U jesen 1932 godine, sa nastupom nove školske godine, nije bilo više ničeg što bi ometalo stvaranje komunističke organizacije na Univerzitetu. Atmosfera, ljudi, njihova svest – sve je bilo zrelo za to. Jedino još nije bilo partijske veze, koju nam je Blažo Raičević već u proleće bio obećao. Labud Kusovac, koji je izgleda trebalo da bude ta veza, ili neko koga bi on odredio, emigrirao je u leto zajedno s Rajkom Jovanovićem i ženom novinara Božovića, svojom ljubavnicom, s letovališta na Jadranu, i to u Italiju, pa onda u Sovjetski Savez. Neposredni razlog tome bilo je hapšenje Petka Miletića, člana Centralnog komiteta. Za hapšenje Petkovo mi studenti nismo ni znali, ali za Labudovo i Rajkovo, izgleda bezrazložno bekstvo – jer ih niko nije teretio – bilo se čulo i u gradu, obzirom da su bili poznate ličnosti.
Izgledalo je, na početku školske godine, da ćemo opet ostati bez veze, jer od Raičevićevog obećanja nije bilo ništa. Ali krajem septembra sreo sam se s dr. Milovanom Ćetkovićem, kojeg sam pamtio još kao đak drugog razreda gimnazije, jer je i tada bio poznat kao komunista. Njegov rođak Miloš Ćetković, koji se pominje na početku ove knjige, takođe je emigrirao tog leta za Beč i dalje. Sad je bilo očito da je i on nešto ilegalno radio i da nije bio kadar da shvati studentski pokret i demonstracije. Doktor Ćetković mi je obećao vezu i zakazao mi je sastanak na ulazu u Kalemegdan ispred Srpskog kralja. Očekivao sam da će „veza” biti s njim, umesto toga on mi je dao adresu Veselina Masleše, koji je tada stanovao u Gepratovoj ulici, u nekoj kući uvučenoj u dvorište i izdignutoj, i to na četvrtom spratu. Pritom mi je napomenuo da je Masleša nedavno izišao iz zatvora i da pričekam desetak dana pre nego pođem kod njega, a i tada da budem oprezan, da me eventualno kogod ne prati. Začudilo me što me povezuje s čovekom čije ime i stan znam, ali sam se s tim pomirio.
Za Maslešu smo mi već bili čuli, i to kao za komunističkog publicistu, iako ga nismo poznavali. To je bilo njegovo drugo hapšenje. Prvo je bilo u provali 1929 g., u kojoj je pala čitava beogradska organizacija, među ostalim i Nešić (skočio kroz prozor), muž sadašnje žene Moše Pijada, Bracanović (ubijen), Ivan Milutinović (član Politbiroa Centralnog komiteta KPJ od pete konferencije 1940 g., poginuo 1944 godine). Masleša je tada oslobođen na sudu. Sada je bio uhapšen u vezi s hapšenjem Petka Miletića, i to za nešto beznačajno – izgleda nađeno mu je kod Miletića ime, pa je bio posle jedno dva meseca pušten još s policije.
Kada je uspostavljena veza s Maslešom mi smo, dogovorivši se preko leta s Raičevićem, već bili na Univerzitetu oformili komunističku organizaciju, razdelivši grupe po fakultetima, tako da su njihovi sekretari činili Univerzitetski komitet – UK – a ja sam bio izabran za sekretara. Organizacija nije imala naziva, bili smo se zadržali na nazivu Univerzitetska komunistička organizacija„ ili nešto slično, ali nije još imala ni naziv SKOJ ni Partija. No time ona veza s grupom Sime Markovića nije bila prekinuta – oni koji su je imali održavali su je, iako ona nije smatrana partijskom vezom, niti su kroz nju dolazile direktive koje bi neko vršio. Može se misliti kako je Raičević s prezirom govorio o pasivnosti beogradskih komunista, kad se eto od njih niko živ ne čuje sem Simo Marković.
Povezivanjem s Maslešom, međutim, nije čitav problem veze bio rešen.1 Stefan Mitrović i Radovan Vuković bili su se povezali s Đorđem Jovanovićem, a ovaj sa Simom Markovićem. Đorđu Jovanoviću je tada Marković imponovao kulturom i znanjem, koje je kod ovog bilo obimno, i on ne samo što nije prekidao vezu s njim, nego je vodio kod njega i Mitrovića i Vukovića, a oni jednom mene, doduše pre uspostavljanja veze s Maslešom. Oni su znali, od mene, kao i čitav komitet, da je uspostavljena veza s Partijom. Nijedan od njih nije bio član komiteta, iako je Mitrović bio sekretar jedne grupe. Za tu vezu je jedino znao Jovan Marinović, takođe član komiteta, jer je i on do nje došao preko Labudovog brata dr. Dušana Kusovca, koji inače nije bio član Partije, ali je poznavao mnoge komuniste i činio usluge onima u koje je imao poverenja.
Izgovarajući se da „partijska veza” pruža malu pomoć, tj. da nam ne omogućuje štampanje letaka i ne povezuje nas s radnicima, dok to Sima čini, Mitrović i Vuković, odnosno Đorđe Jovanović, nisu hteli da prekinu s njim dotadanju vezu. Kritikujući „partijsku vezu” da je pasivna, a navodeći da se Sima može „iskoristiti”, oni su otpočeli borbu pre svega protivu mene – napadajući me kao da ja insistiram tako kategorički na kidanju sa Siminom grupom zbog toga što i meni konverira neaktivnost, jer da se bojim provale.
A valja reći da su oni imali pravo u pogledu neaktivnosti „partijske veze”, naročito što se tiče rasturanja letaka: u tome je, u to vreme, i bila glavna aktivnost partijskih organizacija, a i kasnije se držalo da bez toga i nema prave borbe. Ali što se tiče optužbe o mom strahu, to je bila prva lekcija iz neprincipijelnosti frakcijske borbe, i to od najbližeg dotadanjeg prijatelja Stefana Mitrovića, koji se, zahuktan, i našao na čelu prosiminovske grupe. Zapretila je ozbiljna opasnost cepanja tek stvorene organizacije i nju je jedino spasilo hapšenje siminovske grupe, do kog je ubrzo došlo hapšenjem Đorđa Jovanovića, koji nije ni učestvovao u radu na Univerzitetu, ali je provalio Mitrovića, Vukovića i druge.
Kad sam prvi put posetio Maslešu on nije mogao da skrije iznenađenje zbog razgranatosti univerzitetske organizacije. On je pretpostavljao da se radi o labavim i nepovezanim levičarskim grupama, preko kojih će se moći uticati na legalni i polulegalni rad na Univerzitetu. Pred njim je, međutim, već bila gotova organizacija. Ja sam od njega tražio dvoje: tehniku (tj. pisaću mašinu, šapirograf i dr.) za umnožavanje letaka, ilegalnu literaturu i povezivanje s radnicima, na taj način što bi studenti bili dodeljivani u njihove ćelije da se „prekale” i da im se podigne „klasna svest”.
Od svega toga nisam od njega dobio ama baš ništa. Ilegalne literature nije „još” bilo, s letcima je „trebalo” čekati, a partijske organizacije u gradu (radničke) bile su „u stvaranju”. Masleša se ponašao veoma oprezno, što sam odmah opazio, izbegavajući razgovor o ilegalnom radu, a insistirajući na legalnim akcijama oko studentskih udruženja i sl. Rasta srednjeg, ali koji se činio kratak zbog neobično snažne muskulature, na kratkom snažnom vratu glave krupne i lepe svojom izrazitošću, on je, onako malo razrok zbog toga što je u jednom oku slabo video (kasnije je sasvim oćoraveo), znao pažljivo da sluša i da izbegava odgovore na ona pitanja koja mu se nisu sviđala. Nije bio lukav, pa se to izbegavanje uvek dalo primetiti kao nešto neprirodno. Imao je u sebi nekog zdravog optimizma, koji je izbijao povremeno, sa zvonkim smehom, ali je kod njega bilo i neke skoro fatalističke ravnodušnosti, naročito kad se govorilo o tome da su hapšenja mogućna: E, pa šta se tu može, tako mu je to!
Ustvari on je hteo, za slučaj hapšenja, da čitav rad sa studentima ne dobije karakter ilegalne komunističke organizacije i propagande, nego nečeg polulegalnog. Ne verujem, da je, bar ne u to vreme, to izlazilo iz neke njegove linije drukčije od partijske, iako je, očito, bio protiv „letkarenja” kao forme preskupe i neefikasne. Ja sam shvatio da on postupno ulazi u rad s nama, dok se bliže upozna, i zbog toga oprezno iščekuje. U svakom slučaju, njegovi saveti, naročito što se tiče političke aktivnosti, bili su veoma korisni, i s njim smo mi studenti dobili neki jasniji politički vidik.
No on nije mogao da sluti na kakvoj ja vatri gorim. Ja sam ga obavestio o tome da neki drugovi imaju vezu sa Simom Markovićem i da neće da je prekinu. On je bio kategoričan u tome da to moraju učiniti, jer je na tom gledištu bio i Centralni komitet. Sem toga, on mi je prvi put izložio razloge sukoba između Centralnog komiteta i Sime Markovića, a od njega sam dobio i legalnu literaturu oko toga, štampanu ranije. Ali studenti su, čak i oni koji su bili protiv veze sa Simom Markovićem, bili nezadovoljni zbog toga što nema letaka, ilegalne literature i sl. Tako sam se našao između Masleše, koji je oličavao Partiju i bio oprezan, a i nemoćan da nam pruži sve što hoćemo – i vruće želje za ilegalnom aktivnošću; to se u konkretnom obliku javljalo kao sukob između Partije i grupe Simine, a emotivno i kao svađa i raskid s prijateljima. Odlučio sam se za Partiju, bez kolebanja, dok sukob s prijateljima, naročito s Mitrovićem i Vukovićem, još nije bio dobio krajnju oštrinu – kidanje svih veza, iako je očito tekao u tom pravcu.
Oni su pohapšeni uoči godišnjice Oktobarske revolucije, za koju priliku je Sima Marković bio pripremio letak. Ja sam znao za to da će oni učestvovati u rasturanju letaka, i to, kako su se hvalili, „zajedno s radnicima”. Ali nisam ni pokušao da to sprečim. A i kako bih – letak povodom ruske revolucije! – nego sam čak i sam rasturio izvestan broj na Univerzitetu. Sećam se, bilo je prohladno maglovito veče – pogodno za takve poslove – tako da sam, po obavljenom zadatku, jedva Mitru našao na Kalemegdanu. Ali kako me glava veoma bolela, ostao sam samo kratko s njom i pošao u svoj stan u Pašićevoj ulici, gde sam u kuhinji stanovao s jednim prijateljem – nekomunistom, koji je bio student i službenik, a zvao se Jović Bubanja.2
Rano izjutra došla je kod mene Vukica Mitrović: njen brat Stefan bio je oko dva posle ponoći uhapšen i sad su se domaći interesovali šta bi to moglo da bude. Zaputili smo se zajedno u stan Kovačevića i Vukovića u Dušanovoj ulici, ali pošto sam pretpostavio da bi tamo mogla biti zaseda, pustio sam nju da uđe, a ja čekao na ulici. Ubrzo je izišla s jednim mladićem, koji je opazio da ona pogleduje u mom pravcu, ali kako nije mogao nju da ostavi i da juri za mnom, ja sam se udaljio. Očito, i ovde je bilo hapšenje. Preduzeo sam sve što treba – obavestio Maslešu i u toku prepodneva pronašao drugove koji su bili najugroženiji, pa se i sam sakrio kod drugova studenata u Zemunu. Doznali smo i da su uhapšeni Sima Marković, Đorđe Jovanović i Koča Popović, a iduće noći uhapšena je Zagorka-Zaga Mihailović, pa je hapšenje stalo. No iako sam se krio u Zemunu petnaestak dana, dolazio sam povremeno u Beograd i održavao sastanke. Na nekoliko dana sklonio sam se u Smederevo kod Tanasija-Tase Mladenovića, s kojim sam odranije bio u vezi, kao sa levim književnikom. Došao sam nenajavljen, a bio prihvaćen oberučke – i od njegovog oca, koji mi je dao sobu u svom hotelu, premda se dosećao o kakvom gostu se radi. S Tasom i njegovom družinom proveo sam nekoliko dana u lakim šetnjama i neumornim, neiscrpnim diskusijama o literaturi, a još revnije o Sovjetskom Savezu – kao o idealnim realnostima, koje su u stvari nastajale u nama, našoj mladosti i našim uznemirenim umovima. Ubrzo je postalo očito da je provala lokalizovana na ljude oko Sime i da se nije prenela na samu partijsku organizaciju.
Time je i ona unutarpartijska borba bila okončana, a rad organizacije se odvijao normalno.
Sam formalni status organizacije nije bio jasno određen: nije se tačno znalo da li je to SKOJ (Savez komunističke omladine Jugoslavije) ili Partija. Mnogo kasnije je taj status određen i ja sam tu istu organizaciju, dakako razvijeniju u svakom pogledu, 1936 g. zatekao kao partijsku, dok SKOJ-a na Univerzitetu kao organizacije odvojene od Partije ustvari nije ni bilo, nego su se, još kasnije, tzv. „narodni studenti” smatrali širom zamenom. No tada se ipak to smatralo, i po Masleši, SKOJ-em. A ni inače, u političkom radu komunista, nije tada bilo bitne razlike između SKOJ-a i Partije, sem što su jedni bili mladi. Režim inače, u gonjenju, nije pravio nikakvu razliku. Ovo diferenciranje – SKOJ ili Partija, može danas izgledati nevažno, ali onda, s unutarnjeg komunističkog gledišta, nije bilo tako: jer ako je neko bio samo „skojevac”, on nije mogao u Partiji imati nikakve funkcije, budući nije ni bio član Partije. Članstvo u Partiji trebalo je tek da se stekne, i to ako se pokaže dobar „skojevac” pre toga. Dakako, to je bila teorija, jer nekog normalnog staža ni u SKOJ-u nije moglo biti, obzirom na česte provale, koje nikad, kad zahvate Partiju, ne bi SKOJ ostavile pošteđenim. Na kraju je sama praksa regulisala ovo pitanje na Univerzitetu.
AUTOR
