„Ako nas niko ne vidi, niko nam ne može reći da smo kukavice“
Sančo Pansa
U danima studentskih demonstracija 1968. godine, u lift stambene zgrade u Beogradu ulazi mladić sa bedžom na kom piše: CRVENI UNIVERZITET KARL MARKS. Starija komšinica posmatra ga i oprezno i radoznalo, i sa respektom i sa zabrinutošću. Pri izlasku iz lifta, ne izdrži i daje mu savet: „Deco, sakrijte to da ne vide komunisti“. Ova anegdota kao da je, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, prepisana iz humorističkog lista za zbilju i šalu JEŽ. U stvari, ovo „kao da je“ – kao da je nepotrebno, primera je na pretek.
Ako bi osobi prosečno upućenoj u „totalitarne režime“ došli pod ruku tadašnji brojevi JEŽa, ne bi mogla da se načudi brojnim karikaturama koje su ne samo zanatsko-rutinski-simpatično ismevale već i ozbiljno-do-zločesto prozivale i kritikovale privredni i politički sistem socijalističke Jugoslavije. Živi svedoci se slažu da je JEŽ povremeno (kao i karikatura u SFRJ uopšte) imao zvezdane trenutke, omogućene najpre delimično uspešnim revolucionisanjem kulture tokom šezdesetih, overenim 1968. (overenim u smislu da nijedan režim više nije lako mogao da takvo globalno i lokalno revolucionisanje ignoriše ili kontroliše). Od značaja je bila i povraćena stabilnost i samouverenost vlasti koja se oporavila od udaraca zadobijenih studentskim demonstracijama. Relevantna (moguće i ključna) je i teza koja nas najviše interesuje u ovom ogledu – da su karikature lagodno reflektovale neke vrlo nelagodne idejno-tematske pozicije; da su putem humora ilustrovale i komentarisale svojevrsnu međuigru političkog i politikantskog, kritičkog i kritizerskog, koja kao da je mogla podjednako dobro poslužiti direktnoj i indirektnoj legitimizaciji i stabilizaciji struktura društveno-političke moći kao i njihovoj latentnoj delegitimizaciji i destabilizaciji. Mogle su time sasvim dobro poslužiti i učvršćivanju neke sve konkretnije, ozbiljne ali još nedovoljno vidljive, još neobjavljenje političko-ekonomske moći – upravo kroz vickasto provociranje i preispitivanje simboličkih moći vladajuće ideologije i ideologije vladajućih. Podsetimo se, dominantna vladajuća ideologija nakon reformi šezdesetih bila je radničko-socijalističko samoupravljanje i gromko narodnjački intonirano bratstvo-jedinstvo; a dominantna ideologija vladajućih – lavirajući socio-liberalizam narastajuće srednje klase i labavo sapeti buržoaski nacionalizam – vešto ili nevešto zabašureni u marksističke, yu-marksističke, pseudomarksističke i tradicionalizovane oslobodilačke/slobodarske fraze i retorike.
Slažemo se da nas (vicevima) slâžete
Dosetke, vicevi, šale, po psihoanalitičkoj teoriji, služe i tome da se kroz smeh „oslobodi“ neko potisnuto nezadovoljstvo, strah, napetost, da se trenutno otklone nelagoda, neizvesnost, nesigurnost. U tom smislu, dobar vic može svakako imati funkciju neophodnog oduška za rastuću i preteću anksioznost, čak osigurača koji sprečava njeno adekvatno detektovanje, izražavanje i analiziranje. U političkom smislu, (politički) vicevi spadaju i u polje onih igara koje formula „hleba i igara“ nudi ili upreže u službu svake za kontinuitet zainteresovane vlasti. JEŽ je međutim, tu funkciju načelno odbijao, samim motom u zaglavlju: PROLETERI SVIH ZEMALJA, UOZBILJITE SE! Zaista, ukoliko i to nije bila šala, nešto vrlo ozbiljno se dešavalo na stranicama lista u kom ste maltene u istom broju mogli da nađete priloge Matije Bećkovića i Dušana Petričića, Brane Crnčevića i Bogdana Tirnanića, Predraga Koraksića i i Milovana Vitezovića – kasnije stasalih u korifeje propagandnih ideoloških aparata liberalističkog i nacionalističkog mišljenja i delovanja (načelno politički suprotstavljenih ali u rušenju kakvog-takvog socijalizma i uspostavljanju kapitalizma neminovno kako-tako ujedinjenih).
Možda je najozbiljniji uređivački domašaj JEŽa bio onaj kog se sećamo iz Karpenterovog filma „Oni žive“. Naime, junak filma, ukoliko stavi odgovarajuće naočari, umesto reklamnih poruka vidi ideološku zapovest koju uobičajene reklame potrošačkog društva skriveno reprodukuju: TROŠI! RAZMNOŽAVAJ SE! POKORAVAJ SE! Na prvi, i ne samo prvi pogled, JEŽ ima upravo funkciju takvih naočara – otkriva paradokse, iskliznuća, neodoslednosti, laviranja vladajućih ideoloških i političkih pozicija i tendencija, i njima uslovljenih narativa, čime se uobičajeno i bavi karikatura (ali i tabloidi, koji međutim po pravilu ne adresiraju stvarnu vlast i moć). JEŽ dodatno otkriva tekuću ideološku i političku pri-povest svog vremena, kao interakciju potisnute objektivne svesti i – događajima ’68 – naglo probuđene podsvesti režima. Artikulacija i ilustracija ovog susretanja odvija se kroz klasičnu satiričnu detekciju, registraciju i (prečesto tek površnu, „otrcavajuću“, prvoloptašku) kritičku refleksiju aporija dnevnih povesti i zapovesti sistema i režima. (Kao što ideologija vladajućih i vladajuća ideologija nisu isto, tako i sam sistem i režim koji ga vodi ne moraju biti ili nisu isto u ideološkom smislu; pojednostavljeno rečeno, ideologija sistema je mogla biti socijalističko samoupravljanje a ideologija režima: ostanak na vlasti).
Ovakva otkrivanja i kritike su, u mogućem krajnjem ishodu (teorijsko-istorijskom i empirijskom) vodile čitalaštvo krivudavim putem kroz bilo strateške/višegodišnje bilo taktičke/dnevne društveno-sistemske tenzije i probleme. Njihova percepcija, racionalizacija i interpretacija u JEŽu kao da tendenciozno nije pravila razliku između kritike grešaka sistema (koje bi se, na primer, mogle ispraviti) i radikalne kritike samog sistema (koji bi dakle trebalo radikalno i menjati). Tu se teško može prepoznati i bitna razlika između disidentske (iskliznule ili proterane iz okvira partijske tj. vladajuće ideologije ili politike) i opozicione kritike sistema (načelno suprotstavljene samoj vladajućoj ideologiji), a koji nadalje mogu biti levog i desnog predznaka.
Ono što međutim upadljivo nedostaje i u tako široko postavljenoj, nedefinisanoj, neprozirnoj tehnici i politici razotkrivanja i kritikovanja – koja u najmanju ruku prihranjuje već postojeću ideološku konfuziju – je otkrivanje i raskrinkavanje onih najčešće presudnih, naddeterminišućih/dubinskih uzroka velikog dela očiglednih sistemskih imanentnih grešaka ali i neplanirano razvijenih, stečenih anomalija. Kao da autorskom timu humorističkog časopisa za uozbiljenje i nije bilo stalo do nekog uozbiljenja, do dubljeg i suštinskijeg nivoa opažanja i kritike, već je fokus striktno bio na površnim/površinskim utiscima o (podjednako površinskim?) deformacijama. Ovakva receptura za „lagodnost u nelagodi“ mogla je biti od velike pomoći… kome sve ne. Bogdan Tirnanić u uvodu u jedan od tekstova u svojoj rubrici „Kamerom kroz polusvet“ sažeto, uzgred, kao da razjašnjava uređivačku politiku: „… vaša omiljena revija za intimni život i politička uputstva…“.
„Slažemo se da nas slâžete da ne znate šta je ovde suština problema“ – mogao je glasiti nemi befel vlasti urednicima zabrinutim nad sopstvenom strategijom ili, podjednako moguće, sopstvenom konfuzijom.
U svakom slučaju, napetost između svakom poznatih, karakterističnih problema i svakom podjednako nepoznatih njihovih suštinskih uzroka, donekle podseća na napetost koja se javlja pri susretu i boravku u istom prostoru sa nepoznatim osobama, a koja se uobičajeno i rešava – pričanjem viceva.
Samouprava korisnim ignorantstvom
Kako su (i zašto?) ove karikature, i uopšte taj ideo-politički galimatijas prepoznatljiv u JEŽu funkcionisali u svom vremenu i kontekstu? Kako je tekao suživot navodne + cinične + disidentske + opozicione + možda leve + leve + stvarno leve (možda tu i tamo i marksističke) kritike, uz latentnu ali prepoznatljivu desnu demagogiju, nevešto prekrivenu temama tradicije, identiteta, kafanske filozofije i narodno-mudrijaških pošalica. Rešavajući ovu zagonetku JEŽevi aforističari su u jednom trenutku iskreno zavapili: POTREBNA NAM JE NAVODNO CINIČNA ALTERNATIVA! Mogli bi se samim tim zapitati i kome nije bila potrebna navodno-cinična, dakle prava alternativa samo kad bi uspeli da shvatimo šta se uopšte smatralo alternativom.
Ko je dakle čitao JEŽ i kako je komentarisana njegova kritička ili kritizerska pozicija? Da li je bilo slučajeva cenzure karikature i humorističke štampe, ko ju je i kako provodio? Ako jeste, bilo bi zanimljivo razumeti pristupe i kriterijume, ako nije, možemo se čak i začuditi: Pa zar je to sve bilo nevažno? Ismevanje ključnih ideoloških principa i načela, karikiranje vladajućih političkih narativa, a uz to ukazivanje na siromaštvo, na sistemsko razočarenje i nepoverenje sveta poniženih i uvređenih, na rastuće socijalne razlike… neke od karikatura kao da opisuju i sažimaju aktuelni ili predstojeći praktičan i teorijski slom socijalizma i u po samo jednoj slici ili rečenici. (1)
U svakom slučaju, JEŽev opus je, kao i dobar deo kulturne i subkulturne produkcije tog vremena, bio deo borbe za interpretaciju društvenih problema, ekonomskih i političkih tokova i perspektiva, gde je ključno teorijsko i praktično, sistemsko i vansistemsko (ili opoziciono) pitanje: Šta je od tih tokova i perspektiva socijalističko (i samoupravno) a šta nije? A sledi i pitanje-kalauz koje spaja sistemsku i vansistemsku sferu upitnosti: šta je uspešno a šta nije? I po kojim kriterijumima, socijalističkim ili kapitalističkim? Nadalje prirodno slede pitanja tipa šta nije socijalističko a neko ima razlog da ga prikazuje kao da jeste ili veruje ili tvrdi da jeste, a šta jeste socijalističko (samim tim i šta jeste antisocijalističko) pa se možda upravo zbog toga mora dovesti u pitanje, ili potisnuti ili ignorisati ili unapred (ili ’unazad’, naknadnom pameću) ismejati.
Kome su najviše potrebni ovi složeni pregovori, ova pogađanja sa stvarnošću ideologije i politike? Po svemu sudeći, upravo onoj tih godina stasavajućoj srednjoj klasi, a čija pozicija je relativno slabo vidljiva u do sada (nama) dostupnim karikaturama. Ta klasa (ili ti društveni slojevi) tada razvijaju hegemoniju, diskurzivno i logistički zauzimaju mesta interpretacije i samim tim raspolaganja i upravljanja napetostima uslovljenim sistemski izazvanom i vođenom (odozgo i odozdo), potiskivanom i guranom na čistinu, izvikivanom ili cenzurisanom – klasnom borbom. A u takvoj borbi nije zgoreg biti što slabije uočljiv.
Kao klasa koja istorijski služi kapitalističkim načinom proizvodnje diktiranoj, dakle nepravedno koncipiranoj i postizanoj društvenoj ravnoteži, ne dozvoljavajući svojim uobičajenim političkim pozicijama i pozicioniranjima – to jest kao klasa po sebi i klasa za sebe – tlačiteljskoj klasi da padne a tlačenoj da ustane, srednja klasa neretko strateški teži da sakrije tu prilično kompromitovanu funkciju i ulogu, reagujući burno i na samo opažanje njenog prisustva i uticaja (2). Sudeći po opaženom, moguće dominantnom diskursu u JEŽu (radi se o uzorku od tridesetak brojeva iz 1969. i 1970. godine), srednja klasa je, ako ničim drugo, makar samoupravljala upravo znanjem i neznanjem o svojim potrebama i ambicijama u društvu, dakle znanjem i neznanjem o osnovama svoje moći, društvenim funkcijama, kulturnim (i „kulturtregerskim“) aspiracijama, ekonomskim kapacitetima i apetitima. Na neki način je time lukrativno stajala i na strani vlasti i na strani kritike vlasti, moderirajući teške i neželjene a donekle i nemoguće pregovore između vladajuće ideologije (samoupravnog socijalizma) i ideologije vladajućih (socijal-liberalizma); ili pak modelirajući lažnu debatu, praksu koje se posle velike blamaže režima 1968. godine poduhvatio ideološki aparat da bi veštački popunio i time neutralisao potrebu za pravom društvenom debatom (3). Naravno, ta srednja klasa to jest ti srednji društveni slojevi, nisu bili homogeni, ni ideološki ni politički, što je donekle doprinosilo teškoj vidljivosti i shvatljivosti njihovih strategija i taktika u klasnim borbama, savezima, manevrima, privremenim i stalnim, u separatnim ili konsenzualnim primirjima i istim takvim kršenjima primirja.
Komunista – to je još samo dobar vic
O vicu u Jugoslaviji izjašnjavali su se, na različite načine i različitim povodima filozofi i teoretičari koji su svedočili raspadu zemlje. Slavoj Žižek u jednoj debati pominje moguće pozitivno dejstvo „politički nekorektnih“ viceva na politički korektne, čak prijateljske odnose među ljudima (koji su u transparentnom sadržaju vica nekorektni ili neprijateljski). Ističe da je nestanak unutar-jugoslovenskih međunacionalnih viceva o „cicijama Slovencima“, „lenjim Crnogorcima“ i sličnih, obeležio približavanje raspada zemlje. Branimir Stojanović, u tekstu „Vic i njegov odnos prema Jugoslaviji“, ima drugačiju perspektivu – ukazuje kako su vicevi o Muji i Hasi nagovestili, doprineli ili čak normalizovali genocidne zločine nad bošnjačkim stanovništvom tokom rata u Bosni i Hercegovini. I dodaje u razgovoru da u vicevima o Slovencima postoji neskrivena doza antisemitizma a u onima o Bosancima i Crnogorcima i rasizma. Sartr u svojim „Razmišljanjima o Jevrejskom pitanju“ naglašava da antisemita dopisuje Jevrejinu ono što inače otpisuje kod Normandijca, Bretonca itd. Po tom principu Slovencima bi vicevima bio lako pripisivan pojednostavljeno shvaćeni „cicijašluk“ produktivnijih preduzeća i regiona kojih naravno nije bilo samo u Sloveniji, a npr. nerad i „parazitizam“ neuspešnih preduzeća Crnogorcima, iako su i jedna i druga preduzeća obično bila uspešna ili neuspešna više zbog globalne i lokalne ekonomske konjukture a manje zbog svojih specifičnih pregnuća i dostignuća ili lokacija gde su se nalazila. Izmeštanje mehanizama objašnjavanja društvenih problema sa sistemsko-ekonomske na kulturno-identitetsku ravan svakako je jedna od ključnih operativnih strategija antisemitizma kao specifične inkarnacije evropskih rasizama.
U svakom slučaju, zagovornici i pristalice bilo koje opcije nominalno leve ideologije i politike, imaju složen, skoro pa šizofren zadatak u raspravama o socijalističkoj Jugoslaviji sa desnim, bilo liberalskim bilo konzervativno bilo „napredno“ nacionalističkim ideološkim pozicijama i frakcijama: moraju često da brane ono što bi i sami, iz potpuno suprotnih razloga od desnice, teorijski i empirijski rado napadali. Ispada da se pri tom neiskreni, „fejk“ komunisti moraju braniti od iskrenih, true antikomunista. Ali šta bi bila istinitost tog anti-(fejk)komunizma? Da li je to onaj fenomen koji pominje Marko Kostanić na tribini povodom izložbe Gradove smo vam podigli, (parafrazirano): Diskurs i retorika svakodnevne, on-line desničarske kritike i propagande protiv raznih levičarskih partija, grupa, inicijativa u Hrvatskoj, sličan je nekadašnjem standardnom diskursu levičarske retorike i propagande protiv buržoazije! Nešto slično se ponekad može zaključiti i po raspravama na blogovima, fb statusima itd. koji se protive istorijskom revizionizmu. Branimir Stojanović konstatuje u jednoj od neformalnih diskusija da je partijski režim vremenom „sakrio revoluciju“ od narodnih masa. Imati revolucionarni narativ a sakrivati revoluciju je često i preveliki napor za koliko god autoritarnu a pogotovo za revolucijom uspostavljenu vlast – društvena napetost koja se oslobađala ježolikim humorom možda je najviše olakšavala baš taj napor. Učiniti nekog ili nešto smešnim može oduzeti deo simboličke moći, autoriteta, ozbiljnosti ali time i donekle osloboditi odgovornosti.
JEŽeva kritika se mogla razumeti i kao svojevrsno uputstvo za to sakrivanje, kao u slučaju onih kapitalističkih preduzetnika neopterećenih levim i oslobodilačkim političkim ambicijama koji čitaju Kapital da bi shvatili kako što bolje da organizuju biznis i eksploatišu radnike; na sličan način se JEŽ mogao, na štetu iskrene motivacije brojnih autora, iščitavati i „pročitavati“ u upravljačkom i ideološkom aparatu – da bi se shvatilo dokle se i kako moglo što bezbednije i uspešnije sakrivati revoluciju a oportuno, sve uz dežurnu revolucionarnu frazu, lukrativno eksploatisati poverenje u socijalizam.
Dve stvari se pri tom, po mnogim istorijskim analizama, nisu smele napadati: Tito i NOB. Todor Kuljić u dobronamernoj kritici titoizma pominje „načelo oslobodilačke političke kulture koja traži bespogovornu poslušnost“. U JEŽu se međutim napada i status NOBa kao rutinskog oslonca statusnog profiterstva, kao zaloga karijernog oportunizma nesposobnih rukovodilaca, uz direktne reference na uzurpatorstvo pa i diktatorstvo. Prozivaju se (navodni) učesnici NOBa zbog (navodnih) zloupotreba svojih (upitnih) zasluga. Pa ako i – sve tako sa zagradama i ogradama – prozivanje obavljate u listu gde realno nema ni jedne jedine reference, makar i satirične, na nemale i neupitne uspehe pokušaja socijalističkog preobražaja društva, ko i šta ste vi u stvari? Ali ah, da, razume se da bi prikazivanje impresivnih novih stambenih blokova, širokih modernih bulevara, domova kulture, muzeja, sportskih centara, pre uvodilo u momentum srednjeklasne nego radničko-klasne scenografije i hegemonije. Bolje i sigurnije je bilo manihejski se fokusirati na profitersku elitu i gubitničko radništvo, a društvenu činjenicu-formaciju (srednju klasu i njenu ideologiju), čije sve moćnije aspiracije, funkcije i operative takvu zaista duboko problematičnu dualističku situaciju održavaju i (u velikoj meri parazitirajući na istoj) postepeno pogoršavaju – nju prevideti.
Prikrivanja, maskiranja i lažna predstavljanja postaju strategije i raznih protivnika režima. Oskar Davičo, prilikom susreta u Rovinju, poručuje Borki Pavićević, koja svoj netom iskulirani revolucionarno-maoistički zanos podgreva i obnavlja na letovanju te 1968. godine: “Vaša šminka je Marx a vaš govor – Max Factor” (tako barem kaže urbana legenda). Istorijski zakonita fluktuacija osnova moći, ekonomskih položaja, ideoloških razumevanja svojih interesa i prioriteta, kao i političkih opredeljivanja srednjeklasnih slojeva postavlja, do dan danas i na vjeki vjekov pitanje kako uopšte shvatiti šta je tu maska a šta lice, čime se očajnički-kreativno bavio i performans Skinite lica sa vaših maski (4). Takav naslov kao da nam otkriva težak umetnički zadatak uređivačke politike JEŽa: Kako bujajuću srednju klasu, dakle samo to sredstvo skrivanja revolucije, učiniti skrivenim. Tu je pomogla partija, jer partija, po tezi diskutovanoj na više razgovora u Učitelju neznalici, govori u ime radnika (koji u njoj tada već gube i brojčanu i operativnu moć) a u svoje ime – ćuti. To jest, pravi se mutava, kao i jež uostalom, samo skriven odnekud šuška li šuška iz mraka. Upozorava rovarenjem. Ne partija, jež. (Eto, baš ovakvim vicmaherajima i najozbiljniji problem lako se učini smešnim i neozbiljnim)
Franc Biberkopf i Ljuba Truba u (ne)radničkom frontu
U seriji „Berlin Alexanderplac“ kojom je Fasbinder pokušao da prenese u medij filma remek delo Aleksandra Dolbina, glavni junak Franc Biberkopf je proleter izložen krizno-kapitalističkim turbulencijama predhitlerovske Nemačke. U jednoj od epizoda, u razgovoru sa levičarskim aktivistom Biberkopf sa apetitom ismeva njegove „apstraktne“ teorije i teze o radničkom organizovanju i borbi. Već u sledećoj sceni, u diskusiji sa malograđanskim preduzetnicima – sitnim kriminalcima sa kojima se hteo-ne-hteo povremeno udružuje – podjednako ubedljivo i iskreno iste te „apstraktne“ teze brani. Nije potrebno ni vraćati se toliko u prošlost ili pozivati se na umetničke interpretacije i reinterpretacije, istu „razrokost“ možemo na primer čitati u komentarima na jedan mem Radničke fronte (5), koji se neočekivano pretvorio u vrlo zanimljivu anketu. Kako koji komentar pročitamo vidimo da su nam argumenti i poznati i prihvatljivi, nezgoda je samo u tome što su argumenti međusobno kontradiktorni – sa malom promenom perspektive ista činjenica može učiniti da se naježimo od uživanja, zadovoljstva ili naprotiv, od nelagode, straha. Ta mala promena perspektive po svemu sudeći dolazi od male promene pozicije i posredničkog pozicioniranja u klasnoj borbi, toj funkcionalnoj, egzistencijalnoj i etičkoj zamci-klackalici „srednje“ klase.
Iz Kangrginog teksta-alarma znamo da je nova generacija srednje klase u ideološkim aparatima države krajem šezdesetih već uspostavila svoju (sebi ekonomsko-kulturno-politički vrlo) atraktivnu hegemoniju i da je ovaj JEŽev humorističko-zavodnički opus koji nam je došao pod ruku bio u nekoj aferi sa tom hegemonijom. Centralno pitanje je dakle da li i šta, sa stanovišta te hegemonije može ili mora da se pročita između redova, između naježenih bodlji, tamo gde je naizgled sve već jasno u rečima i slikama, gde su navodno sve bitne problemske tačke sistema akupunkturno tačno dobile po ubod-lju. Kritika u JEŽu je naime često toliko direktna i otvorena da kao da ne ostaje ništa između redova. Osim ako tamo, upućene ne vreba (- ili upućenima baš i treba) upravo neko olakšanje, nekakvo “oproštenje” i vladajućoj ideologiji i ideologiji vladajućih za te “sitne” nedostatke, toliko sitne da su u stvari i karikaturalni, smešni.
Na primer, karikaturalno-smešno su prikazani “demokratizovani” polni i rodni odnosi, ljubav i seks, prevashodno kroz seksističku banalizaciju “zgodnih sekretarica”, “nabijanja rogova”, bračnog oportunizma tipa “dobre udaje” ili karijernog “snalaženja”, gde komisije razmatraju izgled a ne sposobnosti kandidatkinja itd.
Karikaturalno-(pod)smešljivo su neretko (dodatno) dezavuisana i derogirana radnička prava kao i politički afiniteti i kapaciteti radništva a afirmisani šarm i dovitljivost – neretko tek u “dangubljenju” i alkoholisanju – “lumpenproletarijata”, primer je strip Ljuba Truba M. Dobrića; karikaturalno-smešno ali donekle i kultur-rasistički pakosno ismevala se socijalistička modernizacija kao nepotrebni, artificijelni, vesternizatorski kvaritelj “narodnog bića”, primer bi bio strip O’stoja M. Krnjetina koji nije bio ni naročito smešan već pre nekako karikaturalno-karikaturalan, kao neka nategnuta pučkoškolsko-nasradinhodžinska kombinacija Borata i Čoveka iz podzemlja. 13. strana (aforizmi pretežno nepoznatih autora u grafičkoj izvedbi D. Petričića) i kmeke i kerefeke M. Bećkovića (sažeti opis serije priloga tog autora, ne ime rubrike) kao da su na tragu jedne simptomatične opaske u predgovoru prvog ovdašnjeg izdanja Zamjatinovog romana Mi (gle, izdatog prvi put 1969. godine) kojom se u načelu tvrdi da Mi sada znamo šta je komunizam (6). Činjenica da se ovakva rečenica u kontekstu predgovora romanu-mustri za mnoge književne “antitotalitarne” distopije XX veka može sa podjednakim likovanjem politički čitati i s leva na desno i s desna na levo otkriva i dodatnu dimenziju brojnih priloga JEŽa: YU-hladnoratovsku. Naime, mnoge karikature, tekstove i aforizme možete podjednako uspešno čitati i kao levu i kao desnu kritiku “socijalizma”; možete je pokazati ondašnjem poslovnom partneru iz SSSRa i tvrditi da ste svesni svih nedostataka našeg ideološkog zastranjenja ali i gostu iz USA, tvrdeći – isto to. Što bi rek’o O’stoja, “jedan sajz a svima najs”. Ličilo je sve to ponekad i na dijalektiku ali avaj, jer dok se na primer šarmantno-karikaturalno podsticao mit o “neefikasnosti” socijalističke privrede, stidljivo je prećutkivano da je to i verovatna posledica integracije u globalni kapitalistički sistem; oburžoazenje sistema delegirano je striktno na privrednu i političku elitu, eventualno na kulturno-statusne aspiracije omladine, a vrlo uspešno prećutano-prikriveno kod sopstvene sistemske pozicije – dakle u JEŽu ne vidimo jasno život, rad, pozicije i stavove gro srednjih slojeva, srednje klase. Kao npr. i u Žilnikovom Crnom filmu, toj soc-samoupravnoj verziji Veridijane: sve vidimo i znamo, samo ne znamo otkud uopšte autoru – mladom srednjeklasnom nekome – pored svih tih beskućnika, stan, koji onda pokušava da privremeno redistribuira u umetničko-aktivističke svrhe.
Kao što i Žilnik opravdano ukazuje na društvene probleme neprimerene socijalizmu, tako i mnoga od ovde prigodno tumačenih JEŽevih karikiranja imaju i notu opravdane, iskrene kritike: ukazuju na površne i banalne, nejasne znake oslobođenja žena (u i dalje pretežno patrijarhalnom okruženju), na nedopustivo potiskivanje i degradaciju radništva i radničkih prava (da ne bude nesporazuma, “radnička prava” su domen kapitalističkih proizvodnih odnosa, ne socijalističkih), bujanje birokratije, pojave siromaštva i otuđenja, opasnosti od proleterizacije dela radništva i devastacije postojećih mreža solidarnosti, na preteću destabilizaciju principa socijalne afirmacije i integracije. Ljuba Truba i O’stoja mogu donekle biti čitani i na taj način, kao tzv. imanentna kritika. Ali sve to dobija različite konotacije ako se prećuti da se više ne živi u socijalizmu već pre u “neispravnom kapitalizmu” (termin Marka Kržana), imanentna kritika tada postaje možda iskreno socijaldemokratska, dakle pro-kapitalistička a ne pro-socijalistička a kamoli komunistička. A zar na vlasti nije Savez komunista? – mogao je i tako glasiti moto uozbiljenja u zaglavlju JEŽa.
Konačni saldo JEŽa može se, pogotovu ako je izolovan od konteksta nastanka, shvatiti i kao sjajan repertoar za sve “žrtve komunizma” uključujući i njegove beneficiaries tj. (ex-yu) srednju klasu koja u prilozima sa lakoćom traži i nalazi sijaset dokaza da socijalistička privreda u stvari “nije mogla da funkcioniše”, da je sistem po sebi bio licemeran a obični ljudi po pravilu izigrani ili nasamareni. Idealan istorijsko-teorijski repertoar i za tranzicione pljačkaše drugog i trećeg ešalona, za različite formacije marodera palog socijalističkog projekta, na primer “vlasnike” nekadašnjih društvenih stanova “otkupljenih” od strane mnogog promotera jednakih šansi i slobodnog tržišta po sramotnim, nimalo tržišnim i nikom drugom dostupnim cenama. Takve može manje gristi savest ako ubede sebe da je socijalizam bio bez perspektive a ionako već mrtav dok su/smo ga definitivno džeparili i čerupali.
JEŽ kao draft pakta sa socijalističkim malograđanstvom
Svakako bi bilo od značaja shvatiti kome je u stvari sve to bilo “smešno”, kojoj se publici obraćao JEŽ kao i drugi jugoslovenski listovi za zbilju i šalu ili protiv zbilje šale. U neformalnoj anketi sa srednjeklasnim adolescentima tog vremena moglo se saznati da je npr. JEŽ iz druge polovine sedamdesetih pre funkcionisao kao meka moć samog režima tj. nekog njegovog dovoljno uticajnog dela; pre kao da je usađivao lojalnost sistemu, na zabavan način integrisao/interpelirao subjekte, npr. kao što stariji škakljivim pitanjima i provokacijama interpeliraju adolescente u svet seksa. Seksističke karikature su inače bile obavezno prisutne u svakom broju JEŽa, kao neki pomoćni ali već i standardizovani interpelacioni drajver. Posebno zanimljiva bila je funkcija takvih karikatura na srednjoj strani, tzv. duplerici, koja je neretko imala sledeći simptomatičan koncept: u samoj sredini bi bila centralna političko-kritička karikatura broja, često i u dve boje, a okolo te karikature, kao ram, raspoređivane su seksističke.
Naravno, pri repetativnom (iz broja u broj) ponavljanju obrazaca tipa provokacija/insinuacija + humor = olakšanje + integracija, prilično sigurno se naziru i nalaze moguće putanje izigravanja načela zvaničnog ideološkog narativa ili pak oportunističkog prilagođavanja njegovim deformacijama – upravo kroz adekvatno korišćenje ili premošćavanje sistemskih pukotina (pa i provalija) mapiranih u karikaturama i tekstovima. Verovatnije je dakle da je JEŽ pre uspešno kooptirao, intelektualno anestezirao i politički pasivizirao publiku, nego budio i izazivao potrebu za kritičkim promišljanjem, otporom ili subverzijom. Možda se baš to moglo čitati između redova? Naizgled sprdačina a u stvari vrlo ozbiljan vodič u nastupajuću hegemoniju više-manje (aforističari su to opisali kao “više manje nego više”) socijalističko-samoupravne srednje klase? Zar nije takvim pristupom srednja klasa u svoj sistemski karijerizam mogla podjednako uspešno i harmonično ugraditi neizbežnu, oportunu, površno-socijalističku-levu kritiku ili još bolje, “levo” kritizerstvo sistema tj. njegovih devijacija kao i socijal-liberalno insistiranje na slobodi mišljenja i izražavanja, tobožnjem razvoju i afirmaciji društvene kritike?
U svakom slučaju, svojevrsna dvosmislenost karikature i (pod)smeha u doba procvata JEŽa bili su sve potrebniji tom naizgled sve čudnovatijem vladajućem spoju (i njime obrazovanom društvenom sloju), tom miroljubivom ful kontaktu oficijelne vladajuće ideologije (samoupravnog socijalizma) i najagilnije mada i pomalo neoficijelne ideologije vladajućih tokom reformi šezdesetih (social-liberalizma). Oportuni savez navodne ideološke zaptivenosti-zapovesti i sistemske političke labavosti, propustljivosti, tako reći “promaje” koja tu zapovest u stvari realno čini ne baš ostvarivom ili izglednom ali artificijelno postojanom i time i podnošljivom. Prevlast vladajućeg spoja-sloja time je možda bila strateški bezbednija i stabilnija nego da je nametana mučnim i skupim procedurama vernosti i lojalnosti. U svakom slučaju, režim i njegova srednja klasa pred nosom imaju sijaset dokaza, signala, simptoma tekuće destrukcije socijalističkog projekta, kao i niz već međunarodno razvijenih i naučno verifikovanih teorija koje objašnjavaju univerzalne zakonitosti „povratka na kapitalističku periferiju“… ali šta mari, njihov cilj (po komentaru Dragomira Olujića na pomenutom kursu) više nije socijalizam već opstanak na vlasti. Učiniti sve to smešnim i zabavnim može ispasti bitna usluga režimu.
Kulturna harizma divlje ideološke nadgradnje
Todor Kuljić afirmativno govori o progresivnim aspektima autoritarne modernizacije (7), kao sistemu velike horizontalne i vertikalne društvene pokretljivosti. Govori međutim i o „harizmi“ socijalističkog razuma koja je imala važnu ulogu u pridobijanju široke podrške stanovništva, a koje je podrške nesumnjivo bilo iz niza dobrih i očiglednih razloga. Ali pitanje je šta će socijalističkom razumu harizma u socijalističkom društvu? Harizma obećava neki nerealni višak mogućnosti, misteriozni učinak, čemu dakle harizma u svetu socijalističkog razuma?
Sve postaje jasnije ako usvojimo Stojanovićevu dijagnozu povodom posledica sakrivanja revolucije, ako se složimo da je to bio sistem socijalizma (i socijalističkog razuma) za srednju klasu a kapitalizma (tj. kapitalističkog razuma) za radnike i seljake. Ako samo srednja klasa živi u socijalizmu, i odlučuje da to što praktikuje i vidi u svom srednjeklasnom miljeu proglasi socijalizmom, „oslobodilačka bespogovorna poslušnost“ koju Kuljić uslovno hvali kao princip vladanja Tita, može se instalirati i u sistemsko prećutkivanje tj. sakrivanje sakrivenosti revolucije. (8)
„Navikli u ilegali da se sakrivaju i lažno predstavljaju pa šta im je sad teško…“ – dobacio bi nakresani Ljuba Truba; „Ovi novi bučer pod rep sloter“ – dodao bi O’stoja gledajući izveštaj o teškoćama neke propale fabrike (9). „Ipak ima povratka na staro, ali samo za mlade“ (10), protumačio bi lucidni aforističar i polemičar, komentarišući nemali broj karikatura u kojima se npr. ismevaju govorancije i privilegije učesnika NOBa – uz nevesele prizore nezaposlenosti, podstanarstva i nimalo socijalistički revolucionisanih oblika „snalažljivosti“ mladih generacija (obično mladih stručnjaka, ipak srednja klasa svoje bolove prvo boluje).
Uzmimo da su Ljuba Truba i O’stoja naježeni delegati dve u socijalizmu – nakon rizičnih, i teorijski i praktično uglavnom nesupelih reformi – relativno stagnirajuće ili nedovoljno dobitničke ili u raznim saldima čak gubitničke klase, to jest onih slojeva koji su najviše investirali u a najmanje profitirali od socijalističke modernizacije, dakle delegati dobrog dela radništva i seljaštva. Oni opravdano mogu dovoditi u pitanje (nedovoljno) socijalistički projekat, dok karikaturista ili aforističar, pretežno predstavnici relativno dobitničke, srednje klase, moraju da tumače i regulišu ovaj osećaj pronevere revolucionarnih političkih imperativa koji su samoupravni socijalizam uopšte i doveli u poziciju da bude samoupravan i socijalistički. Oni zato šalju bitnu šifrovanu poruku i vlastima i puku: politika NOBa je po prilici poprilično proneverena, tako da je sada sve po prilici poprilično dozvoljeno.
Tu je dakle i dozvola za divlju ideološku nadgradnju sistema inače građenog minucioznim političko-pravnim artikulacijama različitih partijskih platformi organizacije državne zajednice. To su platforme sve više regionalno i republički interesno suprotstavljenih partijskih struktura, mada je u svim platformama i artikulacijama tvrđeno kako je ekonomija neupitno socijalistička i samoupravna ili da se barem gradi kao takva.
Međutim, obzirom da, nakon integracije nacionalne ekonomije u svet globalnog kapitalizma, socijalistički aspekti privrede ili socijalno odgovorni aspekti “države blagostanja” ne opstaju lako ni u centralnim, metropolnim ekonomijama, političko-pravni okvir koji ih je obezbeđivao i ideološki aparat koji ih je nadzirao postaju smetnja u sve izraženije perifernoj ekonomiji. Možemo reći da se socijalističko-samoupravne formacije i same prepoznaju u funkciji onih “neispravnosti” iz teksta Marka Kržana, to jest svojevrsnih faktora deformacije u formativnoj logici perifernog kapitalističkog sistema (11). Transfer faktora deformacije u funkcionišuću političko-ideološku formaciju koja sve više treba da opslužuje nastupajući, sasvim drugačiji ekonomski i politički poredak, bio je mukotrpan posao, a takvi poslovi idu lakše uz igru, pesmu i šalu. Kada ni to ne pomogne dobrodošla su i brutalnija sredstva uklanjanja ili transformacije zatečenih deformiteta, uz različite metode dezintegracije i destrukcije.
Ili-ili, iliti jel može oba?
Razlika između “kulturnih harizmi” ostvarenog neispravnog kapitalizma i neostvarenog socijalizma, u slučaju da oba posmatramo i razumemo unutar deklarativnog, socijalističko-samoupravnog idejno-političkog okvira, jasno je vidljiva i u razlikama u tumačenju ranije pomenutih ex-yu viceva. U neostvareno-socijalističkom sistemu sa takvim okvirom, Žižekovo tumačenje je moguće sasvim na mestu ali u ostvarenom, neispravno-kapitalističkom sistemu sa takvim okvirom, Stojanovićevo je istorijski i teorijski mnogo verovatnije i relevantnije. (12)
Možda je hrpa zaboravljenih starih JEŽeva (ili u perspektivi Berekina ili Kerempuha) prilika da se kroz diskusiju primera ovakvih karikatura i njihove sopstvene, sistemsko-kontekstualne „karikaturalnosti“, pokuša bolje razumevanje odnosa igrača, predigri i međuigri između vladajuće ideologije i ideologije vladajućih u SFRJ. Pored dragocenog mišljenja stručnjaka/kinja i savremenica/ka epohe naJEŽivanja koji će biti intervjuisani nakon što ponovo pregledaju JEŽeve, u planu je i on-line „dodatno-dopunska nastava“ na fb stranici Novog Plamena, koja može da omogući zajedničko istraživanje istorijske ali i aktuelne oštrine, jačine i smera bodlji „neošišanog“ JEŽa i srodnih humorističkih magazina iz SFRj. Dajmo im još jednu šansu, kao neki kredit koji ne moraju da vrate. Pa ako se naježimo ili makar post-naježimo, ali sad naj(u)ozbiljnije; osim što može biti vežba protiv ideološke demencije, upoznavanje sa ovim opusom može biti i dragoceni uvid u to šta je od već fosilizovanog goriva ex-yu humora zauvek potrošeno na pogon stasalog ex-yu malograđanijata a šta je još u funkciji kao ideološka hranilica i poštapalica – pa i dan-danas srednjeklasna misao mora sebi objašnjavati svet i teži da se pri tome služi humorom.
Od značaja je i izgledna činjenica da će kadrovi ex-yu srednje klase još dugo držati i kontrolisati mnoge ključne pozicije, alate i aparate istraživanja i interpretiranja prošlosti a time hegemono formirati, formatirati i usmeravati narative, okvire, polja i principe borbe za sećanje. Nema tu ničeg lošeg po sebi, ekspertiza je potrebna svakom društvu i sistemu, uostalom srednja klasa je imala i staro-slavne progresivne i pro-revolucionarne faze i fantazije u svojoj složenoj istoriji. Ali mit o politički neutralnim ili bezinteresnim znanjima o društvu i njegovoj istoriji je srećom propao.
Kada pokušavaju da prikriju ili relativizuju svoju moguću ulogu u načinjanju, rasturanju i razaranju jugoslovenskog socijalističkog projekta, neke srednjeklasne pozicije u borbama politika sećanja pribegavaju tezama o njegovoj neefikasnosti, anomalijama, fatalnoj neprilagođenosti kontekstu itd. A kada treba da kamufliraju svoje u tom projektu (društveno akumulirane pa) invidiualizovane i privatizovane benefite i privilegije, dešava se da romantizuju i isturaju u prvi plan radničke benefite i privilegije, privredne uspehe itd. kojih je nasumnjivo bilo kao nikada do tada a kao što vidimo ni nikada posle toga. Samo, bilo ih je ipak nedovoljno da se iza njih sakriju oni srednjeklasni benefiti i privilegije i “uspesi”, o kojima ubedljivo govore npr. udeo radništva u dodeli društvenih stanova posle šezdesetih, struktura nezaposlenih, procenat članstva u SK, štrajkovi itd, a o tome uostalom trbuhozbore i mnoge JEŽeve karikature, možda i uprkos namera njihovih kreatora. (13)
Da povodom trbuhozborenja odgovorimo za kraj i na ono pitanje “Ko i šta ste/smo vi/mi u stvari?” Pa eto, ko polazi sa Sanča Pansom završava sa Don Kihotom… u traktaku o razlici između nauke i oružja lutajući vitez upozorava svoju čudnu publiku “Ko bi živi u svetu došavši ovde i videvši nas ovako kako smo pomislio i verovao da smo mi ono što smo?”. E stvarno da se čovek naježi.
Da ne bi kvarili ovako lepuškast pri-kraj, ružnjikav pred-kraj ćemo dodati nevidljivim mastilom to jest belim fontom (postaje vidljiv ako selektujete tekst).
Potpomognućemo se u definitivnoj dijagnostici Šekspirom, on je bio brižljiviji i precizniji jer se nosio sa žilavijom kamarilom od one već na istorijskom zalasku, koju je ismevao Servantes: “Što takvi mućkovi oštricu imaju a časti nemaju?? Takvi smejuckavi nitkovi često kao pacovi pregrizaju presvete veze što su opletene odveć čvrsto da bi se drešile, svakoj ćudi laskaju što se u duši njinih gospodara najednom prene, dolivaju ulje na vatru, sneg na narav ledenu, čas poriču a čas potvrđuju, vratove vrte ko vijoglavke…” (Kralj Lir)
Srećom pa smo Imalo samo tridesetak brojeva. Stvarno nije dovoljno da se privodi tako skroman vicmaherajski opus pred sud revolucije duhovitosti, pred nekakvog specijalnog tužioca za razvratne humorističke politike i kritike. Osim toga, ni u najkritičnijem osvrtu ne može se reći da u JEŽu nije bilo sjajno crtački i retorički urađenih, kritički preciznih i sasvim nedvosmislenih priloga. Ali onda je pitanje, kakva je to uređivačka politika koja dvosmisleno meša sa nedvosmislenim. Ako se prisetimo legendi o “polifonoj naraciji”, “refleksivnosti”, “duploj optici” kojom je književna kritika i teorija objašnjavala umetnički postupak Dostojevskog, možemo se prisetiti i kako takve legende gube auru i kredibilitet pred definicijama rasuđivača-eksperata poput Lava Trockog, koji religioznu umetnost dešifruje kao “Umetnost duplog knjigovodstva”. Kao umetnost koja jednu računicu ima za stvarni, svet znanja, a drugu za svet ideja i verovanja, koja kriterijume date materijalne stvarnosti uobičava da vrednosno prešteluje i prebaždari zarad iskupljenja u nekoj idealizovanoj, neovozemaljskoj budućnosti. Da ne okolišemo, ispalo bi, ovakvim dešifrovanjem, da se u datim dinamikama klasnih napetosti i borbi JEŽ, sa punim pravom kritikujući položaj radništva i ‘radnog naroda’ u deformisanom kapitalizmu, u stvari borio za ideal “pravog kapitalizma”, tako drag i liberalnim i nacionalnim korifejima koji su lagano klijali u njegovim bodljama. Kao da urednici i autori, izgleda sve sami muškarci, nisu baš “muški” želeli da adresiraju strukturne probleme sistema, jer su im upravo njegove površinske “deformacije” dugoročno bile od direktne ili indirektne koristi, davale su zaklon i dimnu zavesu klasno-borbenim položajima odakle se ciljala dalja stabilizacija, legitimizacija i afirmacija političkih i ekonomskih prioriteta i interesa jugoslovenske srednje klase. Barem onog dela koji su mogli proporcionalno i društveno-istorijsko-formacijski da koliko-toliko uverljivo reprezentuju. Barem onog dela kome je vulgarizovana ženska spoljašnost kriterijum za društveno ocenjivanje, ucenjivanje i podcenjivanje žena.
Ostalo je još jedno bitno pitanje koje međutim ne menja mnogo ishode ovde razmatranih postupaka i procesa. Da li je ta (srednje-klasna) borba vođena svesno, namerno, organizovano – ili spontano, intuitivno, nesvesno? – obzirom da je srednja klasa po sebi konfrontirana sa ciljevima potencijalno socijalističkog društva, društva koje makar teži ukidanju klasnih podela i hijerarhija? Ideološka konfuzija koju je presudno diktirao režim tj. partijski aparat u suštini ne dozvoljava da se lako pronađe jednostavan racionalan odgovor na ovo pitanje. Ipak, rad u humorističkim novinama nudio je mogućnost za dublje i ambicioznije opservacije od ovih do sada uočenih. Jedno je usled lojalnosti sistemu spontano učestvovati u sistematskom, rutinizovanom previđanju njegovih dubinskih problema. Nešto sasvim drugo je pažljivo i planski ih sakrivati. Ili/ili. Nadamo se boljem razumevanju ovih izbora nakon daljih razgovora sa učesnicima, učesnicama i savremenicima/savremenicama (ne)mogućnosti uozbiljavanja, sa vickasto naježenim saputnicima i saputnicama u liftingu nepodeljene nelagode.
—
(1) Treba konsultovati probrane teorijske analize i diskusije istorije raspada i razaranja socijalističke Jugoslavije, predstavljene na kursu Rastka Močnika i Radeta Pantića „Posle Jugoslavije – natrag na periferiju“. U nekim raspravama sa čuđenjem se moglo (i moralo) zaključiti kako su teoriji bile potrebne decenije da dođu do zaključaka koje su karikature ili aforizmi iznosili u real-time-u. Na primer, jedna od teza Pantića je bila da su reforme šezdesetih prerano primenjene na, za svetsko tržište još nespremnu, jugoslovensku privredu. Uporediti taj zaključak sa ovom parolom u JEŽu: „DAJEM PREKOSUTRA ZA DVA SUTRA“, koja između ostalog podseća i na detalj iz jednog Titovog govora početkom šezdesetih: „Došlo je vreme da generacije koje su iznele oslobođenje i obnovu zemlje uživaju u plodovima svog uspeha“ (citiranje je po sećanju, a nije nevažno pomenuti da je to i vreme smene generacija u rukovodećim strukturama sistema, kada vlast preuzimaju kadrovi koji će igrati ključnu ulogu u raspadu i razaranju zemlje). Ili uporediti isti zaključak sa apelom na jednoj od naslovnih strana JEŽa: „DAJTE MI NEKI LAKŠI UMESTO BOLJEG ŽIVOTA“
(2) Na primer na ono iz Kangrginog eseja „Fenomenologija ideološko-političkog nastupanja jugoslavenske srednje klase“, zbog koga je (jedan jedini put) zabranjen Praxis.
(3) Dragomir Olujić Oluja, kao član nekadašnje aktivističke grupe za raskrinkavanje i ometanje lažnih debata vodi zainteresovane na ture po mestima takvih debata u Beogradu. Vredi tom prilikom sa njim evocirati i ehoe i efekate ondašnje seksualne revolucije: „To su uglavnom koristile siledžije da bestidno napadaju devojke“. U JEŽu je seksizam bio važna dimenzija fragmentacije ili „odvlačenja“ pažnje, čak je cela jedna rubrika – “O-la-la” bila posvećena toj vrsti karikatura iz francuske i druge strane štampe.
(4) http://rex.fondb92.org/sr/performans-skinite-lica-sa-vasih-maski-eid-2277.1.204.html)
(5) Fb Radničke fronte, rasprava na postu od 8. siječnja/januara 2021. u 10.54h
(6) Predgovor Miroslave Lalić, prevoditeljke : „Danas mi možemo reći (poučeni istorijom) šta jeste a šta nije komunizam.“; Mi, Jevgenij Zamjatin, Narodna knjiga, Beograd (1984)
(7) u intervjuu koji je sa njim urađen u sklopu CEJUSove tribine Tito u javnom i političkom prostoru danas https://www.facebook.com/events/2777862785799167/?ref=newsfeed
(8) Iz nekih istorijskih razmatranja može se zaključiti da je Revoluciji bilo prilično dosadno tako sakrivenoj pa je uzela da se zabavlja udarajući čvrge i revolucionarima i kontrarevolucionarima, i plašeći ih po mraku, praveći „moše“ preostalim posustalim aktivistima, npr. u vidu nemirnih snova ako ne i pravih košmara. Odatle možda potiču legende o tome da ljude masovno prate, prisluškuju, nadziru. Nego, ni to na kraju nije bilo produktivno jer su se onda revoluciji mnogi javno svetili za uznemiravanje, tako su na primer nastali ponajbolja ex-yu srednjeklasna književnost, umetnost, filozofija…
(9) „Ovi novi kasapi pod rep kolju“ – prevedeno u jezički manir stripa O’stoja kojim se podsmešljivo insistiralo na nepotrebnim, veštačkim anglicizmima; inače, realna anegdota iz neke čačanske kafane, tokom gledanja televizijskog izveštaja o teškoj situaciji u nekom preduzeću; može se razumeti kao pomalo zloban ali objektivno i relevantan podsmeh povišenoj režimskoj retorici o radničkom samoupravljanju nakon reformi šezdesetih. Ako uspeh i neuspeh određuje svetsko tržište u takmičenju sa nimalo socijalističkim ili samoupravnim privredama (koje npr. nemaju tu netržišnu obavezu da troše sredstva na socijalnu državu ili da radnike tretiraju drugačije od „dodataka mašinama“), uz primenu iste, možda i lošije tehnologije a skoro iste organizacije i podele rada – čemu samoupravljanje? Šta pod diktatom globalnog tržišta samoupravljanje može bitno promeniti u ovim ključnim parametrima organizacije proizvodnje a time i „ostvarenja čoveka kao rodnog bića“?
(10) Parafraza jedne od (latentno) revolucionarnih parola partizanskog pokreta 1941. godine: „Nema povratka na staro!“
(11) “Neispravna kapitalistička ekonomija je naravno ad hoc izraz, a ne koncept. Ipak, mogu ga prilično pouzdano opisati: To je ekonomski sistem u kojem postoji tržište kapitala, ali ne i tržište rada.”; Kržan M. “Razvoj i učenja jugoslovenskog samoupravljanja” u Jugoslavija zašto i kako? ur. I. Erdei, B. Dimitrijević, T. Toroman; Muzej Jugoslavije, Beograd 2019.
(12) U tom smislu je rečito i njegovo podsećanje na jednu od znakovitih izjava ideološki razgaćenijih poslanika SPSa u prvim sastavima Skupštine Srbije nakon parlamentarnih izbora devedesetih: „E da vam nije bilo nas socijalista nikad se ne biste otarasili socijalizma…“
(13) Trebalo bi zato radi istorijsko-materijalističke objektivnosti pri sagledavanju i današnjih fatalnih posledica rastakanja i razaranja socijalističkog projekta voditi borbu za sećanje u svetlu (polja) klasne borbe. Cinici sa Fb-a u tom smislu upozoravaju: Pitati srednjeklasno opredeljenog (u klasnoj borbi) istoričara kako je nestao socijalizam je kao pitati kozu kako je nestao kupus.