Revolt je tada, kod mladog čoveka, počinjao najpre kao moralni: kao negiranje nasleđenih i zatečenih pojmova i odnosa. Običan čovek je podnosio diktaturu i druge nedaće toga vremena kao elementarno zlo koje ga je zadesilo, a protiv kojeg je on nemoćan. On je svu svoju brigu okretao ka porodici i svakodnevnom životu. Bio je – „malograđanin”. Drugo nije ni mogao biti, ako nije hteo ili da ide u haps ili da na neki drugi način satire život svoj i svoje porodice. Negirati baš taj i takav život, odupreti mu se i ne potonuti u njega, „ne biti malograđanin” – to je bio najčešći izraz negodovanja mladih ljudi, naročito intelektualaca.

Daleko od toga da bi se moglo pouzdano tvrditi kako je diktatura, ako ničim drugim a ono svojim pritiskom, pojačavala želju ljudi za raspusnim životom, odvraćajući im pažnju od političkih problema. I šestojanuarska diktatura, kao i svaka druga, odbila je većinu ljudi od aktivnog interesovanja za politiku. U prvi mah, ona je pogodila partiske vrhove, onemogućivši im aktivno bavljenje politikom, dok je obična masa bila ravnodušna, a nije bilo ni malo onih, naročito u srpskim krajevima, koji su odobravali kraljev državni udar kao „spas države”, razočarani jalovim i bezizglednim parlamentarnim debatama, čestim promenama vlada i aferama. Bilo je to takvo vreme: ljudi su pili ako i ne mnogo, a ono napadno, kao iz ijeda, utapajući se u alkoholu da bi se „ispovedili” i „olakšali” sebi muke, među kojima su one političke bile čak i najmanje vidne, a najčešće svakodnevne životne nedaće: nezaposlenost, bankrotstva, bolesti i razočarenja svake vrste – u naciju, u državu, u veru, u ljubav i porodicu.

No ako osnovna masa onih koji su bančili nije to činila iz političkih pobuda, bilo je očito i onih koji su – u nemogućnosti da se iskažu na drugi način – to radili baš radi utapanja u piću svoga političkog negodovanja. Što su stariji pili iz ljutine i očaja – razumljivo je. Ali šta je ostajalo, na kraju krajeva, i nekom mladiću, koji je stupao u društveni život, nego da pije, u zemlji u kojoj su zatvorene sve mogućnosti za političku, a i za svaku stvarno novu idejnu aktivnost? Dotadanje političke partije rasturene i zadavljene, štampa zauzdana, svaka javna aktivnost pod kontrolom policiskog aparata do te mere sirovog i surovog da je njegov pritisak ublažavala jedino njegova tupoglavost.

Revolt je tada, kod mladog čoveka, počinjao najpre kao moralni: kao negiranje nasleđenih i zatečenih pojmova i odnosa. Običan čovek je podnosio diktaturu i druge nedaće toga vremena kao elementarno zlo koje ga je zadesilo, a protiv kojeg je on nemoćan. On je svu svoju brigu okretao ka porodici i svakodnevnom životu. Bio je – „malograđanin”. Drugo nije ni mogao biti, ako nije hteo ili da ide u haps ili da na neki drugi način satire život svoj i svoje porodice. Negirati baš taj i takav život, odupreti mu se i ne potonuti u njega, „ne biti malograđanin” – to je bio najčešći izraz negodovanja mladih ljudi, naročito intelektualaca.

U toku čitave dve godine mog studentskog života, tj. od jeseni 1929. do jeseni 1931. godine, ne samo oni mladići koji su se kao ja osećali nezadovoljnicima u svakom pogledu, nego i mnogi drugi, tražili su izlaz iz unutarnjih muka u jednoj naročitoj vrsti boemskog života, u kojoj alkohol možda i nije bio glavnim utočištem. Pre svega, ti mladi ljudi su veoma malo radili, provodeći najveći deo vremena u dugim sedeljkama i diskusijama, po zadimljenim sobičcima, u kružocima koji su se stvarali spontano, prema psihičkim i intelektualnim sklonostima. Mnogi su se kockali, neki su jurili za ženama, a neki pili. A većina su traćili vreme ni sami ne znajući na šta. Razume se, među njima je bilo i onih koji su priželjno prihvatili knjigu i klupu – ti su bili prezirani od onih drugih kao „bubalice”, „budući činovnici” i „profesorske ulizice”, što su oni mahom i bili, jer se, uostalom, drukčije ne može ni dovršiti školovanje. Čak i bez obzira na to kakve je ko bio idejno-političke orijentacije, nerad ili marljivo učenje samo radi ispita bili su krajnje i najčešće pojave.

Razume se, ja sam odmah upao u onu prvu sredinu. Čak nisam ni upao, pošto se ona tek stvarala. Pre bi se reklo da sam bio i jedan od njenih tvoraca. Jer sve one gornje pojave karakteristične su bile za nove studentske generacije, za one koje su dolazile na univerzitet posle šestog januara. Starije generacije su bile, međutim, drukčije: mirnije, povučenije i radenije, čak i bez obzira na to da li je i kako ko bio politički opredeljen.

Političke organizacije na Univerzitetu bile su razbijene ili su se raspale s nastupanjem diktature. Od komunističke organizacije nije bilo ni korova. Bilo je par komunista, starijih studenata, ali su ili bili pasivni, ili u tako dubokoj konspiraciji da nisu davali ni glasa od sebe. Jednog od takvih sam i poznavao, ali više kroz to što je bio Crnogorac iz istog kraja, i rođak tetka Dragune. To je bio Miloš-Tujo Ćetković. Mada sam s njim dolazio u dodir, on nije činio ništa da moja nezadovoljnička i buntovna raspoloženja podstakne. Bio se toliko začaurio, da nije davao nikakvog nagoveštaja o političkoj aktivnosti.

U drugoj godini mojih studija ipak mi je dao na čitanje neke knjige, među njima i Borhartovu popularizaciju Marksove političke ekonomije.¹ Tekst je bio za mene nesvarljiv, no učinilo mi se izlaganje dosta istinitim, iako dosadnim. Dubljeg utiska nije to ostavilo na mene. Najzad, ljudi i prime ono za šta su tek iznutra sami sazreli. Za takva mozganja ja još nisam bio, ni po psihičkim, ni po intelektualnim raspoloženjima.

No ako se od Ćetkovića i njemu sličnih nije mogao dobiti nikakav podsticaj za ilegalnu političku aktivnost, iz onog njegovog zuckanja kroza zube, iz tajanstvenog izgleda ispod nabijene kačkete, iz fizionomije i inače mračne, mršave, isposničke, nametali su se utisci o postojanju neke tajne – komunističke – neuništive i moćne sile.

Povremeno bi i novine donele poneko kratko saopštenje o progonima komunista, obično kad bi neko od njih bio ubijen. To je delovalo zastrašujuće kod simpatizera komunizma. Kod građanskih demokratskih opozicionera izazivalo je blage osude, u kojima je bilo i nekog zluradog radovanja: Eto, slični se istrebljuju; na tim suludim komunistima, koji i ne zaslužuju nešto bolje, režim otkriva svoju nasilničku prirodu. – Inače nikakvog traga o komunističkoj aktivnosti, a prve dve-tri godine ni o onoj tzv. građanskih opozicionih partija.

Ćetković mi je pričao o dubokom poverenju – a to je inače bila javna tajna – kako su pobijeni mnogi članovi Centralnog komiteta Komunističke partije, među njima Đaković, Samardžić i Bracan Bracanović.² Pričao je i o tome kako je doktor Nešić bačen s prozora Glavnjače – tako se popularno nazivao policiski zatvor u Beogradu.³ Kasnije, na robiji, saznao sam istinu: Nešić se kukavički držao pred policijom i, usled grižnje savesti, sam se bacio. Bracan Bracanović je, međutim, stvarno bio ubijen: odveden iz policije na periferiju Beograda i streljan. I tada i kasnije pričalo se – a to je verovatno bilo i tačno – da je kralj lično naredio da svaki član Centralnog komiteta bude ubijen. Koliko je to bilo istina – ni sad pouzdano ne znam, ali sve do 1932. godine to je u praksi obavljano, čak i u slučajevima ako neki član Centralnog komiteta, kao što je bio slučaj i s Bracanovićem, i ne bi bio sasvim nepopustljiv na policiji.

Međutim, tada je Bracanović bio već postao legendarna ličnost. I legenda o njemu, čiju sam neistinitost saznao tek na robiji 1934. godine od Ivana Milutinovića, bila je jedna od najlepših, a koju mi je bilo uvek žao što je porušena. On je bio učitelj, rodom iz Crne Gore, i uveden je u Centralni komitet odlukom Kominterne, posle tzv. Otvorenog pisma, kojim je 1928. godine svetski komunistički forum pokušao da likvidira frakcijsku borbu u KP Jugoslavije.⁴ Došao je u Centralni komitet direktno iz političke škole u Moskvi. Ubrzo iza toga došlo je do diktature, a i do provale policije u partisku organizaciju u Beogradu, s proleća 1929. g. u kojoj je pao i Bracanović… Bio je, pričalo se, ogromne fizičke snage, crnomanjast, još mlad i neobuzdan. Nekoliko puta kidao je lance na rukama i po desetak agenata su ga s mukom savlađivali. Govorio je policajcima velike, žestoke reči, pljujući na njih i prezirući strašne muke, koje je jedino čovek kadar da izmisli i da podnese. Kako se pričalo, on je tako nepomirljiv, nepopustljiv, gord i neslomljen, iako sav u krvi i ranama, poginuo od agentskog metka u potiljak, jedne noći u jaruzi kraj Beograda, a da mu se ne zna ni groba ni mramora…⁵ U mojoj predstavi Bracan Bracanović, njegovo držanje na policiji, spajalo se s onim predstavama koje sam o legendarnim junacima iz narodne prošlosti, iz borbe protiv Turaka, posisao s mlekom materinim. Ubiti takvog junaka bio je zločin stoput veći od ikakvog zločina – zločin koji je sam sobom raspaljivao mržnju i osvetu, kod svakog vatrenog i mladog duha, čak i ako se nije osećao komunistom.

(…)

Ni u prvoj, ni u drugoj godini mojih studija, tj. sve od jeseni 1929. do jeseni 1931. godine, nije bilo nikakvih političkih grupa ili kružoka na univerzitetu. Bar nije bilo marksističkih i komunističkih, a ukoliko je i postojalo neko grupisanje građanskih partija, bilo je ono ili vrlo labavo, ili više na osnovi ličnih veza i poznanstava sa soarea u bogatijim kućama. Teška ruka diktature nije samo uterala strah u kosti, nego je i ukidanjem tradicionalnih formi političke borbe – slobode štampe, slobode zbora i udruživanja, sve one pokrete i partije koji su se dotad isključivo služili tim formama, dovela u zabunu, nesnalaženje i neaktivnost. I komunisti su, ustvari, spadali u takav pokret, budući je njihova aktivnost do diktature bila pretežno polulegalna, a u svakom slučaju, iako je i bila zabranjivana a oni gonjeni, nije to predstavljalo ozbiljniju opasnost kao pod diktaturom: batinanja su bila retka, ili ne tako surova, osude retke i blage, a ubijanja nije bilo, ili su bila izuzetna (ubistvo Franje Vulča u beogradskoj Glavnjači, otkrivenog na ilegalnom radu u vojsci).⁶ Čak su i ilegalne komunističke organizacije, i po stilu rada i po odabiranju ljudi, bile prilagođene takvoj polulegalnoj aktivnosti, odnosno uslovima relativne slobodne štampe, sindikalnih organizacija i parlamentarnog i ustavnog života. Nije čudno što su ilegalne komunističke organizacije, čak i da nije bilo provokatora na visokim funkcijama, bile razbijene i pohapšene već u prvim mesecima diktature. Kukavičko držanje mnogih visokih funkcionera pod torturom, uz veoma retka herojstva, samo je moglo da pojača raspadanje i paniku. A ako se tome doda da je Centralni komitet KPJ, bežeći iz zemlje, bacio kao odgovor na diktaturu besmislenu parolu oružanog ustanka – na koju se, uostalom, nije niko odazvao sem nekoliko omladinskih funkcionera, i to na taj način što su pokušavali prikupljanje oružja i lično izginuli u borbi s policijom (Oreški, Mišići, Marganović i dr.) – onda je shvatljivo zašto je diktatura zatekla komuniste ne samo nespremnima, nego postojeće organizacije uglavnom razbila, a preostale pojedince i grupe sabila u duboku ilegalnost, tako da se nije opažao nikakav njihov uticaj.⁷

U pogledu neke političke aktivnosti, te dve godine bi se mogle smatrati jalovim i praznim godinama na beogradskom univerzitetu. No iako nije bilo organizovanih političkih grupa, ljudi su se, a naročito studenti, grupisali i živeli društvenim, pa čak i političkim životom, ako i ne na partijskim, a ono na nekim drukčijim osnovama.

Mi smo se grupisali na osnovu onog stihijnog i mutnog nezadovoljstva, koje je bilo manje političko, a više zbog društvenog stanja, a naročito zbog vladajućih duhovnih odnosa. Osnove početnom grupisanju činilo je, često, oduševljavanje za istu vrstu književnosti, ili – što je jedno te isto – negodovanje protiv vrednosti koje je diktatura forsirala: npr. protiv patriotske poezije, preteranog estetizma itd. Osnovu je moglo činiti u početku i nezadovoljstvo s pojedinim profesorima, onim konzervativnog smera, naročito onim koji su otvoreno podupirali režim, ubacujući u predavanja aktuelnu politiku. Štaviše, čak je i zajednički zanos za kafanski život mogao poslužiti kao početak. Te spontano nastale grupe su se i spontano i raspadale: jedni su otpadali, drugi dolazili.

Izgleda, takvo grupisanje je prirodno među ljudima, i vrši se i u svakoj drugoj zemlji. Ali u uslovima jedne despotske vladavine, kakva je bila tada, ono postepeno može da postane i postaje žarištima organizovanja otpora i borbe.

Najpre sve počinje ogovaranjem i prenošenjem naduvanih vesti: koštanje kraljičine balske haljine, zlatni zubi u psa tog i tog ministra, pritisak Francuske i odbijanje zajma te i te strane sile, negodovanje dvojice visokih generala, homoseksualstvo predsednika vlade Pere Živkovića, izmišljena zavera Pribićevićeva itd. A tim pričama i ogovaranjima nema kraja. Kao da iz zemlje izviru. Oni podstiču žar i izazivaju uvređeni mladićski ponos: zar da mojom zemljom vladaju takvi? zar ću celog svog veka živeti kao rob?

No to su samo neki, sporedni podsticajni elementi. Podstiče neprestano i život: na svakom koraku vide se beda i luksuz, nasilje i očajanje. A iznad svega podstiče to što se ne zna šta se događa: štampa laže i uveličava uspehe i idealne namere režima, a skriva očita zla i poroke. Tek s vremena na vreme izbije i poneki skandal vrhova, utoliko veći ukoliko nema pomena u štampi: afera, krađa državne imovine ili brutalan politički sukob.

Nesreća diktature bila je i u tome što je ona izbila uoči velike ekonomske krize. Običnog čoveka, koji ne poima mehanizam privrede, naročito svetske, nije moglo ubediti opširno i dosta tačno pisanje štampe o uzrocima ekonomskih nedaća, da za njih nije kriva isključivo vlada. A beda, u najstrašnijim oblicima, rasla je, doista, na svakom koraku, izbacujući na videlo najčudovišnije zločine i užasne nakaznosti.

Krug koji se obrazovao od nas nekolicine s filozofskog fakulteta mogao bi se pre nazvati književnim nego političkim. Iako on nije bio nešto organizovano i ustaljeno, moglo bi se smatrati da su u njemu bili Borislav Kovačević (iz Duvna), Stefan Mitrović (iz Sv. Stefana), ja, Vidak Marković (iz Peći), Venijamin Marinković (mislim iz Ivanjice, a svakako iz Srbije) i drugi. Kasnije je u nj ušao i Radovan Vuković (iz Peći).⁸ A kako je negodovanje raslo, tako je taj krug iz literarnog, postepeno prerastao u političko povezivanje, naročito od jeseni 1931. godine, kada su izbile prve studentske demonstracije. To je uglavnom bila povezanost na osnovi ličnog prijateljstva i literarnih sklonosti. Začudo, svi smo voleli naročito Dostojevskog i smatrali da otkrivanje čovekovih unutarnjih nagona i poriva treba da bude osnovno u umetnosti. Čak smo se zanosili mišlju i da osnujemo pravac – nutrinizam, i pokrenemo časopis Nutrina. U nemogućnosti da se iskažemo spolja, u društvenoj akciji, okrenuli smo se sasvim unutra, u sebe. Čim je počela, pak, politička borba, u kojoj smo uzeli učešća, preokrenuli smo se u nešto sasvim suprotno: omrznuli smo Dostojevskog kao mračnjaka i mahom postali savremeni racionalisti, koji sve objašnjavaju „objektivnom uslovljenošću” materijalnih proizvodnih snaga na datom stupnju razvitka. Potpuno je tačno: kroz ta unutarnja mutna negodovanja pripremao se kasniji uprošćeni i racionalni način gledanja i objašnjavanja, do koga je moralo doći u datim uslovima, kada su život i praksa potvrdili da je mogućno boriti se samo na takvim ideološkim osnovama.

Da nismo živeli u vreme diktature, sva ta nezadovoljstva bi se završila, bar što se tiče mene i kruga kome sam pripadao, manje ili više originalnim književnim eksperimentisanjem. Ovako su iz toga rasli, korak po korak, revolucionarni kadrovi i revolucionarni pokret među intelektualnom – studentskom – omladinom, čiji značaj ja nisam kadar da ocenim, ali za koji mi se čini da je potcenjen u zvaničnoj ideologiji, da bi se pod izgovorom isticanja uloge radničke klase istakla, ustvari, uloga onih vođa koji su nekad davno bili radnici.

1. Nemački socijalistički novinar i pisac Julian Borhart (Borchardt), 1868–1932.
2. Đuro Đaković, 1886–1929, organizacioni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije; Risto Samardžić, 1895–1930, član Politbiroa Centralnog komiteta; Bracan Bracanović, 1893–1929, instruktor Centralnog komiteta KPJ i sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju.
3. Istoričar Vladimir Nešić, 1896–1929, bio je generalni sekretar Crvenog krsta Jugoslavije. Glavnjača je naziv za zgradu Uprave grada koja je bila glavni centar gradske policije i zatvor koji je korišćen i za političke zatvorenike.
4. Kominterna je kratica za Komunističku (ili Treću) internacionalu, međunarodnu organizaciju koju je u Moskvi osnovao Lenjin 1919. a raspustio Staljin 1943.
5. Bracanović je ubijen 27. septembra 1929. godine u Marinkovoj bari u Beogradu.
6. Franjo Vulč (1891-1926) je bio slovenački revolucionar, u Prvom svetskom ratu dobrovoljac u Srpskoj vojsci (Solun, Kajmakčalan).
7. U revolucionarnoj istoriji Jugoslavije i u popularnoj kulturi istaknuto mesto zauzima „sedam sekretara SKOJ-a”. (SKOJ je skraćenica za Savez komunističke omladine Jugoslavije.) Trojica sekretara su bili Mijo Oreški (1905–1929), Janko Mišić (1900–1929) i Pavle-Paja Marganović (1904–1929). MĐ piše o Mišićima ali se u istoriji spominje samo Janko, dok je uz Miju Oreškog poginuo i njegov brat Slavko.
8. Boriša Kovačević (1908-1943) je jedan od vođa ustanka 1941. u Bosni i Hercegovini i proglašen je za narodnog heroja. Stefan Mitrović (1909-1985) bio je posleratni partijski funkcioner. Vidak Marković (1907-1941) bio je rodom bio iz okoline Podgorice ali je njegova revolucionarna delatnost bila najviše na Kosovu i Metohiji. Venijamin Marinković (1909–1941) jeste bio iz okoline Ivanjice. Radovan Vuković (1910–1941) se borio u Valjevskom partizanskom odredu.