, a kada sećanje na moguću realnu socijalnu državu. Neiskorišćeni izazovi nezaborava prošlosti antikapitalizma su različiti. Danas bi se trebalo zapitati da li je dovoljno iskorišćen izazov neoliberalne mainstream političke utopije usidrene u strukturnoj korupciji neograničenog globalizovanog tržišta.

Poslekomunističke faze sećanja levice nisu nevidljive. Kao i uvek prvo je stigla zbunjenost i kriza, zatim melanholična pometenost, a tek nakon toga refleksija. Levica se lagano uključuje u globalni rat sećanja s desnicom. Može li antitotalitarni menadžment sećanja EU podstaći refleksiju levice? Drugim rečima, nije li neposustala energija kriminalizacije levice podsticajna za kritiku kapitalizma i za novo buđenje sećanja levice? Agresivna pravdanja neoliberalizma trebalo bi da podstaknu energiju antikapitalizma. Ekonomija nacionalizma traži reakciju internacionalizma, a u neizvesnosti i kontingentnosti reakcije levice leži takođe deo otpora. Neograničena ekspanzija tržišta dijalektički stvara reakciju, najpre idejnu, a zatim praktičnu. Revizionistički zaborav zločina kapitalizma jača sećanje levice. Akcija stvara reakciju. Istorija slavne građanske demokratije traži kontraistoriju poraženih i zaboravljenih. Verovatno bi samorefleksivni kolonijalizam, koga naravno nema, učinio manje upadljivim antikapitalizam. Ne podstiče li po obrascu „što gore to bolje“ ekstremni neoliberalizam obnovu levice? Može li antitotalitarni menadžment EU biti korisna provokacija antikapitalizma? Ako je kriminalizacija socijalizma delatna, može li biti aktivno i kontrasećanje levice? Ako je kolaps svakog sistema povezan sa slabljenjem njegovih osigurača iz prošlosti, onda ne treba pasivno iščekivati sudbinu kapitalizma nego na nju valja uticati i kontrapamćenjem levice. Čarke u sećanju kojima danas defanzivno pribegava poražena levica treba pretvarati u bitke oko prošlosti. Oslobođena vlastitog partijsko-birokratskog mnemotehničkog menadžmenta (dekretirane prošlosti) levica može slobodnije da odgovara hegemonom antikomunističkom pamćenju. Pojačani antikomunizam lišava levicu melanholičnog ćutanja, goni je na traženje nove argumentacije i na promišljeniji odnos prema vlastitoj prošlosti. Sve u svemu i antikomunizam može biti produktivni izazov. Iako energija koja stvara nejednakosti ne stvara spontano i materijalnu ravnotežu sila nego samo izaziva odgovor, ovaj izazov treba iskoristiti. Dijalektički rečeno, ako je konstruktivni oponent koristan, može li menadžment sećanja EU izoštriti manifest sećanja levice? Deo odgovora treba da pruži ovo istraživanje.

PODELITE