Kolaps Kariliona (Carillion) imao je neke bitne implikacije za autsorsovani javni sektor, koje su ovde razmotrene, ali slažem se sa Vilom Hatonom (Will Hutton) da se prave pouke nalaze na drugom mestu. On piše:
„Dok su neki rezultati javnog sektora izvanredni, naročito u delovima NHS-a (National Health Service), šablon je složeniji. Iz tog razloga su vlade decenijama sa privatnim sektorom ugovarale isporuku dobara i usluga. Pokušati proširiti taj princip nije nerazumno ukoliko partneri visokog kvaliteta iz privatnog sektora preuzmu odgovornost: problem je što su veoma deficitarni.“
Drugim rečima, problem nije toliko sa autsorsingom, ukoliko se razumno izvrši od strane vlade koja automatski ne smatra da je sve što je privatno najbolje i da je državna služba sposobna da napiše dobre ugovore i efektivno prati kvalitet. Problem je u lošem kvalitetu britanskog kapitalizma. Karilion nije izuzetak, naravno: to je lekcija koja je trebalo da bude naučena još od finansijske krize i RBS-a (Royal Bank of Scotland – Kraljevska banka Škotske) konkretno.
Ali kako to može biti, kada nas tržište uverava da samo najefikasnije firme mogu preživeti? Ta ideja, da tržište čini da samo oni najefikasniji mogu uspeti, glavna je poruka neoliberalne ideologije koja je držala vlade u UK (Ujedinjenom Kraljevstvu) i SAD (Sjedinjenim Američkim Državama) pod kontrolom još od vremena Tačerke i Regana. Ta ideologija sadrži veliku i duboku unutrašnju protivrečnost, koja važi naročito za velike firme poput Kariliona. Da bi se videlo koja je to protivrečnost, mora se popričati o ordoliberalizmu i Ronaldu Kousu (Ronald Coase).
Ordoliberlizam je široko poznat kao nemačka verzija neoliberalizma. On, takođe, slavi prednosti tržišta. Kao i neoliberalizam, on ignoriše mnoge neuspehe tržišta na koje Kolin Krauč (Colin Crouch) elokventno ukazuje i koje ekonomisti proučavaju ulažući mnogo vremena. Ordoliberalizam prepoznaje jedan potencijalni problem sa njenim idealom tržišta, koje neoliberalizam ignoriše, a to je monopol. Krauč pravi sličnu distinkciju kada priča o tržišnim neoliberalima i korporativnim neoliberalima.
Ova distinkcija bitna je iz razloga koji su mnogo širi od udžbeničkih problema sa monopolom: da su cene previsoke i da je autput jako nizak. Da bi se videlo zašto su oni mnogo širi, moramo se okrenuti Ronaldu Kousu. On je bio britanski ekonomista koji je potom radio u Čikagu. Njegov prvi glavni članak bio je „Priroda preduzeća“, napisan 1937. godine, u kom je predstavljen koncept transakcionih troškova kako bi se objasnile priroda i ograničenja preduzeća. Ključna stvar kod Kousa koja je relevantna za našu diskusiju je da, u teoriji, mnogo toga što preduzeća rade može biti izvršeno od strane tržišta. Za ne-ekonomistu ovo verovatno zvuči čudno, tako da ću ukratko pokušati da objasnim ideju.
U principu, delatnosti bilo kog preduzeća mogu biti prekopirane od strane svih njegovih zaposlenih radnika, uključujući i menadžere, čineći ih time samozaposlenim radnicima. Radnik koji je radio za preduzeće može postati samozaposlena osoba koja je potpisala ugovor sa samozaposlenim menadžerom. Nadalje, samozaposleni menadžer ne bi morao da radi sa fiksnim brojem samozaposlenih radnika, već bi oni za svaki zadatak mogli da stvore tržište tog zadatka, na kom bi bilo koja samozaposlena osoba mogla ponuditi cenu za izvršenje zadatka.
Kous se zapitao zašto imamo preduzeća umesto ovog projekta utemeljenog na tržištu. Njegov odgovor su transakcioni troškovi. Tipični radnik zaposlen u preduzeću mora da uradi šta god od njega (u granicama razuma) menadžer zatraži. To može varirati, često u veoma kratkom roku, u zavisnosti od potreba preduzeća. Zameniti ovo velikim brojem specifičnih kratkoročnih ugovora bilo bi veoma neefikasno, zato što je potrebno mnogo vremena da se napišu i pročitaju takvi ugovori (transakcioni troškovi). Mogu se dodati i troškovi traženja i mnogi drugi troškovi koji čine model samozaposlenih putem ugovora uglavnom neefikasnim.
Mogu se tačno videti ove napetosti između prednosti tržišta nasuprot internalizujućim aktivnostima u okviru preduzeća, koji se odigraju kada preduzeće odluči da autosorsuje neke svoje aktivnosti. Ali, ove napetosti imaju mračniju stranu. U toj meri su preduzeća internalizovala tržište kako bi mogle da iskoriste kupce (tradicionalan monopol), eksploatisale radnike (ukoliko je jedna velika firma jedini potencijalni poslodavac za mnogo radnika tj. monopson), ili kao sredstvo za menadžere za eksploatisanje akcionara.
Postoje dva puta kojima se može ići kada se sve ovo prepozna. Prvi i više ordoliberalni je da se sa nepoverenjem posmatra monopol bilo kog tipa i bude veoma sumnjičav prema velikim firmama i njihovim nastankom putem spajanja (merdžera). Drugi je da se pretpostavi da su preduzeća uvek u pravu i da velike firme postoje jednostavno jer su efikasnije u obavljanju onoga što rade od firme koja se raspala. Usled navedene mračnije strane, ne postoji logički razlog zauzimanja drugog stanovišta. Skepticizam prema velikim firmama je pravi put kojim treba ići. Drugi put, gde se pretpostavlja da uvek postoje dobri razlozi za postojanje velikih kompanija, nema nikakvog smisla, osim ako je cilj, iz bilo kog razloga, odbraniti te velike firme. To je put kojim je neoliberalizam krenuo.
Vil Dejvis (Will Davies) autor je fascinantnog rada o tome kako su se ideje o vrlinama takmičenja, kao i potreba da se ukinu monopoli, promenile u okviru Univerziteta u Čikagu od 1930-ih do 1980-ih pod uticajem, između ostalih, i radova Ronalda Kousa. To pokazuje i koliko je vodećih aktera tokom tog perioda izabralo drugu putanju. Ekonomija je dovoljno plodna da, ukoliko to želi, ekonomista uvek može izumeti razloge zbog kojih monopoli mogu biti efikasni i time zarade unosne naknade za to.
Tako je neoliberalizam koji je možda započeo veličanjem prednosti tržišta završio kao „konsultantska firma, u kojoj korporacije nabavljaju kompleksne makete kojima bi opravdale svoju izabranu strategiju“, da citiram Vila Dejvisa. To sam mislio kada sam napisao još 2016. godine:
„Bitno je da oni koji koriste termin neoliberalizam danas, prepoznaju ovu kontradikciju. To ne znači da je korišćenje termina neoliberalizam kako bi se opisala dominantna ideologija pogrešno, već je greška prepostaviti da ideologija nije bila izmenjena/prilagođena/iskrivljena od strane onih u čijem interesu ona funkcioniše. Ove promene su je napravile intelektualno slabom, istovremeno praveći je politički jakom.“
Postoje bitne greške koje oni koji se protive neoliberalizmu mogu napraviti ukoliko ne uvide ovu poentu. Oni uključuju protivljenje bilo čemu što njihov protivnik može zastupati. Tako, na primer, zato što neoliberali slave vrline tržišta, a u praksi su uglavnom naklonjeni biznisu, to ne znači da bi se uvek trebalo protiviti tržištima: moguće je biti za tržište i protiv neoliberalizma. Štaviše, samo zato što neoliberali mogu koristiti ideje iz ekonomije kako bi potvrdili svoje stavove, to ne znači da postoji nešto pogrešno sa ekonomijom (što ne važi i za neke ekonomiste). Luis Zingales (Louis Zingales) iz Čikaga koristi obe stavke kao primer i ne plaši se da, u javnosti, napravi distinkciju između onih koji su za tržišta i za biznis.
To je sve u vezi sa distinkcijom između ideja i interesa. Dok je dobro prepoznati da su interesi do neke tačke bazirani na idejama, takođe bitno je uvideti da se ideje mogu promeniti vremenom kako bi odražavale interese. Kako se ideologija koja se temelji na viđenju tržišta kroz ružičaste naočare pretvorila u ideologiju koja opravdava burazerski kapitalizam bar je deo priče o neoliberalizmu. Ove nagodbe sa vlašću dozvolile su ideologiji da postane dominantna, ali istovremeno je, takođe, učinila krajnje lakim da bude urušena od strane različitih tipova plutokratija, kao, na primer, one koju predstavljaju Brexit i Tramp (Trump).
Izvor EVONOMICS.COM
PREVOD Goran Radlovački