U subotu, 15. februara 2025. godine, napustio nas je drug Milo Petrović, sociolog, dugogodišnji predsednik Udruženja Španski borci 1936-1939. i dugogodišnji urednik tribinskog programa Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Milo je kremiran u sredu, 19. februara, a „Novi plamen“ prenosi govor koji je na oproštaju sa Milom, u ime Udruženja Španski borci, pročitao njegov prijatelj Rade Knežević. Govor su sastavili Olga Manojlović Pintar, Ivan Mandić i Kori Udovički, uz konsultacije sa još nekoliko članova Udruženja i Milovih poznanika.
(iz glave, bez čitanja)
Dragi Milo,
Dogovorili smo se da ja, u ime našeg Udruženja, pročitam poruku koju smo zajedno napisali. Naše drugarice i drugovi su mi rekli: „hajde Radence“… baš onako kako si mi ti davao zaduženja na našim književnim večerima i skupovima… „hajde Radence“, najbolje je da ovo pročitaš ti! Glumac si, stoički ćeš to izgurati…
Dragi Milo,
Poslednji pozdrav ti upućuju članice i članovi Udruženja Španski borci 1936 – 1939. koje si osnovao 2005. godine sa nekolicinom tada još uvek živih učesnika rata u Španiji. Formirali ste Udruženje u trenutku u kome se mnogima činilo da su krvavi ratovi devedesetih uništili sve što je bilo vezano za jugoslovensko revolucionarno nasleđe. Udahnuli ste život starom Udruženju jugoslovenskih dobrovoljaca Španske republikanske vojske koje je nestalo sa raspadom zemlje. Ali to novo Udruženje nikada nije bilo centar koji je okupljao veterane rata u njihovim poznim godinama. Od samog osnivanja u njegov rad su se uključili i mladi ljudi koji su verovali i koji i danas veruju u iste ideale koje su njihove vršnjake odveli u Španiju tridesetih godina 20. veka – u ideale slobode, bratstva i sestrinstva, jednakosti i solidarnosti.
Za sve nas koji smo te poznavali bio si drug, compañero, koji je uvek bio spreman na ozbiljan i dug razgovor o političkoj situaciji u Španiji i Evropi, o idejama levice u svetu, o borbi obespravljenih protiv imperijalizma i militarizma. O politici u Srbiji nisi voleo da pričaš, jer kako si govorio: „to što se predstavlja kao politika u Srbiji, nema veze sa politikom“.
Za svaku priliku si imao pravi stih, citat, ali i originalnu, delikatnu, nekada i ciničnu šalu. Udruženje si uspostavio kao neku vrstu foruma, ili današnjim rečnikom rečeno – kao plenum na koji su svi bili pozvani i na kome su svi bili slobodni da iznesu svoje mišljenje, da suprotstave argumente, ali na kraju da uvek usaglase zajednički stav.
Za one koji ne znaju kako si se i zašto formirao kao beskompromisni borac za pravdu i slobodu svih, evo par detalja iz tvog života, koji sve objašnjavaju.
Bio si ratno dete. Rođen u Bijeljini 1944. godine. O surovosti tog rata na području Istočne Bosne svedoči činjenica da te je, kao tek rođenu bebu, porodica odvojila od majke. Strahujući od četničke odmazde, zbog toga što ti je otac bio partizan, baba te je sakrila u udaljeno selo i sama gajila do oslobođenja.
Da li zbog te dramatične epizode, ili jednostavno zbog velike ljubavi i snažne povezanosti članova porodice, u najranijem detinjstvu si stalno bio okružen ženama. Majka, dve starije sestre, tetke, strine, ujne, sve one su u tebe ulile nežnost i dobrotu i učinile da tvoje lepo ime bude i prepoznatljiva crta tvog karaktera. Brinule su o tebi i usmeravale te ka knjigama koje si gutao od najranijih godina.
Stoga se niko nije iznenadio kada si po završetku gimnazije odlučio da upišeš studije sociologije u Beogradu. Sa lakoćom si diplomirao i odmah se otisnuo na najznačajnije putovanje svoga života u Francusku – u Nansi i Pariz, gde si proveo revolucionarnu 1968. Tu si osetio dah slobodarske pobune, uživo pratio kako se uspostavlja direktna demokratija i shvatio koliko je snaga solidarne mladosti sposobna da pokrene najdublje emocije i proizvede ideje koje menjaju svet.
Ispunjen elanom i stvaralačkom energijom vratio si se u Jugoslaviju i zaposlio kao profesor sociologije u IX beogradskoj gimnaziji. Bunt koji si doživeo u Francuskoj preneo si na generacije učenika koje si okupljao u filozofskim i političkim kružocima. Sa mnogim od svojih učenika tada si uspostavio prijateljstva koja su trajala decenijama. Jedno od njih je ostalo posebno značajno – tvoje prijateljstvo sa učenikom Zoranom Đinđićem, koga si intelektualno podsticao i hrabrio. Njegov gimnazijski rad o Pariskoj komuni si sačuvao i posthumno objavio u njegovim Sabranim delima.
Svoje đake si učio da preispituju autoritete, da slobodno misle i jasno iznose svoje stavove. Voleo si njih, ali ne i stege nastavnih planova i programa koje su sputavale slobodoumni duh mladih generacija.
Zato si napustio profesorski poziv i prešao na mesto urednika tribinskog programa u tek formiranoj instituciji – Studentski kulturni centar. U taj studentski hram slobode dovodio si nezaboravne goste, podsticao i vodio debate koje su uzbrukavale beogradsku javnost. Mnogima su ostale u sećanju tvoje tribine posvećene Čileu na kojima su učestvovali Čileanci koji su nakon svrgavanja Aljendea bili prinuđeni da napuste svoju zemlju. U Beogradu si Čileancima otvorio ne samo platformu za slobodan govor protiv diktature, već i vrata svoga doma i sa mnogima od njih ostao povezan čitavog života.
Ključna u tvom životu bila je, ipak, Nedelja Španije koju si organizovao u SKC-u nakon smrt diktatora Franka. Tada si prvi put lično upoznao jugoslovenske interbrigadiste i ostao njihov veran drug do kraja života. Duboko si ih poštovao kao heroje koji su svojom hrabrošću promenili svet i Jugoslaviju, ali si sa posebnom predanošću prikupljao podatke o onim jugoslovenskim dobrovoljcima koji su u Španiji završili svoje živote, koji su zaboravljeni, iza kojih je ostalo samo ime, ili neki sitan detalj. Divio si se snazi i hrabrosti tih ljudi koji su napustili svoje fakultete i fabričke hale, lekarske ili nadničarske poslove, odložili svoje slikarske četkice i pisaće mašine kako bi se borili za slobodu španskog naroda, za republikanske ideje i socijalnu i međunarodnu pravdu.
Ti neponovljivi, romantični ratnici postali su za tebe otelotvorenje utopije kojoj si težio. I nisi pristao na to da budu poslednji u istoriji. Dao si svoje srce i dušu i uložio si sav svoj entuzijazam da plamen njihove borbe održimo onda kada oni više nisu mogli, za neka druga pokolenja, kada dodje vreme i ono je izgleda došlo… Te tvoje emocije i razmišljanja su bili zarazni. Podstakli su mnoge oko tebe da o „našim Špancima“ pišu, da istražuju, stvaraju, objavljuju i da se međusobno povezuju.
Malo ovde prisutnih zna, a važno je da se kaže, i da si u godinama ratova na prostoru Jugoslavije sarađivao sa humanim ljudima i udruženjima koja su bez puno pompe i daleko od medijske pažnje pomagala sredinama na koje je rat pogubno delovao. Sarađivao si sa francuskom samoupravnom kolonijom Longo Mai – anarhističkom kooperativom koja je pomagala ljudima na našim prostorima. Gotovo tri decenije si bio spona između švajcarskog gradića La Chaux-de-Fonds i Plava u Crnoj Gori. Ta je saradnja izmenila mnoge ljude – unapredila njihove živote i otvorila im nove horiznote.
Lako si sklapao prijateljstva, negovao ih i čuvao. Poštovao si ljude i vrednovao ih po onome šta su činili, a ne šta je o njima govoreno. Voleo si mnoge, a posebno svoju Cecu i svog jedinog sina Marka koji je bio tvoj najveći ponos.
Bio si drug koji nas je menjao i učinio boljim ljudima. Još mnogo, mnogo toga želimo da kažemo o tebi, da prenesemo mladim ljudima koji ustaju širom Srbije i šire od Srbije, koji hodaju i govore i bore se za ono za šta si se ti zalagao čitavog života. Govorićemo i prenositi energiju koju si emanirao tokom života i koja je ostala u nama.
Dragi Milo, putuj hrabro! Neka te prate reči tvog i našeg Če Gevare, večitog mladića,
revolucionara i borca za slobodu, a nas neka bodre u ovim uzbudljivim vremenima u kojima, na žalost, nisi sa nama: “Hasta la victoria siempre!”
AUTOR
