„Mi1 polazimo od pojedine robe kao samostalnog artikla u kome se opredmećuje određena količina radnog vremena, te stoga ima razmensku vrednost date veličine” (Marks, 1977: 94).
„Iz ovoga izlazi prvo: važeće razmenske vrednosti jedne iste robe izražavaju nešto jednako. A drugo: razmenska vrednost može uopšte biti samo način izražavanja, „pojavni oblik” neke sadržine koja se od nje dade razlikovati” (Marks, 1978a: 45).
„Uzmimo zatim dve robe, npr. pšenicu i železo. Ma u kom se odnosu vršila njihova razmena, on se uvek može prikazati jednačinom u kojoj se data količina pšenice izjednačuje s nekom količinom železa; npr. 1 kvarter pšenice = a centi železa. Šta nam ova jednačina kazuje? Da u dvema različitim stvarima, u 1 kvarteru pšenice kao i u a centi železa, postoji nešto zajedničko iste veličine” (Marks, 1978a: 45).
„Prema tome, ono zajedničko što se pokazuje u odnosu razmene ili u razmenskoj vrednosti robe jeste njena vrednost. Dalji tok istraživanja vratiće nas na razmensku vrednost kao na nužni način izražavanja, odnosno pojavni oblik robne vrednosti, koju najpre ipak moramo posmatrati nezavisno od toga oblika” (Marks, 1978a: 46).
„Prema tome, veličinu vrednosti neke upotrebne vrednosti određuje samo količina društveno potrebnog rada ili radno vreme koje je društveno potrebno za njenu izradu” (Marks, 1978a: 47).
Glava druga: „Proces razmene”.
„Robe ne mogu samo ići na tržište… Zato moramo potražiti njihove čuvare, tj. njihove vlasnike” (Marks, 1978a: 85).
„Ali ovde imamo da posmatramo čistu pojavu, moramo, dakle, pretpostaviti da teče normalno” (Marks, 1978a: 104).
„Kako je moguć postanak kapitala kad cene reguliše prosečna cena?” (Marks, 1978a: 154).
Četiri glavne poente mog rada su:
- Naslov prve glave je „Roba”, što ukazuje na to da temu prve glave čine svojstva koja svaka roba deli sa svim drugim robama, posebno razmenska vrednost i vrednost skrivena iza razmenske vrednosti svake robe. Tema prve glave nije trampa dve robe na tržištu (kako je Hajnrih (Michael Heinrich) tumači).
- Zajedničko svojstvo roba koje određuje njihove razmenske vrednosti je izvedeno u prvom poglavlju iz opšteg odnosa jednakosti svake robe sa svim drugim robama, a ne iz trampe dve robe na tržištu.
- Veličina vrednosti svake robe – društveno potrebno radno vreme (DPRV) sadržano u njoj – određena je prosečnim radnim vremenom potrebnim za proizvodnju svake robe, i ne zavisi od tražnje za svakom robom na tržištu, pa, prema tome, nije određena u oblasti tržišne razmene.
- Marksova teorija vrednosti (i viška vrednosti) u prvom tomu Kapitala pretpostavlja da je ponuda jednaka tražnji (P = T); ne zapravo u svakom periodu (u stvari, retko), već tendencijski. Stoga, cene koje su određene u Marksovoj teoriji su apstraktne dugoročne ravnotežne cene (cene koje predstavljaju gravitacioni centar oko kojeg fluktuiraju tržišne cene). Apstraktna ravnotežna cena svake robe u prvom tomu je određena „samo” DPRV-om potrebnim za njenu proizvodnju i na nju ne utiče nejednakost ponude i tražnje. Marksova teorija vrednosti i viška vrednosti u Kapitalu ne bavi se neravnotežnim tržišnim cenama koje zavisi od ponude i tražnje.
Razmotriću svaku od navedenih glavnih poenti u četiri odeljka ovog rada.
1. Tema prve glave su svojstva „Robe”, a ne tržišna razmena
Šta je tema prve glave prvog toma Kapitala? Da bih odgovorio na ovo važno pitanje, prvo ću ukratko razmotriti poglavlje „Metoda političke ekonomije” Marksovog Uvoda u Osnove kritike političke ekonomije.2 Ovo razmatranje će pojasniti polaznu tačku Kapitala u prvoj glavi.
Ukratko, Marks je objasnio da se njegova logička metoda sastoji od „dva puta”: prvi od konkretnog ka apstraktnom, a zatim povratni put od apstraktnog ka konkretnom.
Prvi put počinje sa realnim i konkretnim („savremeno buržoasko društvo”) i analitički se kreće od haotičnog neobjašnjenog konkretnog ka sve jednostavnijim pojmovima, sve mršavijim apstrakcijama, dok istraživanje ne dovede do najjednostavnije apstrakcije, najapstraktnijeg univerzalnog dela pretpostavljene konkretne celokupnosti.
Drugi put vraća putovanje od najapstraktnijeg dela nazad do realnog konkretnog, ali je ovoga puta konkretno objašnjeno pomoću nivoa apstrakcije, uzastopno uključujući sve više i više delova konkretne celokupnosti. Na taj način, teorija „reprodukuje konkretno putem mišljenja”.
Za Marksa, najapstraktniji deo „savremenog buržoaskog društva” (tj. kapitalizma) jeste roba. Stoga je roba polazna tačka Marksove teorije realne kapitalističke ekonomije. Roba predstavlja kraj istraživačkog prvog puta i početak eksplanatornog drugog puta. U svom predgovoru prvom nemačkom izdanju prvog toma Kapitala, Marks opisuje robu kao „ekonomski ćelijski oblik” buržoaskog društva. Biologija počinje sa ćelijom, a Marksova teorija kapitalizma sa robom. Naslov prve glave je „Roba”.
Prva glava ne predstavlja analizu ni proizvodnje ni tržišne razmene, već analizu robe i opštih svojstava koja svaka roba deli sa svim drugim robama: upotrebnu vrednost i razmensku vrednost („dvojaki karakter robe”). Hajnrih misli da prvo poglavlje govori o trampi dve robe, a da ja mislim da prvo poglavlje govori o proizvodnji. Ali ja tvrdim da prvo poglavlje ne govori ni o proizvodnji ni o razmeni. Umesto toga, prvo poglavlje (i cela prva glava) govore o robi. Slikovito rečeno, Marks drži reprezentativnu robu u svojim rukama (npr. 1 kvarter pšenice) i analizira njena svojstva, posebno svojstvo razmenske vrednosti.
U Marksovoj analizi „Robe”, pretpostavlja se da je svaka roba proizvedena i da sadrži datu količinu radnog vremena. Marks sažeto izražava ovu važnu polaznu tačku svoje teorije kapitalizma u rezimeu prvog toma Kapitala, u rukopisu Rezultati neposrednog procesa proizvodnje:
„Mi polazimo od pojedine robe kao samostalnog artikla u kome se opredmećuje određena količina radnog vremena, te stoga ima razmensku vrednost date veličine” (Marks, 1977: 94).
2. Nužnost zajedničkog svojstva robâ proizilazi iz opšteg odnosa jednakosti svake robe sa svim drugim robama, a ne iz razmene dve robe na tržištu
Naslov prvog poglavlja prve glave je „Dva činioca robe: upotrebna vrednost i vrednost (supstancija vrednosti i veličina vrednosti)”. Stoga je tema prvog poglavlja dvojaki karakter robe (upotrebna vrednost i vrednost) i temeljna svojstva supstancije vrednosti i veličine vrednosti svake pojedinačne robe. Tema prvog poglavlja nije razmena roba na tržištu.
Prvo poglavlje počinje analizom reprezentativne robe, „osnovnog oblika” „ogromne zbirke roba”, koja je rezultat kapitalističke proizvodnje. Posle kratkog razmatranja upotrebne vrednosti robe, Marks prelazi na analizu razmenske vrednosti robe. Imajući na umu Samjuela Bejlija (Samuel Bailey)3, Marks primećuje da „robi unutrašnja, imanentna razmenska vrednost… izgleda… contradictio in adjecto” (Marks, 1978a: 44). Stoga je sporno pitanje u prvom poglavlju ima li ili ne svaka roba imanentu vrednost.
U sledećem pasusu Marks objašnjava da svaka roba (npr. 1 kvarter pšenice) nema samo jednu razmensku vrednost sa nekom drugom robom, već umesto toga ima mnogo razmenskih vrednosti (onoliko razmenskih vrednosti koliko ima drugih roba); drugačije rečeno, svaka roba je u teoriji razmenljiva za sve druge robe u određenim srazmerama. Pošto su sve razmenske vrednosti jednog kvartera pšenice razmenljive za jedan kvarter pšenice, one same moraju, kao razmenske vrednosti, biti „po veličini jednake”. Dakle, svaka roba je u teoriji izjednačena sa svim drugim robama u određenim srazmerama koje su međusobno konzistentne.
U ostatku ovog pasusa Marks dalje tvrdi da takav opšti odnos jednakosti između svih roba podrazumeva da svaka roba mora da ima neko zajedničko svojstvo koje određuje njene razmenske vrednosti, odnosno koje određuje količine u kojima su one jednake.
„Iz ovoga izlazi prvo: važeće razmenske vrednosti jedne iste robe izražavaju nešto jednako. A drugo: razmenska vrednost može uopšte biti samo način izražavanja, „pojavni oblik” neke sadržine koja se od nje dade razlikovati” (Marks, 1978a: 45).
Dakle, razmenska vrednost svake robe je opšti odnos jednakosti sa svim ostalim robama, što podrazumeva da svaka roba ima jednaku količinu zajedničkog svojstva.
Marks zatim ilustruje ovaj opšti odnos jednakosti između pojedine robe i svih ostalih roba sa odnosom jednakosti između dve robe koji se može izraziti kao jednostavna jednačina:
„Uzmimo zatim dve robe, npr. pšenicu i železo. Ma u kom se odnosu vršila njihova razmena, on se uvek može prikazati jednačinom u kojoj se data količina pšenice izjednačuje s nekom količinom železa; npr. 1 kvarter pšenice = a centi železa. Šta nam ova jednačina kazuje? Da u dvema različitim stvarima, u 1 kvarteru pšenice kao i u a centi železa, postoji nešto zajedničko iste veličine” (Marks, 1978a: 45).
Ovaj pasus je početak Marksovog odgovora Bejliju.4
Izraz „odnos razmene” u ovom pasusu Hajnrih tumači tako kao da označava čin trampe između pšenice i železa na tržištu:
„Ovde su dve upotrebne vrednosti izjednačene u razmeni” (Heinrich, 2021: 58; videti takođe str. 53–55 i str. 60, kao i Hajnrihovu definiciju „odnosa razmene” u Rečniku ove knjige, str. 398).
Međutim, tvrdim da ovo nije Marksovo značenje „odnosa razmene”. Umesto toga, „odnos razmene” je sinonim za „razmensku vrednost” robe, koja predstavlja pojavni oblik vrednosti robe (npr. pšenice) izražen kroz njen odnos jednakosti sa drugom robom (npr. železom).
Jasno izražavanje ovih sinonima (odvojenih sa „ili”) nalazi se na sledećoj strani:
„Prema tome, ono zajedničko što se pokazuje u odnosu razmene ili u razmenskoj vrednosti robe jeste njena vrednost. Dalji tok istraživanja vratiće nas na razmensku vrednost kao na nužni način izražavanja, odnosno pojavni oblik robne vrednosti, koju najpre ipak moramo posmatrati nezavisno od toga oblika” (Marks, 1978a: 46).
Vratiću se na ovaj ključni pasus u nastavku.
I u uvodu trećeg poglavlja, pozivajući se na prvo poglavlje, Marks je ponovo jasno izrazio ove sinonime (opet odvojene sa „ili”):
„I doista smo bili pošli od razmenske vrednosti, ili odnosa u kome se robe razmenjuju, da bismo ušli u trag vrednosti koja se u njima krije. Sada se moramo vratiti na taj pojavni oblik vrednosti” (Marks, 1978a: 54).
Kasnije u trećem poglavlju Marks je opisao odnos razmene kao dnevne cene roba, veoma konkretan pojavni oblik vrednosti roba:
„Iz ovoga izlazi da za njih [merkantiliste] ne postoje ni vrednost ni veličina vrednosti robe osim ako su izražene odnosom razmene, dakle ako su zabeležene u dnevnom cenovniku” (Marks, 1978a: 65).
Očigledno, „odnos razmene” označava razmensku vrednost pojedinačnih roba izraženu u drugim robama, a ne čin trampe između dve robe na tržištu.
Činovi razmene (trampu ili druge) Marks ne analizira sve do druge glave. Naslov druge glave je „Proces razmene”, koja počinje rečenicom:
„Robe ne mogu same ići na tržište… Zato moramo potražiti njihove čuvare, tj. njihove vlasnike” (Marks, 1978a: 85).
Ove rečenice ukazuju na to da razmena roba na tržištu nije analizirana u prvom poglavlju. O vlasnicima roba se ne govori u prvom poglavlju, a robe ne mogu same ići na tržište. Dakle, u prvom poglavlju nema analize razmene roba na tržištu. Proizvođači roba se prvi put pominju u drugom poglavlju, prvi put iznose robe na tržište i prvi put se analizira proces razmene na tržištu.
Hajnrih se slaže da se u prvoj glavi ne pominju vlasnici roba, ali tvrdi da se trampa na tržištu ipak analizira u prvom poglavlju (Heinrich, 2021: 187–188). Ali kako može doći do trampe roba na tržištu bez vlasnika roba, ako robe ne mogu same sebe izvesti na tržište?
S druge strane, analiza svojstva razmenske vrednosti reprezentativne robe kao opšteg odnosa jednakosti svake robe sa svim drugim robama može postojati bez pretpostavke postojanja vlasnika roba. I to je ono što Marks čini u prvom poglavlju prve glave (i u svojoj kritici Bejlija; videti fusnotu 4).
Hajnrih navodi da je „zagonetka” zašto bi Marks pretpostavio direktnu trampu između dve robe u prvom poglavlju, jer prva rečenica u prvom poglavlju kaže da su robe koje su tema prve glave rezultati kapitalističke proizvodnje, a direktna trampa se u kapitalizmu retko dešava, ako se uopšte i dešava (Heinrich, 2021: 53–55).
Međutim, ova zagonetka je posledica Hajnrihove pogrešne interpretacije Marksovog „odnosa razmene” u prvom poglavlju kao čina trampe dve robe. Ako se „odnos razmene” u prvom poglavlju umesto toga shvati kao opšti odnos jednakosti svake robe sa svim ostalim robama, što je ilustrovano odnosom jednakosti dve robe, onda se ne pretpostavlja trampa i zagonetka nestaje. Ono što se pretpostavlja je opšti odnos jednakosti svake robe sa svim ostalim robama. To je suštinska prirode „Robe”, iz koje je izvedena nužnost zajedničkog svojstva.
Hajnrih na sledeći način sumira svoj argument o značenju „odnosa razmene” između pšenice i železa kao čina razmene između njih:
„Marks pokušava da utvrdi šta je robama zajedničko: njihova „vrednost”. Pri tome on ne razmatra proces proizvodnje jedne robe, već odnos razmene dve robe [tj. čin razmene na tržištu]” (Heinrich, 2021: 60).
Slažem se da Marks nije razmatrao proces proizvodnje u prvom poglavlju. Marks pretpostavlja da je „reprezentativna roba” proizvedena i analizira njen „dvojaki karakter”. Ali ja tvrdim da Marks takođe nije razmatrao čin razmene dve robe na tržištu. Umesto toga, Marks analizira svojstvo razmenske vrednosti koje ima svaka roba. On prvo izvodi razmensku vrednost robe kao opšti odnos jednakosti sa svim drugim robama, iz čega proizilazi da sve robe imaju zajedničko svojstvo iste veličine, da bi onda ovaj zaključak ilustrovao odnosom jednakosti između dve robe. Kao što je lepo rekao u svojoj kritici Bejlija, nužnost zajedničkog svojstva između dve robe proizilazi iz njihovog postojanja kao „jednakih stvari”.
U ostatku svog rezimea Hajnrih ukazuje na to o čemu se radi u ovom spornom pitanju:
„Dakle, samo na osnovi odnosa razmene Marks može da kaže da postoji apstrakcija od upotrebne vrednosti robe, a zatim da pređe na izvođenje daljnih zaključaka. Ovo je važno zbog duge rasprave o tome da li je vrednost robe određena već u oblasti proizvodnje, ili zahteva jedinstvo proizvodnje i razmene (videti poglavlje 3.4 mojeg Uvoda u Marksovu kritiku političke ekonomije (Heinrih, 2015: 60 i dalje)). Ovde treba obratiti pažnju ne samo na ono što Marks kaže o vrednosti, već i na osnovi čega daje izjave” (Heinrich, 2021: 60).
Dakle, Hajnrih tvrdi da je važan zaključak koji Marks izvodi u prvom poglavlju – da svaka roba ima određenu količinu vrednosti – izveden na osnovu ove trampe između pšenice i železa na tržištu i da bez ove razmene na tržištu ni pšenica ni železo ne bi imali vrednost.
Međutim, ja tvrdim da ovaj važan zaključak nije izveden iz čina trampe pšenice i železa na tržištu, već iz svojstva razmenske vrednosti svake robe, koje označava opšti odnos jednakosti svake robe sa svim ostalim robama, iz čega proizilazi (tvrdi Marks) da sve robe poseduju zajedničko svojstvo iste veličine. I Marks dalje tvrdi u ostatku prvog poglavlja da je zajedničko svojstvo svih roba koje određuje njihove razmenske vrednosti opredmećeni apstraktni rad, koji je određen u oblasti proizvodnje, pre razmene (koja se ne razmatra do druge glave). Ovo daljnje izvođenje zajedničkog svojstva roba kao opredmećenog apstraktnog rada tema je sledećeg odeljka.
3. Veličina vrednosti određena je društveno potrebnim radnim vremenom u oblasti proizvodnje
Kao što je upravo rečeno, Marks (1978a) na str. 45–46 tvrdi da je zajedničko svojstvo svih roba koje određuje njihove razmenske vrednosti opredmećeni apstraktni rad, supstancija vrednosti. On rezimira svoje izvođenje opredmećenog apstraktnog rada kao supstancije vrednosti u sledećem dobro poznatom pasusu:
„Da vidimo sad šta je ostalo od proizvodâ rada. Jedino što je od njih preostalo jeste ista avetinjska predmetnost, prosta grušavina bezraličnog ljudskog rada, tj. utroška ljudske radne snage bez obzira na oblik njenog trošenja. Te stvari predstavljaju još samo to da je na njihovo proizvođenje utrošena ljudska radna snaga, da je u njima nagomilan ljudski rad. Kao kristali ove društvene supstancije, koja im je zajednička, one su vrednosti – robne vrednosti” (Marks, 1978a: 46).
U ovom rezimiranju Marks još uvek ispituje svojstva roba („da vidimo sad šta je ostalo od proizvodâ rada” i „te stvari predstavljaju još samo to”). Supstancija vrednosti opisana je kao „avetinjska predmetnost” zato što apstraktni rad sadržan u svakoj robi nije neposredno uočljiv kao takav. Ovo je završetak Marksovog odgovora Bejliju – robe zaista poseduju imanentnu vrednost koja određuje njihove razmenske vrednosti sa drugim robama – opredmećeni apstraktni rad sadržan u njima.
Sledeći pasus (koji sam ukratko razmatrao gore) je veoma važan za naše pitanje da li je ili ne DPRV određeno u oblasti proizvodnje, pre razmene. On čini prelaz od Marksovog izvođenja opredmećenog apstraktnog rada kao supstancije vrednosti na prethodnim stranicama do razmatranja određivanja veličine vrednosti društveno potrebnim radnim vremenom na stranicama koje dolaze. U ovom pasusu Marks ukratko ponavlja svoj prethodni zaključak, a zatim razmatra svoje kasnije izvođenje novca kao nužnog pojavnog oblika vrednosti u trećem poglavlju i primećuje da „najpre moramo posmatrati vrednost nezavisno od njenog pojavnog oblika”:
„Prema tome, ono zajedničko što se pokazuje u odnosu razmene ili u razmenskoj vrednosti robe jeste njena vrednost. Dalji tok istraživanja vratiće nas na razmensku vrednost kao na nužni način izražavanja, odnosno pojavni oblik robne vrednosti, koju najpre ipak moramo posmatrati nezavisno od toga oblika” (Marks, 1978a: 46).
Ponovo možemo videti da su u ovim rečenicama „odnos razmene”, „razmenska vrednost robe” i „pojavni oblik robe” sinonimi. Dakle, kad Marks piše da „najpre moramo posmatrati vrednost nezavisno od njenog pojavnog oblika”, to znači da prvo moramo posmatrati vrednost nezavisno od razmenske vrednosti ili nezavisno od odnosa razmene. I zaista, na stranicama koje slede, Marks razmatra određivanje veličine vrednosti pojedinačne robe nezavisno od njene razmenske vrednosti ili njenog odnosa razmene sa drugom robom.
Čak i sa Hajnrihovom definicijom „odnosa razmene” kao razmene na tržištu, Marksova tvrdnja bi značila da se, u razmatranju koje sledi, vrednost (tj. veličina vrednosti) posmatra nezavisno od razmene na tržištu.
U svojoj knjizi, Hajnrih ne komentariše važnu poslednju rečenicu u ovom pasusu da „najpre moramo posmatrati vrednost nezavisno od njenog pojavnog oblika”. Ali ova rečenica očigledno protivreči njegovoj intepretaciji da DPRV ne postoji pre razmene.
Na sledećoj stranici Marks definiše veličinu vrednosti kao količinu radnog vremena (npr. sati, dana itd.) sadržanog u pojedinačnoj robi („dobru”).
„Pa kako da se meri veličina njene (odnosno njegove) vrednosti? Količinom „supstancije koja stvara vrednost” a koja se sadrži u njoj (odnosno njemu) – količinom rada. Sama količina rada meri se njegovim vremenskim trajanjem, a radno vreme opet ima svoje merilo u određenim delovima vremena, kao što su čas, dan itd.” (Marks, 1978a: 46).
U sledećem pasusu Marks pojašnjava da se veličina vrednosti ne meri konkretnim satima konkretnog rada, već društveno prosečnom količinom radnog vremena potrebnog za proizvodnju svake robe, ili onim što on naziva „društveno potrebnim radnim vremenom”:
„Društveno potrebno radno vreme jeste ono radno vreme koje se iziskuje da bi se, uz postojeće društveno-normalne uslove proizvodnje i uz prosečni društveni stupanj umešnosti i inzenzivnosti rada, izradila koja bilo upotrebna vrednost” (Marks, 1978a: 47).
Obratite pažnju na to da se u ovom pasusu ne kaže ništa o razmeni i tražnji u ovoj definiciji društveno potrebnog radnog vremena, koje je u potpunosti određeno „postojećim društveno-normalnim uslovima proizvodnje”, nezavisno od razmene.
I u sledećem pasusu Marks rezimira da je veličina vrednosti svake robe „određena samo” količinom društveno potrebnog radnog vremena neophodnog za proizvodnju robe:
„Prema tome, veličinu vrednosti neke upotrebne vrednosti određuje samo količina društveno potrebnog rada ili radno vreme koje je društveno potrebno za njenu izradu” (Marks, 1978a: 47).
Opet, ništa se ne kaže o razmeni i tražnji u određivanju veličine vrednosti; „određuje samo” znači da ne postoji druga determinanta veličine vrednosti osim društveno prosečnog radnog vremena potrebnog za njenu proizvodnju.
Na naredne dve stranice Marks objašnjava da, pošto je veličina vrednosti svake robe „određena samo” radnim vremenom potrebnim za njenu proizvodnju, veličina njene vrednosti će se promeniti ako i samo ako se promeni DPRV potrebno za njenu proizvodnju, odnosno ako se promeni produktivnost rada.
„Dakle, veličina vrednosti neke robe menja se upravno prema količini, a obrnuto prema proizvodnoj snazi rada koji se u njoj ostvaruje” (Marks, 1978a: 48).
A produktivnost rada je određena uslovima proizvodnje u svakom sektoru privrede, nezavisno od razmene.
U svojoj knjizi (Heinrich, 2021) Hajnrih priznaje da Marks u prvom poglavlju (ili u celoj prvoj glavi) ne govori ništa o tome da DPRV zavisi od razmene. Međutim, on iznosi dva argumenta u prilog tome da je DPRV ipak određeno u razmeni u Marksovoj teoriji.
Prvi argument je da je DPRV prosečno radno vreme u jednom privrednom sektoru, a prosečno radno vreme u jednom privrednom sektoru zavisi od toga koje se robe – od svih roba proizvedenih u tom sektoru – iznose na tržište.
„Društveno potrebno radno vreme je „prosečna veličina” koja zavisi od „normalnih” uslova proizvodnje. Ali samo se putem razmene na tržištu može utvrditi normalno stanje tehnologije i kvalifikacija radnika. Šta je „normalno” zavisi od vrste proizvođača koji se zaista pojavljuju na tržištu” (Heinrich, 2021: 71).
Rekao bih da su, uopšteno, tipovi proizvođača koje se pojavljuju na tržištu u datom društvu oni proizvođači koji se bave proizvodnjom u tom društvu u datom vremenskom periodu, a koji se uzimaju kao datost. Ovo je distinkcija bez razlike. Zašto bi preduzeća proizvodila robe, ali ne bi prodavala ono što su proizvela? Hajnrih ne navodi nijedan razlog zašto se neki proizvođači koji su proizveli robu ne pojavljuju na tržištu. Niti navodi bilo kakav tekstualni dokaz iz bilo kog Marksovog rada koji bi potkrepio njegovu interpretaciju ovog pitanja. A Marks (1978a) jasno kaže u pasusu na str. 46 koji sam upravo razmotrio da je DPRV određeno nezavisno od razmene.
„Normalni” uslovi prozvodnje u jednom sektoru privrede podrazumevaju uslove proizvodnje sa prosečnom produktivnošću u tom sektoru u datom društvu u datom vremenskom periodu. Pri određivanju prosečne produktivnosti u jednom sektoru uzima se produktivnost svakog proizvođača kao data u proizvodnji, nezavisno od razmene, pa se tako prosečna produktivnost svih proizvođača u sektoru zajedno određuje u proizvodnji, nezavisno od razmene. Marks je opširnije raspravljao o određivanju ove prosečne produktivnosti u jednom sektoru u desetoj glavi trećeg toma Kapitala.5 On je uzeo kao date srazmere različitih nivoa produktivnosti u jednom sektoru (prosek, iznad proseka, ispod proseka), a produktivnost sektora u celini je određena ponderisanim prosekom ovih različitih nivoa produktivnosti, sa njihovim relativnim srazmerama kao ponderima.6 Sve se to zasniva na datim uslovima proizvodnje, nezavisno od razmene.
Hajnrihov drugi (i važniji) argument je da bi ponuda robe proizvedene u jednom sektoru mogla premašiti tražnju za ovom robom, što bi smanjilo DPRV svake robe u tom sektoru. Ovaj drugi argument u vezi sa učinkom ponude i tražnje na DPRV biće razmotren u sledećem odeljku.
4. Marksova teorija vrednosti i viška vrednosti pretpostavlja da je tendencijski ponuda jednaka tražnji (P = T)
Hajnrih tvrdi da, u poslednjem pasusu prvog poglavlja prve glave, Marks navodi da je preduslov da proizvodi rada budu roba taj da moraju biti „upotrebne vrednosti za druge, društvene upotrebne vrednosti”. Ako proizvod nije koristan za druge, onda rad koji ga proizvodi ne stvara vrednost. I on tvrdi da se, na osnovu ovog opšteg preduslova, može raspravljati o uticaju ponude i tražnje na DPRV u Marksovoj teoriji, i ukratko razmatra učinak viška ponude robe na njeno DPRV (Heinrich, 2021: 75–76). Hajnrih tvrdi da je sam Marks, na kraju ovog pasusa, eksplicitno razmatrao učinak viška ponude platna na njegovo DPRV u trećoj glavi (str. 104–105) i poziva se na svoje razmatranje ovog pasusa u njegovoj knjizi Uvod u Marksovu kritiku političke ekonomije (Heinrich, 2015: 59). Ispitajmo, dakle, relevantni pasus treće glave.
Pasus iz treće glave (drugo poglavlje, o novcu kao prometnom sredstvu) je sledeći:
„Ako stomak tržišta ne uzmogne svariti celokupnu količinu platna po normalnoj ceni od 2 šilinga za aršin, onda je to dokaz da je u obliku tkanja platna utrošen prevelik deo celokupnog društvenog radnog vremena. Učinak je istovetan kao kad bi svaki tkač posebice na svoj individualan proizvod utrošio više radnog vremena no što je društveno potrebno” (Marks, 1978a: 104).
Prva stvar koju treba naglasiti u vezi sa ovim pasusom je da počinje sa „normalnom cenom” platna. „Normalna cena” je prosečna cena pri kojoj je P = T. Dakle, normalna cena je ravnotežna cena platna, cena koja predstavlja gravitacioni centar oko kojeg fluktuiraju tržišne cene.
U ovom slučaju kada je P = T, čak i sa Hajnrihovom intetpretacijom DPRV-a, DPRV ne bi zavisilo od ponude i tražnje na tržištu, a normalna cena bi bila određeno DPRV-om kao prosečno radno vreme u oblasti proizvodnje. Tvrdim da je to ono o čemu govori Marksova teorija vrednosti u prvom tomu Kapitala – to su apstraktne normalne ravnotežne cene koje zavise samo od prosečnog radnog vremena u oblasti proizvodnje.
U slučaju kada je P > T tržišna cena će biti manja od normalne cene. Ali normalna cena ostaje ista (2 šilinga) i biva i dalje određena samo DPRV-om u oblasti proizvodnje, te na nju ne utiče P > T (ili P < T). Ono na šta utiče P > T (i P < T) su tržišne cene koje fluktuiraju oko normalne cene koja je „određena samo” DPRV-om. Hajnrih ne razmatra značenje i značaj normalne cene u Marksovoj teoriji, što predstavlja ozbiljnu slabost njegove interpretacije. Umesto toga, on tumači Marksovu teoriju vrednosti kao da se bavi neravnotežnim tržišnim cenama koje zavise od ponude i tražnje i da DPRV takođe zavisi od ponude i tražnje, kao i Wertform interpretacija uopšteno.
U oba slučaja koja je Marks pomenuo u pasusu koji je citirao Hajnrih previše radnog vremena je utrošeno na platno. U slučaju proizvođača niske produktivnosti u jednom sektoru, previše individualnog radnog vremena je utrošeno na proizvodnju aršina platna u poređenju sa prosečnim radnim vremenom potrebnim za proizvodnju aršina platna u sektoru u celini, koje je određeno u oblasti proizvodnje. Dakle, proizvođač s niskom produktivnošću dobija manju vrednost od individualne vrednosti svoje robe. U slučaju kada je P > T, previše radnog vremena u sektoru u celini je utrošeno na proizvodnju platna u poređenju sa ukupnim radnim vremenom koje bi zadovoljilo normalnu ravnotežnu tražnju, pa svi proizvođači unutar sektora dobijaju manju vrednost od individualnih vrednosti svojih roba. Ukupno radno vreme koje bi zadovoljilo normalnu ravnotežnu tražnju (L*) određeno je proizvodom DPRV-a po aršinu platna (DPRVi) (koje je određeno u oblasti proizvodnje, kako je gore navedeno) i količine postojeće tražnje (D), tj. L* = (DPRVi) D. U oba slučaja, DPRV potrebno za proizvodnju jednog aršina platna je određeno u oblasti proizvodnje i određuje normalnu ravnotežnu cena koja predstavlja gravitacioni centar tržišnih cena.
Na istoj stranici, posle pasusa koji je citirao Hajnrih, Marks je okončao ovo razmatranje ponude i tražnje sledećom rečenicom:
„Ali ovde imamo da posmatramo čistu pojavu, moramo, dakle, pretpostaviti da teče normalno” (Marks, 1978a: 104).
Dakle, u analizi koja sledi, i zaista u sva tri toma Kapitala, Marks pretpostavlja da je P = T, ne zapravo u svakom periodu (u stvari, retko), već tendencijski. Marksova teorija vrednosti bavi se normalnim ravnotežnim cenama koje predstavljaju gravitacioni centar oko kojeg fluktuiraju tržišne cene. Na nivou apstrakcije prvog i drugog toma Kapitala, Marks pretpostavlja da su te apstraktne normalne ravnotežne cene određene samo DPRV-om u oblasti proizvodnje.
Hajnrih citira deo važne Marksove rečenice („ali ovde imamo da posmatramo čistu pojavu”) i kritikuje ga što nije objasnio značenje ove rečenice (Heinrich, 2021: 238). Međutim, ostatak Marksove rečenice dalje objašnjava značenje prvog dela („posmatramo čistu pojavu”), a to je da pojava „teče normalno”, što znači da je P = T i cena = normalnoj ceni.
Jednu glavu posle, u dugoj i važnoj fusnoti na kraju četvrte glave, koja vodi do teorije viška vrednosti u petoj glavi, Marks je naveo da se njegova teorija viška vrednosti zasniva na pretpostavci da je cena = normalnoj ceni, koju je on nazvao „prosečnom cenom” u ovoj fusnoti, a to pretpostavlja da je P = T. I ponovo je naveo da mu ova pretpostavka omogućava da „pred sobom ima čistu pojavu” i dodao da „nas u… posmatranju ne bi bunile sporedne okolnosti koje samo smetaju i nemaju veze sa samim procesom” (tj. P ≠ T).
„Posle ovoga što smo raspravili, čitalac će shvatiti da to znači [pretpostavlja da su cene vrednosti] ovo: obrazovanje kapitala mora biti moguće i onda kad je cena robe jednaka njenoj vrednosti. Ono se ne može objasniti odstupanjem robnih cena od robnih vrednosti. Odstupe li cene doista od vrednosti, onda ih prvo moramo svesti na ove, tj. moramo tu okolnost izuzeti kao slučajno da bismo pred sobom imali čistu pojavu obrazovanja kapitala na osnovici robne razmene, i da nas u njegovom posmatranju ne bi bunile sporedne okolnosti koje samo smetaju i nemaju veze sa samim procesom [obrazovanja kapitala, proizvodnje viška vrednosti]. Uostalom, zna se da ovakvo svođenje niukoliko nije samo neki naučni postupak. Neprestana kolebanja tržišnih cena, njihovo dizanje i padanje, naknađuju se, potiru se međusobno i svode na prosečnu cenu kao svoje unutrašnje pravilo. Prosečna cena je zvezda vodilja npr. trgovca ili industrijalca kod svakog posla koji iziskuje duže vreme. To jest, on zna da se robe, ako neki duži period posmatramo kao celinu, u stvari ne prodaju ni iznad ni ispod svoje prosečne cene, već upravo po njihovoj prosečnoj ceni. Prema tome, kad bi nezainteresovano mišljenje njemu uopšte bilo u interesu, morao bi sebi ovako postaviti problem obrazovanja kapitala: Kako je moguć postanak kapitala kad cene reguliše prosečna cena, tj. u poslednjoj instanciji vrednost robe? Velim „u poslednjoj instanciji” zato što se prosečne cene ne poklapaju neposredno s veličinama robnih vrednosti, kako to misle A. Smit (Adam Smith), Rikardo (David Ricardo) i drugi” (Marks, 1978a: 153–154).
Dakle, pretpostaviti razmenu po vrednostima znači pretpostaviti razmenu po prosečnim cenama, a prosečne cene pretpostavljaju da je P = T. Stoga se Marksova teorija viška vrednosti (najvažniji deo njegove teorije kapitalizma) zasniva na pretpostavci da je P = T i na nju ne utiče nejednakost ponude i tražnje.
I Marksove cene proizvodnje iz trećeg toma Kapitala su takođe ravnotežne cene, pošto je pretpostavljeno da je profitna stopa jednaka u svim sektorima privrede, što je uslov ravnoteže u kapitalističkoj privredi.
U svojoj knjizi (Heinrich, 2021) Hajnrih citira samo poslednje dve rečenice ove važne fusnote i njegov glavni komentar odnosi se na poslednju rečenicu u kojoj Marks anticipira svoju teoriju cena proizvodnja iz trećeg toma Kapitala, prema kojoj su prosečne cene roba cene proizvodnje, a ne vrednosti (Heinrich, 2021: 307). Međutim, Hajnrih ne pominje da je, na oba nivoa apstrakcije, prosečna cena ravnotežna cena koja se zasniva na pretpostavci da je P = T, kako u apstraktnoj teoriji vrednosti i viška vrednosti prvog toma, tako i u konkretnijoj teoriji cena proizvodnje trećeg toma Kapitala.
Predlog za delimično razrešenje
Završiću predlogom za delimično razrešenje naših nesuglasica, na tragu upravo razmotrenog.
Pošto prosečne ravnotežne cene pretpostavljaju da je P = T, P i T nemaju uticaja na određivanje ravnotežnih cena. Na nivou apstrakcije prvog toma Kapitala, ravnotežne cene su određene samo osnovnim uzrokom prosečnog radnog vremena u oblasti proizvodnje. P i T određuju tržišne cene, a ne ravnotežne cene. I ako je P ≠ T u jednom sektoru privrede, onda će tržišna cena robe biti različita od njene ravnotežne cene, ali će ravnotežna cena ostati ista i biće i dalje određena prosečnim radnim vremenom u oblasti proizvodnje.
Štaviše, ako se pretpostavi da je P = T, kao što je Marks uopšteno pretpostavljao u Kapitalu, onda tražnja i razmena nemaju uticaja na određivanje DPRV-a, čak i sa Hajnrihovom definicijom DPRV-a koje uključuje tražnju. Ako je P = T, onda T nije odlučujući faktor DPRV-a. Stoga se nadam da ovo može biti važna tačka oko koje se možemo složiti: ako se pretpostavi da je P = T, onda je DPRV određeno u proizvodnji prosečnim radnim vremenom i ove količine DPRV-a određuju ravnotežne cene roba, kao što je Marks pretpostavio.7 A u slučaju da je P ≠ T, na nižem nivou apstrakcije od onog u Kapitalu, onda bih prihvatio da postoji drugi pojam DPRV-a i da su ova dva različita pojma DPRV-a međusobno saglasna, a ne da se međusobno isključuju. Ova dva pojma DPRV-a su:
- DPRV(R): ravnotežni pojam DPRV-a = prosečno radno vreme u oblasti proizvodnje, koje je nezavisno od tražnje i koje određuje ravnotežne cene; i
- DPRV(N): neravnotežni pojam DPRV-a = radno vreme prisvojeno kroz razmenu, koje delimično zavisi od tražnje i tržišnih cena.
Drugi pojam, DPRV(N), ne zamenjuje prvi pojam, DPRV(R), već je umesto toga dodatni pojam koji se primenjuje na neravnotežne tržišne cene, a ne na ravnotežne cene koje predstavljaju gravitacioni centar tržišnih cena. Osnovni pojam DPRV-a je i dalje DPRV(R), jer su ravnotežne cene važnije od tržišnih cena (ravnotežne cene su „unutrašnji regulatori” ili gravitacioni centri tržišnih cena) i glavna su tema Marksove teorije vrednosti.
Nadam se da se naše nesuglasice mogu bar delimično rešiti na ovom tragu.
PREVOD: Nenad Bradonjić i Aleksandra Petrović
LEKTURA: Aleksandra Petrović
Reference
- Heinrich, M. (2015). Uvod u Marxovu kritiku političke ekonomije (S. Ćurković i A. Sućeska, Prev.). Zagreb: Centar za radničke studije.
- Heinrich, M. (2021). How to Read Marx’s Capital: Commentary and Explanations on the Beginning Chapters (A. Locascio, Prev.). New York, NY: Monthly Review Press.
- Marks, K. (1977). Rezultati neposrednog procesa proizvodnje: Rukopis neobjavljenje Šeste glave prve knjige „Kapitala” (V. Pilić i J. Brkić, Prev.). Beograd: Komunist.
- Marks, K. (1978a). Kapital: Kritika političke ekonomije (M. Pijade i R. Čolaković, Prev.) (Tom I). Beograd: Prosveta.
- Marks, K. (1978b). Teorije o višku vrednosti: Četvrti tom „Kapitala” (M. Fran, Prev.) (Tom III). Beograd: Prosveta.
foto: dw.com
- Zahvaljujemo se profesoru Mozliju na odobrenju da tekst, uz neznatne izmene, prevedemo na srpski. Ovaj tekst autor je prezentovao u junu prošle godine u okviru online južnokorejskog seminara Global Marxism Online Talk. Njegovo predavanje dostupno je na Jutjubu. Kurziv i tekst u uglastim zagradama u citatima potiče od autora ovog rada. Gde god je to bilo moguće, koristili smo postojeće prevode dela koja autora citira. Dodatak Prim. prev. u fusnotama označava primedbe prevodilaca. Prim. prev.
- Videti Marks, K. (1979). Osnovi kritike političke ekonomije (M. Fran, M. Pijade, B. Petrović, G. Petrović i M. Sofrenović, Prev.) (Tom I). Beograd: Prosveta, str. 18–24. Prim. prev.
- Engleski filozof i ekonomista iz XIX veka. Prim. prev.
- U Teorijama o višku vrednosti Marks je kritikovao Bejlija jer nije prepoznao da odnos jednakosti između roba podrazumeva da robe moraju imati zajedničko svojstvo koje određuje njihove razmenske vrednosti i pružio je dobar rezime ovog argumenta, što je isti argument kao u prvom poglavlju prve glave: „On čak zaboravlja prostu refleksiju da ako je y aršina platna = x funti slame, ova jednakost između nejednakih stvari platna i slame čini njih jednakim veličinama. Ova njihova egzistencija kao jednakih mora se razlikovati od njihove egzistencije kao slama i platno. Oni se ne izjednačuju kao slama i platno, nego kao ekvivalenti. Jedna strana jednačine mora stoga izraziti istu vrednost kao i druga. Vrednost slame i platna ne mora, dakle, biti ni slama ni platno, nego nešto njima zajedničko, i od slame i od platna različito. Šta je to? Na to on ne odgovara” (Marks, 1978b: 109; videti takođe str. 98–131). U Marksovoj kritici Bejlija ništa se ne kaže o činu trampe slame i platna na tržištu koji podrazumeva postojanje zajedničkog svojstva vrednosti u obema robama. To je sasvim drugačiji argument od Marksovog. Marksov argument jeste da postojanje vrednosti kao zajedničkog svojstva dve robe proizilazi iz njihovog postojanja kao „jednakih stvari”. Mislim da je ovo vrlo sažet izraz Marksovog izvođenja.
- Videti Marks, K. (1978). Kapital: Kritika političke ekonomije (M. Pijade, Prev.) (Tom III). Beograd: Prosveta, gl. 10. Prim. prev.
- Ili težinskim faktorima. Prim. prev.
- Naravno, ova teorija ravnotežnih cena data je na visokom nivou apstrakcije. Marksova teorija ravnotežnih cena potpunije je razvijena u njegovoj teoriji cena proizvodnje u trećem tomu Kapitala, u kojoj su cene proizvodnje ravnotežne cene koje zavise od izjednačavanja profitnih stopa između sektora, pored DPRV-a unutar svakog sektora. Ali na oba nivoa apstrakcije, Marksova teorija cena je teorija ravnotežnih cena koja pretpostavlja da je P = T i stoga je nezavisna od T.