Ne tako davno, sve do početka ovog meseca, većina opoziciono opredeljenih građana u Srbiji nije verovala da je moguće napraviti jedan masovni protest protiv vlasti, usled sveopšte užasne situacije u društvu. Mnogi su verovali da je srpsko društvo zauvek zamrlo, da je potencijal za proteste gotovo nikakav, te da su ljudi toliko pasivizirani u sopstvenoj bedi da im se ne da izaći van svog dvorišta. Ipak, još jednom se pokazalo da je dovoljno da se dogodi nekakva užasna tragedija, koja bi u potpunosti prestravila i razmrdala svakog pojedinca. Na našu žalost, dogodile su nam se dve.
Trećeg maja u ranim jutarnjim časovima, četrnaestogodišnji dečak inicijala K.K. sasvim mirno je ušetao u hol svoje osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, izvadio dva pištolja u vlasništvu svog oca i počeo da puca po svakom ko mu se našao na nišanu. U ovoj stravičnoj tragediji stradalo je osam učenica i učenik škole, kao i domar škole koji je prvi pokušao da spreči krvoproliće.
Samo dan kasnije Uroš Blažić iz okoline Mladenovca, počinio je drugi masakr automatskim oružjem, usmrtivši osam meštana sela Dubona, Šepšin i Malo Orašje. Šire posmatrano, ovo je vrhunac talasa nasilja koji je od početka godine u Srbiji izuzetno izražen. Podsetimo da je od početka godine u direktnom nasilju nad ženama, stradalo čak njih sedamnaest. Sa ova dva zločina nasilje je poprimilo masovan oblik.
Osim poslednja dva događaja, stravična po sebi, dve stvari su dodatno podgrejale užarenu atmosferu u srpskom društvu. To su brzina događaja, odnosno kratak vremenski period između dve tragedije, ali i brzina otrežnjenja uspavanih građana koji su u sopstvenim telima osetili zebnju i strah. Tako nešto se moglo desiti bilo gde u zemlji i svako je mogao biti žrtva. Još veći strah je probudila informacija da u Srbiji postoji oko 750 000 komada oružja koja se vode pod dozvole, a da se ne zna precizno koliko ima ilegalnog oružja u privatnom vlasništvu.
Otrežnjenje je imalo različite nivoe. Dok su predstavnici vlasti pokušavali da nam sa nacionalnih frekvencija ponude instant rešenja u vidu zapadnih vrednosti i video-igara kao glavnih krivaca, opozicioni mediji su nam govorili o rijaliti programima i televizijama Happy i Pink kao izvorima zla i pokretačima tragedija. Naravno da su i jedne i druge ocene paušalne i nedovoljno potkrepljene, ali prosto, javnosti se nešto moralo ponuditi kao instant odgovor, radi kolektivnog smirivanja, barem na neko vreme. Ovakve tragedije zahtevaju daleko dublja promišljanja, a za zaključke je potrebno da prođe određeno vreme, kao i predan rad stručnih lica na pronalaženju izvora devijantnih ponašanja kod građana Srbije. Ali to je daleko šira tema.
U Srbiji je proglašena trodnevna žalost za 5 – 6. i 7. maja, a već 8. maja dogodili su se prvi masovni protesti povodom iskazivanja nezadovoljstva usled tragičnih događaja, pod nazivom „Srbija protiv nasilja“. Održani su u Beogradu, Novom Sadu, Kraljevu, Nišu, i drugim gradovima. Kao i kod većine protesta, povodi okupljanja obično bivaju nadmašeni. Iako su povod bila dva tragična događaja, a sam protest više nalik komemoraciji nego protestu, on je ipak uspeo da nadiđe razloge okupljanja i preraste u politički protest protiv vlasti. Što je i sasvim logično, s obzirom da krivce za ovakve tragedije u društvu prvobitno treba tražiti u onima koji društvom upravljaju. Tako se i zahtevi protesta odnose na ostavke ministara prosvete, unutrašnjih poslova i šefa BIA, ali i na ukidanje nacionalnih frekvencija TV Happy i TV Pink i režimskih štampanih medija, ukidanje rijaliti programa i smene u Regulatornom telu za medije, instruisanom od strane vlasti.
Predsednik Aleksandar Vučić, svestan nepovoljne situacije i sopstvene političke ugroženosti, rešio je da se u šest dana pet puta pojavi na televiziji i ponovi kako je opozicija rešila da lešinari nad sudbinom mrtve dece, kako će se sve rešiti oduzimanjem oružja od građana, ali i da protest nije bio masovan, već da se okupilo između 2000 i 9000 ljudi, što je očigledna neistina. Uostalom, kod protesta sa ovakvim povodom, ključno je da se ljudi pojave na ulici i dignu svoj glas. Bitan je karakter protesta. A karakter protesta je dodatno potkrepljen pomešanim osećanjima boli, tuge i besa. Masa koja je u takvom stanju, obično ne zna za strah. Što dodatno plaši vladajuće strukture.
Koliko je ljudi bilo na protestima – to je samo predsedniku bitno. Otuda je za 26. maj najavio najmasovniji kontramiting ikada u Srbiji. Da vas podsetim: protest nosi naziv „Srbija protiv nasilja“. Ako pravite kontraminiting protiv Srbije protiv nasilja, onda je izgledno da ste za Srbiju sa nasiljem. Čime indirektno priznajete sopstvenu krivicu.
Već drugi protest od 12. maja pretočio se u nadu. Nadu da Srbija ipak nije toliko uspavana kakvom nam se činilo do pre samo 15 dana. Više desetina hiljada ljudi, možda i celih 100 000 izašlo je na drugi protest, koji je za razliku od prvog bio manje komemorativan. Kao da su se tuga i očaj sa prvog protesta prelili u bes i nadu u drugom. Bes je nastao zbog reakcija na proteste i omalovažavanja žrtava od strane vlasti, a nada usled daleko većeg broja na samom protestu, na kom je bilo puno mladih ljudi. Kao da se najednom shvatilo da i nismo tako slabi kako se činilo. Vrlo glasno, naročito prilikom blokade Gazele čulo se „Vučiću odlazi“ i „Ostavke“, čime je simbolički sudbina protesta dalje određena: usmerena direktno protiv Vučića i njegove dvorske svite.
Novi protest je zakazan za 19. maj ispred Narodne Skupštine kao vid političkog pritiska na vladajuću koaliciju i njene poslanike koje bi trebalo privoleti da zakažu sednicu na kojoj bi se diskutovalo o daljim koracima i reakcijama na novonastale okolnosti. Sada je ključno pitanje kuda dalje s protestima i kako stvoriti kritičnu masu koja bi bila spremna da u svakom trenutku i šire društveno reaguje na društvenu nepravdu.
Otuda treba biti potpuno otvoren i realan. Tuga, bes i očaj jesu emocionalna stanja koja su prirodna za pojedince i koja se moraju iskazati i u kolektivnim formama, poput masovnih protesta. Ali nada za političko organizovanje mora trajati, a ako mora da umre, neka umre poslednja. Čini se da u ovom trenutku ipak nema jake političke opcije, čak ni grupe ljudi, koja bi stekla poverenje većine onih koji izlaze na proteste i koji bi privukli još ljudi na ulice, da bi politički nešto promenili. Možda je sada pravi trenutak da sami protesti pod uslovom da potraju, iz sebe izniknu određenu grupu ljudi, profilisanih kao oni koji kanališu energiju protesta u određenom i sasvim jasnom pravcu – protiv onih koji državom vladaju preko deset godina, a koji su je u svakom smislu unazadili. Grupu ljudi koji bi osmišljavali dalje strategije, dalje vidove borbe i potencijalno ušli kao alternativna politička snaga u političku borbu sa jasnim krajnjim ciljem potpunih društvenih promena. To je jedini put. Odmah da se razumemo: pod ovim ne mislim na aktuelne predstavnike opozicije.
Stoga bi jedini smisleni zahtevi u okviru protesta, ukoliko bi se nešto suštinski želelo promeniti u društvu, trebalo da budu sledeći:
- Momentalna ostavka predsednika Republike i predsednice Vlade Republike Srbije;
- Sprečavanje tzv. građanske, ali i desničarske opozicije da preuzmu vlast;
- Potpuni reset društva, urušavanje nakaradnog društvenog sistema, te potreba za izgradnjom novog, baziranog na drugačijim, pre svega humanijim, solidarnijim i socijalno pravednijim društvenim osnovama.
Sledeći korak bi bio stvaranje društveno-političke platforme, široke društvene organizacije, koja bi jasno i precizno osmislila korake delovanja nakon pada sadašnje vlasti. Tu bi se pre svega trebalo definisati kakvo društvo želimo, sa kakvim društvenim vrednostima i normama, koje se kao poželjne moraju poštovati i usađivati preko kolektivnih kanala komunikacije sa građanima, pre svega preko obrazovnog sistema i medija. Koji je kurs kretanja našeg društva? Koje pravno-administrativne i institucionalne probleme bi trebalo rešavati radi fukncionisanja društva u celini i na koji način ih rešavati? Kakvu zemlju i društvo želimo i na kojim osnovama? Drugim rečima, osmisliti šta bi bila baza jednog novog i drugačijeg društva koja bi se počela graditi po unapred osmišljenom planu odmah nakon pada sadašnje vlasti. Sve ono što je do nas, a što je trebalo rešiti, ako ne pre trideset, a ono definitivno pre dvadesetak godina, mora biti sadržano u takvom planu.
Srbiji kao zemlji je to neophodno. Na ruku ide i to što je konačno u fokusu jedna potpuno nova šire obuhvatna društvena tema, koja je u stanju da zahvati šire narodne mase: ugroženost i zaštita lične bezbednosti građana. Ne, ovo više nije pitanje politikantskih igrica, pitanje opozicione borbe u usko stranačkom smislu borbe za vlast u postojećim okvirima, niti bi se takvim smelo prikazati i razumeti. Ova situacija prerasta u odbranu lične bezbednosti svih građana, a naročito najmlađih građana naše zemlje, koji su, na nesreću, najviše stradali u ova dva masakra. Tu čak ni ideološke razlike ne igraju značajnu ulogu. Ovo je borba za elementarne uslove života i opstanka na sopstvenoj zemlji, a baš takva borba bi mogla proizvesti šire društvene promene.