„Novi plamen” sa zadovoljstvom predstavlja feljton sastavljen iz odlomaka novoobjavljenih memoara Milovana Đilasa, „Ideal i profesija” (Vukotić Media, 2024). Knjiga, koju je priredio Đilasov sin, dr Aleksa Đilas. Tokom narednih meseci, u jedanaest nastavaka, donosićemo uspomene Milovana Đilasa na svoj život i rad u međuratnom periodu, od odlaska „u svet”, odnosno na studije u Beograd, pa sve do izbijanja Aprilskog rata. Prvi deo opisuje Đilasovo putovanje iz rodnog kraja, preko Cetinja, Boke, Sarajeva i Srema, do Beograda, gde će početi njegov politički put.
Kod kuće su me spremali, za odlazak na studije, na čudan način: majka, umna, ali nepismena seljanka, nije znala šta je to gradski život, i sašila mi je od postava džakčić, u koji je strpala moju gimnazisku, poluseljačku odeću – košulje od kambrika, pletene čarape, džemper od grube vune i plehnatu šolju kajmaka, a otac mi je dao novaca previše za njegove prilike, a i prema prosečnim studentskim troškovima, svakako zavaran bratom, troškajli momkom, koji je, učeći u Beogradu, uzimao od kuće podosta novaca, ne prikazujući uvek tačno koliko koštaju stan i hrana i najnužnije životne potrebe. Meni je bilo krivo što nemam ne samo pristojnog odela i cipela, nego ni kufera, i unapred sam znao da majčino džakče neće ni stići do Beograda.
Ali ni moje predstave o velikom gradu i o putovanju u daleki svet nisu bile mnogo jasnije. Nikada dotad nisam bio video voz: seljaci i otac, koji su znali šta je to, upozoravali su me da se naročito čuvam od njega, da me ne pregazi, jer ide tolikom brzinom da se čovek ne može ukloniti ispred njega ni na kilometar daljine. A zatim: kako naći konačište, gde jesti, kako se snaći u ulicama? No istovremeno me zahvatala potajna radost što ću i ja videti novi – viši i širi – svet, i drukčije ljude i prilike.
Sem toga, na bratovljev predlog, a uz očev pristanak, rešio sam da idem na školovanje u Pariz ili Prag. Imao sam volje da učim žurnalistiku – takav fakultet je tada, čuo sam, postojao u Pragu. Otac je inače želeo da studiram medicinu. Smatrao je to za najpouzdanije zanimanje: bolesnih ljudi vazda ima. Tako je i zemlju držao za jedino siguran imetak – ni gòri, ni propada, niti može ko da je ukrade. Svet u koji sam se spremao biće, slutio sam, nešto sasvim novo, i ja sam strepeo od neke slatke strave, krećući u njega rešen da ga zamrzim ili da se probijem kroz njega.
Izmišljao sam svakojake razloge, nestrpljiv, da krenem što pre. Bila je sredina avgusta i sunčani dani. Otac me ispratio do Kolašina, a kako je bilo vrelo, na put iz Bijelog Polja krenuli smo kasno popodne. Usput smo svraćali ovde-onde, i putovali noću, on na konju a ja peške, ukraj žuboravih rečica, kroz crne vlažne šume i ledenu belu mesečinu. To nije bilo prvi put da tako putujem s ocem, u neprestanom razgovoru. Ali je bilo prvi put da su mi se njegovi saveti činili dosadnim, i skretao sam razgovor na događaje i ljude iz crnogorske i porodične prošlosti: on je pričao kitnjasto i živo, a znao je i pamtio veoma mnogo. No lepota njegovog pričanja bila je naročito u tome što je uvek isti događaj pričao na drugi način, ne menjajući pri tome njegovu suštinu. Kao da se srastam s junačkom stvarnošću, koja se već pretvarala u legendu i kojom je bio ispunjen veliki deo mog detinjstva i moje lektire, ja sam upijao u sebe, sanjareći o budućnosti, njegov govor, sav od naglosti, od nežnosti i žestina, ljudskosti i divljine.
Prvi put sam seo u auto na putovanje duže od nekoliko kilometara. Bio je to star i sav raskliman autobus, a kako sam bio mlad i neugledno odeven, šofer me bacio sasvim pozadi na drvenu klupu. Okrenuo sam se, otac se izgubio u prašini, izgledao je neveselo, obešenih brkova i brade, i kape pale na oči, kao da je gotov da zaplače: bio je to jedan od prvih rastanaka sa sinovima, koji su tražili sreću izvan njegove brige i vidika.
Meni nije pozlilo u autobusu, iako su mi pričali da se to skoro svima događa, naročito kad putuju prvi put. I da nije bilo tuge zbog rastanka s kućom i s rodnim krajem, utoliko dirljivije što je ostala zavezana, neizlivena u suzama, ja bih se vozio razdragano kroz senovite lugove, preko zelenih brežuljaka i kroz surove kamenjare, s novim utiscima i u neobuzdanim sanjarijama.
Autobus je išao sporo i prašina je, u zlatnim runima, kuljala kroza njega, pretvarajući crne crnogorske kape i bele košulje i bluze u sivu pustinu. Kraj je ličio, zemljom i gorom i dalekim vrhovima, na zavičajni, a vrućina još nije bila pritisla.
Promena je, naglo, nastupila čim smo prešli Vjeternik: iz šuma smo uronili niz iskežene kamenjare, izjedene ognjem i ledom, u vrelu i sivu pustinju od iskidana kamena i od kvrgava žbunja, i bez livada i gajeva, dubrava i poljana, bez kapi vode u sebi i oblačka nad sobom. To je bila Crna Gora, ona prava, iz pričanja, iz pesama i predanja, i ona se pružala na sve strane, u nedogled, sve do skadarske ravnice, isto tako sive, čak žućkaste, ispečene i rasušene do utrobe, sve do visova na horizontu, golih i strmih i uzdrhtalih pod pepeljavim, usijanim nebom. I mi smo srljali u to vrelo, sivo kameno more, koje nije imalo milosti ni tuge, ni za ljude, ni za sama sebe.
I otac i drugi su me upozorili da se čuvam, da me u Podgorici ne prevare nadaleko čuveni mangupi – „cikotići”, vešti svakakvim spadalucima. Baš tog leta su, pričalo se, izvarali seljanke na pazaru. U narodu se bilo pročulo da se pojavila žena s konjskom glavom, kao pred kakvom velikom nesrećom, i bilo je nepojmljivo s kakvom su upornošću seljaci u to verovali. „Cikotići” su iskoristili tu praznovernu radoznalost i viknuli na pijaci: Evo žene s konjskom glavom! Narod je nagrnuo, žene su napustile svoje kotarice sa smokvama i grožđem i pojurile, a mangupi počeli da kupe ono što je ostalo. S tom pričom i s tom praznovericom ušli smo u Podgoricu, u prave ulice od jednakih kuća prizemljuša, s dva-tri hotela na sprat, dva-tri isto takva nadleštva i s prostranom pijacom.
Bilo je oko podne. Morali smo čekati polazak autobusa do dva sata posle podne. Sedeo sam pred kafanom i gledao kako tu u blizini šofer i njegov pomoćnik popravljaju motor na nekom autu. Pomoćnik mi priđe i ponudi da me odveze za Cetinje po istoj ceni kao i autobus, samo nešto kasnije. Pristao sam, razume se – udobnije je voziti se autom. Prevara je bila u ovome: oni dvojica nisu bili ni šofer ni njegov pomoćnik, i kad je došao pravi šofer, tražio je znatno više da me odvede do Cetinja, što sam morao i dati, da ne bih noćio u Podgorici. Ono su bili pomoćnici šoferovi u podvali – „cikotići”.
I mada sam unapred znao da mi na putu mogu podvaljivati kao novajliji, kao „seljaku”, pa sam se pravio da imam što neradoznaliji izgled, ipak sam se, eto, nečim odao i ulovili su me na prvom koraku, baš tamo gde sam bio najoprezniji.
Na Cetinje sam stigao u sam mrak. Brat Aleksa je tu služio vojsku i potražio sam ga odmah, u kasarni, gde me očekivao. On je u vojsci imao neprilika i sukoba sa starešinama. Baš tih dana izišao je iz pritvora: neki podoficir nasrnuo je na njega, a on je bacio na nj porciju s čorbom. Izvukao se bez većih posledica jer je bilo oficira koji su poznavali oca.
Sada je tek izbijala na videlo ona njegova neobuzdana i divlja ćud, uz veoma razvijenu istinoljubivost i hrabrost. Malo povijen u ramenima, kao da je sabijao u grč te osobine, da naglije i žešće izbiju. Iako kratkovid, imao je svetle, krupne tamne oči, ispod oširih gustih veđa i dugih trepavica. Lice bledo i okošto bi postalo u ljutini još bleđe, skoro zelenkasto, a izvijene usne bi pomodrele i zadebljale se.
Njegovi sukobi u vojsci već su bili dokaz njegovog intelektualnog, pa već i političkog negodovanja. Čitav sistem kaplarskih i podoficirskih šikana, slaba hrana i dr., izazivalo je kod njega proteste i on je izbijao na čelo nezadovoljnika. Sve me to nije nimalo čudilo. Naprotiv. Jedino sam se bojao za brata da se onako plahovit ne zatrči i strada.
Čitavo veče, do kasno u noć, šetali smo po Cetinju, potonulom u mesečinu, koja se sa svih strana sručivala niz strmine. Brat me zadržao da ostanem i sutradan. Jedva sam čekao jutro da bolje osmotrim gradić i okolinu – ovo divotno ljudsko gnezdo u kamenu.
Jutro je bilo sve zeleno, izniklo iz parkova i ogromnih krošanja. Tek kad bi se izišlo iz grada, na Orlov Krš ili ka Belvederu, videlo se u kakvom kamenom moru, u kakvoj beskrajnoj skamenjenoj pustinji su ljudi od kamena našli nedrašce na Cetinjskom polju, da tu začnu istoriju, mučnu i tvrdu, svu od ljutog kamena. Svojom svežinom, svojim jednostavnošću lepim zgradama i ulicama, svojim nerazmetljivom i utoliko čistijom čistoćom, Cetinje je ličilo na najlepše pesme o ljubavi i tišini, na utočište ljudsko, a kamene grdosije što su rasle svud okolo i uzrujani kameniti beskraj što se širio oko njih, uokviravali su tu cetinjsku toplotu, tu duševnost, nečim gorostasnim, kao iz bitke džinova, kao polomljenim stihovima, rečima i slikama iz junačkih narodnih pesama.
Cetinje mi se učinilo tada, i mnogo puta kasnije, i vazda, jednim od najlepših gradića na svetu. Ne po lepoti zgrada – ono toga skoro i nema, ni po bogatstvu starinama – ono toga nešto i ima, nego po nečem tako očito ljudskom i kao takvom izraženom s nepojmljivom snagom i jednostavnošću, na način prost i topao, bolan i potresan. Eto, čovek je tu, nateran istoriskim udesom, savio u golu kamenu, iz ništa i na ničemu gnezdo svoje i time započeo istoriju jednog naroda. Nigde u svetu se ne da naći nešto da govori s takvom potresnom jednostavnošću, svakim kamenom iz zida, svakim čavlom iz dasaka. I sve je to, kao takvo, skladno i povezano u jedan uzvik i grč jedan: tu smo se savili, ne da blagujemo, no da se otmemo. To je lepota naša: rvati se doveka sa zlom svakojakim, pa makar se i ne odrvali. To je Cetinje, lepota nad lepotama: sudba jednog naroda u nekoliko kuća od kamena i u jednom manastiru izraslom iz kamene pozadine sve do Lovćena i do mora.
Nad svim se isturio Lovćen, izbačen tim haosom, lebdeći, a na njegovim isturenim prsima kao vršak dojke – grobnica Vladičina, nad beskrajnim morem od plave, mirne vode i još širim i uzbibanim morem od kamena – nad zemljom njegovom… Da ničeg nije bilo kod Vladike, do želje da se nastani tu zanavek, u olujama ovog neba svetlog i prozirnog do dna i nad nemirom ovih dvaju mora – ostao bi besmrtan, dok je ovog prostora i ovih stihija i u njima bića ljudskoga. No ni ta želja ne beše kod njega slučajna: nosio je on svu tu mahnitu i prokletu krajinu, njena mora i oluje, plaveti i tišine, njene ljude iznikle iz sudara svetova, kamene iz ognja kamenoga, i njihove muke, i prošlost i nade, sve je on to imao u svakoj reči, u stihu svakom, u mislima za noćnih bdenja i u snoviđenjima svojim…
U ovoj sredini, moćnijoj u stvarnosti no što je u legendama o njenom junaštvu i čojstvu i pregnućima, brat mi se učinio još bliži svojom junačnom divljačnošću i otvorenošću: kao da me napajao nekom iskonskom snagom, iz dna ove zemlje od kamena, u volji za život i za otpor nasilju i tuposti. Sada je naša ljubav konačno dobila i drugi vid: isto mišljenje i osećanje prema društvu i prema svetu. Mi smo to već tada nazivali komunizmom. Ali to nije bilo to. Nego duboko nezadovoljstvo s postojećim stanjem i neodoljiva želja da se izmeni ovaj i ovakav život, da se ne pomirimo s tromim tonjenjem u njegovoj sivoj i brutalnoj monotonosti. Naš rastanak je ovog puta bio manje tužan no junačan… Bilo je mraka i mutnoće u osećanjima, a pogotovo u shvatanjima, ali bilo je i neke tvrde i nepokolebane snage u svemu tome…
A što se tiče mog daljeg puta ka Beogradu, kao da su unapred bile spremane zasede koje će me sačekivati na svakom zastanku. Na brodu od Kotora do Novoga – nisam zamišljao da su ti brodovi tako mali i laki, naturi mi se neka devojka, tobož učenica učiteljske škole u Beogradu, ni lepa ni baš mlada. Bio sam srećan što ću se s nekim, eto, zaputiti, a ona kao da je znala sve. Pomogao sam joj da iznese stvari u Novome, a ona me odvela u veoma luksuzan hotel „Boku” i tu naručila bogat ručak za sebe i za mene, koji sam ja i platio, razume se. Onda me odvukla u razne radnje i nakupovala – iz mog džepa, razume se – kolača i voća čitave kutije, „da nam se nađe za put”, a na tom putu je nestala u Sarajevu.
More nije na mene ostavilo utisak ogromnosti. Istina, u Kotorskom zalivu ono je zazidano kamenim grdosijama, koje ga stešnjuju i dave svojom težinom i visinom: njegova plavet se jedva uvukla, pitoma, među njih. Ali ni ona puklina s otvorenom pučinom kod Herceg-Novoga ne nudi širine. Tada, kao i kasnije, meni se more učinilo malo, uskog horizonta, bez daljina. A s planinskih visina se vidi dalje, sve do plavičaste tmine – prostor se na planinama pruža svom svojom opipljivom veličinom, preko visova koji se nižu jedni za drugima. Veličina i silina mora se osete tek kad se živi na njemu i u njemu. I tada i uvek sam više uživao u planinskim visinama, i to i zbog širine i prozirnosti njihovih vidika.
Voz me iznenadio veoma: učinio mi se malen i neobično spor. Ničeg od one priče o silini i brzini: slobodno se moglo pretrčavati ispred njega, pa i sustizati ga na polasku. Gužva je bila i tada prilična i teško se dobijalo mesto. Stajao sam u hodniku dugo, dugo, njireći kroz prozor do u kasnu noć: putovali smo nekim čudnim, mesečevim krajem – sve od beličastog kamena, po kome su bdele crne straže kiparisa.
Bio sam se čvrsto rešio da ne stignem u Beograd u svojoj poluseljačkoj i otrcanoj odeći. Na to me naterivalo još više to što sam očito privlačio pažnju, tako da je svak u meni prepoznavao naivnog poluseljaka, koji je krenuo u svet na školovanje. U Sarajevu je trebalo presedati u voz. Čekalo se dva-tri sata, i taj zastanak sam iskoristio da obiđem varoš i kupim što mi treba. Još odranije sam znao da su Jevreji veliki podvališe u trgovini. No kako u Crnoj Gori nema Jevreja, nisam ih ni razlikovao u fizionomiji. Dućan u koji sam ušao bio je, razume se, jevrejski – Jevreja je tada bilo mnogo u Sarajevu, u trgovini, a ja nisam ni naišao na neku drugu radnju koja bi prodavala gotova odela. Da mi prodavac Jevrejin ne bi podvalio, rešio sam da ponudim polovinu od cene koju on kaže i da se učinim kao da ću da odem. Ali trgovac je pristao i na tu cenu i „izradio me”: odelo je bilo veoma loše, kako se kasnije pokazalo. Ali to je bilo moje prvo „građansko” odelo – kompletno i od brata nenasleđeno. Bilo je crno – „za svaku priliku”. Kupio sam i košulju i kravatu („mašnu”) i tu u radnji se odmah i presvukao. Sad kad sam svukao svoje poluseljačke prnjke, tek sam video kako sam bio i smešno i slabo odeven, naročito ako se to uporedi s mojim namerama: da studiram u Parizu i da postanem pisac.
Tada sam se prvi put vozio tramvajem. I on mi se učinio spor i sitan. A video sam da u gužvi ne mora ni da se plati. Sarajevo nisam takoreći ni video. Bojao sam se da ne zalutam, i čitav sat ranije bio sam na stanici. Po desetak puta, na sve strane, proveravao sam vreme polaska i voz kojim treba da idem.
Izabrao sam – radi Srema – put preko Broda, koji je nešto duži nego preko Užica. Krenuli smo posle podne i u pretrpanom vozu, u jari koja je nešto malaksala, neki mladić je pevao i pevao, na uživanje sviju, bosanske pesme, pune ljubavnih i svakih jada, i to otegnutije („pod ravan”) no što sam ikad čuo.
Unapred sam se spremao da uživam izjutra u sremskoj ravnici. I zaista, prizor je bio do te mere nov i zapanjujući, da ne bih mogao čak ni reći da je lep bio. Kao mnogo puta kasnije – putujući kao ilegalni partiski radnik ili kao ministar, tako sam i tada, prvi put, u rano jutro, gledao ogromno sunce koje se, iskrvavljeno, iz zlatnog ponora diže nad ravnicom i njenim izmaglicama, kukuruznim modrinama i bledim platnima strnjišta. Sunce se pelo, polako, neprimetno – dočem kod nas u brdima najednom izbije i posle stalno odskače na zamerke, po čitavo koplje. Bilo je najčudnije što ravnica, koju sam prvi put video, nije bila beskrajna, kao ni more: nebo je padalo tu odmah, na vidiku – ono je bilo druge boje i težine. No onog stravičnog, kosmički obilnog prizora krvi, ognja i zlata, što kuljaju sa suncem, dotad nisam ni video ni slutio.