Bio sam izuzetno ogorčen kada sam saznao da je profesor montaže sa beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, Stevan Filipović, ponovo pokušao da me iskoristi u svojim besprizornim napadima na studentski pokret. Treba primetiti da je u svojoj kampanji protiv Studentskog pokreta profesor Filipović imao na raspolaganju čitavu lepezu medijske i druge infrastrukturne podrške – od podkasta na opozicionim TV kanalima, preko kolumni na građanskim internet portalima do otrovnih javnih gostovanja.
Iako je ovaj Filipovićev napad na studentski pokret izazvan činjenicom da se isti ogradio od njega i njemu sličnih, a uvrede iznesene na moj račun su tu instrumentalno, kako bi se pokret imao čime blatiti, one čine deo orkestrirane harange u medijima na mene u poslednjih nedelju dana. Istovremeno sa objavljivanjem sada već zloglasnog teksta profesora Filipovića, njegov parnjak iz tabora vlasti, šovinistički, kukavni i kukavički, predvodnik kraha jedne generacije – studentskih protesta 96/97 – profesor Čedomir Antić se pojavljuje u nekoliko emisija targetirajući me. Isto to, u sličnom periodu, radi i Branko Dimitrijević, beogradski odbornik ZLF-a. Međutim, ovo organizovano proganjanje nije od juče. Od samog početka studentskih protesta profesor Antić vodi hajku protiv mene, optužujući mene i organizaciju kojoj sam pripadao, za organizovanje studentske pobune. Te napade su dalje proširili botovi režima, pa se Vladimir Đukanović u jednom trenutku složio sa tim da treba priznati da je čitava njihova generacija pobeđena idejama jednog knjižara-antikvara, a predsednik Vučić je na jednom od svojih prvih kontramitinga pohvalio uvide profesora Antića o anarhistima na fakultetima. To su, ukratko, efekti delovanja profesora Čedomira Antića, za koje je već nagrađen mestom predsednika Upravnog odbora Narodne biblioteke, i koji nastavlja da podržava politiku režima javno se zalažući za smanjivanje procenta visoko obrazovane populacije u Srbiji. A šta radi profesor Filipović, kada ne blati studente na osnovu policijskih zapisnika nastalih tokom fakultetskih blokada 2014. godine?
Nakon što je društvena formacija koju Filipović predstavlja uspela da usmeri studentski pokret ka učestvovanju na izborima, koristeći svu svoju društvenu moć da nametne zamisao da politička artikulacija protesta podrazumeva isključivo orijentisanje ka parlamentarizmu, ona sada pokušava da pronađe krivca za probleme koji su iz te odluke proistekli. Preuzimajući baklju od profesora Antića, Đukanovića i ostalih režimlija, Filipović, Dimitrijević i drugi počinju da intenzivno šire spekulacije i laži o umišljenom uticaju koji imam na određene studentske plenume, i mojim navodnim vezama sa režimom i ,,Udbom”, nakon mog nastupa pred poslanicima Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u aprilu ove godine. U Savet Evrope sam pozvan od strane Andreja Hunka, predsednika grupe Levice u Parlamentarnoj skupštini SE, koga sam upoznao i sa kojim sam intenzivno sarađivao tokom borbe (2021-2024) za zaštitu ljudskih prava Edževita Piroglua. Ovog kurdskog borca je, za račun Erdogana, režim njegovog prijatelja Aleksandra Vučića, zatvorio i maltretirao pune tri godine. Međutim, u SE nisam pozvan kao poznanik predsednika grupe Levice u SE, ili još manje kao predstavnik studentskog pokreta, niti sam se tako predstavljao, već kao osoba koju su režim i kontrolisana opozicija u tom trenutku označavali kao organizatora protesta. Sa predstavnikom drugog Vučićevog prijatelja, Viktora Orbana, tadašnjim mađarskim ambasadorom, vodio sam pre više od deset godina žestoku polemiku na stranicama NIN-a, čije se uredništvo jednim delom preklapalo sa uredništvom današanjeg Radara. I njemu je, kao i Filipoviću, smetalo što mi je dat prostor da iznesem kritiku autokratskih tendencija u Evropskoj uniji. Tu dolazimo i do suštine pozicije koju reprezentuje profesor Filipović, a koja predstavlja brutalni napad koalicije liberalizma i autokratije na demokratiju i pluralizam.
Plitkim insinuacijama u svom tekstu Filipović dovodi u pitanje i oslobađajuću presudu u montiranom slučaju protiv petoro beogradskih anarhista i mene. Time, iz brloga svoje teretane, pokušava da baca ljagu i na tim mojih advokata, predvođen pokojnim Srđom Popovićem, koji je blistavom odbranom pokazao odsustvo bilo kakvih pravnih osnova za ovaj namešteni politički progon. Naime, tada sam bio uhapšen i optužen za podstrekivanje na međunarodni terorizam, zbog namere Tadićevog režima da se, prema direktivama NATO-a, kriminalizuje Anarhosindikalistička inicijativa, kao i zato što sam u tom trenutku obavljao dužnost Generalnog sekretara Međunarodnog udruženja radnika i radnica (AIT-IWA), međunarodne mreže revolucionarnih sindikata, najstarije aktivne radničke internacionale. Profesor montaže, koji svoju političku analizu i nastup od početka protesta bazira na tračevima, poluinformacijama i gluvim telefonima, to ponovo radi i sa pričom o tome da imam ,,pratnju BIA-e”. Istina je da se BIA pred protest 1. novembra dodatno aktivirala na mom slučaju, kontaktirala široki krug mojih poznaninka, od kojih sa mnogima nisam imao kontakte više od deceniju, raspitujući se o mojim namerama za taj protest. To telefonsko propitivanje dopunjeno je fizičkom pratnjom mene i mojih prijatelja prilikom kretanja kroz Beograd. Filipović je, dakle, od činjenice da me nadzire BIA umislio da imam ,,pratnju BIA-e”!
Profesor Filipović u ovom svom obraćanju ponovo demonstrira bahato ponašanje zbog koga se od njega i ogradio Studentski pokret. Neko ko je prethodnu političku aktivnost imao pod okriljem jednog (kako kaže Vikiliks) NATO generala, doživeo je da se njegov bivši favorit za mesto predsednika ovih dana uključi u zajedničku hajku sa naslovne strane Informera, obaveštavajući nas da su blokaderi – anarhisti. Poluinformacije i laži iz Filipovićevog teksta su takođe ispunile stupce režimskih tabloida, pa i pomenutog Informera. Na naslovnici ovog tabloida, uz naslov ,,Banda ruši državu” i sveproždirući plamen, našao sam se još u julu 2014. godine, zbog učestvovanja u borbi protiv tada donetog Zakona o radu, dok je Filipović snimao loše filmove koje je sponzorisala Mona, a u Večernjim Novostima iznosio svoje poglede na svet. I takva figura se usuđuje da mi pripisuje saradnju sa režimom i neprimeren uticaj na studentski pokret?
Nisam student već godinama. Ono što me povezuje sa studentskim pokretom je činjenica da sam bio duboko involviran u prve socijalno usmerene proteste i blokade fakulteta u skorijoj istoriji u nas, organizovane na principu zborova studenata od 2006. godine. Takođe, istraživačko-izdavački Centar za liberterske studije iz Beograda, u čijem programskom savetu se nalazim, izdao je 2011. Blokadni kuvar (popularnu Blokadnu kuharicu). Ovaj priručnik za blokiranje fakulteta izrađen je na osnovu iskustava naših drugarica i drugova iz Hrvatske, koji su, inspirisani našom blokadom iz 2006. godine, svoje fakultete blokirali u masovnom pokretu 2009. godine. Naše izdanje knjige je odigralo važnu ulogu u razumevanju smernica za podizanje osnovnih struktura aktuelnog Studentskog pokreta. Uz to, nekoliko plenuma me je načelno izglasalo za predstavnika na Studentskoj listi za parlamentarne izbore. Uz duboku zahvalnost tu sam ponudu odbio, budući da sam kao anarhista protivnik i svih oblika parlamentarizma. Takođe, sa Ivanom Zlatićem, volonterski održavam emisiju na internetu – Osmatračnica, u kojoj iz dve različite levičarske perspektive – anarhističke i socijaldemokratske – analiziramo aktuelna dešavanja kod nas i u svetu. Profesor Filipović zloupotrebljava činjenicu da delim mnoštvo stavova, koje javno iznosim, sa jednom strujom studentskog pokreta, kako bi napadao čitav pokret zbog toga što je demokratičan i neguje različitosti unutar sebe.
Provincijalnu prirodu svog životnog i političkog stava profesor Filipović deli sa profesorom Antićem, koji je tokom studentskih blokada 2014. u kolumnama naricao nad tim što je tadašnji NIN dozvolio da jedan ,,terorista” (moja malenkost) dospe na naslovnicu uglednog nedeljnika. Zgražavanje nad idejom da i anarhizam, kao i sve druge ideologije, ima jednako pravo na prisustvo u javnom prostoru, dovodi do toga da se delovanje u skladu sa njegovim principima prikazuje kao nešto potpuno suprotno samim tim principima – čak i kao saradnja sa državom?! Da je u pitanju malograđanska fantazmagorija ne vidi samo zakleti protivnik demokratije profesor Filipović. Kada bi zaista pogledao društva zapadne Evrope kojima mlatara kao uzorom, shvatio bi da je anarhizam i tamo legitiman pogled na svet. Mnogi od najistaknutijih umova radničkog pokreta, ali i nauke i kulture tzv. Zapada, doduše uvek oštro suprotstavljeni truleži Evrope, poticali su upravo iz anarhističkog pokreta.
U tome leži problem i velikog dela liberalne javnosti, koji sa podozrenjem i, rekao bih, značajnim nerazumevanjem, gleda ne samo na anarhističke i antikapitalističke ideje, već i njihovu slobodarsku praksu. Direktno-demokratski, plenumski način organizovanja Studentskog pokreta najbolji je primer takve prakse kod nas. Spoznajući važnost kolektivnog organizovanja i odlučivanja, ova generacija mladih je uspela da prevaziđe ispraznost liberalnog individualizma i da oživi demokratske prakse koje garantuju prava i slobode svakog pojedinca i kolektiva, izgrađene na tradiciji koja kod nas postoji od davne 1876. i crvenog barjaka sa natpisom ,,Samouprava” istaknutim na tadašnjim protestima u Kragujevcu. Te prakse oni zlonamerni, poput profesora Filipovića, vide kao ,,Matriks” iz koga treba pobeći, dok ih veliki deo javnosti još uvek u potpunosti ne razume. Uzrok moje dodatne frustracije je to što sam, načinom na koji je debatu postavio Filipović, primoran da se bavim lažima koje je profesor plasirao o meni kao pojedincu, umesto onim bitnim: zajednicom, studentskim pokretom i njegovom kolektivnom dinamikom, koju profesor Filipović omalovažava i o kojoj laže.
On otvoreno pokazuje kakav mu je odnos prema Studentskom pokretu kada plenume naziva ,,imaginarnim instituticijama”, potpuno isto kao i režimski glasnogovornici, a zatim priznaje da su mu plenumi dobri ,,dok funkcionišu u cilju rušenja mafijaškog režima”. Dakle, njega ostvarenje studentskih zahteva, koje može podrazumevati proces koji uključuje smenu više režima, pa i celog sistema, uopšte ne zanima. On i njegova klika su odlučili da je svrha Studentskog pokreta puko svrgavanje ovog režima i, po mogućstvu, dovođenje njih na vlast. Za Filipovića su tako interesne grupe od kojih su se studenti jasno ogradili – ,,svi borci protiv režima”. Iz toga sledi da studenti – koji su svojim blokadama i protestima uzdrmali vladajući režim kao niko u poslednjih 13 godina – nisu borci protiv režima, već su pravi borci oni koji tokom tog perioda nisu postigli ništa i sada žele da se nakače Studentskom pokretu. Hrabri ,,borac protiv režima” Filipović doseže verovatno najniže grane kada besramno laže o malom broju studenata na pojedinim plenumima, pružajući municiju koju nemilosrdno koriste režimski mediji protiv Studentskog pokreta. Tema koja posebno svrbi profesora Filipovića i njegove čauše je pitanje određivanja Studentskog pokreta prema Evropskoj uniji. Sve one koji iz različitih razloga, od antiimperijalizma do nacionalizma, odbijaju da se postave kao lakeji ove, trenutno najratnohuškačkije orijentisane grupacije država, oni automatski proglašavaju saradnicima ,,Udbe” ili pionima Ruske federacije. Nasuprot stavu većine populacije u Srbiji, pa i samih studenata, žele da zaboravimo da narod ovde ima dugu tradiciju, makar nominalnog, nesvrstavanja na stranu bilo koje velike sile.
Za razliku od profesora Filipovića, smatram da je ostvarivanje saradnje između studentskog i radničkog pokreta nužan preduslov za pobedu u ovoj borbi. Ubeđen sam da je organizovanje uspešnog generalnog štrajka, koji podrazumeva mnogo ozbiljniju pripremu i strukturu od nekoliko pređašnjih pokušaja, način kojim bi se istinski moglo stati na rep ne samo ovom režimu, već i strukturnim pretpostavkama koje ovaj poluperiferni kapitalistički sistem reprodukuje, a koje su i dovele do zločina u Novom Sadu. Mislim da su direktne akcije najjače oružje potlačenih. Verujem da je potrebno ponovo pokrenuti fizičke blokade fakulteta i od njih ponovo stvoriti žarišta borbe koja treba povezati sa borbama na radnim mestima i u lokalnim zajednicama. Smatram i dalje da je opredeljivanje za izbornu strategiju greška, koja vodi sa polja direktne demokratije na polje parlamentarizma, što proizvodi mnoštvo problema sa kojima se pokret suočava, poput trogloditske kritike profesora Filipovića. No, isto tako, video sam, kao jedan od učesnika Oslobođenog Kulturnog Centra Beograda, u kome se sastajalo mnoštvo studentskih plenuma na kojima su birani kandidati za Studentsku listu (pod transparentom ,,Politička smrt strankama”), kako su izgledale njihove procedure i koliko je vremena potrebno da bi široke mase demokratskim izjašnjavanjem došle do usaglašenih stavova. I znam koliko je ta procedura svetlosnih godina ispred autokratskog načina vođenja političkih stranka. Zbog toga mi je i jasno zašto se personi poput profesora Filipovića, koji smatra da ,,veštačka inteligencija” u svom trenutnom stupnju razvoja može i treba da piše programe političkih pokreta, cela stvar gadi.
Ipak, treba da budemo svesni da konkretan problem ne prestaje sa profesorom Filipovićem koji je, verovatno iz oportunističkih razloga, nakon opravdanog odijuma studenata i šire javnosti na njegov zlonamerni tekst, objavio da se povlači iz aktivizma. Antidemokratski deo liberalne mašinerije, uprkos svim studentskim ograđivanjima, nastavlja da pokušava da cepa studentski pokret, napadajući njegov pluralizam i optužujući one koji drugačije misle za stvaranje razdora. To se dešava uz pomoć velikog dela antirežimskih medija koji nastavljaju da promovišu isključive i antidemokratske narative, skuvane u kuhinjama opozicionih stranaka i interesnih grupa. Međutim, Studentski pokret pruža otpor ovom nametljivom ponašanju već duže od godinu dana. To je ono na šta liberalna javnost mora najzad da se navikne, i, ukoliko ozbiljno stoji iza svojih proklamovanih vrednosti, mora izvršiti pritisak na svoje vedete, kako bi prekinuli sa pokušajima gušenja pluralizma u studentskom pokretu.
Studentski pokret nesumnjivo ima određene probleme, ali isto tako je u stanju da i nakon svog dosadašnjeg vrhunca okupi nemerljivo više ljudi na ulicama od režima ili bilo koje opozicione stranke. Treba razumeti da je ova borba proces, u kojem se svi – i direktni učesnici studentskog pokreta i mi, osmatrači sa strane – menjamo i razvijamo. Odluke plenuma su isto tako promenjive. To se može jasno detektovati u različitim fazama pokreta. Sama činjenica da postoji struktura koja omogućava plenumsko izjašnjavanje pobija bilo kakvu priču o tzv. netransparentnosti studentskog pokreta. Svaka studentkinja ili student ima pravo da prisustvuje plenumu na svom fakultetu i tamo se informiše i utiče na sve u vezi sa pokretom. Zajedništvo i ravnopravnost, noćna mora profesora Filipovića, pluralizam mišljenja i demokratske strukture odlučivanja Studentskog pokreta, već su izmenile naše društvo do neprepoznatljivosti. To je jasno svima koji se kreću po Srbiji. Duh slobode je pušten iz boce i sada je na udaru batinaša režima na zalasku, kao i meta onih koji misle da su bolji, da njihov glas vredi više, i da imaju više prava da odlučuju od drugih. Međutim, jednom oslobođen, taj duh više nije moguće zaustaviti.
Foto: Nova S