Brojni su primeri političara i političkih grupa koje najpre počnu delovanje na temelju levih ideala, a onda se pod izgovorom datih okolnosti i real-politike, presele u polje desnog i nacionalnog. Nesumnjivo, prva ličnost koja nam padne na pamet kad razmišljamo u ovom pravcu u domaćem kontekstu je tragično nastradali Zoran Đinđić. On je svoju aktivističku „karijeru” otpočeo kao anarhista i kritičar birokratizovanog socijalizma, s leva. Zbog toga je hapšen, pa i osuđivan u Sloveniji, pa posle pomilovan zajedno sa kolegama studentima sa kojima se udruživao. Nakon povratka sa doktorskih studija u Konstancu, Đinđić će svoje političko, ali i akademsko delovanje posvetiti ideji uspostavljanja moderne države koju će u skladu sa konzervativnom i liberalnom vizijom modernosti, poistovetiti sa modernom nacijom i nacionalnom državom. Njegove težnje ka modernizaciji Srbije po uzoru na Zapadni svet išle su stoga, devedesetih i dvehiljaditih godina – sve do atentata, u pravcu razrešenja nacionalnog pitanja Srba i uspostavi moderne srpske države.

Krajem devedesetih ove su težnje pokatkad „proklizavale” i ka drugim teritorijama, pre svega ka Bosni i Crnoj Gori – pa je tako govorio o ideji „Saveza srpskih zemalja” u cilju rešavanja nacionalnog pitanja Srba. U periodu između Đinđića anarhiste i Đinđića desnog liberala, iz njegovog političkog delovanja gotovo da su iščezle socijalne komponente koje bi makar i podsetile na onog „levog Đinđića” iz doba mladosti. Ovo je postalo očigledno ne samo narativno već i praktično nakon političkih promena 2000. godine kada je i postao premijer, a kada će otpočeti i deblokada tranzicijskog procesa koji je krenuo i zaglavio se u Miloševićevo vreme. Đinđić je zbog toga viđen kao reformator i vizionar, čovek sa ambicijom da od Srbije napravi modernu državu a Srbima vrati modernu nacionalnu svest koja je trebalo da zameni „varvarski” nacionalizam šovinističkog tipa sa jedne i „naivno jugoslovenstvo”, sa druge strane.

Iako je prošao drugu trajektoriju i delovao u značajno različitom kontekstu od Đinđića, čini se kao da je budući kosovski premijer Aljbin Kurti nekako završio na sličnom tragu na kom se našao premijer Đinđić početkom 2000-ih. Za razliku od njega, međutim, kod lidera „Samoopredeljenja”  višedecenijska borba od samog početka u sebi je sadržala isprepletene ideale nacionalnog i socijalnog – s tim što su ispočetka naglašeniji bili socijalni, odnosno univerzalni anti-kolonijalni sentimenti. Ovo svakako ne čudi jer je „Vetevendosje“ svoj uzlet doživeo pod američkom, onosnosno „međunarodnom“ vlašću nakon 1999. godine. Samoopredeljenje tako, za razliku od ostalih – što vojnih (poput OVK) što civilnih (političkih) pokreta na Kosovu, nastaje kao reakcija na miskoncepcije i kolonizatorska svojstava međunarodnog protektorata, a ne srpske vlasti koja vrši represiju nad Albancima. Ono, drugim rečima, od samog početka i akcija poput prevrtanja i paljenja vozila UNMIK-a, nastaje kao gerilski pokret protiv međunarodnog „okupatora“ koji od Kosova pravi koloniju, u pravom smislu te reči. U datom kontekstu kakav je kosovski, međutim, sve vreme paralelno uz ideje anti-imperijalizma i zaista, anti-kapitalizma, stoje i one koje se nastavljaju na diskurs Adema Demaćija, koji je zbog albanskog/velikoalbanskog nacionalizma u jugoslovenskim zatvorima ležao ukupno 28 godina. Stoga rame uz rame sa levim elementima, unutar „Samoopredeljenja“ kao i kod samog Aljbina Kurtija, od samog početka možemo detektovati i poprilično jak anti-srpski sentiment.

Za razliku od svog mentora, Demaćija, Kurti se ipak nije previše trudio da u javnosti jasno razdvoji prezir prema srpskim vlastima od etničke netrpeljivosti prema Srbima. Kada kažem da se nije trudio da to radi previše u javnosti, onda to svakako ne znači da on tu razliku nije pravio, odnosno da je ne pravi i danas – naprotiv, verujem da je baš to slučaj. Međutim od samog početka i sada već legendarnog desetominutnog razgovora koji su srpski novinari sa njim obavili dok je još uvek boravio u Miloševićevom zatvoru, on nikada nije pozvao na ujedinjenu borbu srpskog i albanskog naroda (i na Kosovu i u Srbiji) protiv neoimperijalizma ili, čak, Miloševića – a što da ne i srpskog i albanskog nacionalizma, podjednako. Naprotiv, uvek je isticao podređenost albanskog naroda i neophodnost kosovske nezavisnosti a preko nje i rešavanja albanskog nacionalnog pitanja, uz želju da se i srpski narod (sam za sebe), oslobodi stega nametnutih Miloševićevom režimom.

Kako bi se pozabavili svim  elementima socijalne prirode koje pokriva „levo krilo“ političkog delovanja „Samoopredeljenja“, drugim rečima, Albanci prema takvom viđenju moraju biti nezavisni najpre na Kosovu, a onda (eventualno) i ujedinjeni sa Albancima u Albaniji. Ovde Kurti pravi istu grešku koju je pravio Đinđić. Odustajući od internacionalizma, naime, pa čak i ideje o eks-Jugoslovenskoj uvezanosti kao preduslovu da re-emancipaciju (nakon opšte regresije u postsocijalizmu), on praktično onemogućava ispunjenje sopstvenih ciljeva iz domena socijalne i ekonomske pravde za koju se zalaže levo krilo njegovog političkog bića – kao i političkog bića pokreta na čijem je čelu. Tu vrstu balkanske internacionale, ili „Balkanije“ kako se sredinom devedesetih nazivala ideja o federaciji između Srbije, Kosova i Crne Gore (koju je podržao i gorespomenuti Adem Demaći), on zamenjuje demohrišćanskom zapadnom idejom o naciji-državi kao preduslovu progresa i modernizacije.

Upravo u ovome vidim najveći problem sa Kurtijem i „Samoopredeljenjem“. U izvesnom smislu, ovde vidim i propuštenu šansu da se jedan zaista autentičan pokret, svojevrsni sui generis političkog angažmana na ovim prostorima, pretvori u avangardu koja može povući ostatak regije u progresivnom pravcu. Zanimljivo je to da, primera radi, Kurti često govori o Kosovu koje je postalo „zarobljena država iznutra nakon što se oslobodila spolja“, za šta direktno krivi međunarodnu zajednicu i „neoliberalnu orijentaciju institucija i društva“ – a onda rešenje pronalazi na terenu nacionalnog koje se na ovim prostorima i u ovom istorijskom trenutku – pojavljuje isključivo kao plemensko.  Ako je istina da se, kao što je to budući kosovski premijer naznačio  u svom govoru u „Ted Talk-u“ 2011. godine u Beču, u međunardnim protektoratima „postavljene lokalne elite štite od naroda, pre nego narod od tih elita“, onda je potpuno iluzorno očekivati da će se situacija promeniti kada se Kosovo još dodatno nacionalno osvesti ili kada se ujedini sa Albanijom, na primer.

Razlog zašto smatram to iluzijom nije u tome što se radi o Albancima a ne o nekom drugom narodu – već u tome što niti jedan narod na ovim prostorima ne može sam sebe zaštititi od elita, domaćih i međunarodnih – bio on ujedinjen u jednoj ili „rasut“ u više država. Ista iluzija ide na račun i velikosrpskih i velikohrvatskih pretenzija (prema Bosni) – one ne samo da su šovinističke i neoimperijalističke (da ne upotrebim neku težu i izrabljivaniju kvalifikaciju), već su i u potpunosti nefunkcionalne sa stanovišta interesa naroda kojima se servira priča o tome da nacija i emancipacija idu skupa. Naprotiv, na ovom prostoru te dve ideje razišle su se još 1945. godine, kada je emancipacija skrajnula naciju, a onda ponovo 1991, kada se (plamenska) nacija vratila i pobedila emancipaciju.

Kurti, takođe, često u poslednje vreme govori o tome da „više neprijatelja ima među Albancima nego među Srbima“, aludirajući pritom na kliku ratnih profitera koji vladaju Kosovom, bogate se i pljačkaju na krilima „ratnih zasluga“. Sukob koji više od decenije traje na relaciji „Samoopredeljenje“ – ratni komandanti, i to valja apostrofirati kao pozitivnu stvar, ogleda se u protivljenju pokreta korporatizaciji i kriminalizaciji Kosova u zamenu za nezavisnost od Srbije. Zato Kurti često govori da je na Kosovu bilo brojnih zločina za vreme rata – ali da je više zločina bilo u miru. U tom smislu, pobeda „Samoopredeljenja“ na izborima i Kurti kao premijer trebalo bi biti dobra vest ne samo za Kosovo, već i za Srbiju i ostatak regiona. Ono što nas ipak koči da poskočimo i dignemo ruke u vis je upravo klip u točkovima koji Kurti samom sebi udara igrajući na nacionalnu kartu koja ga onemogućava da reši većinu socijalnih problema koji muče kosovsko društvo. Tamo je, na primer, svaki četvrti stanovnik zaposlen, a tek svaka osma žena. Četrdeset posto mladih koji rade, rade bez ikakvog ugovora o radu. Trgovinski deficit je oko trećine BDP-a a godišnji priliv novca iz dijaspore je oko milijardu evra, što čini polovinu godišnjeg budžeta Kosova (vrlo često, ovim se zapravo objašnjava fenomen „konstantno punih kafića uprkos visokoj nezaposlenosti”).

Kada govorimo o Kosovu, onda de facto govorimo o međunarodnom protektoratu za koji je budući premijer Kosova, rekao da „na zemlju sleće pravo sa marsa”, misleći pritom da takvi poreci nisu u doticaju sa realnošću. Da bi se rešavali ovakvi problemi, da bi se povela borba za pravednije i socijalno i ekonomski jednakije društvo, da bi se više brinulo za mlade i žene, potrebno je nešto znatno ozbiljnije od mahanja albanskim zastavama. Reći će neko sad da je Jugoslavija propala, između ostalog, i zato što nije uspela da reši nacionalno pitanje i da je sad nužno to napraviti. Poenta je ipak u tome da se procesi nacionalnog „osvešćivanja” na periferiji nužno pojavljuju kao tribalizacija i (u jugoslovenskom slučaju) de-emancipacija i „velika regresija”, baš kao što su se isti procesi u zemljama kapitalističkog centra pokazali učinkovitim u pogledu unutrašnje modernizacije i konsolidacije ekonomskog i političkog imperijalizma i neoimerijalizma na globalnom nivou.  Otuda je „rešavanje nacionalnog pitanja” u etničkom ključu, kako to rade, između ostalih i Albanci, upravo onaj put koji vodi daljoj kolonizaciji ovog prostora, a ne (ponovnoj) emancipaciji i progresu.

Šta je onda ono čemu se možemo, ili bismo se eventualno mogli nadati ako „Samoopredeljenje” izađe iz nacionalističkog diskursa i vrati se korenima u momentu kada postaje vlast? Pozitivni signali tiču se toga da se uprkos očajnim ekonomskim pokazateljima, politički život na Kosovu pokazao kao znatno dinamičniji i sadržajniji nego u većini zemalja naše regije, a pogotovo Srbije. Možemo reći otuda, da je politički život na Kosovu znatno „političkiji” nego što smo u post-socijalizmu navikli, jer su dinamičnost i (politički) sadržaj valjda glavne odlike modernog političkog života. Zaista je deo kosovskog društva, pokazao na prošlim izborima da je, baš kako je Kurti rekao, svestan politički akter zbog kog za Kosovo ima nade. Kada se na izborima, uprkos takvom post-konfliktnom kontekstu, poverenje oduzme svim ratnim komandantima (od Haradinaja, do Tačija, Ljimaja i Veseljia), i pokloni dvema partijama koje su do tad bile u opoziciji – i sve to uprkos opštenacionalnom konsenzusu oko Haradinajevih taksi kao kontra-meri za blokadu članstva Kosova u međunarodnim organizacijama (poput Interpola), onda možemo govoriti o jednom značajnom delu politički svesnog društva.

Ono što u ovom trenutku ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo, tiče se prirode te političke svesti. „Samoopredeljenje”, razume se, nikada ne bi moglo da osvoji četvrtinu ukupnih glasova da već godinama unazad ne napadaju vlast i s leva i s desna. To što se aktivistima pokreta pri učlanjnju, prema svedočanstvu predsednika, govori da se u politiku ulazi da bi se ostala ili postala pristojna srednja klasa, a ne da bi se obogatilo – svakako igra važnu ulogu za svest o idealima poput solidarnosti ili jednakosti. To što, sa druge strane, Kurti unutar Kosova deluje kao „građanin Kosova” a u odnosu prema Beogradu „kao Albanac”, kako sam tvrdi – nameće jednu drugu vrstu svesti koja, kako sam gore naveo, apsolutno ne odgovara motivima koje pred sebe postavlja jedan levi progresivni pokret (a pogotovo ne ako je na vlasti).

U narednim mesecima, ključnim će se pokazati spoznaja o tome da li je „Vetevendosje” simbol svesti o kriminogenosti OVK političke i ekonomske elite koja na talasu tranzicije „jaše” na Kosovu već 20 godina, ili simbol neke „moderne nacionalne svesti” iz koje onda „po logici stvari” treba da se izrode progresivne revolucionarne promene. Ako je ovo potonje, onda će Kurti postati samo još jedan Đinđić sa malo većom socijalnom osetljivošću, koji je naseo na priču uvezanosti rešavanja nacionalnog i socijalno-ekonomskog pitanja. Ako je ovo prvonavedeno, onda dajte da kidnapujemo čoveka, dovedemo u Beograd i postavimo na mesto premijera neke buduće federacije.

IZVOR: Le Monde diplomatique/Nedeljnik

PHOTO: Flickr/Arthur Barys

PODELITE