Već duže vreme u javnosti se spekuliše o novoj političkoj partiji u povoju, nastaloj udruživanjem više levo orijentisanih organizacija koje se već duži vremenski period aktivno bore protiv neoliberalne represije podržane od strane interesa političke elite i ekonomskog kapitala. O motivima nastanka, osnovnim načelima i strategijama daljih aktivnosti pročitajte u intervjuu, vođenim od strane Nemanje Drobnjaka, člana redakcije Novog Plamena, sa Ivanom Velisavljevićem i Milenom Repajić, članovima ove nove političke organizacije.  

Za osnivanje nove levičarske partije u Srbiji javnost je saznala zahvaljujući intervjuu Jova Bakića koji je dao za nedeljnik „Vreme“. Kada se javila ideja za osnivanje nove levičarske partije? Zašto smatrate da je sada pravi trenutak za to? Ko je tu ideju inicirao?

Milena: Ideja o ujedinjenju levice, i u perspektivi njenom parlamentarnom delovanju, postoji godinama. Levi samit Srbije je nastao s tom namerom na umu. Levica je delovala i deluje ujedinjeno na različitim problemima i u okviru zajedničkih inicijativa, poput Združene akcije Krov nad glavom i Prava na vodu. Na nivou Beograda, većina levih grupacija pridružila se kampanji Ne da(vi)mo Beograd na gradskim izborima 2018. godine. Međutim, od svesti o tome da levica treba da se ujedini do praktičnog rada na ujedinjenju prošlo je dosta vremena. Kao prvi formalni momenat početka ujedinjenja u partiju može se uzeti Poziv Socijaldemokratske unije snagama levice na ujedinjenu parlamentarnu borbu, usvojen na kongresu SDU decembra 2018. Mislim da je, s jedne strane, levica u Srbiji konačno sazrela za tako nešto. S druge strane, 30 godina restauracije kapitalizma konačno je pokazalo neodrživost sistema koji razara i prirodu i društvo, i skinulo stigmu koju su levici i socijalizmu doneli njihovi kvazi-propagatori devedesetih.

Ivan: Ideju da se SDU otrgne od koalicija sa liberalnim i centrističkim partijama, te da programski i u aktivnostima bude jasno i dosledno leva partija, inicirao je Miloš Adamović, predsednik SDU koji je nasledio Žarka Koraća. U partiju se tada vratio Ivan Zlatić, koji je bio član SDU još od 1990-ih, čak i član Glavnog odbora, ali ju je u međuvremenu napustio i više se bavio vanparlamentarnom levicom. Zlatić je stekao ozbiljan ugled radničkog aktiviste, a takođe kao sekretar Saveta za borbu protiv korupcije učestvovao u inicijativama da se spreči privatizacijska pljačka. Adamović, Zlatić i Zdravko Janković, nekadašnje perjanice Socijaldemokratske omladine iz 1990-ih, predstavljali su na neki način inicijativni odbor nove SDU. Tada je SDU, pored velike organizacije u Zrenjaninu, koju su činili uglavnom bivši radnici Jugoremedije, formirala i veliku organizaciju u Pirotu, većinski sa radnicama Prvog maja, i izašla na izbore 2016. zajedno sa Levicom Srbije. Zlatić je postao predsednik 2016, a Poziv na ujedinjenje je došao na kongresu 2018, kada je Zlatić reizabran. To je hronologija, za istoričare među nama.

Na kakvim principima nastaje nova partija? Da li će nju činiti udruženi pojedinci i organizacije, ili je ideja da dođe do razbijanja organizacija čiji bi se pojedinci ujedinili u novu partiju?

Milena: Partiju će svakako činiti udruženi pojedinci koji potiču iz različitih organizacija. Čak ni formalnopravno se partije ne mogu ujedinjavati sa neformalnim ili registrovanim udruženjima i grupama građana. Ideja nije da se razbijaju organizacije, naročito kada se one na neparlamentarnom planu bave sasvim konkretnim pitanjima. Ujedinjena partija levice je parlamentarni izraz borbi koje različite organizacije levice već vode.

Ivan: Da, političku stranku uvek de facto čine udruženi pojedinci. E, sad, SDU daje mogućnost  kolektivnog članstva, tako da organizacije teoretski mogu da se učlane u SDU (jer jedino je tako legalno po našim zakonima, kako reče Milena, nema koalicija grupa građana i stranaka), mogu zadržati i svoje ime unutar partije, imati predstavnike u organima – ali to sve zavisi od dogovora sa SDU i ugovora kojim se to rešava. U ovom trenutku, nismo išli na tu varijantu, a moja procena je da organizacije nisu bile za to zainteresovane naprosto jer je komplikovano i zahteva mnogo, mnogo duže pregovore.

Postoje određene nedoumice oko same organizacije partije. Isprva se činilo da će se svi pojedinačno udruživati u novu partiju, međutim sada je ipak odluka da se svi učlanjuju u SDU kao već postojeću partiju. DiEM25 je pre nekoliko dana izdao saopštenje u kojem se kaže da oni ne ulaze u novu partiju. Takođe, jedan deo SDU-a nije sklon novim udruživanjima. M21 je i ranije objavio da neće biti deo nove partije. Šta je razlog tome po vama?

Milena: Dosta je tu konfuzije nastalo iz nejasnih medijskih napisa i (razumljivog) nepoznavanja ustrojstva partijskog i političkog života u Srbiji. Da bi se SDU transformisala u istinsku partiju levice, što je pravac kojim je krenula još pre četiri godine, a naročito od usvajanja Poziva snagama levice na ujedinjenje, jedini formalni način je da se ta promena vrši unutar SDU i kroz njene postojeće institucije i kanale. Nema te magije kojom ljudi koji nisu članovi SDU mogu da usvajaju novi program, statut, ili ime partije.

Što se tiče DiEM25, čiji sam i sama član, članovi partije su uvek decidno na pitanje ko su i odakle su ti ljudi koji čine novu partiju, odgovarali da među njima ima pojedinaca i pojedinki iz DiEM25, kao što uostalom ima članova i članica ZA Krov nad glavom ili Studentskog pokreta u Novom Sadu, koji takođe ne ulaze kao organizacije. U medijima je to, opet iz razumljivih razloga, pojednostavljeno do razine da DiEM25 pravi novu partiju, što jedan međunarodni pokret sa spontanim lokalnim kolektivima ne može da radi. DiEM25 sa SDU, kao i sa drugim akterima političkog života na levici, sarađuje od svog osnivanja 2016, i ta saradnja će se nastaviti, ali ne može „ući“ u novu partiju.

Ivan: Po mojoj proceni, M21 je odlučio da ne bude deo ovog procesa jer smatra da se partija organizaciono pravi na drugačiji način – rekao bih da je razlika u taktičkom pristupu. Što je potpuno u redu. Sa aktivistima i aktivistkinjama M21 sarađujemo u drugim borbama.

Do kog stepena organizovanosti partije se došlo? Da li već postoje formirani odbori, da li je članstvo već organizovano i da li je moguće proceniti koliko je brojno članstvo nove levičarske partije?

Milena: Neki odbori SDU postoje još od ranije, poput Zrenjanina i Pirota, i svoju snagu crpe iz radničkih borbi u Jugoremediji i Prvom maju. U poslednjih godinu dana pridružio se veliki broj ljudi, pre svega u Beogradu i u Novom Sadu, a nedavno je oformljen i odbor u Rumi. Trenutno se radi na osnivanju još nekoliko odbora, a svakodnevno nam se javljaju ljudi iz različitih gradova.

Ivan: Ima nešto preko 700 članova, većinom radnika i radnica, negde prekarnih, negde sindikalno organizovanih, ali i studenata, nezaposlenih, aktivista, pripadnika progresivne srednje klase, levih intelektualaca… Znači, nismo baš kombi-stranka, kako s prezirom govore oni koji s prezirom govore i o obespravljenima, a nadamo se da ćemo kupiti voz pa da se krene na Zimski dvorac… Šalim se. O članstvu i strukturi govorim jer je važno razumeti realno stanje na terenu: u ovom trenutku, SDU je veoma mala, neparlamentarna, ali jedina registrovana, istinski levičarska partija, čiju bazu čini radništvo. Sva politika svodi se na jedno: edukovati, motivisati i proširiti takvo članstvo, omogućiti finansije i organizovati aktivnosti koje mogu da iznesu zastupanje njegovih interesa.

Koja su osnovna programska načela nove levičarske partije? Kako biste ocenili, programski gledano, njen položaj na ideološkom spektru? Da li je reč o socijaldemokratskoj, levoliberalnoj, radikalnoj, ekstremnoj, ili populističkoj levici?

Milena: Nova partija zalaže se za temeljnu promenu društva i zamenjivanje kapitalizma socijalizmom, dakle teško bi se okarakterisala kao socijaldemokratska ili levoliberalna. Najpre bih je definisala kao partiju radikalne levice, partiju demokratskog socijalizma. Osnovna načela jesu borba za radnička prava, socijalistički ekonomski i društveni sistem, preispitivanje privatizacija javnih i prirodnih dobara i preduzeća, neposrednu demokratiju i borbu za životnu sredinu koja je neodvojiva od borbe za socijalizam.

Ivan: Uz napomenu da je većina tih načela, uključujući i demokratski socijalizam, u programu SDU od 2015. godine. Nacrt novog programa neke od tih stvari zaoštrava ulevo, ali se, u principu, SDU ne odriče temeljnih načela na kojima je i nastala. Izuzev privatizacije – program SDU u času njenog nastanka oprezno je podržavao privatizaciju, ali je taj oprez rasturen u paramparčad praksom i posledicama većine bivših i aktuelnih privatizacija.

Koliko se može računati na uspeh levih politika u vremenu kada desnica jača svuda u Evropi? Kakve metode političke borbe je potrebno primeniti da bi levica bila vidljivija u takvom društvenom kontekstu na periferiji Evrope?

Milena: Jačanje desnice je jedan od važnih razloga zašto je artikulisanje levog odgovora na društvene probleme tako važno. Levica je u Srbiji učinila veliku stvar – da ne bude da se stalno samokritikujemo zbog razjedinjenosti – u jasnoj artikulaciji konkretnih društvenih borbi na terenu, poput borbi za radna prava, krov nad glavom i životnu sredinu, koje je u mnogim evropskim državama prve prepoznala i preuzela desnica. U tome je, rekla bih, naša komparativna prednost u odnosu na levicu u Evropi. I upravo je u tim situacijama na terenu i stalnom radu sa ugroženima i deprivilegovanima najveći i najvažniji poligon borbe levice. Naravno, to ne znači zapostavljanje uvek važnog teorijskog uobličavanja ideja, ali da bi politička borba bila uspešna, te ideje treba pokazati u praksi.

Nedavno smo saznali da će parlamentarni izbori najverovatnije biti 26. aprila ove godine. Da li se zna kakav će stav nove levičarske partije biti prema izlasku na parlamentarne izbore? Kakav je Vaš lični stav po tom pitanju? Ukoliko odluči da na izbore izađe, kakvu kampanju možemo očekivati s obzirom na blokadu medija i otežan pristup građanima?

Milena: Na sednici Glavnog odbora SDU u januaru doneta je odluka da se ne izlazi na parlamentarne izbore, upravo zato što je to igra za bogate i iziskuje prevelike resurse koje partija koja je u nastajanju i konsolidaciji sebi ne može da priušti. Naglasili smo i da to ne znači podršku taktici bojkota koju zagovara deo opozicije, jer za nas nefer izborni uslovi ne podrazumevaju samo autokratiju, medijsku blokadu i zastrašivanje koje primenjuje vladajuća stranka, već i činjenicu da je visokom cenom izlaska na izbore običnim građanima i građankama faktički onemogućeno da učestvuju u izbornom procesu. Dugoročni rad na stvaranju snažne organizacije smatrali smo važnijim od trošenja ogromnih resursa na montirane izbore.

Ivan: Potpuno podržavam sud svoje partije i slažem se sa Mileninim obrazloženjem. Gerila pobeđuje kampanjom u kojoj je, kako bi rekao Gevara, stalno budna, stalno na oprezu i stalno u pokretu. Ako ste David, onda Golijata pobeđujete samo upotrebom veština koje on nema, neočekivanim i nepredvidljivim potezima. Boriti se istim oružjem koje koristi nadmoćni neprijatelj, pa još na njegovom terenu, gotovo sigurno znači poraz. A postoji vrlo jednostavan način pristupa građanima. Na primer, pokucate im na vrata i kažete: Dobar dan, mi branimo sirotinju i ovo je naša koža s leđa koju smo joj dali. Građani onda vrlo dobro znaju da li je ta koža veštačka ili nije, a i vi, ako ih slušate, vrlo brzo znate da li će vas podržati.

Da li je u planu da partija priprema kandidata za naredne predsedničke izbore? Do njih je ostalo jos nešto više od dve godine. Čini se da je to pravi period za pripremu predsedničkog kandidata. Uzmemo li u obzir da su mnoge promene politika kod nas nastajale upravo smenom predsednika na predsedničkim izborima, da li bi za samu partiju po Vama, možda bilo bolje da se posvete tim predsedničkim izborima, a ne parlamentarnim koji će se održati za nepuna tri meseca što je realno kratak period za partije koje tek treba da zvanično nastanu?

Milena: Još uvek nismo razgovarali o pripremi kandidata za predsedničke izbore, ali je to svakako nešto o čemu će biti razgovora nakon Kongresa ujedinjenja.

Ivan: Zašto da ne? Treba se boriti na svim poljima, ako procenimo, naravno, da to nije srljanje u propast. Predsednički izbori su odličan prostor za kampanju i mobilizaciju članstva. A nikad ne znate kako će građani da prelome. Za dve godine situacija može dramatično da se promeni.

Da li će nova levičarska partija ulaziti u koaliciju sa nekim već postojećim partijama? Da li uopšte postoje neke partije sa kojima biste mogli ući u koaliciju i šta bi bili Vaši uslovi za ulazak u koaliciju, ako bi postojala želja sa nečim takvim?

Milena: Naša načela jesu jedini uslov za koalicione sporazume. Dakle, sa partijama oligarhije, sa partijama koje se zalažu za održavanje neoliberalnog kapitalizma, nikako ne možemo koalirati. Postoje različite inicijative građana sa kojima sarađujemo i možemo sarađivati na različitim nivoima, ali trule koalicije zarad ulaska u parlament nikako nisu put za izgradnju snažne levice.

Ivan: Milena je u pravu, s tim što sam ja nešto pragmatičnijeg stava po tom pitanju. Recimo, mislim da treba ucenjivati te oligarhijske, prokapitalističke i desničarske stranke na svakom koraku, gde god se to može. Slovenačka Levica, na primer, po meni dobro igra tu igru „nužna koalicija može, ali načela moraju“. Treba biti svestan svih ograničenja leve parlamentarne politike u ovom trenutku – ali koalirati na lokalu, jačati svoju pregovaračku poziciju tamo gde to nije izdaja načela, zabijati klipove u točkove kapitalističke nepravde gde god se može… Mislim da nas to može samo učiniti jačim.

Da li će nova partija biti opoziciono usmerena u smislu opozicije sadašnjoj vlasti, ili je ideja da partija bude antisistemska?

Milena: Partija će apsolutno biti antisistemska. Sve političke stranke u Srbiji zalažu se za održavanje kapitalističkog sistema, tako da po prirodi stvari partija koja se zalaže za socijalističko ustrojstvo društva mora biti antisistemska. U svakom slučaju će, stoga, biti i opoziciona, budući da je Srpska napredna stranka najsnažniji eksponent savremenog kapitalizma u Srbiji.

Ivan: Jednom je Dean Duda, u Feralu (a posle je taj esej štampan u knjizi Hrvatski književni bajkomat), objašnjavao razliku između opozicije i alternative. Opozicija bi da preuzme istu strukturu, isti model, samo da ona vlada. Alternativa se zalaže za drugačiji sistem – ali onda je u obavezi da u svom delovanju i programu ne nudi opozicijsku logiku.

U javnosti se govori o osnivanju Radničke partije. Da li je to njeno konačno ime? Da li se razgovaralo i o simbolima partije? Koji bi po Vama ime i simbol nove partije bili najprikladniji i zbog čega?

Milena: Još uvek ne bih da prejudiciram ime partije, pošto ima nekoliko kandidata, među kojima jeste i Radnička partija. To pitanje će konačno biti rešeno na Kongresu ujedinjenja. Što se simbola tiče, i to govorim u svoje ime, petokraka kao trajni simbol levice, socijalizma i antifašizma, naročito u Jugoslaviji, jeste nešto što smatram da treba da obeležava i prvu istinsku partiju levice u Srbiji od raspada bivše države.

Ivan: Najbolje je ono ime koje jasno govori o vrednostima za koje se stranka zalaže, za koje se opredeli najveći broj članova i članica, i koje može da privuče najveći broj novih ljudi. Zato se unutar stranke i pokrenula priča sa promenom imena, i to odavno, jer SDU u programu ima „demokratski socijalizam“ a u nazivu socijaldemokratiju, što nije isto, a u moru socijaldemokratskih i kvazi-socijaldemokratskih stranaka takvo ime teško može da privuče ljude. Pomiriti sva ta tri uslova nije lako i nisam siguran da je baš „Radnička partija“ to ime, iako će partija nesumnjivo biti, i jeste, radnička. Nažalost, imena partija su kao naslovi žanrovskih filmova, mora odmah da bude jasno šta je tema, ko su likovi i o čemu se tu radi. Doduše, postoje opcije „kreativnih“ naziva, koje su pomalo preplavile evropsku scenu, pa su se prelile i kod nas u „metle“, „zvona“, „spas“ i slične loše pokušaje originalnosti… Mi smo ipak rešili da ne idemo tim putem. Na kraju krajeva, nama je bitno da nas prepoznaju po tome šta radimo, a ime je tu da objasni u ime čega.

Zašto smatrate da je baš sada pravi trenutak za osnivanje nove levičarske partije? Šta je po Vama ključna promena u našem društvu zbog koje se upravo sada javila potreba za novom levom partijom? Da li je po Vama ona trebala nastati i ranije?

Milena: Kriza kapitalizma u svetu, pa i u Srbiji, dostiže vrhunac, a adekvatnog, artikulisanog i snažnog odgovora s leva kod nas još uvek nema. U situaciji ekstremne nejednakosti, visoke nezaposlenosti, u situaciji u kojoj se sirotinja izbacuje iz domova, a prirodni resursi otimaju, pitanje levice se na terenu postavilo kao neobično važno. Još kada se uzme u obzir opasan rast desnice podržane od režima – nedavno se u zemlju vratio čovek čiji je nadimak „Firer” i koji najavljuje saradnju sa drugim akterima radikalne desnice, uz podršku režima – ono postaje imperativ.

Kakva će biti struktura partije? Da li će biti ustrojena kao i ostale partije sa predsednikom i upravnim odborima kao najvišim telima? Da li će biti principa smenjivosti na najvišim pozicijama u određenom vremenskom intervalu? Da li će nju činiti mladi ljudi, koji do sada nisu bili značajno politički aktivni, da li će tu biti nekih lica koje smo do sada videli u javnosti i koliko će biti onih koji su predstavnici radničke klase i poljoprivrednika i drugih manjinskih društvenih grupa?

Milena: U nedelju 16. februara je održan Vanredni kongres SDU koji je doneo odluku  da instituciju predsednika zameni petočlano predsedništvo, za koje je predviđen princip lake smenjivosti. Čak i to kolektivno predsedništvo ima prilično ograničena ovlašćenja, dok moć donošenja odluka ostaje na Kongresu i Glavnom odboru, demokratski izabranom telu sa predstavnicima iz svih teritorijalnih organizacija. Partiju će činiti  ljudi različitih generacija, sa snažnom aktivističkom i sindikalnom, radničkom bazom. Tu će biti ljudi koje smo branili od izbacivanja na ulicu, radnici koji su se pridružili tokom borbi protiv privatizacije, aktivisti iz odbrane reka, antifašistički aktivisti…

Ivan: Sadašnji SDU već čine ti i takvi ljudi, samo je ideja da nas bude više.

Kako ocenjujete trenutnu političku situaciju u zemlji? Da li se može nazreti kraj ove vladajuće strukture koja već osam godina okupira čitavo društvo, koja pokušava da prikrije razne afere koje isplivavaju svakodnevno i koja iz dana u dan i koja stvara sve veće namete ionako osiromašenim građanima Srbije?

Milena: Uprkos stalnim najavama opozicije da je ovaj ili onaj događaj, ova ili ona afera „početak kraja“ režima Srpske napredne stranke, njemu se trenutno ne nazire kraj, niti će bojkot izbora u tome pomoći. Vladajuća struktura ima jaku međunarodnu podršku, jer zbog svoje autokratske vladavine i široke klijentelističke mreže najefikasnije može da sprovodi neoliberalne mere poput mera štednje, direktnih stranih investicija, privatizacija onoga što je još uvek ostalo u javnom ili državnom vlasništvu. Liberalna opozicija na to nema odgovor i pokušava da u dramatično drugačijim okolnostima napravi reprizu borbe protiv Miloševića. Ona ne uspeva da dobije širu podršku jer ne adresira glavne probleme i po prirodi stvari ne može da ponudi drugačija rešenja. Ali jeste pitanje vremena kada će afere i teški nameti, bukvalno otimanje osnovnih sredstava za život doći glave ovom režimu. Zbog toga je važno da postoji organizovana snaga levice koja to veliko nezadovoljstvo i otpor može da artikuliše. A otpor i te kako postoji.

Ivan: Znaš ono: „Možete li nam opisati političku situaciju u dve-tri reči? – Kradu.“ Situacija je kapitalizam na poluperiferiji, u valjda jedinom mogućem izdanju. Kapital podržava stabilokratiju jer mu odgovara za dugoročna ulaganja, nacionalističke elite kao korisni idioti kapitala huškaju narod na sukobe, interesi imperija ostvaruju se bez otpora, čak ni diplomatskog. U toj situaciji, što bi rekli KUD Idijoti, sirotinja uvijek najebe.

Nedavno smo imali izbore u Hrvatskoj na kojima je Radnička fronta imala svoju kandidatkinju za predsedničke izbore. U Sloveniji nas očekuju parlamentarni izbori na kojima će izvesno učestvovati i slovenačka Levica. Da li će partija sarađivati sa partijama sličnih ideoloških provenijencija u regionu? Ako da, na čemu će se po Vama ta saradnja zasnivati?

Milena: Partija će svakako sarađivati sa srodnim partijama u regionu, i sa većinom njih mi već imamo saradnju. Ona će se zasnivati na zajedničkim problemima sa kojima se susrećemo u procesu restauracije kapitalizma, na iznalaženju zajedničkih rešenja i na međusobnoj podršci. SDU je pružila podršku Katarini Peović kao predsedničkoj kandidatkinji, predsednik Ivan Zlatić je i govorio na njenom poslednjem predizbornom skupu.

Ivan: Svi osećamo da je vreme za bližu saradnju levih partija i inicijativa, a mnoge smo već pomenuli, pre svega u regionu. Jasno je da se saradnja mora zasnivati na zajedničkom otporu kapitalizmu, koji nas ionako tretira kao zajedničko tržište, jednu interesnu sferu. Modeli saradnje su mnogi, od zajedničkih inicijativa za promenu i ujednačavanje radnog zakonodavstva u regionu tako da bude u interesu radništva, a ne stranih investitora, zajedničke ekološke borbe, edukacijskih programa, međunarodnog udruživanja i podrške…

Da li ste stupili u kontakt sa nekim levičarskim partijama iz zemalja centra EU? Da li ćete imati njihovu podršku, ukoliko jeste?

Milena: Preko različitih inicijativa već smo u kontaktu sa brojnim levičarskim partijama i pokretima u Evropi. Tu saradnju ćemo svakako produbljivati, jer smatramo da je neophodno da levica jedinstveno deluje na internacionalnom nivou, ali to su pitanja kojima ćemo se mnogo više baviti nakon Kongresa ujedinjenja.

Ivan: SDU je imala veliku podršku Laburističke partije Velike Britanije, posebno za vreme vođstva druga Korbina, kao i mnogih socijaldemokratskih i radikalno levih partija, federacija sindikata i međunarodnih koalicija u Evropi. Iako smo mala stranka, bili smo na neki način čuvari istinske vatre sve ove godine i zato imali podršku. Sada su nam, međutim, ambicije veće, imamo novoizabrani Odbor za međunarodnu saradnju koji će predlagati takva povezivanja. Kako sada Odbor razmišlja, pored regionalnog uvezivanja, mislim da ćemo pokušati da dobijemo i posmatrački status u nekoj od internacionala ili nekom od evropskih levih saveza. To jeste ostvariv cilj.

Makedonska Levica je skoro imala sukob unutar partije što je kao krajnju konsekvencu proizvelo cepanje partije na frakcije dva lidera, Zdravka Saveskog i Dimitra Apasieva. Očigledno da svaka levičarska partija, ali i svaka partija generalno, ima slabe tačke koje je potrebno prenebregnuti, kako bi partija opstala. U vremenu kada nije popularno biti levičar, kakve bi po Vama trebale biti strategije prevazilaženja eventualnih sukoba? Gde levičari po Vama najčešće greše, ukoliko greše? Ili je stvar samo u tome da je desni ideološki diskurs toliko jak da onemogućava razvoj levice?

Milena: Desni ideološki diskurs jeste jak, kao što je jak i diskurs o „nadideološkom” društvu u koje smo navodno ušli po završetku Hladnog rata. Ali godinama se već pokazuje šupljim. Levica je, naročito na prostoru Jugoslavije od raspada SKJ, kada je proterana na marginu političkog delovanja, navikla da funkcioniše kroz male neformalne grupe istomišljenika daleko od političkog mejnstrima. I to jeste najveći izazov celog ovog procesa. Nemamo i ne možemo imati gotove odgovore, jer stupamo na nepoznat teren, ali dobra komunikacija radi prevazilaženja različitih ideoloških i političkih sukoba, koliko god to banalno zvučalo, jeste najbolji način da se ti sukobi prevaziđu. To zahteva stvaranje ozbiljne organizacije sa jakom infrastrukturom koja je sposobna da takvu komunikaciju iznese. Osim toga, uvek je važno imati na umu koliko su veliki izazovi sa kojima se suočavamo.

Ivan: Najčešća greška, po mom iskustvu, jeste nedostatak znanja o materijalnim uslovima proizvodnje politike u zemlji. Tu mislim pre svega na pravni okvir koji uslovljava političko delovanje, kao i na načine mogućeg finansiranja političkih aktivnosti. Ali susretali smo se i sa ogromnim prazninama u znanju o tome kako funkcioniše parlamentarne politika – levi aktivisti, naročito mladi, zaista ne znaju šta znači biti odbornik, na primer, u lokalnoj skupštini, šta je potrebno da bi se izašlo na lokalne zbore, šta se i do koje mere može promeniti kroz parlament, a šta mora na drugim mestima… Nedostatak edukacije po tom pitanju vidim kao ključni nedostatak. Aktivistička levica se više bavila ideološkim nijansama i pitanjima koliko trockista stane na vrh igle nego kako da se finansira politička stranka. A ideološka, teorijska cizeliranja stvaraju podele i pre nego što se zasuču rukavi, kamoli da se nešto počne. Ja sam prvi malo znao o tome kako funkcionišu političke stranke u Srbiji na tom nivou materijalnih uslova i zakonskih okvira. Naš veliki zadatak je da pre svega omladinu edukujemo u tom pravcu – da razumeju kako organizovati levu politiku na partijskom nivou u Srbiji danas.

Osnivački kongres je prvo najavljen za 22. decembar, da bi se zatim odložio do daljnjeg, a sada je najavljen za 8. mart. Šta su bili razlozi odlaganja i da li je 8. mart konačan datum osnivanja?

Milena: Razlozi odlaganja su bili prevashodno logistički – organizacija ovakvog kongresa zahteva velike resurse, kako ljudske, tako i materijalne, kao i zavidnu infrastrukturu. To su stvari koje mi sada gradimo, tako da je taj najavljeni 22. decembar možda bio rezultat našeg prevelikog entuzijazma. Međutim, važnije nam je da to uradimo što bolje i što kvalitetnije moguće, koliko god vremena iziskivalo. Na ujedinjenje levice čekamo decenijama, izuzetno je važno, i ako zahteva par meseci više, tih par meseci treba izdvojiti i uložiti. Ono što sa sigurnošću mogu reći jeste da će kongres biti održan tokom proleća.

Ivan: Ne mogu dovoljno da naglasim ovo što je rekla Milena: imamo jedinstvenu, istorijsku priliku, hajde da je ne upropastimo zbog aljkavosti i nestrpljenja. Datum će biti kad se steknu svi uslovi da Kongres bude održan uz vatromet – ne samo organizacioni uslovi, mada od njih sve zavisi, već i u smislu motivacije i uključenosti najšireg članstva u njegovu pripremu, u nacrt programa i budući rad partije.

Da li će na osnivački kongres biti pozivanja, ili će svaki građanin moći slobodnom voljom da prisustvuje kongresu? Da li će na njega biti pozvani samo članovi, ili će biti i nekih gostiju iz javnog života?

Milena: Kongres se mora održavati u nekom prostoru koji podrazumeva ograničen broj ljudi, tako da, nažalost, nije izvodljivo da prisustvo bude omogućeno svim zainteresovanima, mora biti ograničeno na članove i članice i pozvane goste i gošće.

Ivan: Ja bih najviše voleo da ga održimo na stadionu uz „Padaj silo i nepravdo“ koja bi se orila iz hiljada grla, ali još nismo u toj fazi. Onaj istorijski Kongres ujedinjenja 1919. održao se u zgradi Hotela Slavija, sa oko 400 delegata. A mislim da će i ovaj biti u skladu sa našim kapacitetima. Od gostiju iz javnog života, ja bih lično bio presrećan da nam dođe Zdravko Čolić.

Za kraj, kakve su realne šanse da nova levičarska partija uspe i koji su po Vama, njeni realni dometi? Čime bi ste Vi lično bili zadovoljni?

Milena: U trku se ulazi radi pobede. Ta pobeda neće biti ni brza ni laka, ali naš cilj jeste promena sistema. Najpre moramo da upoznamo ljude sa našim idejama, da vratimo socijalizam u javni diskurs, da levičarske ideje vratimo u političku arenu. Kratkoročno bih bila zadovoljna time da što veći broj ljudi privučemo da se pridruže radu partije i da napravimo odbore u većini gradova u Srbiji, da dopremo do radnih ljudi koje vladajuće strukture tlače i ucenjuju. Da, koliko god je moguće, dok smo u opoziciji, pomognemo izgradnju solidarnog društva i sprečimo donošenje štetnih odluka. Dugoročno, možemo biti zadovoljni samo uvođenjem socijalističkog sistema, jer se sada, sto godina posle smrti Roze Luksemburg, u punom sjaju pokazuje vizionarstvo njenih reči: „socijalizam ili varvarstvo“.

Ivan: Potpuno se slažem sa ovim što je Milena rekla.

foto: Unsplash.com

PODELITE