Marks je poznat po tome što je napisao da filozofi tumače svet na različite načine; suština je, međutim, da svet treba menjati. On je stvorio snažnu analizu i kritiku, ali je, takođe, želeo da usmeri političku akciju. U subotu će se aktivisti i pisci skupiti kako bi diskutovali o Marksu i revolucionarnoj tradiciji, na skupu pod nazivom „Zašto je Marks bio u pravu“. Mi smo želeli da ovde ponovo objavimo ovaj brilijantan pokušaj Aleksa Snoudona iz 2011. godine da sažme Marksove ideje u što je manje moguće reči – pa evo tih oko 800 reči o abecedi marksizma.
Kapitalizam sada dominira svetom. On je nastao u XVI i XVII veku u Severnoj Evropi i tada je predstavljao novu vrstu društva. To je društvo zasnovano na podeli na dve ključne klase: vladajuću klasu (sitnu manjinu) i radničku klasu (ogromnu većinu u modernim industrijskim društvima). Radnici moraju da rade kako bi preživeli, dok vladajuća klasa poseduje i kontroliše sredstva za proizvodnju. To predstavlja eksploataciju velike većine od strane sitne manjine. Ova podela na klase je ključna odlika kapitalizma.
Druga ključna odlika kapitalističkog društva je tržišna utakmica. Različite firme se takmiče između sebe. Profit je najbitniji u toj utakmici – postoji trka ko će radnicima da plati manje i ko će da im pruži najlošije uslove rada, dok se poslodavci utrkuju ko će da ostvari najveći profit na račun onih koji obavljaju posao. To, takođe, znači da postoji malo planiranja u ekonomiji – umesto toga postoji anarhija tržišta. To znači da su ključne ekonomske odlike kapitalizma podela na klase (nejednakost, eksploatacija) i takmičenje (trka za profitom, anarhija tržišta).
Vladajuća klasa, takođe, poseduje sredstva „mentalne proizvodnje” – ona kontroliše školstvo, medije i dr. Vladajuće ideje, u bilo kojem istorijskom dobu su, kako Marks kaže, ideje vladajuće klase. Ekonomska kontrola donosi ideološku dominaciju, bilo na direktan način (na primer, tako što poseduje štampu) ili indirektno (putem delovanja države čije akcije odražavaju interese onih koji dominiraju društvom).
Ali, ovo ne znači da kapitalističke ideje dominiraju u potpunosti i da nikakav otpor nije moguć. Alternativne ideje, takođe, kruže. Dominantne ideje se sukobljavaju sa životnim iskustvom: ljudi se bune i bore, možda zato što su naterani nuždom, ili vide pad u životnim standardima uslovljen krizom sistema, ili zato što reaguju na nepravdu. Vladajuća klasa ne može da ostvari sve što želi uvek.
Sistem raste i širi se. On kolonizuje nova područja društva i nove zemlje. Imperijalizam u modernom obliku nastaje iz kapitalizma – suprotstavljeni nacionalni kapitalizmi se bore za više moći, zemlje i bogatstva.
Rat je, stoga, endemičan za kapitalizam. Isti slučaj je i sa rasizmom, nacionalizmom i svim drugim podelama i predrasudama koje dele ljude iz radničke klase jedne protiv drugih, i time slabe radničku klasu i ojačavaju vladajuću klasu.
Ogromno širenje kapitalizma posle 1848. godine – godine revolucija u Evropi i godine kada je Marks napisao Manifest komunističke partije – dovelo je do toga da je kapitalizam sada zaista globalni sistem, sa globalnom radničkom klasom sposobnom da pruži otpor.
Revolucije u Tunisu i Egiptu, i pobune u drugim arapskim zemljama, predstavljaju pobune protiv kapitalističkih neoliberalnih politika, podjednako kao što predstavljaju i borbe za demokratiju. Sistem je nestabilan, prožet krizama i proizvodi otpore samom sebi. Videli smo mnoge revolucije, ustanke i opšte štrajkove – kao i ograničene masovne akcije – kao odgovor na globalni kapitalizam.
Socijalizam je politički izraz otpora radničke klase sistemu, i podrazumeva stvaranje organizovanog odgovora tom sistemu. Postoje različite struje u socijalističkoj misli, tj. varijante socializma “odozgo” (reformizam) i socijalizma “odozdo” (revolucija).
Marks je bio revolucionar. Mi gradimo revolucionarnu organizaciju danas – u kontekstu širih pokreta i borbi – vodeći se upravo Marksovom tradicijom. Ova revolucionarna tradicija zasnovana je na Marksovom ubeđenju da oslobođenje radničke klase mora biti delo same radničke klase. Moramo da oslobodimo sami sebe, putem kolektivnog otpora.
Reformizam odražava kako želje radnika da se zaštite od mnogih elemenata sistema, tako kontradiktornost u njihovim sopstvenim idejama. Međutim, reformizam, na kraju, ne pruža rešenja, jer društvo moramo da promenimo sami, a ne da se uzdamo u druge. Reformizam može samo da ukloni najveće štete koje proizvodi kapitalizam, ali ne i da promeni sistem u potpunosti i da stvori drugačije društvo.
Transformacija društva je jedino moguća ako uspostavimo kontrolu nad sredstvima za proizvodnju, to jest ako kontrolišemo naša radna mesta i resurse od kojih naša ekonomija zavisi, i ako uspostavimo kontrolu nad političkim institucijama i stvorimo zaista demokratsko i jednako društvo. To je početak socijalizma. Trenutni talas revolucija i masovnih pobuna na Bliskom istoku i u Africi pokazuje kako ljudi, eksploatisani generacijama, mogu brzo da se pokrenu na akciju. Ove pobune pokazuju šta je moguće ostvariti putem masovne akcije i kako ljudi mogu da prevaziđu podele i da se ujedine.
Međutim, na kraju je neophodno da se revolucija proširi i na ekonomsku sferu: radnička klasa, kao većina društva, mora da preuzme kontrolu nad zajedničkim resursima. Socijalizam predstavlja saradnju umesto takmičenja, i donosi jednakost tamo gde je ranije vladala nejednakost. Mi možemo da – putem kolektivne masovne akcije ogromne većine društva – ostvarimo pravdu i oslobođenje celog čovečanstva.
Izvor COUNTERFIRE.ORG
PREVOD Velizar Mirčov