Dovoljno je bilo da umre jedan Džej kako bi se opet pokrenuo talas građanskog prezira prema kiču i šundu. Kome smeta jak Džej?

Ovih dana svedočimo talasu nezadovoljnih komentara, tekstova, apela, skandalizovanja i ko zna sve čega. Nekoliko autora je selo da objasni nama neukima šta je problem sa Džejem kojeg tako olako obožavamo.

Prvi pažljivo ušuškani prezir je ponudio Saša Ilić, koji kroz pseudo-dnevniče zapise u svom literarnom proglasu koristi smrt Džeja da se priseti svih užasa devedesetih i Miloševića. Kažem pažljivo ušuškani zato što Ilić nigde eksplicitno ne tvrdi ništa ali sve nekako korelira, odnosno piše tekst kao pošteni sluga javnosti koji dostavlja fakte pa neka javnost odluči šta će sa njima.

Ilić svoju zapis počinje poređenjem pesme “Nedelja“ sa pesmom “Lili Marlen“ opet ne poentirajući šta se time hoće reći (iako je sasvim očigledno), a završava korelacijom između opšte prisutnosti pesme “Nedelja“ u vreme kada je besneo rat, opet ostavljajući čitaocu da se zapita da li Ilić tvrdi da je Milošević, režim ili ko god koristio tu pesmu u ratno-propagandne svrhe.

Ovaj stidljivi ili bolje reći tendenciozni stil oslikava i sam tekst odnosno upućuje na nameru autora. Zašto je bilo bitno reći sve to u tekstu i to sada kada je umro Džej? Kakve veze ima to šta je bilo ko radio sa pesmama pokojnog pevača u trenucima javne podeljenosti između onih koji Džeju brane da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana i onih koji u tome ne vide ništa loše, već suprotno?

Opet, neka verovatno čitaoci prosude, građanin je tu da dostavi potrebno, a ako i dođe kritika (kao na primer ova) Ilić-autor uvek može da kaže da je došlo do nesporazuma, zamene teza ili koji god se već prigodni manevar nađe pri ruci. Tu već možemo da očekujemo više direktnosti bar.

Jedan drugi autor, doduše mnogo iskusniji u igri građanskog prezira nad narodnom kulturom, je mnogo pre Ilića dokazivao u svojim filmovima gde nas zaljubljenost u kič i šund može odvesti. To je naravno Srđan Dragojević. Njegove “Rane“ pokazuju sunovrat čuvenog “sistema vrednosti“ u svoj njegovoj veličanstvenosti i upozoravaju da je jako bitno ne nositi šuškavce, ne slušati narodnu muziku, ne drogirati se jer je sve to gorivo koje je davalo Miloševiću vlast i kontrolu dok je država bila sve dalje od normalnog života.

Izvor: Zvanični tviter nalog Srđana Dragojevića

Međutim, poslednji predstavnik ove pozicije i čovek koji se najotvorenije ponudio da nam svima odgovori na pitanje Da li je Džeju mesto u Aleji zaslužnih građana je Miša Đurković. Za razliku od Saše Ilića koji nam nudi taj neki privid teze da se pesma “Nedelja“ koristila u svrhe guranja mladih ljudi u smrt, ostavljajući nam prostor da mi sa tom informacijom u trenutku smrti Džeja radimo šta nam je drago i izvlačimo zaključke kakve hoćemo, Đurković je direktan. Njegov tekst postavlja jasno pitanje i daje jasan odgovor: Ne, Džeju nije mesto u Aleji zaslužnih građana, smatra Đurković nudeći svoje viđenje Džeja, vrednosti koje je propagirao i nastavlja da propagira statusom svoje posmrtne lokacije.

Ko je Miša Đurković?

Đurkovićeva pozicija predstavlja skup tradicionalnih vrednosti kao što je očuvanje porodice, protivljenje EU i NATO, mišljenje da je abortus legalizovano ubistvo, zagovaranje većeg uticaja SPC i paktiranje sa jakim državama po receptu Milana Stojadinovića. Đurkovićevu poziciju možemo da razumemo kao spoj demokratije, hrišćanstva i nacionalizma, što možemo nazvati liberalno-hrišćanski nacinalizam po ugledu na Dveri ili opskurnu pro-SNS organizaciju Nacionalna avangarda. Međutim, pitanje je do koje mere su Đurkovićeva stanovišta konzistentna.

Na primer, u svojim tekstovima je Đurković hvalio Trampov prestanak finansiranja SZO-a tvrdeći da je u pitanju jedna od najvećih “komunističkih, marksističkih i kolektivističkih vizija organizacije društva“, isti SZO koji je “hvalio veoma kontraverzne kineske mere izolacije“. Podsećam da je Tramp u početku odbijao da prihvati postojanje virusa što je dovelo do ozbiljnog širenja virusa u Americi i smrti velikog broja ljudi, dok je istovremeno Kina potpunim zatvaranjem kritičnih područja uz Australiju bila najefektivnija u borbi protiv koronavirusa, što i sam Đurković pohvalno navodi ovde.

Već je dobro poznato da je preko 40 miliona amerikanaca bez zdravstvene zaštite, dok je procena da je od početka pandemije, mogućnost da se leče o trošku države izgubilo između 5 i 20 miliona ljudi. Isti Tramp koji je odbijao da preduzme bilo šta povodom pandemije, koju je nazivao izmišljotinom SZO-a nailazi na reči hvale od strane Đurkovića koji paradoksalno tvrdi da je korona virus samo još jedna stepenica u zapadnom eugeničkom projektu uklanjanja starih i neproduktivnih jer i “korona i eugenika imaju isti efekat: smanjenje broja ’neproduktivnog’ stanovništva“.

Kritika Džeja – zašto je muzika toliko bitna?

Najpre, kao i Dragojević, Đurković pravi jedan politički brikolaž, povezujući sve fenomene jednog vremena u političku dimenziju. Tako je lik Džeja povezan sa kulturom mračnih devedesetih, koje znače najpre kriminal, Arkan, itd, a  oni su povezani sa estetikom 90ih, odnosno kulturom tog doba oličenog u šuškavcima, dizelašima, ZAM produkciji odnosno popularnoj muzici tog perioda. Ovaj paprikaš, kao i navedene „Rane“ imaju za svrhu da nam ogade sve što je narodna kultura, koja kroz optiku Đurkovića postaje seljanija, nazadnjaštvo i neukus.

Nije nimalo čudno što je ljudima kao što je Đurkovic fenomen Džej problematičan, budući da u svom sablažnjavanju nad turbo-folkom, narodnjacima, seljanijom i uopšte muzikom koja predstavlja “kič i šund“ vide celu savremenu političku problematiku sprskog naroda. Kič nas vodi u haos. Dakle, ukinite kič.

Međutim, za razliku od Đurkovica, Dragojević je svoju poziciju artikulisao umetnički, a umetnost nije isto sto i politika ili nauka što dokazuje i to da nam se mnogima od nas sviđaju navedene “Rane“ iako smatramo da su političke pozicije koje se baziraju na skandalizovanju nad estetikom 90ih nauka koliko i Čika Kuretov kurs koitusa.

Đurković ipak politiku ili nauku i umetnost vidi kao integralne i poptuno neosnovano tvrdi, plašeći one koji mu poveruju, da će poštovanje koje dajemo Džeju pevaču (ili bilo kojem pevaču, odnosno umetniku) podrazumevati otvoreni prostor za vredosti koje Džej ili bilo koji pevač (koji se ne sviđa Đurkoviću iz ovog ili onog razloga) propagira svojom umetnošću, a koje će opet uticati na našu decu da postanu sve ono što ne bismo voleli da budu.1

Ipak, prema mišljenju Đurkovića, Džeja ne treba sahraniti u Aleji zaslužnih građana zato što time šaljemo poruku našoj deci da je u redu da rade sve ono što je Džej propagirao svojim pesmama, svojim životom, itd. Jedini zaključak koji zdrav razum može da izvede iz Đurkovićevog stava je da Đurković misli da su naša ili vaša deca idioti koje treba držati u staklenom zvonu, gde će biti zaštićeni od sveta u kojem je mnogo lakše naći na internetu, na ulici ili bilo gde više materijala koji bi mogli usmeriti decu ka koječemu negativnom nego pesme ili život jednog Džeja.

Kritikovanje Džeja kao nekoga prevaziđenog kroz tvrdnje da je poslednji hit imao 1995e godine, a da u poslednjih 20 godina ništa nije snimao, je vrsta davanja vrednosti nekome prema uspehu njegovih hitova, odnosno tržišnog uspeha kojim se želi napraviti narativ da je Džej poslednjih 20 godina kreativno, umetnički i pojavno mrtav. Da, pa šta?

To je pogotovo promašena poenta budući da prema istom principu, neki rok umetnici koje bi Đurkovic, sva je prilika zbog te pretpostavljene prosvetiteljske dimenzije rok muzike, stavljao u čitanke, ne bi trebalo ni da imaju sekund u medijima (ili alejama ako već pratimo logiku argumenta). Primer bi mogao da bude Dejan Cukić jer je jedina osoba koja mogla da navede više od dve Cukićeve pesme verovatno sam Cukić.

Zašto je Džej značajan?

Kada Đurković pita koju poruku šalje sahranjivanje Džeja u Aleji zaslužnih građana možemo dati nekoliko vrlo bitnih razloga:

  • Ako si rođen kao ciganin na Dorćolu, koji je završio u popravnom domu gde te rođena majka nije posećivala i nakon toga napraviš pesme koje će živeti još dugo u narodu.
  • Ako si uz sve to uvek vedar i pružaš zabavu svima koji te vide, čuju ili bilo kako intereaguju sa tobom, ti si prevazišao svoje uslove života i od tebe može svako da nauči mnogo.
  • Ako si uprkos bogatstvu i slavi uvek pričao kako si potekao iz siromaštva, iz bede, pričao da si bio problematičan, krao, šibicario, itd bez trunke srama, iskreno, a istovremeno zapamtio kako je to kad neko nema pa do kraja zivota kupovao hranu za beskućnike, hranu koja je pružila pomoći velikom broju ljudi onda je sasvim jasno da dileme nema i da mesto u Aleji zaslužnih građana itekako zaslužuješ.

Problem sa bilo kojim ovakvim tekstom kao sto je Đurkovićev, je očevidan momentalno i kada zateknemo termin “normalno“. Njegova teza da svako normalno drusšvo pravi granicu između elitnog i popularnog, stoji kada se radi o naučnom saznanju. Nauka mora da ima jasne kriterijume i da proizvodi najbolje rezultate kako to društvo ne bi propalo. Ali jako iznenađuje sto Đurkovic pravi ovakve skokove u mišljenju kada daje primer umetnika Ace Lukasa koji nastupa kao politički analitičar.

Stvar nije da li pevači, odnosno umetnici mogu da nastupaju kao politički analitičari2 već kako se kao zajednica ophodimo prema onima koji su veliki broj nas zadužili. To što Đurković u slobodno vreme sluša Bitlse, Divnu Ljubojević ili ambijentalnu muziku je njegova stvar, ali uskratiti počast nekome ko je velikom broju ljudi donosio radost, ko je bio jedan od nas u pravom smislu te reči je ne samo neutemeljeno (sudeći prema neubedljivim Đurkovicevim argumentima) vec i bezobrazno. Ko je taj koji narodu zabranjuje da se odnosi prema voljenim osobama na način na koji to želi?

To što Aca Lukas gostuje na Pinku, govori ono što mu kaže Mitrović ili ko god, je potpuno odvojena stvar od njegove muzike. Ne postaje loša pesma “Kafana na Balkanu“ nakon Lukasovog gostovanja na Pinku, već se on diskredituje kao ličnost koja ima o bilo čemu nešto da kaže nakon toga.

Da li Džeja Đurković ocenjuje u tom pogledu, odnosno kao čoveka koji je nastupao kao politički analitičar, koji je davao političke izjave, nastupao u ime ove ili one partije? Ne. On govori o kvalitetu umetnosti koji je Džej proizvodio, odnosno njegovim pesmama i životu koji je vodio. On govori o tome da se Džej svojom umetnošću i time šta je bio u životu, nije kvalifikovao za Aleju zaslužnih građana. Prosto rečeno, Džej je proizvodio kič, bio šibicar i zbog toga ga moramo zaboraviti kao (samo)destruktivnu osobu koja kvari omladinu.

Da je Džej odrastao u ušuškanosti svog doma, sa svim resursima, bez diskriminacije i da je pevao neku drugu muziku, malo prijatniju za nečije uši verovatno ne bi bio Džej nego možda Cune Gojković, istinski umetnik? Tada za Đurkovića verovtno ne bi bilo problema. To upravo i kaže Đurković koji bi verovatno na osnovu ovih kriterijuma odlučivao ko treba da bude sahranjen tamo, a ko ne. Nećemo biti Saša Ilić pa ostaviti čitaoce da donose zaključke već ćemo reći da je ovo jedan elitistički stav koji se bazira na neutemeljenim i potpuno arbitrarnim kriterijumima muzičkog dopadanja.

Svoj literarni kolaž, Đurković završava pokušajem zaključka u kojem kao dosledni konzervativac udara pravo u emocije kroz keyword koji svaki konzervativni copywriter mora da pogodi ukoliko želi dobro optimizovan tekst prema principima konzervativnog SEO-a – “deca“. U pitanju je stari dobri argument “šta će sutra moje dete da radi kad to vidi“ kojim se napada gej parada, kojim se napadaju igrice, ekrani, popularna kultura, ulica, okruženje, mediji, saobraćaj, boje, kiseonik, brojevi, apstraktni objekti, vasiona i sve što može jednom konzervatinom umu da padne na pamet.

Na poluperiferiji sveta, ljudi su “slobodni“ da rade za 200 evra, a u trenutnim uslovima pandemije da budu i manje plaćeni, otpuštani3, ostavljeni da umiru bez adekvatne zdravstvene i socijalne zaštite u brojkama oko 50 dnevno, ali je jako bitno da se zabrani gde će možda jedine osobe koje nam popravljaju dan da budu sahranjene

foto: Blic.rs

PODELITE

  1. Uzgred, vrednosti koje je Džej propagirao nisu ni problematične jer ako jesu onda dolazimo do toga da treba ukinuti samu umetnost što je besmisleno.
  2. Đurković verovatno nema problem sa samom kategorijom političkog analitičara koja je u dobrih 20 godina demokratskog života Srbije dobrano ogolila samu sebe i pokazala da politički analitičar nikada i nije objektivni komentator političkog života već uvek zagovornik jedne ideološke pozicije, jednog političkog okvira, itd.
  3. Tek ćemo od početka sledeće godine videti posledice krize kada budu nastupila masovna otpuštanja.