Novi plamen ekskluzivno donosi tekst izlaganja našeg prerano preminulog saradnika i druga, Ivana Radenkovića (1977-2018) o ekonomskim debatama u Jugoslaviji pedesetih. Ivan je ovo izlaganje predstavio u Puli 28. septembra 2017. godine, a njegova smrt je nažalost osujetila dublje istraživanje ove izuzetno značajne teme. Ovaj članak objavljujemo i u sećanje na preminulog druga i da bismo podstakli dalje rasprave i istraživanja o ekonomskoj istoriji jugoslovenskog samoupravljanja, kojom se Ivan predano bavio.
Pre nego što počnem da govorim o temi mog izlaganja, hteo bih da napravim pripremnu periodizaciju koja bi trebala da služi kao uvod ali i referentni sistem za ovu debatu. Periodizacija se odnosi prvenstveno na posleratni period, tačnije od 1953. do 1965. godine, tj. do godine kada otpočinje tzv. privredna reforma.
Prvi protangonist ove debate je Svetozar Vukmanović Tempo. On je neposredno nakon oslobođenja bio zadužen kao ministar rudarstva vlade FNRJ za ekstraktivnu industriju i energetiku. Takođe, bio je i predsednik Saveta za industriju Vlade FNRJ. Na ovim funkcijama je bio do 1953. godine. Od 1954-1958 godine vrši funkciju predsednika Privrednog saveta i funkciju potpredsednika Saveznog izvršnog veća. Naredne decenije (do 1967) vrši funkciju predsednika Saveza sindikata Jugoslavije.
Drugi protagonist je Mijalko Todorović. Todorović je nakon oslobođenja do 1948 vršio funkciju pomoćnika ministra narodne odbrane. 1948. godine postaje ministar poljoprivrede u Vladi FNRJ vršeći takođe i funkciju ministra-predsednika Saveta za poljoprivredu i šumarstvo Vlade FNRJ. Na ovim funkcijama je do 1953. Od 1953. godine bio je član Saveznog izvršnog veća, zatim potpredsednik Odbora za privrednu koordinaciju SIV-a (1958—1963). U ovih pet godina rada u Odboru za privrednu koordinaciju Todorovićev uticaj na privredni razvoj umnogome je odredio budući pravac u kome će se kretati jugoslovenska privreda u buduće.
Na početku bih želeo da pomenem da ova debata nije dokumentovana niti detaljnije obrađivana u kontekstu analize promena u ekonomskoj politike. Ona je u jednom obliku direktno dostupna u Tempovim Memoarima u kojima on piše o svojim neslaganjima sa Todorovićem u vreme kada su zajedno radili u privredi. Tempo dokumentuje ova neslaganja u kontekstu dubljih neslaganja sa reorganizacijom Saveza komunista, dok se na Todorovićevoj strani, tj. u njegovim knjigama i govorima eksplicitni iskazi o neslaganjima sa Tempom i njegovom privrednom politikom ne mogu naći. Obično kada jugoslovenski ekonomisti koji su posebnu pažnju posvetili periodu 1952-1965 (poput Leopoldine Vukojević, Dragutina Marsenića ili Branka Horvata – da nabrojim samo neke), često se na planu osnovnih postavki ekonomske politike ispostavlja izvestan kontinuitet izražen u viskom stopama rasta društvenog proizvoda i nekim tendencijama menjanja proizvodne strukture koja počinje od 1957. godine. Eksplicitno se ne povezuju ove promene u proizvodnoj strukturi privrede sa promenama u odlučivanju i konkretnim potezima u privredi kao posledicom uvođenja ’nove’ ekonomske politike.
Međutim, u Tempovim memoarima navodi se kako je u drugoj polovini pedesetih godina Todorović izašao sa predlogom ’nove’ ekonomske politike. Novina ove ekonomske politike sastojala se u svesnom zapostavljanju i usporavanju razvoja sirovinske i energetske baze i davanja primata prerađivačkoj industriji. Razlog za ovakav stav u pogledu promene ekonomske politike i promene u dotadašnjim obrascima investicione izgradnje ticao se prvenstveno realizacije stavova i zaključaka donesenih 1953. godine na Drugom plenumu CK SKJ na Brionima. Dakle, promena u pravcu formiranja drugačije ekonomske politike. S obzirom da je intenzivna industrijalizacija zemlje podrazumevala strogu kontrolu lične potrošnje stanovništva, dok su se s druge strane vršila velika investiciona ulaganja u infrastrukturu, tešku industriju, energetiku itd., bilo je potrebno podići životni standard stanovništva. Velika odricanja radnika i radnica u prvim godinama nakon oslobođenja u korist izgradnje novog socijalističkog industrijskog društva bila su surova ali realna ekonomska nužnost. Sasvim je razumljivo da nakon osam godina od oslobođenja zahtev za podizanjem životnog standarda postane prioritet. Međutim, kako Tempo piše u svom članku iz 1957. godine, Osvrt na privrednu politiku, na Brionskom plenumu je zaključeno da bi proizvodnja potrošnih dobara trebalo da prati, sa jedne strane, dinamiku proizvodnje sirovina, a sa druge, realne mogućnosti u platnom bilansu (pogotovu kada se radi o uvozu sirovina i reprodukcionog materijala). Takođe, zaključeno je da bi i struktura investicija trebala biti promenjena u pravcu produženja rokova izgradnje pojedinih objekata bazične industrije (1954 godina je godina kada se odlučuje da se više objekti bazične industrije neće graditi), kao i forsiranja jeftinijih investicija koje bi u kraćem roku mogle dati bolje proizvodne rezultate. Međutim, Todorovićevi predlozi za privredu imali su opravdanje u iskustvima zemalja poput Italije i Japana koje nemaju jaku sirovinsku bazu ali postižu visoke stope rasta. Za njega i neke druge funkcionere poput Kardelja, investiciona izgradnja koja ima kao svoj prioritet tešku industriju, industriju nemetala, hemijsku industriju na bazi uglja, zemnog gasa, nafte i drveta suštinski je okarakterisana kao staljinistička te su se zalagali da se već započeta izgradnja objekata bazne industrije (npr. železara u Zenici) obustavi. To je i bio bitan ’argument’ za ’novu’ ekonomsku politiku. Privreda pod takvom politikom jeste doduše dve godine zaredom ostvarila više stope rasta u odnosu na 1957, ali po cenu pogoršanja platnog bilansa, zaostajanja u proizvodnji sirovina i reprodukcionog materijala, sa rastućim udelom neprivrednih fiksnih investicija (period 1961-1965 – 40,7% u odnosu na period 1953-1960 – 27%). Sve je to kasnije rezultiralo ograničavajuće na ekonomski rast, te ustalilo strukturne desproporcije nastale na ovaj način. Zaduženost sektora privrede je od 1958 rasla a deficit u platnom bilansu se morao pokrivati velikim delom inostranim zajmovima. U izvesnom smislu bi se moglo reći da je Todorovićeva privredna politika uslovila ono što će sedamdesetih godina već postati autonomno (a ne više kompenzatorno) kretanje spoljnog duga privrede SFRJ.
Druga tačka neslaganja odnosila se na izvoznu politiku. Todorović se zalagao da se spoljna razmena vrši sa razvijenim zapadnim zemljama a ne sa zemljama Afrike ili Azije. Tempo je, sa druge strane, mislio da bi razmena sa zemljama Afrike i Azije bila korisnija jer bi sirovine koje bi uvezli iz ovih zemalja bile jeftinije, i drugo, ne bi se plaćale u zapadnim valutama. Zauzvrat, Jugoslavija bi izvozila industrijske proizvode pomažući im na putu industrijalizacije olabavljujući tako zavisnost od zapadnih zemalja.
Treća tačka se odnosila na razvoj poljoprivrede. Tempo je bio svestan korelacije između razvijanja sirovinske baze, industrije i poljoprivrede. Izgleda da Todorović toga nije bio svestan čim je tvrdio da se pored prerađivačke industrije mora razvijati i poljoprivreda. Međutim, poljoprivredna proizvodnja se ne može razvijati ako se pre toga ne razvija industrijska baza. Potrebno je obezbediti đubrivo (za šta je potrebno razvijati hemijsku industriju), obezbediti industrijsku preradu i pitanje skladištenja itd. Dakle, potrebno je napraviti industrijsku strukturu na osnovu koje je moguće razvijati poljoprivredu – podizati fabrike traktora (a tu onda treba imati razvijenu mašinogradnju), fabrike đubriva, podizati silose, fabrike za preradu itd.
Četvrta tačka se ticala pitanja načina ostvarivanja principa raspodele prema radu i pitanja odnosa u sferi proizvodnje i raspodele. Ova tačka neslaganja se više odnosi na period nakon 1965 godine, kada je Tempo vršio funkciju predsednika Sindikata. Todorović je tu naglašavao da društvena zajednica treba da formira pravila za formiranje ličnih dohodaka, dok bi se ostatak dohotka progresivno oporezivao ili ostavljao radnim organizacijama za proširenu reprodukciju. Tempo je smatrao da bi takav odnos doveo nužno do razvijanja grupno-svojinskih kapital-odnosa otežavajući razvoj proizvodnih snaga. Tempo je smatrao da treba izvršiti doslednu deetatizaciju u sferi proširene reprodukcije te privredu razvijati na osnovu koncepcije radnih jedinica i neposrednog samoupravljanja.
Ekonomski fakti u mnogočemu određuju epilog ove debate. Oni idu u prilog ekonomske politike za koju se zalagao Tempo dok istorija pokazuje da je Todorovićev koncept realno uzrokovao dugoročne i štetne posledice po privredu Jugoslavije. Period od 1952-1956. godine karakteriše pored naglog porasta teške industrije i postepeni razvoj grana sirovinske baze. Teška industrija kao vodeća ekonomska snaga koja daje impuls za razvoj svim ostalim privrednim oblastima, tek u ovom periodu dobija pravi zamah. Stoga su od 1952-1956. najvećim delom otklonjene prethodno nastale disproporcije u proizvodnji. Postepeno se eliminiše nestašica reprodukcionog materijala, opreme, uglja i čelika. Prosečno učešće u ukupnim ulaganjima u tom periodu: Investicije u energetiku 33%; investicije u kapacitete za proizvodnju reprodukcionog materijala – 43%; Investicije u kapacitete za proizvodnju sredstava za rad – 7%; Investicije u proizvodnju građevinskog materijala – 5%; investicije u proizvodnju artikala za ličnu potrošnju – 12%. Do 1956. godine uvoz reprodukcionog materijala raste daleko sporije sa stopom od 6,2 % godišnje. Od 1957-1960. godine prosečna godišnja stopa je bila čak 27,9 %. Ovako visoka stopa uvoza reprodukcionog materijala, naročito u drugom periodu, odgovara potrebama povećane reprodukcione i finalne proizvodnje, ali i preteranoj orijentaciji na uvoz delova za sklapanje. Prvi period od 1952-1956. godine karakterističan je po relativnom prosečnom porastu udela uvoznih sirovina, po smanjenju udela uvoznih finalnih proizvoda dok udeo uvoza reprodukcionog materijala ostaje isti. Zatim u ovom periodu opada udeo domaće proizvodnje sirovina, a udeo domaće reprodukcione i finalne proizvodnje raste. Tako je u ovom periodu ponovo snažno porasla reprodukciona proizvodnja na osnovu boljeg korišćenja postojećih kapaciteta, ali i uvođenja novih. Takođe, evidentno je veće zaostajanje poljoprivredne proizvodnje (zbog velikuh suša – 1952, 1954, 1956, 1958) što je uzrokovalo i smanjenje domaćih sirovina potrebnih prerađivačkoj industriji – što je, naravno, izazvalo porast uvoza sirovina.
U periodu 1957-1960 proizvodnja kao i izvoz sirovina imaju tendenciju smanjenja s tim što se prosečni udeo izvoza sirovina smanjuje.
Udeo proizvodnje repromaterijala raste ali udeo njegovog izvoza opada. Relativan udeo finalne proizvodnje u proseku ostaje isti a izvoz finalne proizvodnje ima tendenciju porasta.
Udeo potrošnje reprodukcionog materijala u proseku od 1957-1960. godine vrlo blago raste kao i udeo proizvodnje reprodukcionog materijala, a sa druge strane udeo izvoza reprodukcionog materijale se u proseku smanjuje.
Zaključci: U periodu od oslobođenja prosečni deficit platnog bilansa je iznosio oko 100 miliona dolara dok je u periodu 1958-1963 deficit platnog bilansa bio 217 miliona dolara. U prvom periodu razlozi deficita bili su:
- Ubrzana industrijalizacija i menjanje strukture proizvodnih snaga
- Deagrarizacija stanovništva i rast ukupnog gradskog stanovništva koje povećava potrošnju poljoprivrednih proizvoda te izvoz poljoprivrednih proizvoda nije mogao biti kompenzovan adekvatnim izvozom industrijske robe
- Povećana potrošnja narodne odbrane koja je vršila znatan uticaj na spoljnu trgovinu i platni bilans. U toj potrošnji je angažovano 30% sredstava stvorenih izvozom.
- Suše (1952, 1954, 1956, 1958)
- Blokada istočnih zemalja što je dovelo do većeg zaduživanja u inostranstvu zbog nabavke industrijske opreme, tj. kapitalnih dobara
- Nepovoljni odnosi razmene i pad izvonih cena za 20% a uvoznih tek 15%. To je smanjivalo izvozne devizne prihode povcećavajući deficit.
Međutim, ovaj period je uprkos ovim teškoćama uspeo da stvori značajnu industrijsku bazu za smanjenje uvoza i povećanje izvoza, samim tim i za smanjenje deficita. Nažalost, sa promenama u ekonomskoj politici od 1958, uvoz raste bez adekvatnog pokrića izvozom a primat lakoprerađivačke industrije u periodu privredne politike Todorovića (koja je imala neke logike u smislu većih cena finalnih proizvoda u spoljnotrgovinskoj razmeni) je stvorio veliki deficit platnog bilansa i doneo probleme snabdevanja devizama, dok je razvoj domaće sirovinske baze opasno zaostajao. Promene u proizvodnoj strukturi (odnos između sirovina, repromaterijala i finalne proizvodnje) nastale sa ekonomskom politikom Todorovića sadržale su u sebi klicu mnogih kasnijih teškoća proizvodeći preobimnu opštu i zajedničku potrošnju na račun ulaganja u mnoge strateški važne sirovinske grane naše privrede. Dakle, u ovom periodu su se začele i učvrstile krupne nesrazmere u proizvodnoj strukturi naše industrije, koje će se kasnije razviti kao generatori usporenog industrijskog i ukupnog privrednog rasta .