Kada je Marks polovinom XIX veka napisao da se istorija ponavlja dvaput – prvi put kao tragedija, a drugi kao farsa – verovatno nije mogao ni da pretpostavi koliko mnogo puta će se istorija ponoviti nakon njegove smrti. Istini za volju, od trećeg nadalje, sva ponavljanja do kojih je u međuvremenu došlo bila su ili tragična ili farsična. Isto važi i za trenutnu iteraciju rasprave o značaju nacionalnog pitanja za radnički pokret1, koja se već nekoliko godina vodi u Srbiji (i ne samo u njoj), i koja nikako nije ograničena na tekstove koje su proizveli Zoran Ćirjaković, Mario Kalik i Aleksandar Matković2. Doduše, hoće li u našem kontekstu doći do pukog ponavljanja, o kom ćemo naknadno suditi kao o tragičnom ili farsičnom, ili će stara debata proizvesti okolnostima prilagođeno novo rešenje, ostaje da se vidi.


Vuk Vuković – Zaborav stvarnosti: prilog odgovoru Darku Draškoviću
Darko Drašković – Zaborav levice
Mario Kalik – Smisao i značaj levičarskog patriotizma: odgovor Aleksandru Matkoviću
Aleksandar Matković – ”Srpska levica” i nacionalizam: 6 odgovora Ćirajkoviću i Kaliku

Iako mi je Matkovićeva pozicija daleko bliža nego ona na koju se može naići u Kalikovim, a kamoli Ćirjakovićevim tekstovima, osetio sam potrebu da se u raspravu uključim i sam kako bih pokušao da ponudim drugačiju vizuru za koju verujem da joj nedostaje.

Kao što Kalik u svom tekstu „Smisao i značaj levičarskog patriotizma – odgovor Aleksandru Matkoviću“ ispravno zaključuje, Matkovićeva intervencija uglavnom je fokusirana na kritiku Ćirjakovićeve vulgarne kapitulacije srpskom nacionalizmu i na tom polju ne mislim da postoji potreba za iznošenjem dodatnih argumenata3.

Međutim, iako Kalikov odgovor na prvi pogled adekvatno demonstrira da postoji jasna razlika između argumenata koje iznose Ćirjaković i on, smatram da je Matkovićeva tvrdnja da se Kalik i Ćirjaković nalaze sa iste strane debate istinita.

Pre svega, osvrnimo se na pitanje terminološkog okvira ove rasprave. U njoj najviše figuriraju termini nacionalizma i patriotizma, slede ih (neo)liberalizam i levica, a tek za njima, u opadajućem nizu, socijalizam, pravo naroda na samoopredeljenje, marksizam, komunizam… Nažalost, način na koji Mario Kalik koristi ove termine nedosledan je i, zapravo, stran marksizmu – uprkos onome što dotični u više navrata tvrdi.

Kalik socijalizam, kao apstraktno, krajnje odredište levice, najčešće invocira kako bi skrenuo pažnju sa suštinski antisocijalističkog karaktera svojih argumenata. Međutim, između ishodišne i odredišne tačke nužno se proteže nekakav put. Svaki put prelazi se konkretnim koracima na osnovu ideje o mestu do kog putnik želi da stigne, ali taj nužni uslov uspešnog putovanja nije ujedno i dovoljan. Kao što čovek koji prolazi kroz šumu sa idejom da iz nje izađe može da se na njenim stazama izgubi (i čak skonča), tako i mantranje o socijalizmu kao ishodišnoj tački neće pomoći levici da do njega stigne – naročito ne ukoliko prihvati Kalikove savete i krene da korača u krug, ili, izglednije, unazad.

Ukoliko ova metafora može da izdrži još malo natezanja, pomenuću i to da polazišna tačka nužno podrazumeva stanje koje svaki putnik (ili putnica) želi da prevaziđe – da od nje ode, kako bi stigao do svog cilja. Reči i logika kojima se Kalik koristi već tu pokazuju sklonost da se urote protiv njega. S tim u vezi, apsolutno sam saglasan sa viđenjem po kom levica, koja trenutno ionako već mahom polazi sa „patriotskih“ pozicija (tumačeći državu Srbiju, odnosno vlast u njenim postojećim buržoaskim institucijama, kao krajnji, mada svetlosnim godinama udaljeni horizont svojih političkih ambicija), mora na svom putu da se sa te tačke pomeri, to jest da počne da odbacuje svoje patriotske i nacionalističke iluzije, kako bi se približila destinaciji socijalizma. Što pre napravi prvi korak i nastavi da korača dalje, to bolje.

Bitno je naglasiti, doduše, da se ovde ne radi o pedanteriji, niti o teranju maka na konac, već da, kako je pisao Lav Trocki, teorijska aljkavost ima ozbiljne posledice po političku praksu. Smatram da će ovaj tekst demonstrirati istinitost tih reči kroz primer analize Kalikovog dugog, oštrog, ali suštinski ispraznog odgovora Matkoviću koji ne uspeva u nameri koju je sebi zacrtao – da ukaže na kvalitativnu razliku između njegove „patriotske“ levice i Ćirjakovićeve „srpske“.

Miloševićev „antiimperijalizam“

Prvi momenat koji upada u oči kao sasvim kontrafaktualan deo je Kalikove procene Matkovićevih tvrdnji o karakteru režimâ vlasti u Srbiji od početka devedesetih naovamo. Čitamo: „[…] postoje neki suštinski ekonomski, politički i ideološki rezovi i diskontinuiteti unutar tog perioda. […] Vlast 90-ih, koja je bila u sukobu sa imperijalizmom, dominantno je držala i profilisala patriotska, i po samorazumevanju [moj kurziv, P. I.], levičarska SPS-JUL koalicija na čelu sa Slobodanom Miloševićem, dok su desničarske nacionalističke stranke, poput SPO, DSS, SRS i sličnih, bile u opoziciji, ili u podređenoj ulozi unutar vlasti…“ U okviru ovog pasusa Kalik optužuje Matkovića da ne razlikuje patriotizam i nacionalizam. Ipak, njegova teza je, istorijski gledano, u potpunosti protivrečna.

Jedini scenario u kom se Kaliku ne bi moglo prebaciti da samom sebi uskače u usta bio bi onaj u kom on smatra da su ratni zločini i etničko čišćenje koje su u Hrvatskoj i BiH, a kasnije i na Kosovu, činile srpske snage (dobrim delom sačinjene od dobrovoljaca i paravojski pod kokardom), uz svesrdnu podršku Miloševićevog režima u Beogradu (mada je on ulagao sve napore u to da smanji svoju formalnu odgovornost), predstavljali izraz „prihvatanja i priznanja vlastite države (otadžbine) [kako Kalik definiše patriotizam], a ne […] zastupanja i odbrane isključivo vlastite, etnički shvaćene nacije [kako definiše nacionalizam]“. Bez obzira na to šta je „pisalo u Ustavu“, da li Kalik zaista tvrdi da je Miloševićeva vlast u SRJ (i pretenzije na kontrolu nad BiH i glavnicom većinski srpskih teritorija u Hrvatskoj) ispunjavala patriotski preduslov koji joj sam postavlja, te da je „u njoj [bilo] mesta ne samo za Srbe, nego i za pripadnike nesrpskih nacionalnosti“? Ili su se ti pripadnici nerspskih nacionalnosti stavljali u poziciju da moraju prihvatiti „otaždbinu“, a samim time i njenu politiku koja je uključivala sprovođenje etničkog čišćenja nad njihovim sunarodnicima, da bi za njih bilo mesta – što je slučaj sa Muharemom Ibrajem, bivšim policajcem sa Kosova, kog Kalik navodi kao primer nesrpskog srpskog patriote.

Ukoliko je odgovor na gorenavedeno pitanje odričan – a potvrdan teško da može biti, uzevši u obzir to da je vlast snosila direktnu odgovornost za najveći procenat etnički motivisanog nasilja koje su počinile redovne snage JNA – smatram to dovoljnim dokazom ispraznosti distinkcije između nacionalizma i patriotizma u kontekstu raspada Jugoslavije devedesetih na kojoj Kalik insistira i koja, suštinski, čini okosnicu njegovog centralnog argumenta4.

Sa druge strane, neosporna je činjenica da se u toku procesa raspada SFR Jugoslavije Milošević u više navrata direktno ili indirektno sukobljavao sa zapadnim, nadasve američkim imperijalizmom. Možda bi to moglo da a posteriori neutralizuje deo odgovornosti koju njegov režim snosi za bratoubilačke ratove koji su determinisali opšti politički (i geopolitički) okvir devedesetih (i, u izvesnom smislu, svih potonjih) godina na Balkanu i obezbedi mu patriotski oreol (spram nacionalističkog)?

Teško. Na prvom mestu i zbog prirode njegovog sukoba sa zapadnim imperijalizmom. Milošević nije imao nikakvih problema da se uživi u ulogu faktora stabilnosti koju mu je dodelio Vašington tokom pregovora u Dejtonu 1995. ili prilikom potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. Kao i Sadam Husein, još jedan od heroja „patriotske levice“, i Milošević je bio sasvim spreman na saradnju sa NATO-om pod uslovom da prežitak njegovog režima bude garantovan.

Proces raspada Jugoslavije, a naročito NATO intervencija u SRJ 1999. godine, igrali su značajnu ulogu u postavljanju ideoloških temelja geopolitičke strukture posthladnoratovskog sveta. Naročito značajno u tom pogledu bilo je uvođenje koncepta „humanitarne intervencije“5 – korišćenog da pravda intervenciju stranih snaga na Kosovu – u NATO-ov ideološki arsenal. Ipak, polazišna tačka Miloševićeve politike, koliko god da je on u određenom trenutku ušao u sukob sa američkim imperijalizmom, nije bila borba protiv prodora uticaja stranih velesila na krizom zahvaćen Balkan.

Kao što je partizanska borba u Drugom svetskom ratu na ovim prostorima pokazala, ta borba može se voditi isključivo kroz izgradnju zajedničke snage svih balkanskih naroda, te se paralelno mora voditi i protiv snaga (etno)nacionalizama koje su, pre i tokom Drugog svetskog rata, predstavljale direktne agente imperijalističkih sila, a devedesetih, uz pomenuto, nastojale da prigrabe što je više moguće krlomaka bivše Jugoslavije pod sopstvenu kontrolu i stave ih na raspolaganje eksploataciji novih ratnoprofiterskih vladajućih klasa.

Još jedan od razloga zbog kojih se Milošević ne može smatrati antiimperijalistom leži i u njegovoj strategiji dodvoravanja i traženju zaštite od ruskog imperijalizma, čiji su interesi tradicionalno konkurentni interesima američkog. Tim činom Milošević pre stoji u tradiciji Nikole Pašića nego Svetozara Markovića, a kamoli Dimitrija Tucovića.

Nacionalizam kao anti-„imperijalizam“

Pored toga što sastavlja sasvim proizvoljne spiskove revolucionara, narodnjaka i staljinista kako bi izmaštao „tradiciju“ u kojoj svi oni stoje, Kalik, za nekoga ko se neironično poziva na „marksizam i komunizam“, pokazuje elementarno nepoznavanje termina „imperijalizam“.

Tako saznajemo da se u „antiimperijalističku tradiciju srpskog naroda“ ubrajaju „Kosovski boj [!], srpski ustanici, Balkanski ratovi [!], Prvi [!] i Drugi svetski rat, SFRJ, sukob sa zapadnom imperijom 90-ih, i da se unutar nje mogu detektovati, kako Lenjin reče, demokratski i socijalistički elementi.“ Naročito je zanimljivo da Kalik kruniše ovaj argument pozivanjem na Lenjina, marksistu i komunistu koji se tokom Prvog svetskog rata svim snagama borio protiv onih struja u Rusiji koje su se smatrale i nazivale patriotskim, čak i onda kad su taj patriotizam dopunjavale epitetom marksizma (menjševici). Štaviše, dotični je takođe napisao knjigu „Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma“.

Čak i površno čitanje tog dela – jednog od ključnih dvadesetovekovnih doprinosa marksističkoj teoriji – ne može nas navesti da previdimo činjenicu da marksisti pod imperijalizmom ne podrazumevaju „bilo šta što imperije (odnosno, na srpskohrvatskom, carstva) čine“, već specifični oblik širenja moći i kontrole nacionalnog kapitala na druga svetska tržišta posredstvom državne upotrebe snage oružja, diplomatije i finansijskog kapitala. S tim u vidu, nazvati borbu Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu antiimperijalističkom čist je socijalšovinizam6, činiti to za njen angažman u Balkanskim ratovima je renegatski revizionizam, a učitavati antiimperijalizam u Kosovski boj teško da je išta više od pukog bulažnjenja.

S tim u vezi, Kalikovo sasvim proizvoljno tumačenje imperijalizma (implicitno i kapitalizma) omogućava mu da bauku „a(nti)nacionalne levice“ konstantno suprotstavlja nekakvu „antiimperijalističku i antikapitalističku“ strategiju. Na pitanje na koji način se ta strategija, čiji je patriotizam polazišna, a socijalizam ishodišna tačka, u praksi razlikuje od strategije, na primer, podrške Miloševićevoj vladi, u Kalikovom tekstu nigde se ne može pronaći odgovor. Verovatno zbog toga što on implicitno glasi „ni na koji“.

Patriotizam kao najviši stadijum nacionalizma

No, pređemo li s analize imperijalizma kao pojma u Kalikovom arsenalu na nacionalizam, nećemo naučiti ništa više. Matković u svom tekstu jasno ukazuje na današnju isprepletenost nacionalizma i neoliberalizma i prisustvo oba ova ideološka označitelja u praksi vladavine SNS-a. Na taj argument Kalik odgovara: „Vlast koja je otvoreno snishodljiva prema SAD i Nemačkoj, zalaže se za ulazak u EU po svaku cenu, spremna je na priznanje Kosova, ima najviši stepen saradnje sa NATO, potpuno se potčinjava diktatu MMF-a, predaje privredne resurse i nacionalna bogatstva u ruke stranog kapitala itd. itd., i koju u svemu tome podržavaju evroatlantske stranke i snage u Srbiji, nikako ne može biti ne samo patriotska, nego ni nacionalistička.“ Ovaj kontraargument mogao bi imati smisla u materijalnim i geopolitičkim okolnostima koje bi bile sasvim drugačije u odnosu na one u kojima se Srbija danas nalazi. Nacionalistička (ili patriotska) vlast ponašala bi se suprotno od navedenog jedino u slučaju da je njen legitimitet zasnovan na uspešnoj antikolonijalnoj revoluciji masa.

U realnosti, Vučićeva vlast samo je poslednja u nizu čankoliznih nacionalističkih vlada čiji se kontinuitet može vući od Miloša Obrenovića. Bio bih ekstremno zahvalan ako bi mi Mario Kalik objasnio koji epitet bi trebalo pripisati ma kojoj od vlada Kraljevine Jugoslavije, koje su sve bile snishodljive snagama Antante (ili Osovine) i isto tako „prodavale privredne resurse i nacionalna bogatstva u ruke stranog kapitala itd. itd.“, ukoliko se vlast koja povlači takve poteze ne može smatrati niti nacionalističkom, a kamoli patriotskom? Da li je, po toj logici, Pavelićeva NDH bila nenacionalistička, kad je Italiji ustupila čitavu Dalmaciju? Nacionalizam na ovim prostorima ima dugu i sramotnu istoriju poslušništva prema velikim silama koje su ga koristile u svim njegovim lokalnim varijantama kako bi održavale ravnotežu u svojoj igri širenja sfera uticaja.

Da bi bio iole upotrebljiv za uspešnu i radikalnu strategiju radničke levice u 21. veku, patriotizam o kom Kalik mašta morao bi da podrazumeva zajedničku borbu svih naroda Balkana protiv njihovih vladajućih klasa koje koriste nacionalizam (i ljubav prema otadžbini) kao sredstvo da te narode međusobno dele i okreću jedne protiv drugih. Istovremeno, on bi morao da podrazumeva i borbu protiv imperijalizma – u prvom redu američkog, ali isto tako i ruskog, turskog, a u skorijoj budućnosti verovatno i kineskog – koji takvo stanje podstiče i koristi.

Kalik bi na ovakve argumente verovatno odgovorio ponavljanjem tvrdnje da od prigrljivanja nacionalizma „ništa manje (auto)destruktivno nije profilisanje levice kao izrazito a(nti)nacionalne i elitističke, izolovane, nepoverljive ili netrpeljive prema širokim narodnim masama koje su trenutno, iz mnogih razloga razumljivo, pa i opravdano, zavedene nacionalizmom, po pravilu reaktivnim na nesumnjivo neprijateljsko delovanje raznih sila prema legitimnim nacionalnim interesima Srbije i srpskog naroda.“ Na ovo nacionalističko kukavičje jaje zaista se mora odgovoriti na najjasniji i najoštriji mogući način: ne postoje jedinstveni i neprotivrečni interesi srpskog naroda kao takvog.

To proizilazi iz činjenice da se u „srpski narod“ ubrajaju i jedan Miroslav Mišković, Aleksandar Vučić, Dragan Đilas ili Milan Beko, ali i većina od ostalih desetak miliona Srba7 nastanjenih u Srbiji, ostalim državama u regionu i širom sveta, koja nema moć niti kapital koju pomenuti pojedinci i njima slični bogataši, kriminalci i/ili političari poseduju, te da se u okviru njega može identifikovati sukobljeni interes između (istina, slabe) radničke klase i (istina, slabe) buržoazije koja je sasvim zadovoljna da igra ulogu kapoa zapadnog (i/ili istočnog) krupnog kapitala. Činjenica da Kalik ne negira postojanje klasne podele u narodu i da tvrdi da je ona primarna u odnosu na pitanja nacije i otadžbine ne znači da je logika njegovog teksta uopšte saglasna sa tom tvrdnjom; naprotiv, to je tek još jedna od papirnih kulisa koja treba da prikrije njegove prioritete i prikaže ih suprotnim u odnosu na onakve kakvi zapravo jesu.

Ukoliko pokažemo trunku dobre volje, i pretpostavimo da je argument iznet u žaru rasprave, te da je autor zapravo želeo da napiše „legitimnim nacionalnim interesima Srbije i većine naroda Srbije“, podrazumevajući pod većinom naroda Srbije one ljude koji žive od svog rada, ni to ne bi bilo bolje. Nacionalni interes države Srbije i interes radničke klase koja predstavlja većinu stanovništva Srbije nepomirljivo su suprotstavljeni.

Karl Marks je, pored Lenjina, verovatno najpoznatiji marksista u istoriji – doduše, ne samozvani. Nije li on rekao da je država izvršni odbor za obavljanje poslova vladajuće klase? Ukoliko su interesi vladajuće i radničke klase sukobljeni, kako da ne budu sukobljeni interesi (buržoaske) države i proletarijata koji živi na njenoj teritoriji? Pa sam prežitak te države u najvećoj meri zavisi od (viška) vrednosti koju dotična, nacionalno ograničena, sekcija svetskog proletarijata proizvodi.

Nacionalni interes države Srbije takođe podrazumeva promenu odnosa snaga nacionalnih kapitala, barem u regionu, ako ne i mnogo šire, u korist srbijanskog. Priroda kapitalističkih proizvodnih odnosa takva je da, čak i u onom slučaju kada bi se jačanje i rast srbijanskog kapitala (u smislu onog kapitala koji se nalazi pod kontrolom državljana i/ili države Srbije) pretočilo, u cilju kupovine socijalnog mira, na primer, u oblik preraspodele društvenog bogatstva koji bi doveo do poboljšanja uslova života radničke klase, to ne bi otklonilo sukobljenost interesa radničke klase i kapitala, kako u Srbiji, tako ni izvan nje.

Naposletku, kao mala i nemoćna poluperiferna država, buržoaska Srbija nema drugog izbora nego da izabere svog sponzora među velikim svetskim silama (trenutna vlast svoju egzistenciju zasniva na opreznom balansiranju između Istoka i Zapada, iako je vrlo jasno na koju stranu naginje) i uzda se u to da će se naći sa pobedničke strane u geopolitičkim sukobima i takmičenjima. Iz te dve činjenice neosporno se može zaključiti da patriotska strategija za levicu, budući da podrazumeva „prihvatanje otadžbine“ i njenog nacionalnog interesa, ne može biti ni antiimperijalistička, ni antikapitalistička.

Vratimo se na sekund na Kalikovo viđenje širokih narodnih masa. Marksizam je kao političko učenje u doba svoje najveće rasprostranjenosti i snage za sebe ponosno tvrdio da se zasniva na naučnom metodu. Ukoliko Kalik sebe zaista smatra marksistom (što se, istini za volju, ne može nedvosmisleno zaključiti na osnovu tekstova koje je na ovu temu napisao), kako on miri naučnost svog marksizma sa time da ma koju „zavedenost“ (i.e. nenaučnost, nekritičnost) može smatrati „opravdanom“? Štaviše, zanimljivo je kako izbor reči ponekad ume jasnije da ukaže na namere i ideje autora od konstrukcije rečenice (urota se nastavlja).

„Zavedenost“ podrazumeva gubitak sposobnosti rasuđivanja; u negativnom kontekstu (koji je prisutan i u Kalikovom citatu) mogli bismo je definisati i kao stanje vođenosti neistinitim uverenjima. Čini li se ikakva usluga širokim narodnim masama – koje, opet, prema marksističkoj teoriji, klasno osvešćena radnička klasa treba da povede u revoluciju – ukoliko se njihovim neistinitim uverenjima podilazi iz straha da će kritika onemogućiti bilo kakvu komunikaciju?

Srećom, mase su kroz istoriju pokazale da nisu sposobne za sujetu (za razliku od nacionalističkih intelektualaca koji od XIX veka tvrde da govore u njihovo ime), a radnička klasa put od lažne svesti i zadojenosti ovim ili onim aspektom vladajuće ideologije prelazi upravo kroz praksu, kroz borbu i kroz aktivnu analizu onih ideja koje je u bilo kom datom trenutku pokreću. Neka „levica“ radi šta joj je drago, ali komunisti i komunistkinje vođeni marksizmom moraju graditi organizacije koje će se profilisati ne kao „a(nti)nacionalne“, već kao internacionalističke. U suprotnom će revolucije u XXI veku zaista biti farsični odjek tragedije novecenta.

Ko s kim raspravlja?

Kad smo se već dotakli teme levice (i komunista), vrhunac Kalikovog nepoštenja očitava se u jednom krajnje providnom triku. Naime, mađioničarskim potezom, on u ovoj debati u redove levice uvlači čitav kontingent organizacija i pojedinaca koje s levicom, samoproklamovano ili drukčije, teško da imaju ikakve veze8. Tako su levica u Srbiji, za potrebe Kalikovog teksta, najednom postali „LDP, LSV, VP, […] PSG, SSP, GDF; […] Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Žene u crnom, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Centar za evroatlantske studije, Fondacija za otvoreno društvo, Beogradski fond za političku izuzetnost, razne LGBT i feminističke organizacije, NUNS, NDNV, Mladi Vojvodine, Savez antifašista Srbije, Peščanik, Talas, Vice, Editor itd. itd.“ Eksplicitna želja koju dve ili tri među navedenim organizacijama imaju da budu uključene u preširok i nikad definisan pojam „levice“ ne zaostaje ni u kom smislu za, na primer, istim pretenzijama (iz nepoznatih razloga nepomenute) Levice Srbije koja je početkom godine preminula utopivši se u močvari SZS-a, a po mnogim faktorima je svetlosnim godinama ispred levičarskog legitimiteta Dačićevog SPS-a ili Vulinovog PS-a (partija koje, zapravo, redovno same sebe nazivaju levičarskim, pa ih svejedno retko ko identifikuje kao deo levice u Srbiji, a kamoli da se u raspravama osvrće na njihovu praksu ili stavove njihovih vođstava). Srećom, već u sledećem pasusu saznajemo sa kime Kalik zapravo diskutuje – što se vidi i po tome ko se osetio p(r)ozvanim da se u raspravu uključi putem teksta ili komentara na društvenim mrežama, kao i po tome ko su organizacije i pojedinci koji na ovu temu pišu godinama unazad:

„Nažalost, kod nekih drugih organizacija koje u osnovi jesu levičarske (fondacija Roza Luksemburg, Marks21, Partija rada i još neke manje grupice), u programima i aktivnostima se pojavljuju kritika imperijalizma i kritika kapitalizma, ali je to u senci kritike srpskog nacionalizma i spomenutih „srodnih“ pojava, dok kritika antisrpskog nacionalizma [moj kurziv, P. I.], kao i kod prethodno navedenih, potpuno izostaje.“

Termini poput „antisrpskog nacionalizma“ dosta su dobar pokazatelj političkog i teorijskog nivoa na koji struje kompromisa sa buržoaskom ideologijom u levičarskom pokretu već gotovo dvesto godina srozavaju diskusije nalik ovoj.

Nacionalizam, po definiciji, nastaje kao ideološki izraz nacionalne države (čija, pak, materijalna realnost nastaje zajedno sa kapitalizmom). Uzevši u obzir to da ni najokoreliji ljotićevci ne bi tvrdili da postoji „antisrpska“ vladajuća klasa koja vlada „antisrpskom nacijom“, šta bi onda bio „antisrpski nacionalizam“? O čemu Kalik tačno priča?

Pretpostavićemo, na osnovu tragova koje nam je ostavio u svom tekstu, da on pod terminom „antisrpski nacionalizam“ podrazumeva sve nacionalizme na prostoru bivše Jugoslavije u čijim se ideološkim sklopovima srpski narod (i/ili država Srbija, Republika Srpska, itd.) javlja kao neprijatelj.

Nigde nije objašnjeno zbog čega baš samo na prostoru bivše Jugoslavije. Da li je albanski nacionalizam koji postoji u Albaniji manje antisrpski nastrojen nego onaj koji postoji na Kosovu? Da li je bugarski nacionalizam prosrpski? Kalikov argument ponovo udara u logički zid, jer će neprijatelj konkretnog nacionalizma, kao ideologije koja informiše delovanje vladajuće klase (i slojeva koje vladajuća klasa uspeva da mobiliše na neku vrstu političkog delovanja u „nacionalnom“ interesu), zavisiti od njegovih konkretnih ciljeva i prepreka na putu do tih ciljeva u istorijski i politički tačno određenom trenutku. Stoga je nacionalizam (odnosno nacionalizmi) čiji je definijens to da je „antisprski“ neoperativan pojam koji se teško može iskoristiti u izgradnji smislene političke strategije (osim ukoliko ta strategija nije apel na osećaj ugroženosti nacionalnog interesa/bića, ali onda se vraćamo na strategije vladajuće, a ne radničke klase).

Pokušajmo još jedared da ispravimo Kalikov pojmovni okvir. Umesto „antisrpskog nacionalizma“ uvedimo „nesrpske nacionalizme u okolnim državama“, jer svi oni, makar latentno, sadrže kapacitet da budu usmereni protiv srpskog naroda (setimo se srpsko-bugarskog neprijateljstva), a većina taj kapacitet u značajnoj meri sprovodi u praksu.

Tvrdnja da kritika „nesrpskih nacionalizama u okolnim državama“ „potpuno izostaje“ u analizama i agitaciji Marks21 i drugih komunističkih organizacija u Srbiji pokazatelj je da Kalik, poslužiću se njegovim rečima, „ili uopšte nije pročitao tekst[ove] koje [kritikuje], ili svesno iskrivljuje i podmeće“. Marksistička levica u Srbiji prepoznaje istorijsku i savremenu funkciju nacionalizma kao ideološkog oružja koje deli radničku klasu i čitav Balkan čini podložnijim uticaju toliko omraženog imperijalizma. U tom pogledu, srpski nacionalizam ne razlikuje se od hrvatskog, albanskog, bugarskog, makedonskog, grčkog, turskog… Par klikova, na primer, na tekstove o pitanju Kosova ili BiH na našem sajtu9, biće dovoljno da se razveju bilo kakve nedoumice po ovom pitanju.

S druge strane, ono što Kalik pogrešno tumači kao zasenjenost kritike imperijalizma i kapitalizma kritikom srpskog nacionalizma pitanje je strategije i potreba političke prakse. Neposredna strategija delovanja komunističkih organizacija usmerena je ka organizovanju radničke klase na onim mestima gde one operišu ili imaju kapacitete da operišu u najskorijoj budućnosti. Marks21 trenutno postoji samo u par većih gradova Srbije. Naš neposredni cilj je izgradnja nacionalne organizacije, a potom i njeno širenje izvan granica Srbije. Paralelno s radom na ostvarenju tog srednjeročnog plana, naše polje delovanja je u kratkom roku ograničeno realnošću srpske političke scene.

U datim okvirima, najveću direktnu štetu radničkoj klasi Srbije, kao i najširim narodnim slojevima koji u njoj žive, čini vladajuća klasa Srbije. Ista ona vladajuća klasa čija je ideologija nacionalizam. Levica u Srbiji mora mobilisati radničku klasu u ovoj zemlji protiv njene vladajuće klase. Logika po kojoj nacionalne države funkcionišu diktira takvu strategiju. Kako bi generalni štrajk zaposlenih u, na primer, TENT-u, mogao da za glavnu metu ima vladajuću klasu u Hrvatskoj, ili svetsku imperijalističku elitu u Vašingtonu?

U vezi sa svime gorenavedenim, komunisti i komunistkinje imaju dužnost da radničkoj klasi – čiju borbu nastoje da podrže, pomognu, organizuju, prošire – neprestano nude put napred ka revoluciji, što podrazumeva i nemilosrdnu kritiku svih oblika lažne svesti koji se u klasi mogu javiti, pa tako i nacionalističkih. Kao što je Karl Libkneht rekao, „glavni neprijatelj je uvek kod kuće“.

Ilustrovaću to praktičnim primerom: taman kad sam, stigavši do pred kraj Kalikovog teksta, pomislio da više nema prostora za besmislice, dočekao me je šlag na torti: „Zanimljivo da a(nti)nacionalni levičari i ’marksisti’ […] pravo [na samoopredeljenje] gorljivo brane i traže za Albance u odnosu na Srbiju, ali ne i za Srbe u odnosu na globalnu Imperiju.“ Pitanje prava naroda na samoopredeljenje odnosi se na konkretne faktore – kao i većina pojmova koje Kalik vitoperi do neprepoznatljivosti kako bi svoj nacionalizam (pardon, patriotizam) mogao da okreči dovoljnim brojem marksističkih označitelja ispražnjenih bilo kakve sadržine. Najjednostavnije rečeno, marksistička levica bori se protiv daljeg uvlačenja Srbije u institucije zapadnog imperijalizma – EU i NATO – ali preduslov uspeha takve borbe jeste i zajednička borba svih naroda Balkana protiv tih saveza i struktura.

U praksi, glavnu prepreku ostvarenju prava naroda Kosova na samoopredeljenje od 2000. godine naovamo predstavlja NATO, a ne država Srbija. Međutim, to ne znači da socijalistička i revolucionarna levica treba da se bori za povratak na stanje iz devedesetih, već ona, da bi otvorila put ka slabljenju moći koju nacionalistički političari na Kosovu imaju nad tamošnjim življem, mora nastojati da osujeti pokušaje države Srbije da povrati kontrolu nad Kosovom ili delom njegove teritorije. Samo takvi napori omogućiće joj da uputi poziv najširim slojevima naroda Kosova i kosovskoj levici (koja i sama mora prevazići nacionalističke okvire u kojima operiše) protiv vojnog prisustva NATO-a, kao najveće pretnje po mir na Balkanu.

Rečeno jezikom koji bi Kalik mogao da razume, ne može biti slobode Srba od „globalne Imperije“ bez slobode svih naroda Balkana, a ne može biti slobode svih naroda Balkana bez napuštanja lokalimperijalističke politike koja je bila faktor etničkih podela i sukoba u 19, 20. i 21. veku.

Ovakvoj strateškoj viziji često se prebacuje da je nerealna i da ju je nemoguće sprovesti uz trenutan odnos snaga na terenu. Međutim, ukoliko bi celokupni opseg politike uvek bio diktiran trenutnim odnosom snaga, ne bi mogla postojati ikakva mogućnost pobede nad kapitalizmom. Takođe, ukoliko je trenutnopostojeći odnos snaga jedino što može diktirati politički odnos prema nekom pitanju, insistiranje srpskih nacionalista na strategiji koja podrazumeva Kosovo kao deo Srbije ne bi bila ništa manje fantastična.

Kriza, koju izazivaju unutrašnje protivrečnosti sistema, otvara i nastaviće da otvara prilike za radikalnu promenu političkog pejzaža. Da li će levica (ona koja se bori za boljitak radničke klase) – na prvom mestu komunističke organizacije – uspeti da iskoristi te prilike, zavisiće od toga hoće li odbaciti nacionalizam ili će se, grčevito ga stiskajući, udaviti pod bujicom istorije.

Iskrivljena ogledala, iskrivljene naočare

Naravno, kao i svaka ozbiljna politička teorijska rasprava, i ova ima implikacije po realnu političku praksu, na čije dosadašnje efekte se nužno mora osvrnuti. Doduše, Kalik s istom lakoćom krivotvori najskorije događaje koliko i istorijski kontekst ili odvajkada usvojene termine radničkog pokreta. Pokušavajući da čitaoca ili čitateljku ubedi „da nacionalna tematika (Kosovo, anti-EU, anti-NATO itd.) ima snažan mobilišući kapacitet koji se ne može i ne sme ignorisati“, Kalik tvrdi „da su protesti [’1 od 5 miliona’] najviši intenzitet dostigli u trenucima kada su nacionalisti poput Boška Obradovića i Dveri vodili glavnu reč (’upad’ u RTS, opkoljavanje zgrade Predsedništva Srbije, veliki miting 13. aprila).“ Ovo prosto i jednostavno nije istina.

Na „velikom mitingu“ 13. aprila pričalo se naširoko o Kosovu, to stoji. Međutim, od početka govora do početka protestne šetnje (koja, valjda, treba da predstavlja minimalni kolektivni čin mobilisanog sveta), broj okupljenih na mitingu opao je sa oko 25 na oko 18 hiljada10. Uzevši u obzir da u tom periodu nismo mogli čuti izveštaje o 7000 ljudi koji su pod oružjem pokušali da pređu granicu s Kosovom, da se zaključiti da to pitanje – bože dragi! – zapravo ima empirijski dokazan demobilišući kapacitet (koji se ne može i ne sme ignorisati). Takođe, organizatori protesta iz senke, uključujući tu i „nacionaliste poput Boška Obradovića i Dveri“, grčevito se držeći strategije antivučićizma, nijednim gestom nisu pokušali da usmere proteste ka anti-EU ili anti-NATO parolama i zahtevima, uzdajući se, kao i ostatak kapitulirane buržoaske opozicije, u to da će im upravo te snage pružiti neophodan vetar u leđa i podržati ih u nastojanju da zbace Vučića (kad nezahvalne narodne mase već neće).

Nazvati „upad“ u RTS ili opkoljavanje zgrade Predsedništva Srbije tačkom najvišeg intenziteta protesta takođe ne odgovara činjenicama sa terena. Broj ljudi koji je u tim akcijama učestvovao bio je daleko manji od prosečnog broja ljudi koji su izlazili na proteste, a ni jedna ni druga nisu doprinele ispunjavanju zahteva protesta, niti su svojom „radikalnošću“ dovele do daljeg omasovljavanja pokreta. Naposletku, uspešnost bilo koje političke intervencije ogleda se u tome može li ona da promeni postojeći odnos snaga u korist aktera koji ju je preduzeo. Sudeći po daljoj putanji subotnjih protesta (od kojih su u međuvremenu i njihovi nesuđeni predvodnici digli ruke), nacionalističke igrarije su, ako išta, potvrdile slutnje većine demonstranata i demonstrantkinja da opozicija ima malo toga da im ponudi osim oguljenih đonova, besmislenih tirada i napamet naučenih lamenata o pitanjima koja su sve dalja od srca i umova većine žitelja i žiteljki i samog šireg centra Beograda, a kamoli čitave Srbije.

Uporedimo li ideološki profil protesta „1 od 5 miliona“ (ex „stop krvavim košuljama“) sa, na primer, blokadama koje su izbile oko cene goriva, primetićemo da se u poslednje vreme nacionalističke teme u socijalne proteste ubacuju odozgo, posredstvom mejnstrim političkih aktera, i da ne nailaze ni na približno onoliko topao prijem kao pre desetak godina. Kalik i Ćirjaković nam, suštinski, sugerišu da spas ne leži u nuđenju alternative takvom pristupu, od kog je sve većem broju ljudi u Srbiji muka, već u tome da mu se vratimo i da se u njega ušuškamo.

Zašto da se radi?

Ipak, i pored svih zlih glasova koji pokušavaju da osujete sklapanje braka između patriotizma i levice, Kalik vidi svetlo na kraju tunela. „Na sreću, prisutne se [sic] i čini se da jačaju patriotske leve organizacije i grupe koje daju nadu u oporavak i uticaj jedne istinski antiimperijalističke i antikapitalističke levice. Za razliku od prethodne dve grupacije, čije su klasno poreklo i ciljna grupa prevashodno srednji, urbani i visoko obrazovani slojevi, i koje se manje-više iscrpljuju u zaštiti manjinskih društvenih grupa i identiteta, patriotska levica se više regrutuje iz radničkih i siromašnijih slojeva, i obraća se većinskom radnom stanovništvu i narodu, čiji su interesi briga i cilj izvorne, autentične levičarske politike.“ Iako se potrudio da detaljno imenuje predstavnike kako struje koju kritikuje, tako i one koju se pretvara da kritikuje, Kalik, pretpostavljamo, smatra ove patriotske leve organizacije toliko opštepoznatim i popularnim da ih ne treba navoditi, čak ni u cilju da čitaoce svog teksta motiviše da ih potraže i možda se politički angažuju. Pretpostavljam da ja nisam uspeo da prokljuvim o kojim se to organizacijama radi zbog svog klasnog porekla.

No, vreme je da se izvede zaključak. Čitanjem i nekih drugih Kalikovih tekstova, na primer ovog, na koje se poziva u svom odgovoru Matkoviću, stiče je jasna slika o tome da se radi o čoveku u čijem mišljenju, ukoliko bilo kakav istorijski subjekat figurira, onda je to nacija. Mogao bi se posvetiti još čitav jedan tekst odgovaranju na teze iz njegovog pokušaja da sa pozicija simpatije prema srpskom nacionalizmu ukaže na navodno licemerje svih onih koji svaku konkretnu kritiku tog nacionalizma ne ograđuju palisadom apstraktnih kritika svih nacionalizama koji su ikad naškodili Srbima, ali sam stava da Mariju Kaliku ne treba pridavati više značaja nego što on uspe da izbori za sebe u krugovima ljudi istinski zainteresovanih za levu politiku. Za sada, mislim da je ovaj odgovor i više nego dovoljan.

Međutim, pored poštenja i koherentnosti argumenata (ili makar pojmova), glavna stvar koja Kaliku nedostaje i koja ga od početka do kraja odvlači u stranputicu predstavljaju dva za marksizam ključna, nezaobilazna i povezana pojma – politička praksa i dijalektička misao. Budući da u raspravama o teoriji (i strategiji) levice nastupa kao „akademski proleter“, a ne kao revolucionar ili klasni borac direktno uključen u rad postojećih inicijativa, pa samim time i u centralne rasprave o potrebama, strategijama, usponima, padovima, sukobima i savezima unutar malobrojnog, ali realno postojećeg levog pokreta u Srbiji, Kaliku su referentne tačke sopstveni utisci i mišljenja o trenutnom stanju. Njegov metod je da zamišlja potpuno drugačiju levicu od one koja mu nije po volji, ali je trenutno jedina koja materijalno postoji. Ta idealna levica bi kvalitetom sopstvenog dolaska na scenu (poput Atine, direktno iz glava raznih bogova znanja) doprinela promeni odnosa snaga i pomirenju nacionalizma kao zamišljene pokretačke snage širokih masa sa plemenitim idejama levice.

Drugim rečima, ovakvi alhemičarski snovi ljudi koji su u praksi pokazali samo i isključivo neprijateljstvo prema organizovanim snagama levice u svim njenim oblicima u Srbiji (i šire) moraju biti prokazani kao ono što jesu – pokušaj da se postojeći pokret podeli, izvitoperi i slomi; da se u njemu, kako primećuje Matković (a za njim i Vuković) izvrši „preventivna kontrarevolucija“ koja bi levicu vratila u okvire predvidivosti, nemoći i večite marginalizacije upravo kroz odricanje mogućnosti njenog razvoja izvan dominantne matrice buržoaske politike u Srbiji – nacionalizma.

Što se tiče onih koji pokušavaju da saslušaju „obe strane“ debate i pronađu nekakvu zlatnu sredinu, mora se reći da su fantazije o sintezi nacionalizma i socijalizma kao garantovanom putu ka popularnosti i uspehu levice izraz želje za „preskakanjem koraka“ i za iznalaženjem „prečica“ i jasan pokazatelj toga ti pojedinci i organizacije nemaju sopstvenu, nezavisnu i jasnu procenu političke situacije i odnosa snaga; niti strategiju kako da na osnovu postojećih borbi u kojima učestvuju doprinose daljoj izgradnji pokreta i jačanju njegovog samopouzdanja. Oni previđaju realnost i dubinu izazova sa kojima se socijalisti i socijalistkinje – ne samo u Srbiji, već širom Balkana, kontinenta, planete – suočavaju u izgradnji svojih organizacija, frontova, borbi. Ta želja za preskakanjem koraka, povezana sa pomenutom teorijskom aljkavošću, dugo je nazivana oportunizmom. Oportunizam je doveo do velike tragedije i kapitulacije socijalističkih partija Druge internacionale šovinističkom naletu imperijalističkog Prvog svetskog rata, a sada dovodi do mikrofarse u kojoj se u okviru levog pokreta, ili makar na njegovim obodima, raspravlja o mislima Ćirjakovića, Kalika, Draškovića i njima sličnih vukova u jarećoj koži koji žele da ubede socijalističku levicu da je snaga koja će je preporoditi ista ona koja je doprinela njenom padu svaki put kad bi joj se za to ukazala prilika.

Njihovim oštrim kritikama ili dobrodušnim savetima ipak se jasno mora reći „ne“. Od toga koliko to „ne“ bude nedvosmisleno, glasno i rasprostranjeno, zavisiće i neposredna budućnost levice u Srbiji.

PODELITE

  1. Moram da primetim da je terminološki okvir u kom se ova debata vodi relativno udaljen od terminološkog okvira najplodnijih teorijskih rasprava koje su obeležile istoriju socijalističke politike, te nudim ovaj termin na razmatranje kao dopunu nedovoljno jasnog označitelja „levica“.
  2. Pored toga što ona na levici u Srbiji u nekom obliku figurira bar od 2004. godine, izgleda da trenutno prelazi iz hronične u akutnu fazu, te je, dok sam radio na pisanju ovog odgovora, proizvedeno još nekoliko tekstova koji se pod nju mogu podvesti. Videti ovde, ovde i ovde.
  3. Izuzev jednog viđenja o genezi „četnolevice“ kao fenomena, koje mi je naročito drago i zanimljivo. Naime, kao što Matković ispravno primećuje, Ćirjakovićevi tekstovi retko kada, ako ikad, sadrže izvore koji potkrepljuju njegove impresionističke pejzaže „levice“ ili portrete pojedinaca i pojedinki koje u nju ubraja. Ostajući odan toj formi, i ne želeći da pravim preveliku digresiju u ovoj fusnoti, nudim čitateljima i čitateljkama na razmatranje sledeću mozgalicu: Druga Srbija, ukoliko pod to ime podvedemo glavnu struju antimiloševićevskog liberalizma u Srbiji tokom devedesetih, svoje nade polagala je u obrazovane društvene slojeve – studente, stručnjake i preduzetnike, koje je Miloševićev režim u značajnoj meri sprečavao da plasiraju svoje stručnost, znanje i kompetitivnu cenu rada na svetsko tržište. Paralelno s time, industrijska radnička klasa i radnici i radnice velikih javnih preduzeća uopšte, odnosno ono što je od tih slojeva ostalo nakon ratova i sankcija, tumačeni su kao socijalna baza istog tog režima jer su se uzdali u prežitak onih elemenata države socijalnog staranja koje ratovi, sankcije i nova buržoazija u povoju nisu uspeli da razruše. Budući da je liberalna kritika, još uvek opijena Fukujaminim krajem istorije, bila naročito slepa za bilo kakvu analizu materijalnog položaja ovih slojeva (koji i jedan i drugi čine značajne, mada po brojnosti veoma nejednake delove „naroda“) i njihovih interesa, morala je da posegne za idealističkom fantazijom i iz nje izvuče moralnu kritiku. Upravo je u toj kuhinji nastala fatamorgana radnika kao „zatucanog Balkanca“: bastion omraženog i totalitarnog komunizma, kog se ceo (zapadni i poluzapadni) svet osim Srbije ratosiljao početkom devedesetih, nalazio se u njegovoj glavi. On (nikad ona) bio je neprefinjen, zagledan u prošlost, nacionalista, antievropljanin; u kasnijim instancama postaće i seksista, rasista, homofob itd. Kao što je u više navrata pokazano, ovaj arhetip „čoveka iz naroda“ puka je ideološka podmetačina liberala. Ipak, nova levica u Srbiji (kao i širom regiona), iako nastala tokom ranih dvehiljaditih kao reakcija na nedobačenost liberalne kritike i obećanja, nije ispuzala od ispod šinjela SPS-a. S tim u vidu, postoji li mogućnost da oni koji danas insistiraju na potrebi da levica prigrli nacionalizam kao jedini modus komunikacije sa „narodom“ zapravo prihvataju liberalnu fantazmagoriju toga šta narod „jeste“, pritom joj samo menjajući vrednosni predznak iz negativnog u neutralan, ili, najčešće, pozitivan? Tako se nacionalizam, zatucanost, povodljivost, naivnost i neobrazovanost „plemenitog balkanskog divljaka“ ne dovode u pitanje, ali se upravo u njima i vidi izvor njegove plemenitosti. Ko drukčije kaže, ko se drzne da radničkoj klasi i radnom narodu pripiše sposobnost prevazilaženja reakcionarnih stavova kroz iskustva koja su im već dostupna, ili čak pokušava da ukaže na kompleksnost i protivrečnost njihove svesti, taj, volšebno, postaje agent zapadnih službi i najbolji drug Sonje Biserko i Čedomira Jovanovića.
  4. Istini za volju, kako ću pokazati na nekoliko mesta u ovom tekstu, Kalik sam često zaboravlja da razlikuje nacionalizam od patriotizma, te ne ostaje dosledan svom navodnom odbacivanju nacionalizma, naročito onda kada smatra da je pozvan da ga brani od svojih protivnika u ovoj debati.
  5. „Mirotvorne“ intervencije velikih sila na ovim prostorima tokom devedesetih zapravo su dovele do zaoštravanja međuetničkih sukoba, kako na Kosovu 1999, tako i u Bosni i Hercegovini 1995. godine. Videti tekst Žan-Arnoa Derana i Lorena Geslana u srpskom izdanju časopisa Le Monde diplomatique, avgust 2019, kao i pamflet Teze o ratu na Balkanu Majka Hejnza.
  6. To je bilo jasno i Dimitriju Tucoviću, čija je Socijaldemokratska stranka bila, pored ruske, jedina partija Druge internacionale koja je u celosti glasala protiv ratnih kredita vlade svoje države. Toliko o tome šta su revolucionari u Srbiji mislili o antiimperijalisitčkom karakteru Prvog svetskog rata i učešću Kraljevine Srbije u njemu.
  7. Osim ukoliko Kalik nije mislio na narod Srbije. Međutim, ukoliko jeste, onda je, kao što sam već skrenuo pažnju, prestao da dosledno sprovodi sopstvenu distinkciju između nacionalizma i patriotizma.
  8. Izrazito mi je drago što su istu tendenciju kod apologeta nacionalizma na levici primetili i drugovi Matković i Vuković u raspravi sa Darkom Draškovićem (videti fusnotu 2).
  9. https://marks21.info/?s=kosovo
  10. https://marks21.info/cekanje-sestog-oktobra-u-zasedi-desnice/