Ne mogu tome da se načudim, da se naćutim,

Čuj

kako mi brzo tuče tvoje srce…

(Vislava Šimborska, „Svaki slučaj“)

U prvoj zbirci pripovedaka I. Turgenjeva „Lovčevi zapisi“, u pripoveci „Starosta“, javlja se lik, pisar, koji prati seoskog starešinu – starostu dok ovaj pokazuje imanja spahiji, vlasniku zemlje, a gde su seljaci „oslobođeni“ reformom i nalaze se pod „otkupom“ to jest moraju spahiji da daju novac ili deo letine umesto da kuluče. Pisarevo lice Turgenjev opisuje kao nepovratno „izbečeno“ kao da se nekad davno nečemu veoma začudio pa je lice i ostalo takvo, u grču zabezeknuća. Nakon što su svedočili brutalnom opisu toka, rezultata i posledica reforme i tzv. oslobođenja kmetova u Rusiji polovinom veka, to jest metodama stasavanja nove klase eksploatatora i uzurpatora iz redova bogatijeg seljaštva, na licu pisara pojavio se još jači grč zabezeknutosti i napetosti. Logični razlog za to je očekivanje nečeg još strašnijeg od onoga zbog čega je već odavno zabezeknut, a to su posledice po dva siromašna seljaka koji su spahiji pokušali da se žale na postupanje staroste. Ono što Turgenjev nagoveštava kroz naivne i suvoparne opservacije lovca1 je da su se i bez pisarevog zabezeknuća, mogli „uloviti“ nesumnjivi znaci strukturnog (objektivnog) i subjektivnog nasilja i pre nego što su se oni najugroženiji odvažili da eksplicitno na njega ukažu. Takođe je ulovljeno i čitateljstvo tj. zatečeno je u sposobnosti da ignoriše, previđa, posumnja u lovčev „ulov“. Ako sedite i uživate u živopisnom meniju sa hedonistički obrazovanim spahijom, zašto bi vas zbunjivalo što starostina žena, ne baš krišom, tuče neku drugu ženu u susednoj sobi? Zašto bi vas zbunjivao izgled njegovog sina, koji prosto zrači posledicama nasilja u patrijarhalnoj porodici, i onog koje trpi i onog koje i sam primenjuje ili sprovodi? Nekako suviše lagano previdite, pređete preko ili oko toga, u stvari skačete preko ili vozite slalom kroz očiglednosti. Sve dok se pred spahijom a i vama, jer nekako vas pisac smešta (kao očevica) na istu stranu sa spahijom, ne pojave „molioci“ za milost, to jest za zaštitu od neobuzdanog (a naravno i vrlo profitabilnog) starostinog nasilja. Tad već naslućujete zašto je zabezeknuti pisar poslovično zabezeknut. Nagledao se svega i svačega a pogotovu nasilja i pljačke koje je starosta sistematski sprovodio nad siromašnijim, sada „slobodnim“ seljanima tokom ondašnje tranzicije. Zauzeo je starosta tipičnu poziciju i pozu novonastajuće srednje klase: posrednika i profitera u potčinjavanju, eksploataciji i ukupnom strukturnom nasilju nastajućeg kapitalističkog društva tj. njegove tadašnje daleke periferije. Poziciju i pozu metaforički prepoznatu u pozi bicikliste: na dole se nemilosrdno gazi, prema gore se pokorno savija kičma; starosta je neprirodno smeran, odvratno ljubazan i uslužan prema spahiji i njegovom gostu. Kao znamen karakterističan za takvu klasu novobogataša, Turgenjev ukazuje na starostinu široku bradu, tvrdeći da svi ljudi koji su se u Rusiji obogatili u skorije vreme, kao po pravilu imaju široku bradu. Pre toga su recimo imali usku bradicu a onda, tokom bogaćenja, sve širu i veću. Na kraju je, baš kod seoskog staroste čijim nedelima prisustvujemo (i ne primećujući ih dok nam se direktno na njih ne ukaže), u pitanju brada koja počinje „ispod samih očiju“. Sve i da pisac ne zna, lovčevo oko i pamet, kroz koje posmatra svet, znaju zašto jedna ptica ima širok a druga uzak rep, zašto krzno jedne životinje ima dugačku a druge kratku dlaku. Tako i ovaj lovčev zapis zna da široke i visoke brade najbolje sakrivaju obraz.

Zabezekova beležnica danas

Šta bi zabezeknuti pisar zabeležio u vezi još aktuelnog skandala sa silovanjima u privatnoj umetničkoj školi koja je inače profesionalno i egzistencijalno usko povezana sa državnom umetničkom akademijom? Zabeležio bi prvo činjenice. Devojke, bivše učenice privatne umetničke škole, sada već profesionalne glumice, objavile su i prijavile seksualnog zlostavljača i napasnika, i to sa istorijom zlostavljanja još od kad su bile devojčice od 13-14 godina, inače profesora, pedagoga, ili kako je dotični već sebi titulario kao vlasnik te škole2. Devojkama zatim stižu brojne čestitke i podrška, medijski je priča najčešće dovoljno korektno propraćena ili je makar precizno i pravovremeno upozoravano na adekvatna pravila izveštavanja. Njihova hrabrost i odlučnost delovale se kao ohrabrenje i u regionu, a na najbolji način pokazana je i dokazana potreba i svrha pokreta #metoo i na kapitalističkoj periferiji. Lakše će biti i žrtvama nasilja „neslobodnih“ zanimanja poput Marije Lukić i hiljadama ako ne i milionima na razne načine zlostavljanih i ponižavanih najamnih radnica (i radnika) daleko od svetlosti reflektora, boljestojećih ili dovoljno hrabrih roditelja i interesa medija. Moguće je da će, u daljoj borbi za istinu i pravdu, nešto lakše biti i roditeljima, rođacima i rođakama, prijateljicama, prijateljima, vršnjakinjama i vršnjacima žrtava fatalno stradalih daleko od obrazovnih institucija i javnosti, kao što je Alexandra Măceșanu. A opet, Aleksandra je stradala tako što je pošla na dodatne časove pripreme za neke školske ispite. Privatne časove, privatnim prevozom na periferiji periferije, kao što je i red.

Šta bi još zabeležio zabezeknuti pisar? Priličan šok u javnosti, iskreno ogorčenje i zaprepašćenje; ali, istovremeno, otkrivanje potisnute šire profesionalne pa i šire društvene svesti o takvim i sličnim situacijama i slučajevima, koji traju decenijama, ako su ikad i bili odsutni. Ne bi mogao da ne zabeleži prepletenost građanske elite i slojeva sa ratnom elitom i njenim posebno morbidnim i toksičnim sojevima. Ko je uostalom bio Arkan, osim, pretpostavljamo, glavni delija reportaža tada mladog pedagoga? Šta je još onda, početkom devedesetih, zapisao još onda zapanjeni pisar? Zar nije dotični delija bio predstavnik za medije pro-tranziciono raspoloženih tajnih službi3, koji je odavno započetu, stihijno tekuću i tek predstojeću zločinačku destrukciju nemalih i ne malo vrednih socijalističkih dostignuća, trebao da uvije u lažljivo frizirani mit staro-za-novo nacionalnog interesa, u maglu kvazi-patriotskog stradalništva i junaštva, pa onda sve to šugar-koatuje preduzetničkim ambicijama i fantazijama. Ratni huškač, zločinac i pljačkaš a pride poslastičar, prava tranziciona kombinacija.

Ali eto, nekoliko dana nakon objavljivanja cele bruke, u školi – u koru slatkog uspeha upisa na akademiju uvijenog – zlostavljanja, uredno su mogli da se pojave učenici/e sa roditeljima, ispostavilo se (ali ne odmah) verovatno da decu ispišu. PA GDE MI TO ŽIVIMO??? Zalelekali smo uglas tim povodom, a donekle pogrešan odgovor je stigao od osobe iz Slovačke kojoj je, pri lošoj internet vezi, neko odavde prepričavao skandal – „A, čekaj, to je u Beogradu, mislila sam da je reč o ovome što se desilo nedavno u Beču?“ I nije jedina koja je imala tu asocijaciju na Beč – inače, po nekim anketama „najprijatniji evropski grad za život i rad“. Naravno, problem kojim se bavimo ne može se ni generalizovati ni relativizovati njegovom opšteprisutnošću i raširenošću, ne može se niukoliko, na konkretnom i personalnom planu pravdati bilo kakvom naddeterminisanošću. Osim toga, pomenuti primeri nisu toliko mučni i jezivi kao ovaj ovdašnji, što opet ne znači da nema i takvih već da ni partikularizacije ni generalizacije ne pomažu mnogo jednom neophodno sveobuhvatnom i racionalnom kritičkom odnosu prema njima a samim tim ni u njihovom mogućem efikasnom i trajnom analiziranju i rešavanju.

Partikularizacijom i unutrašnjom strukturom konkretnog zločinstva će se baviti sud, „stousta buržoaska štampa“ na čelu sa tabloidima, specijalizovane institucije i nevladine organizacije. Ukoliko se ne pozabavi širom, opštom strukturom i društvenim ustrojstvom koji su i ovakvo zločinstvo bez mnogo problema omogućavali i podnosili, cela šira i stručna javnost a i društvo koje teži da predstavlja završiće u tabloidnosti, baveći se temom na nivou njene incidentnosti, stereotipnosti i policy-ajnosti tj. policajnosti. U svakom slučaju, jasno je da se tako traumatični a mučno kontinuirani društveni problemi ne mogu ni razumeti ni dugoročno rešavati ignorisanjem ključnih parametara društvenog konteksta, bilo lokalnog ili globalnog, koji takvim pojavama kontinuirano i obezbeđuju povoljne uslove razvoja i reprodukcije.

Moralni kakozakogaizam

Zabeležio bi svakako pisar i brojne iskrene proteste, apele za preventivom u okviru državne obrazovne politike, obraćanja i obećanja vlasti, utešne reakcije i podršku iz branše, čak i iz „Stvari srca“ kolegijalne FDU. Među iskrenim protestima zabeležio bi pisar i često posebno maliciozne prigovore u vezi „nepravovremenog“ prijavljivanja silovatelja ili indikativno „nesrećno“ formulisane stavove o tome „ko može biti kriv“ u bastionu buržoaskog prava.

Tako da, za beleženje ima materijala upravo onoliko, kako se to ironično kaže „koliko nećeš“; i treba ga stvarno i zapisivati i arhivirati i analizirati makar za buduća pokolenja ako mi trenutno ne znamo tačno šta bi ili ne bismo sa svim tim groznim bagažom. Ili ako zaista i nećemo ni da znamo za njega. Ima recimo i ovako rezolutnih analiza, koje kao da hoće da znaju u čemu je zaista problem:

  • Nedostatak empatije
  • Nedostatak odgovornosti
  • Nedostatak stida
  • Nedostatak srama
  • Nedostatak svesti da „čak i da sve silovatelje sutra zatvore ovo ne bi bilo bolje mesto za život“
  • Nedostatak proaktivnijeg pristupa centara za socijalni rad
  • Nedostatak prevencije
  • Nedostatak raznolikosti škola za pripremu prijemnog ispita za glumu, sve su iste
  • Nedostatak različitosti u umetničkom izrazu usled nedostatka konkurencije
  • Nedostatak izlaza iz začaranog kruga
  • Nedostatak svesti društva o svim nivoima nasilja koji se perpetuiraju kroz istoriju, kulturu, tradiciju, hijerarhije, odnose moći4
  • Nedostatak samilosti a višak okrutnosti
  • Nedostatak parole: “Sve pohapsiti!”, uz nedostatak dovoljno policije i zatvora
  • Nedostatak lekova za bolesni karijerizam, nepotizam i korupciju (koji su gori i od samog nasilja) + nedostatak đubriva za zdrav karijerizam
  • Nedostatak iskrenosti i naivnosti namesto podmuklosti i prefriganosti
  • Nedostatak cene za prolaz u više redova društva (ovo samo retorički, u smislu „nema cena za stasavanje u potencijalno cool zanimanjima koje neće platiti potencijalno cool roditelji“, jer cene ipak ima, čak je i istaknuta sasvim nestidljivo na sajtovima a šta nema u izlogu pitajte u radnji, bilo glumačkoj, fiškalskoj, sportskoj ili lajf-koučerskoj itd)
  • Nedostatak ispravnih i pravovernih uzora za identifikaciju
  • Nedostatak kapaciteta društva da se jasno tj. normalno govori o normalizovanom zlu
  • Nedostatak nenasilja (pri tom je nejasno u vezi kog tačno nasilja nedostaje nenasilje, kao neka jing-jang zagonetka)
  • Nedostatak roditeljske unutarklasne ljubavi i obzira u klasnoj borbi – deca su žrtve roditeljskih ambicija i reparacija

(Napomena: Pisar bi morao da izvuče suštinu nezadovoljstva komentarijata, otud izvesna suvoparnost i bulitpointnost).

Dakle, sve sami nedostaci, nekakve neželjene anomalije – na, sudeći po načinu njihovog isticanja i interpretacije – inače dostatnom i urednom i ispravnom društvenom modelu? A čije ime se iz pristojnosti ne pominje. I onda beskrajna rasprava o tome koja je anomalija najgora a nedostatak najfatalniji. Ali ceo bulitpointni trud i rasprava o redosledu kao da su uzalud, samo ako pročitate delić komentara ispod jednog statusa:

“Ovako postavljen kapitalistički sistem je dečije igralište za seksualne predatore, za pedofile, za moćnike, za nacionaliste u koži liberala.”

Ovo kao da je čuo D. Petričić i onda u dobroj tradiciji Ježa sa kraja šezdesetih, poočigledio opšte nasilje režima nad nedužnom državom i zatečenim narodom. Potpuno je jasno da vlast SNSa svakovrsno nasilje normalizuje i reprodukuje, beskrupulozno kao što i priliči njenoj partijskoj i političkoj istoriji i teoriji, a što u suštini stvari znači njenom, to jest snalaženju najvećeg dela njenih članova i glasača, u začaranom krugu nasilja. Ali, kao i npr. u najslavnijim danima Ježevih (?anti)sistemskih karikatura (kraj šezdesetih i početak sedmadesetih), ne beleži se ili ne iscrtava ceo krug nasilja, već iz njega izostavlja jedan vrlo bitan deo. Taman onaj koji se pogubno ili doslovce slaže bilo sa novijim bilo starijim ispraznim kukumavkama; (Petričić sa time svakako ne želi da ima veze ali tako je to sa liberalski intoniranim nacionalizmom, uvek se na kraju teško razlikuje od neliberalskog); ili se stilski i teorijski slaže sa vrlo neprijatnim dijagnozama, npr. onom Predraga Vranickog o „plašljivim a bučnim liberalno-demokratskim zahtevima građanske klase“. Krajem šezdesetih to je bio upravo onaj deo kruga nasilja koji je u svojim samokritikama, (koje je su grafički o(t)premane i u Ježu) izostavljao i režim, a koji režim se nepovratno a negde i neizbežno zaleteo u reforme potrebne integraciji u „međunarodnu podelu rada“ kako se eufemistički nazivalo poklonjenje diktaturi kapitala.5

Kad tako kuražni i dosledni kritičari umeju dosledno da zažmure na bitne detalje slika i prilika svoje kritike, moramo da vidimo i šta iz nekog razloga ne bi zabeležio i naš pisar, iako i može i mora i to da vidi, tako širom otvorenih, razrogačenih očiju. Pa recimo, ne bi zabeležio ovaj fb status jedne marksističke organizacije:

… Upisom u Mikinu školu i podvrgavanjem dece njegovom “metodu”, mahom srednjeklasni i bolje situirani roditelji želeli su svoju decu naučiti manirima više klase podobnim za dalji život i karijeru. Zbog toga su i bili spremni da zažmure na jedno oko i ignorišu očigledne znake maltretiranja, jer to je navodno “gradilo karakter”. Za Miku Aleksića se verovalo da je čovek istančanog ukusa koji stvara umetnike, mladiće čeliči a devojke uči ženstvenosti. Iza ovog paravana “izuzetnosti”, “umetničkog genija” i buržoaske uglađenosti krilo se psihičko i fizičko zlostavljanje maloletnika, nepotizam i korupcija…6

Razuman je pisarev razlog za nezabeležiti ovakvu reakciju: zašto da se beleži status koji ima tek tridesetak lajkova, pa gde bi to vodilo pisarsku struku i nauku? Zar pored tolike opšte razrogačenosti treba još i ovo dometati? Sa druge strane, statusi od par stotina lajkova su pa suviše nalik jedni drugima, nije lako neki izdvojiti kao posebno karakterističan ili originalan: zgražavanje, različitih poetskih nivoa i snage, ali sa dosta monotonom mustrom; prijatna kiša drvlja i kamenja na počinioca ili počinitelje; iskrena solidarnost i podrška žrtvama; predlozi za oblike reagovanja i suprotstavljanja; ukazivanje na širi društveni kontekst ali najčešće tako da se isti ne imenuje u istorijskom, teorijskom ili makar real-političko-tehničkom smislu (npr. kao „tranzicija“); neretko, tek da se drvlje i kamenje usput istovari na beslovesno opšte stanovništvo, stoku grdnu koja svašta trpi pa još i ćuti (jedan može se reći tipski komentar te vrste: „Male banana nazovi republike, naseljene primitivnim i nemoralnim pukom, do zla Boga nevaspitanim, bez iole ferpleja i sa potpunim odsustvom empatije i morala”). Pa onda, uredno pisarsko nabrajanje šta se trpi: glasanje za džak brašna, korupcija takva i takva tu i tu, nedostatak manira i svesti takvih i takvih, ali i neisplaćivanje plata, nepotistička otpuštanja i zapošljavanja, bahati kriminal ljudi iz vlasti ili blizu vlasti na koji policija ne da žmuri nego ga i podstiče, skandalozno zastrašivanje i šejming žrtava, čak i ugrožavanje života tzv. zviždača. U moru reakcija fokusiranih na površno-moralizatorski locirane i intonirane uzroke i posledice, faktografija ostaje skoro neprimetna: „Srbija i nasilje nad ženama: Od početka 2020. Ubijene 22 žene. Sedam žena ubijeno je nožem, pet sekirom, tri pištoljem, tri su prebijene do smrti, jedna je ubijena automatskom puškom, jedna aktiviranjem bombe, dok su dve žene ubijene na druge načine. Prebijene do smrti!!!!!!!! Ovo su ekstremni slučajevi plus one koje su povređene…” … ili rutinski maltretirane… a tek gde su silovanja i razna druga nasilja, prijavljena i neprijavljena, prepoznata i neprepoznata, prećutana i ućutkana?

Kukavičluk, otupelost i saučesništvo opravdano se prozivaju ali se uz time adresiranu opštu pokvarenost i nemoral olako dodaje i krivica zbog pretpostavljenog „pristajanja“ ili „izbora“ a time i previđa ili prikriva ili ignoriše izvesna strukturna prisila, prinuđenost pa time i specifičan oblik moralnosti (poznat iz makedonskog slenga) u nekim specifičnim društvenim pozicijama i situacijama, gde je moralno – ono što se mora7. Činjenica je da je raznovrsno nasilje strukturno, sistemsko, objektivno i subjektivno, neizbežno i svakodnevno za većinu stanovništva (pogotovu perifernih kapitalističkih zemalja i privreda, a podjednako „pogotovu“ i u dobrom delu radničke populacije kapitalističkih metropola) i da mnogim ljudima nije uvek jasno gde će manje i kraće morati tog dana da boli, jer neki od oblika nasilja svejedno moraju „izabrati“ i trpeti (to je ono što se zove nasilje radi održanja status quo-a). I to se međutim takođe komentariše i ističe, to strukturno nasilje. A kako se zovu taj sistem i ta struktura? E, tu počinje ne samo simbolično već i strateško prećutkivanje i prilagođavanje, očigledno „moranje“ da se prećuti. A kad smo kod moranja, valjda smo ponovo i kod morala?

Da li je u pitanju savremeni, decenijama filtriran i destilovan istorijskim klasno-borbenim iskustvom, primer onoga što Černiševski naziva „divljom zbrkom pojmova“ kod ondašnje ruske čitalačke publike? (Ovde bi možda trebalo dodati i „zbrku dojmova“). Černiševski već na početku legendarnog romana „Šta da se radi?“ donira gromoglasnu packu tada uobičajenoj književnoj publici, tek da je probudi iz srednjeklasnih iluzija i fantazija a u svrhu iole objektivnog promišljanja sveta koji je okružuje i okužuje u vreme pisanja romana. Promišljanja dakle mogućnosti da se iz svog bednog položaja mrdne ili makar pomisli na tako nešto hrabro a strašno (ili moralno u oba smisla te reči). Ta packa je možda i obradovala carsku cenzuru, jer i njoj je srednja klasa išla na preosetljive aristokratske carsko-režimske ganglije svojim, tu i tamo, makar dovoljno stidljivo ili lepo uvijeno ili veselo konfuzno istaknutim zahtevima za reformu, promene itd, sve po spiskovima (kako ih Černiševski definiše i dešifruje) tek „lepih ideja“. A najviše iz razloga što je nakon krimske katastrofe postala uplašena za svoje (sve manje lepe) statusne izglede u sve klimavijem imperijalnom projektu. Ali dosetio se i cenzor (drugi, onaj prvi je otpušten zbog previda) da je srednja klasa samo točkić u prenosu i regenerisanju strukturnog nasilja i da je roman u stvari uperen u same temelje poretka a ne točkiće koji po prilici i navici uobičajeno vape, proklizavaju i škripe. Pa je i zabranio knjigu posle samo nedelju dana.

Ono čega svakako nema za zabeležiti u naročito beskrupuloznim i iritantnim parapoučnim vajkanjima i prekorima tipa „a što nisu na vreme govorile“ (kao uostalom ni i u korespondirajućim opravdanim ismevanjima i osudama takvih licemernih propitkivanja žrtava), je sledeće: nema nabrajanja šta je sve prećutkivano i uporno prećutano od nas koji se sada glasno izjašnjavamo o ćutanju i prećutkivanju. Oko čega se to nismo izjasnili i razjasnili a ni nećemo ako nas ne pritera baš veliki stid (a sam stid može biti revolucionaran!). Ili ako se ne udružimo usled pojedinačne nemoći? Npr. u neku Malograđansku stranku istine i pravde. Ima doduše vrlo dobro postavljenih ogledala ispred zgražavajuće mase u koje autori i autorke kolumni često ubrajaju i sebe, a Adrijana Zaharijević na primer, taj skup ironično označava sa „mi sa moralnim obzirima“. Ali u ogledalu se ogleda i “moć koja laska i uzvisuje, i koje može tek zbog unutrašnje nesigurnosti da se odlučno stavlja ispred sebe”, makar tako nešto tvrdi Ernst Bloh razmatrajući bujanje malograđanštine. Samim tim, ko da odoli da se pogleda u ogledalo?

(Ogledalo je, u komadima, okačeno na blogu autora ovog teksta gde je prigodno ulepljeno zanimljivim komentarima)

Šmiranje i sufliranje

Možemo pretpostaviti da će sudski proces biti sve samo ne proces (i) strukturnim razlozima ovakve već poslovične katastrofe i tragedije tranzicijskih društava. Slično i haškom sudu gde su zasluženo završavali glavni i sporedni junaci Aleksićevih ranijih radova, brojni zločinci se mogu nevešto skrušeno ili vešto prerušeno prepustiti formalnoj preciznosti i strogoći buržoaske pravde, bezbedni od bilo kakvog ozbiljnijeg pretresa suštinskih problema čiji su oni ili najistaknutiji ili tek najmanje dobro skriveni predstavnici u raznim istorijskim i društvenim situacijama. Ali ne, na žalost uvaženih recitatora primamljivih (danas bi se reklo klik-bajt ili još bolje „trik-bajt“, što bi u prevodu značilo primamljiva – teorijska – prevara) zaključaka i naslova Hane Arent, to nije banalnost „zla“, već banalnost imenovanja i analize suštine društvenih problema u domenu buržoaske nauke i njenog prepoznavanja i sankcionisanja u domenu buržoaskog prava i pravde. Prećutkivanje glavnih, korenitih izvora tih problema, izvora strukturnih i sveprisutnih u svakom buržoaskom društvu ali po pravilu slabo vidljivih ili odsutnih u buržoaskoj javnosti.

Dejan Ilić naveo je upravo pisarski ažurno, sve probleme koje slučaj dovodi u prvi plan a hroničarski nadahnuto ih je doveo u uzročno-posledične veze i izveo odgovarajuće sinteze, uz tipične retoričke bravure. Ali pritom pažljivo ne referirajući na očigledne i sveprisutne univerzalne strukture i simptome perifernog kapitalizma ili ih eventualno pripisujući nekom „sistemu“, ne pominjući njegovo ime. Da nije u pitanju Sunčev sistem? Nije, pa i taj ima ime. I pored sa odličnim razlogom istaknutog problema samog prepoznavanja i imenovanja seksualnog uznemiravanja – tek nakon što su ispitanicima u upitniku Autonomnog ženskog centra navedeni primeri za to šta je seksualno uznemiravanje – autor nije zaključio da je seksualno uznemiravanje možda i suviše dobro i komotno uklopljeno u čitav sistem egzistencijalnih nemira i uznemiravanja, pa je možda i zato teško izdvojivo i prepoznatljivo dok se direktno ne izdvoji i adresira. Pri tom, jasno je da je u pitanju patrijarhalni režim koji ima tako duboke i razgranate istorijske korene, tako normalizovano utemeljenje u klasnom društvu, da se nekad čini da je potpuno prirodan, kao i njemu pripadajući oblici normalizovanog, relativizovanog ili retko odgovarajuće sankcionisanog nasilja nad ženama i decom. Ilić dodatno podvlači u čemu je problem: žrtve nemaju ili ne znaju reči kojim bi opisale sopstveni udes. Važno zapažanje, i to po više osnova, jer u nekoliko rečenica autor i uočava suštinski problem uskraćenosti ili nedostatnosti govora a istovremeno ga previđa i reprodukuje, nemajući sad pa on reči za širi udes koji ove manje, ne isključivo, ali po svemu sudeći neizbežno i odlučujuće, strukturno omogućava, podstiče i na kraju i prikriva. Sa razlogom je dakle optužio javnost za „šmiru“ (lošu, afektivnu a neuverljivu glumu zabezeknutosti i ozlojeđenosti) ali je ispoljio drugu tipično glumačku profesionalnu manu – zaboravljanje teksta. Ili mu treba sufler, ili nije zaboravio nego je potisnuo neke reči, kao i drugi akteri ali i žrtve pregovora između strukturnih sila tranzicionih društava i njima pogođenih subjekata i objekata. Na primer, pregovora između donatorskih i tržišnih načela na kapitalističkoj periferiji, o čijoj strukturnoj bolnosti i brutalnosti sa jedne strane kao da svedoči i afektivni ton Ilićevih brojnih izlaganja na Peščaniku a sa druge, prećutkivanjem imenovanja sistemskog nasilja – o prirodnoj želji žrtve nasilja da ne dospe sa svojim udesom u žižu javnosti, o čemu možemo dosta naučiti i iz priručnika o vršnjačkom nasilju u školi. I evo, došapnućemo Iliću samo key-words: buržoasko društvo nije u stanju da zaštiti ženu od nasilja…. Sufler naravno i može samo ključne reči da šapuće, ne može baš sve, ali Ilić može i da se ljuti nakon predstave, i da tvrdi da buržoasko društvo i jedan deo žena, recimo onih bogatijih koliko-toliko ipak može donekle da zaštiti. I u pravu bi bio što se ljuti. I nije uvek pristojno i produktivno viriti preko plota ili preko sedam brda i sedam gora u dvorišta bratskih periferija.

Činjenica da pominjemo i nasilje (koje i počinje) u školama, priziva sećanje na Budenovu kritiku tranzicionih ruta-puta istočnoevropskih društava, potpuno u školarsko-brojlerskom kodu: „škole građanskih vrednosti“, „abecede ljudskih prava“, „kolevke demokratije“, „prvi koraci u slobodi“, „inkubatori ideja“… jednom rečju, ono što je Paul Stubbs u nedavnom predavanju na IFDT nazvao zapanjujućim (jer još vladajućim) ovdašnjim „euroinfantilizmom“ (konkretno vladajućim u akademskoj ali svkako dobrim delom i u aktivističkoj i nvo sceni i sferi regiona).

Jedine mladosti (kao ni zrelosti) koje na brojnim „nevladinim“ a u stvari GONGO euroinfantilnim sletovima aktivističke branše nema8, je ona Marksova, koja nas još uvek pomalo idealistički upozorava, npr. u „Prilogu Jevrejskom pitanju“: ne može se biti ekonomsko-politički to jest egzistencijalno zaista zarobljen a ljudski (pa ni pravno-politički) zaista slobodan. Sve što pokušava da prevaziđe tu nemogućnost može biti ili manje više prigodno i profitabilno pokoravanje, ili tek maskiranje ili pretvaranje ili imitiranje te mogućnosti, jednostavno rečeno – gluma. A gluma je samim tim potrebna i u izbegavanju teme dominantnih režima kapitalističke periferije. Ko je sve glumio u toj tragikomediji: ekonomski eksperti koji su po rečima ekonomiste Dimitrija Birača na kursu „Posle Jugoslavije – nazad na periferiju“ bez ikakvih teorijskih ili empirijskih osnova tvrdili da će privatizacijom i radikalnim potržištenjem privrede doći do ekonomskih boljitaka i progresa celog društva; političare sluge kapitala da ne pominjemo; poslanici u buržoaskim parlamentima tj. lutke u izlozima kapitala (kako ih je definisao Badju); aktivisti svih zastarelih ili up-date-ovanih inkarnacija euroinfantilizma i eurobotizma; levi i desni disidenti, kolumnisti, karikaturisti, romanopisci, aforističari itd. Itd. Delovalo je da su stvarno negde „ušli“ u uloge, da uopšte ne šmiraju, da pozorišno-prvački briljiraju na nekom konsenzualno ocrtanom horizontu – srednjeklasnoj sceni društvene imaginacije kasnog socijalizma. Sve se još i držalo dok Vladimir Marković nije napisao tekst „Laž u tranziciji“ u biltenu simptomatičnog naslova Globa/Lokal (povodom Konferencije PGA u Jajincima 2001. godine). Ili, za manje zainteresovane za političku istinu i teoriju, dok Hrvoje Štefan, ekonomista iz Radničke fronte, komentarišući jednu takvu srednje-vladajuće klasnu imaginativnu debatu na HRTu, nije posle dvadesetak godina mirnog društvenog razvoja i rasta laži u tranziciji, objavio vest o carevom novom odelu – to jest da nema baš nikakvih teorijskih niti empirijskih niti onih najbanalnijih, numeričkih dokaza (u budžetima EU) da je retorička balada o razvojnom približavanju nerazvijenih i razvijenih zemalja EU zaozbiljno komponovana. A Hrvatskoj je i saopšteno kako konkretno da se nosi sa tim nedostatkom: zatvaraj brodogradilišta a otvaraj letovališta. Uzalud jedan poznat zagrebački angažovani pozorišni umetnik godinama tvrdi da ničemu turistička privreda nije sličnija do prostituciji: dođe ko hoće i kad hoće, merka, birka, leži, skače, brčka se, vršlja nedelju-dve, plati cenjkajući se i gunđajući pa ode bestraga, hvaleći se svojim turističkim skorom te sezone (u smislu kako se nauživao i kako je jeftino prošao, ali eto, score na eng slengu znači i obavljeni seksualni čin) i ogovarajući vas ili hvaleći vas, kako pred kim. I tako iz godine u godinu, sve do zauvek. Kad to ne bi bio tek začarani krug opstanka kroz prostituisanje prirodnih i sitnopreduzetničkih lepota, odavno bi jedna Španija, Grčka ili Portugalija prešle u grupu razvijenih evropskih zemalja.

Tako izgleda radikalno potržištenje urođenih lepota na kapitalističkoj periferiji i poluperiferiji, doduše, tamo, na poluperiferiji, ono je donekle drugačije po obuhvatu i intenzitetu – recimo kao neko polovično prostituisanje, samo recimo prepodne (na poslu) ili popodne (u slobodnom vremenu). Na pravoj periferiji, npr. u Beogradu, situacija je donekle jasnija, nadaleko čuven sa svoje otvorenosti i gostoljubivosti grad se prostituiše sasvim nemetaforično, gizdavo ističući (drugim mu povodima nakačen) nadimak 24-7 Sin city-a.

A kako na tom upolovačenom horizontu imaginacije izgledaju inovativnost, produktivnost i progresivnost privatne inicijative i njoj pripadajućeg sektora koji bi trebao u najskorije vreme da vodi uspešnosti i razvijenosti, to jest, šta ostane kad se probudimo iz bajke koju smo tako zaneseno slušali, dorađivali i sledili, čak stidljivo ilustrovali, sažeto je u samom naslovu teksta Todora Kuljića pročitanog na Trećem programu “Oproštaj od socijalne pravde”; evo jedne rečenice iz najave:

“… najklasičniji liberalni odgovor na pomenute alarmantne podatke o siromaštvu u svetu je da ovo stanje nije nenormalno zato što treba da izdržavamo socijalnu nejednakost ako želimo slobodu…”

Hmmm, izdrži ovo da bi dobio ono… podseća na nešto, zar ne. Toliko o slobodi i jednakosti (i otpornosti i bezbednosti) u svetlu buržoaskih sloboda i pravde. A bratstvo? E, ono je nekako ostavinski zapalo razne identitetske fantazije, oportunu religioznu mistiku i apstrakciju, reanimirane patrijarhalne i veze krvi i tla, ali i gildinska udruženja, kao i više srećom no pameću preostale sindikalne oaze. Osim u takvim, danas beznadežno raštrkanim oazama, tu se uobičajeno gaji i afirmiše kros-klasna, obično tek „profesionalna“ solidarnost (gde je utržištenje i kompetitivnost normalizovani deo profesionalne etike), koja se neminovno srozava na bratstvenički lajt kozanostrizam kao jedinu preostala rezervnu taktiku u već izgubljenoj socijaldarvinističkoj utakmici. Valjda otud nekud i zavereničko dugogodišnje okretanje glave i ćutanje Mileninih (i Mikinih) koleginica i kolega. Dosetiće se toga i advokati kad budu ukazivali na „slobodu“ pohađanja škole, slobodu prekida poslovnog odnosa „ako ste nečim nezadovoljni“ i uopšte slobodu izbora, kao ključnih floskula kapitalističke uzurpacije i eksploatacije slobode, i faktičke i retoričke. Kolportiranje takvih floskula nije tek sufliranje nečovečnom sistemu, to mu je suštinska, bazična podrška i podsticaj.

Pisarsko kulturno nasleđe

Kao i Turgenjevljev lovac, mnogi ogorčeni komentatori na mnoge ružne istine iz društvene zbilje nailaze više slučajno, uzgred, baveći se u njihovoj blizini nekim drugim, nevinim i naivnim poslovima. Ali mogućnost te naivnosti prestaje na mestima na kojima se naslućuje ili već počinje bilo opskurniji bilo transparentniji oblik pripreme ili odvijanja zločina; a kako vreme prolazi naivnost postepeno zadobija oblik sve mestomimičnijeg aktivnog ignorisanja putem iščuđavanja pa time u nekoj krajnjoj instanci i prikrivanja mogućeg ili stvarnog izvora i toka zločinstva. Dakle, ne mestimičnijeg to jest ređeg ignorisanja, što bi zvučalo kao olakšanje, ali ipak ne ni mestomimičnijeg (takav izraz pisarevog lica je dokaz da se i iskreno čuđenje vremenom obično pretvara u tek čudni izraz lica) već mestomimi(kri)čnijeg, dakle situaciono prerušenog, pritvornog ignorisanja ili okretanja pogleda od bezbrojnih mesta zločina; kao i ignorisanja normalizovane vrednosne pozicije i pozicioniranja niza potencijalno zločinačkih mesta u našem otupelom ili korumpiranom egzistencijalno-emocionalnom koordinatnom sistemu. Eto, usled ćuteće bolesti, bolesti nedostatnosti govora, moramo kao lek da potražimo u govornoj apoteci i reči kojih trenutno nema u opticaju – mestomimikriju. Tom reči bi bila detektovna moguća bitna razlika između neupućenog strukturnog slepila i oportunog okretanja glave od očiglednosti. Pristalice teorija o totalitarizmu često ponavljaju floskulu da su totalitarni režimi oni u kojima mora da se dokazuje ono što je očigledno. A kako li se zovu režimi u kojima decenijama ako ne i stotinama godina mora da se dokazuje ono što je očigledno? VIP totalitarni režimi? Šta kaže profesor Ričard Wolf, na šta se to, tako sveprisutno i očigledno mora ukazivati sa terminološkim i retoričkim dovijanjima i sa specijalnim medijskim mukama u kapitalističkom društvu? Koje svakodnevno nasilje, potčinjavanje, otuđenje mora trpeti i ignorisati ogromna većina stanovništva, čime se stvaraju sjajni preduslovi za sva druga nasilja, otuđenja, ignoranstva, apatije i samozavaravanja?

Hajde da konsultujemo pisarevu arhivu. Zamislimo da studenti i studentkinje na svim akademijama i fakultetima i u svim specijalnim privatnim školama pitaju profesore šta to beše „Škola za žene“ Molijera? Evo i šlagvorta za reaktuelizaciju teme tog komada u ovoj našoj tužnoj situaciji, iz jednog teksta sa Ženskih studija:

„Ovakav metod (“obrazovni”, kritikovan komadom Škola za žene) Džonsonova naziva “negativnom pedagogijom” ili”učenjem neznanju” i poistovećuje ga sa istorijom školstva na zapadu do današnjih dana. Ona se pita da li sistem obrazovanja postoji da bi širio znanje, ili je njegova funkcija da univerzalizuje prećutni društveni dogovor o znanju koje želi i o znanju koje ne želi da širi? Postoji li veza između učenja neznanju i ženskog pitanja?”

Postoji – rekla bi Aleksandra Kolontaj. A kako “sledbenici istorijskog materijalizma ne prihvataju postojanje posebnog ženskog pitanja razdvojenog od opšteg društvenog pitanja našeg doba”, tako i učenje neznanju nije karakteristično samo za škole za žene.

  • Ih, kad je to bilo – reći će im neki mrzovoljni profesor-ka, pusti Molijera, taj je i sam bio spletkaroš… a taj Kolontaj, ko to beše?

A studentarija nek ih onda pitaju za Kafku:

“… Zbog toga je morao da čuva ovo mesto koje je … davalo izvesnu sigurnost, i toga radi nije naročito bolelo, spadalo je u red tekućih sitnih nedaća u životu i nije moglo da se meri sa onim čemu je … stremio, niti je on ovamo došao da vodi život u časti i miru…” (Zamak)

  • Šta, Kafka? Taj depresivac, mračnjak…? Mada, nije nekorisno, to mu dođe kao uputstvo za pisanje detaljnog srednjeklasnog cv-a. Možeš da ga lako sastaviš od bilo kojih desetak rečenica iz romana. Mi to sve znamo i samim tim mnogo nam je dosadno…9

Ajd’ onda probajte Igoa, on makar ume da bude veseo tu i tamo:

“Nije dovoljno da čovek bude korumpiran pa da uspe u životu.” (Jadnici)

  • Pa ne može tako da se generalizuje a uostalom otkud on to zna, je l’ on kao uspeo u životu?

Evo našlo se nešto malo i (kod) Gorkog:

“… Malograđani stalno obmanjuju sebe mogućnošću jednog sna: da pred sobom i pred cijelim svijetom mogu dokazati svoju nevinost” – jer eto, zakoni bilo od prirode bilo od Boga bilo od ljudi su takvi kakvi su – da možete mirne duše stati nogom za vrat svom bližnjem… “… Vremenom će se naći netko tko će u jednom velikom djelu obraditi “Historiju društvenih laži” u kome će sakupiti sve te nakazne pokušaje samoopravdanja…” (Malograđanin)

  • Otkud sad taj Gorki, pa sve komunjare smo davno stavili van estetskih interesovanja i zakona, ako ih i nismo reciklirali kao stari papir…

E pa onda evo Dostojevskog, on je barem miljenik građanskih intelektualaca:

“Vama je istina važnija od uspeha, osim naravno u slučajevima kada je uspeh važniji od istine…” (Zli dusi)

  • Dostojevski je genije osvešćenja, pardon, osvećenja korisnog društvenog autizma, zato ga ponovo i ponovo štampamo u tranziciji, ali tog lika što izgovara te cinične reči je i sam proglasio za neuračunljivog avanturistu. Deco, pa naš posao je ipak da vam sve ovo predajemo tako da ništa ne shvatite suviše ozbiljno. Promislite malo, ovim primerima na neki način gradite i imunitet za mnoge nepodnošljive stvari na koje ne možete uticati u životu i radu… učenje neznanju nije tek nekakva negacija znanja, naprotiv, to je vrlo sofisticiran oblik znanja…

Tamo gde buržuj govori o sofisteriji, treba prihvatiti da misli o koristi. Svoja visokomoralna načela buržoazija ne ističe usled svoje duhovne prirode, radi “stvari srca”, kako voli da ih predstavlja mušterijama svojih raznih tržišnih tj. političkih poduhvata, već radi materijalne, dakle stvari (njenih) stomaka. Čim ih napuni, ostaci načela završavaju u pomijama. Buržoazija jako dobro zna kakve stvari jesu, zato i pribegava školovanju neznanjem ili, još bolje i korisnije – glumljenjem neznanja.

Vežbe od-krivanja

Hajde da malo budemo introspektivni pisari, da pogledamo šta sve nedostaje na spisku opštih društvenih problema našeg doba koje pominje ona(j) Kolontaj… nisu li to:

  • Nedostatak (s)vesti da na kapitalističkoj periferiji ključne ekonomske i političke odnose, (to jest proizvodne odnose) pa samim tim i međuljudske odnose ogromne većine stanovništa uređuju zakoni globalnog kapitala. Ono što je najvažnije je da ti zakoni a ne lokalni tj. nacionalni politički aparati i institucije dominantno diktiraju i formatiraju međuzavisnost i potencijalno planiranje razvoja ključnih sektora privrede (primarnog i sekundarnog, umnogome i tercijarnog pa samim tim i kvartarnog) koji u ukupnosti grade, održavaju i razvijaju materijalnu ekonomsku osnovu a samim tim diktiraju i političke kapacitete i kvalitete modernog društva. Na primer, karakteristika svih perifernih privreda je da primarni i i sekundarni sektor privrede ne rastu i ne razvijaju se uporedo, u sopstvenoj međuzavisnosti, a to niti su mogli niti mogu niti će moći, ni istorijski ni teorijski ni politički, mada je to pokušano nakon drugog svetskog rata u nominalno socijalističkim zemljama10.
  • Nedostatak objektivne političke i ekonomske analize takvih decenijskih procesa, koji diktiraju ciljeve i „rast vs. razvoj“ probleme a koje pod datim režimima globalne kapitalističke ekonomije nije objektivno moguće ni otkloniti ni trajno (strukturno) rešiti u uslovima i okvirima perifernih nacionalnih ekonomija i država. Ovakvi nedostaci i nemogućnosti imaju svoje naddeterminišuće uzroke i posledice – jedna od za našu temu naročito bitnih posledica je indukovana i interiorizovana konfuzija u srednjoj klasi, koja treba sa jedne strane da opslužuje pa donekle i kontroliše mehanizme i procese (dez)artikulacije buržoaski-nacionalne u buržoaski-globalnu ekonomiju, nauku, politiku, kulturu, sve čuvajući joj pri tom nekakav imaginarni integritet i singularitet11. Nemogućnost da se paraleno i planski razvijaju primarni i sekundarni a u suštini ni proizvodni i neproizvodni sektori privrede (za čije planiranje i razvoj su vezane brojne ingerencije državne birokratije a time i ideoloških aparata države, npr. obrazovna i kulturna politika, sektori informisanja, zdravstva itd.) neminovno dovodi do ideološke a time i svake druge konfuzije u srednjoj klasi. Njena načela i vrednosti raspadaju im se pred očima a opet sve to izgleda i kao neka šansa: „Chaos is a ladder“, likuje skorojević, i gle – vlasnik elitnog bordela u The Game of Thrones12
  • Nedostatak (s)vesti da bekstvo u preduzetničke i civilnodruštvene oaze ex-socijalističke srednje klase tj. u domen privatnih šićardžijskih interesa, šićardžijske privatne svojine i šićardžijske privatne odgovornosti nije realno ni moguće za dovoljan broj šićardžijski zainteresovanih bežača i bežačica, usled, avaj, dovoljno nemilosrdne vladavine zakona ponude i potražnje šićardžiluka. Za dovoljno velike i komforne oaze šićardžiluka, bezbedno izolovane od ostatka društva, potrebne su jedinstvene istorijske ekonomske prilike i podloge (kontingencije i konjukture kolonijalizma, skraćeno npr. KKK) koje na periferijama (srećom) ne postoje niti su mogle postojati u ozbiljnoj meri, zato i jesu periferije. I moraju to pod prinudom i ostati jer su upravo kao takve sastavni i neophodni deo ekonomske baze privreda kapitalističkih metropola i globalnog kapitala, ako među njima uopšte i postoji jasna razlika. (Važno je napomenuti da to nije tek stvar ove ili one nacije ili nacionalne države kako to predstavljaju nacionalisti i „suverenisti“ jer metropole imaju i svoje unutrašnje kolonije, recimo južna Italija ili južna Francuska, bivša Istočna Nemačka itd. a i kolonije imaju svoje „najrazvijenije“ oblasti, obično tek prostorno najbliže metropolama kao npr. zapadna Slovačka, severna Italija ili Slovenija među ex-yu zemljama)
  • Nedostatak (s)vesti da je opšta privatizacija (sad pod Vučićem i privatizacija same države jer je malo šta drugo ostalo na tezgi posle DOSa) bila i ostala proždiranje i pljačkanje supstance na kojoj se može graditi pravedno društvo. I za ovaj nedostatak nesrećno privezan dodatni nedostatak svesti da dok se opljačkano ne nađe i vrati, a proždrano ne po-vrati, teško da će biti pravde i pravednog društva, pa nek o tome razmišljaju svi koji se žale na opšti ili partikularni nedostatak pravde. Naravno, svi osim onih koji su se i usred pljačke i proždiranja nekako „snašli“.
  • Nedostatak (s)vesti da nasilje, strukturno, simboličko i subjektivno, imanentno prisutno u kapitalističkoj tržišnoj privredi, podeli rada i tržištu rada, koncepcijski neodoljivo podseća na metode Mike Aleksića kao i, u ovoj ili onoj meri – nemalog broja drugih tranzicionih starosti. Jedino što retko ima gde i kome da se prijavi. Autoritetu podložna psiha/ličnost u čijim umrtvljenim refleksima i zamagljenim kriterijumima neki autori sa pravom prepoznaju predispoziciju za trpljenje nasilja, za dugogodišnje ako ne i večno potiskivanje i ćutanje, nastaje pre svega opštedruštvenom normalizacijom i interiorizacijom prinude i subordinacije u proizvodnim odnosima. Dodajmo ovde i nedostatak (s)vesti da se i na državnim fakultetima i akademijama kooptacija obavlja u i po sistemu lične zavisnosti (i samim tim dopadljivosti).
  • Nedostatak (s)vesti da je još 1848. godine neburžoaska nauka zaključila da je buržoaski brak najčešće tek “legalizovana prostitucija“, u kom svaki partner mora negde biti i glumac ili glumica.
  • Nedostatak (s)vesti o tome zašto ovi svi nedostaci nedostaju…

Jednom rečju, ukoliko je ovo pesmica tipa „Our Mistakes Were Made for You“ (a krivci trenutno realno uočljivi i ulovljivi kao i npr. likovi pozorišta senki ili arktički majmuni) otkrivanje bi bilo i od-krivanje to jest svojevrsno skidanje sa grbače dosadašnje krivice planskog previđanja i prećutkivanja. „Ali zašto nam sve ovo niste ranije rekli?!?!“ – upitaće dobronamerni student ili studentkinja, slušalac ili slušateljka…

  • Zahvaljujući tome stekli smo sve što imamo –  reći će jedni – nismo ludi da to sad rastrubljujemo…
  • Zahvaljujući tome stekli smo sve što nemamo i sramota je da pričamo – iskreno će drugi.
  • Jedva smo se otarasili komunizma – podsetiće treći značajno ali neuverljivo rogačeći oči.
  • Hteli ste demokratiju, eto vam! – trijumfovaće bivši „komunisti“ bagatelišući sam pojam demokratije
  • Tako je svuda u normalnim zemljama, pa šta im fali – reći će četvrti sležući ramenima.
  • Nismo ni mi znali, prvi put čujemo za sve ovo, mada… – zaustiće najveći broj preostalih…

Staroste pred sudom

Naslov ovog teksta referiše i na „Novosti iz prošlosti“, zbornik radova o odnosu prema istorijskom revizionizmu koji smo davno čitali i sneveseljavali se i oduševljavali se, iz mnogo razloga. Možda i zato što se u analizama ne pominju reči kao što su „privatizacija“, „vlasništvo“ itd, jer takve vulgarne reči ne prijaju ušima pro-tranziciono raspoloženih malograđana, pogotovu ako su tek pre koju godinu otkupili stan vredan 50.000 maraka po povoljnoj ceni od 50 maraka. Pored revizionističkih „novosti“ u ondašnjoj „novoj“ istoriografiji koje se sa razlogom kritikuju i ismevaju, sama kontinentalna plima istorijskog revizionizma u publikaciji se ne razume kao sastavni deo sistemskih “novosti“ iz prošlosti, već kao poremećaj, aberacija nečeg inače novog i poželjnog, dobrog i ispravnog – tranzicije u „normalno društvo“. Revizionizam tu svakako nije ni u kakvoj jasnoj vezi sa re-uspostavljanjem režima kapitalističke periferije, koji se revizionizmom tek malo jače bacio u naručje svom izmaštanom „zlatnom dobu“ i njegovim urbanim legendama (tridesete), pre svega o čarima privatne svojine i preduzetništva. Kao i u naručje tim čarima zaslepljene agende (buržoaskih) prava i sloboda.

Ta nelagodna a samim tim i nebitna tema je izgleda zaobiđena i u jednom kapitalnom delu kapitalnih naučnika: „Trijumf savremene umetnosti“, sudeći makar po njihovom odgovoru na pitanje iz publike na promociji knjige (glasilo je otprilike ovako, promocija je bila dosta davno pa je moguća samo približna interpretacija: da li su autori uzeli u obzir činjenicu upliva privatnog kapitala na umetničko tržište u trenutku pisanja knjige a samim tim i upliva interesa kapitalista, npr. vlasnika kolekcija u istorizujuće i teorijske prakse i politike? A odgovor je bio, iako je vlasnik jedne od kolekcija bio ko-izdavač publikacije: Ne). Da li se dakle radi o modi da se privatizacija i vlasništvo tretiraju kao nebitne, čak nepristojne reči? A kako stojimo sa reči patrijarhat? Nema ni nje u Novostima iz prošlosti, doduše postoji reč patrijarhalnost u naslovima u referencama na literaturu, ali u tekstu, sudeći po pretrazi – ne. To je, ako se može zaključiti i po nedostatku u tekstu i po obliku u kom se reč javlja u naslovima referenci, tipično liberalističko slepilo za sistemske uslove režima reprodukcije kapitala, u koje inače spada i osnaživanje patrijarhata. O tim uslovima se jednostavno ne raspravlja, samo se ukazuje na posledice kao što su „patrijarhalnost“ ili patrijarhalne ličnosti ili patrijarhalni odnosi. To strukturno slepilo kao i partikularistički fokus koji ga često prati tek kao njegov blaži oblik, može biti i svrsishodno i produktivno u polju svakodnevnog aktivizma i aktivističkog intervencionizma, jer nema se uvek vremena i mogućnosti da se prepravlja sistem, pa ni da se razmišlja o tome. Ali je u naučno-metodološkom polju to slepilo nešto vrlo kontraproduktivno jer se prenebregavanjem takvih suštinskih uzročno-posledičnih veza (naučno i) pomaže reprodukciji i sistema i patrijarhata. Tu razumljivo postoji podela na svesno i nesvesno prenebregavanje a koja opet podela teško može načelno važiti za polje kritičkog naučnoistraživačkog rada ili npr. angažovane umetnosti. Ali svakako može važiti za nivo klasno-interesno uslovljenog naučno-istraživačkog rada (a samim tim i klasne borbe „odozgo“).

Po Levinasu to jest njegovoj prigodnoj interpretaciji ključnih dostignuća marksističke teorije: moral, estetika, nauka, ne postoje po sebi već su deo borbe između buržoaskih i proleterskih snaga. Već smo shvatili, svoja visokomoralna načela buržoazija nije ni istorijski ni teorijski isticala radi zadovoljenja svoje pravedničke prirode, pokazala je to isuviše jasno i u Engleskoj i u Francuskoj i u Američkoj revoluciji i građanskom ratu, a još jasnije u svim kontrarevolucijama koje je organizovala ili pomagala ili priželjkivala, kao što to čini i danas, koristeći svaki incident i traumu da ojača kontrarevolucionišuće ideje i pozicije.13

Dakle, kako sve te nepristojne i nespomenjive reči stoje u vezi sa ružnim istinama koje skrivamo o nama samima, o čemu se sa razlogom pita i Ilić? Tog skrivanja kod Tibora Jone naizgled nema, ali u njegovoj beležnici ne ćutimo „mi“, već „neki tamo“ a nema ni objašnjenja odakle potiče sve to zbog čega zaista nije u redu pitati hrabre devojke zašto nisu „na vreme“ rekle? Koja je socijalna i kulturna podloga svih tih ružnih pojava i primera ućutkivanja i prećutkivanja? Zašto se prećutkuje upravo to odakle i kako sve te pojave istorijski i teorijski prevashodno i potiču?

Šta da se radi…?

Koliko se uspelo da se isprate raznoliki komentari, ugao iz kog su komentrisali “Crveni” je ugao iz kog verovatno niko, makar iz sfere kulture još nije komentarisao to jest “otkrio” slučaj. A i kako bi tj. kako će, kad se većinski stoji baš u tom mrtvom-mrtvosanom uglu iz kog se, eto, “ne vidi” o čemu se sve tu radi? To jest kada i kulturna proizvodnja i proizvođači funkcionišu najviše zahvaljujući svojim klasnim interesima, dispozicijama i predispozicijama – pristajanjem na pripadajući specijalan trening i tretman, pre svega u školovanju i zapošljavanju, a onda konkretno u sferi npr. “nezavisne” kulture i na tutorski tretman od strane fondacija, donatora, resornih ministarstava i sekretarijata itd, koji strukturno ničemu više ne liči i sliči do treningu i tretmanu koji imaju deca u bilo komičnim bilo tragičnim inkarnacijama Molijerovih “Škola za žene”. Ono što marksistička organizacija ovde nudi kroz situaciono otkrivanje klasnog a samim tim i šireg društvenog konteksta je ono čime Dejvid Harvi objašnjava današnju aktuelnost marksizma kao teorijskog aparata koji: “… stvara okvir u kojem je moguće razmišljati kako bi ljudi mogli sami da zaključe gde se nalaze u totalitetu komplikovanih odnosa koji sačinjavaju savremeno društvo. Onda ljudi mogu da izgrade savezništva u vezi sa problemima koji ih muče, i da istovremeno upotrebe svoje resurse kako bi pomogli jedni drugima.” Izuzetan značaj uspostavljenog savezništva silovanih devojaka – koje je posebno uplašilo strukture patrijarhata – Adrijana Zaharijević sa pravom ističe kao nešto suštinsko u ovom slučaju, tako da ćemo upravo pitanju saveza posvetiti motivacioni deo ovog teksta (ili demotivacioni za sticanje gorepomenutog imuniteta, pomenutog baš kod citata od Dostojevskog, što nije nimalo slučajno, on je arhiimunizator srednjeklasne svesti od bilo kakvih emancipatorskih političkih aspiracija).

Tu postaje napeto. Neko je primetio (Lav Trocki, verovatno) da jedino što je dobro kod buržoazije jeste njena omladina. Dakle, može se uslovno govoriti o omladini uopšte, bez obzira što je obrazovni sistem, i javni a pogotovu privatni, u buržoaskom društvu koncipiran i kalibriran samo i jedino tako da buržoazija ostane vladajuća klasa. Parafrazirajući Ernsta Bloha iz “Bujanja malograđanina” upozorićemo: Ono najbednije što se ima u društvu: veština trpljenja nepravde, samozavaravanja i prećutkivanja, karijere koje su odurne i samim karijeristima, škole glumljenja lojalnosti i škole glumljenja škole itd. itd. postaju rušilački uzori za ono najbolje što se ima – omladinu. Baš zato, ovo nije trenutak da usled “nenadane” traume, moguće transformišućeg Goluma ovdašnjeg malograđanina ohrabrimo u njegovom lošem aspektu, onom koji u nevidljvosti svojih skorih i davnih (i često neželjenih) nepočinstava crpe moć i dugovečnost, već u onom dobrom, koji želi da se vrati u nekakav časni i pošteni život i njega i zajednice i sveta kojima hteo-ne-hteo pripada. Ali kako to osmisliti i izvesti? Možda tako što će se autovanje Goluma učiniti normalnim i poželjnim a ne, kao što je sada, rizičnim, “suludim”, “neproduktivnim”… što će se razumeti kao potencijalno spasonosno-histerično posezanje za istinom, a ne tek dokoličarsko-nedrugarskim egzibicionizmom koji se (srećom ne) završava ćebovanjem14.

Veročka (tako je zove majka koja je inače teško zlostavlja spremajući je za dobru udaju protiv njene volje ili kako to Černiševski tačnije definiše – za prodaju) upozorava svog pretpostavljenog spasioca:

“Da vi znate kako mi je teško, teško ovde čekati. Dok mi se činilo da nisam blizu mogućnosti da se spasim ovoga poniženja, ovoga blata, ja sam silom održavala sebe u nekom mrtvilu. A sad mi je odveć kužno u ovom kužnom, gadnom zraku“. (Šta da se radi?)

Tako da, pitanje je sad, na koje tačno svetlo izlaze svi ovi akteri i problemi, kojoj mogućnosti će suđenje povesti, ako ne celo društvo a onda bar ono zainteresovano za ozbiljnu javnu raspravu, baš na onu zabezek temu “Pa gde mi to živimo?”. Hoćemo li dakle uperiti svetlost i na publiku ili će se suđenje (to jest rasuđivanje (i) u vezi suđenja) pretvoriti u pozorišnu scenu u koju publika može random da se uživljava kao u bilo koji rijaliti, da po volji saoseća, navija, ignoriše ili mrzi, da jednom rečju uživa sa bezbedne distance zamračenog auditorijuma? Za sada situacija ne obećava. Sva ta hladna racionalnost u komentarima, ta superiornost nad zabludelom inertnom masom, rutina generalizovanih ciničnih odijuma sa distance, koji se ne razlikuju od odijuma prema prosjaku koji “prosi iako može da radi”, kvazi-ekspertize kao što je “Ovim (pravilima) isključujete normalne muškarce da vam prilaze, sociopate će i dalje prilaziti jer njih briga za društvene norme koje postavite, jer oni su sociopate – ne prate društvene norme“… sve to nisu dobri preduslovi – ali jesu obavezujući simptomi – za poduhvat degolumizacije srednje klase. Nije bilo nikakvog ogorčenog grafitiranja, nema odbijanja da se ide na nastavu, da se glumi, da se igra. Nikakvog histeričnog ispada, protesta, skandala. Traži se tek reuspostava reda, rada i mira, pravo na bezbednu rutinu. Saopštenja specijalizovanih nvo-a još i prednjače u polisizaciji umesto politizacije, javljajući se najčešće u obliku računovodstvenih izveštaja, policijskih raporta ili slučajno uhvaćenih signala sa Planete eksperata.15 (15)

U suštini, (samo) to, polisijem regulisan polis su tražili i mnogi rasni-klasni saveznici Goluma – mali, mirni i dobri Hobiti, shvativši međutim ubrzo da nikakav red i mir u njihovom malom, minijaturnom, izolovanom i ušuškanom svetu, nikakva skromno-idilično-autistična autonomija nisu mogući u sveprožimajućoj zbrci tj. anomiji globalnog nereda i nemira.

Ali opet, šta je zaista loše u tome što se želi lokalni, unutarklasni-rasni ako već nije moguć globalni ili makar međuklasni mir? Mnogi ljudi moraju živeti, snalaziti se, neretko to i uspevaju bez ikakve korupcije ili korišćenja ili trpljenja “značajnijeg” nasilja ili poniženja – postižu lepe uspehe, vredno rade i imaju od toga dovoljno ako ne i višak zadovoljstava. Zar nema dovoljno primera sjajnih karijera ili makar izgleda na sjajne karijere? Pa šta bi još hteli više na ovu skupoću (školstva)? Na primer, ljudi se ceo život bore, ispadnu im oči od učenja (uz uši od vučenja), od vežbanja, ponavljanja, manje ili više skupo ili jeftino glumljenog uvažavanja običaja i manje ili više bolnog pokoravanja poslovnim i uopšte društvenim hijerarhijama i sad treba da se svega toga odreknu jer je to nekom tako “dunulo”? Sve je to tačno. Opravdani su takva zabinutost i otpor. Ljudi se ceo život privikavaju, prilagođavaju, integrišu, najčešće ni nemaju drugog izbora. Sistem jeste loš ali se u njemu mogu naći i nemale dobre okolnosti, zavisi kako se i odakle gleda. I deca kad se klackaju, kad su dole, inate se prema onima na gornjoj strani “Bolje u cveću nego u drveću”, a kad su gore “Bolje u visini nego u prašini”. Dakle, zavisi kako se gleda i ne samo gde se trenutno nalazite u socijalnoj poziciji i socijalnom pozicioniranju već i kako sve to razumete i cenite vi i oni oko vas (opet smo kod “cene”). Ali ta razlika, između pozicije i pozicioniranja, istine i interpretiranja, dakle sama ta klackalica, hteli-ne-hteli, rasklimava pojmovnike i dojmovnike, raspoređuje i sastavlja ili ciljano meša ili neodgovorno razbacuje upitnike, navodnike i uskličnike. Tu se dakle na dnevnom nivou mora i ono što naizgled n(ij)e mora(lno) – razmrdavati pojmove i dojmove.

Klackalica škripi, cvili, podseća na nemoralno rasklackavanje pojmova i dojmova. Ali se lako podmaže pa lako i zaćuti. Tada se neminovno javlja i specifično ćutanje, do koga nas vodi i ošišano š u web adresi Ilićevog teksta: „strasno” ćutanje, iliti ćutanje usled karijernih i soc-darvinističkih strasti.

(Sa) Od bicikla (u) avion? Čisto teorijski model

Šta je bliže onom začaranom krugu nasilja od kruga koji biciklista pravi i pedalama, i telom, vozeći povijene kičme i glave, i putanjom one takmičarske, kružne biciklističke staze? I kada vozi kroz neku hobitonovsku prirodu, putanja je često nominalno kružna, npr. „Giro d’Italia“, a za vozače je irelevantno kuda prolaze, što manje obraćaju pažnju na okolinu to bolje; kao i kod zaprežnih konja, računaju se brzina, izdržljivost, po mogućstvu i preživljavanje. Preživljavanje što kvalifikacija, što priprema i same trke, što medicinskih i finansijskih tegoba koje nastaju završetkom karijere. Zato i postoje privatne škole preživljavanja u začaranom krugu, i specijalizovani treneri, pedagozi, life couch-i. Pripreme mogu, kad je stvar strasti i srca u pitanju voditi i lično Dr Hajd i Mister Hajd u jednoj osobi, ljudi koje možete pročitati za sat-dva kao loš krimić ali u koje roditelji eto imaju ogromno poverenje; iako vide da se deca boje i Dr Hajda i Mr Hajda (dakle, nigde nema čak ni zavodljivo dobrog Dr Džekila) a pride se pred roditeljima obavezuju da nikom ne pričaju šta (im) se dešava u školi.

Jasno je da je izlazak iz kruga čista umetnost. Pa umetnost ima najviše i smisla onda kada pretenduje na drugačiji horizont imaginacije od aktuelnog, rutinskog, hegemonog, nametnutog, nepravednog. Vujica Rešin Tucić je zato sasvim pravilno razumeo analizu jednog metoda bržeg pristizanja na drugačiji horizont imaginacije:

“Avion ne može da leti jer je jako težak. On samo trči, trči, trči po pisti iz sve snage sve dok svi putnici ne poveruju u ideju da može da leti. Zato su piste tako dugačke.” (“Hladno čelo”, avio-analitičar je bio Vojislav Despotov)

Srednja klasa grčevito drži pod kotrolom upravljačke aparate, kontrolne tornjeve i preletačke šifre buržoaske istine i pravde. Rula li se rula po pisti i ekonomiše na svakom metru, može li, ne može li16? Problem u toj situaciji koju smo već analizirali na primeru klackalice je što beskrajno mantranje i ekonomisanje oko istine samo može da se odvija na štetu samih kriterijuma ekonomisanja; kao i na štetu interesa dobrog dela, to jest boljeg dela te klase – onog koji pokušava da živi i radi od svog rada17.

Jasno, bolje joj/nam je zato da završi/mo u makar i neuspešnom za-letu nego kao… kao… šta piše kod pisara, ima li neki zgodan primer?

Pisar: Evo, na primer kao “transcendentalni nitkovi” kod Černiševskog, neosetljivi na bilo kakve mogućnosti opstanka i napretka bez nitkovluka, koji za nos vuku ceo svet pa zatim najviše same sebe, a na koje su se koliko vidim ugledali i Aleksić i njegovi dokumentarci.
Mi: Hm, imaš nešto malo poetičnije?
Pisar: Imam, “ponosna poslušnost”, kao odlika nemačkog malograđanina koja je značajno doprinela razvoju i normalizaciji fašističkog nasilja.

Mi: Sve gore od goreg. Dobro, dobro. Šta ćemo. Šta dobro, kako to “šta ćemo”?! Grozno, grozno!

Da bi se to grozno za koje mi kažemo “pa dobro” kao što se “šta da se radi” može čitati kao “šta je tu je” (tj. “to je što je”)  ali tek ako se izbaci ili previdi ili relativizuje znak pitanja, elem, da bi se to predupredilo, predlažemo jedan eksperiment po zakonu Despotov-Tucić.

Razmotrimo prvo preduslove. Naime, tokom rulanja, dolazi do prisilnog saveza atoma od kojih je sastavljena donja površina krila i trupa aviona. Oni trpe ogroman, najveći pritisak unutar skupa atoma svoje materijalne vrste-prirode i svoje pozicije, položaja dakle atoma svoje klase na celom avionu. Od dole i od napred to je pritisak vazduha kroz koji se avion probija i potiskuje ga a od gore od mase aviona u kretanju pa i klasno tako bliskih a situaciono tako dalekih atoma na gornjoj površini krila, kojima je sasvim ok tu gde su, jer lep je pogled, jer sunce greje, jer ćarlija vetar itd. I oni međutim trpe vazdušni pritisak odozgo, a to ravnodušno, uporno i odlučno čine sve dok ovaj odozdo ne postane jači, nepodnošljiviji. Tek tada oni pomalo nevoljno pomišljaju da polete ali tako što se jedan deo skupa atoma sa gornjeg dela krila pridruži u ambicijama i idejama onima sa donje površine krila; to su oni zarepci na zadnjem delu krila, koji se poviju, prosto istegnu na dole, izmeste se iz dotadašnjeg položaja, da bi se čak i hrabro istakli prema moguće najvećem (i direktnom i povratnom, turbulentnom) pritisku pred poletanje. Prekipelo im rulanje. Ali eto, iako se u istoriji skoro uvek jedan takav deo poslovično atomizovane srednje klase izdvajao i doprinosio ambicioznijem poletu društvaviona, red i mir, beskrajno rulanje, ostaju njena centralna pista i putanja, glavna strategija. Zasnovana je pretežno na nadi da će se pritisak prebaciti negde drugo, ili makar da će pritisak odozgo biti zauvek jednak onom odozdo, a čime će se tek u nedogled produžiti dragi dragi dragi status quo, sa svim pripadajućim pritiscima to jest uvežbanim nasiljima. Ne možemo poreći, to je buržoaski racionalno sagledavanje situacije, zasniva se na subjektivnom usvajanju objektivnih sistemskih nejednakosti a u prilog mu ide i to što skoro nikad u istoriji nisu baš svi atomi podnosili podjednak pritisak – uvek je privlačno biti u boljem položaju nego većina tvoje klase, koliko god se time nesolidarno izdvajao i zasluživao kritiku ili prezir. Iz te svakodnevne unutarklasne borbe za malograđanski prestiž proizilazi i jedno od ključnih intelektualnih utemeljenja malograđanina: sposoban je da o sebi ima bolje mišljenje nego što ga o njemu imaju drugi.

Kako da se radi?

Mislite možda da je ovaj princip “jake vere” neophodan za poletanje aviona pretenciozan ili bizaran? Netačan i naivan? Pre bi se reklo da je to vrlo verna metafora “neverici” u idejni uzlet i sistemski polet društva u jednu drugu formu i svrhu postojanja i funkcionisanja. Pri tom, ta neverica je i racionalna, barem u dometu skučenog horizonta hegemone, buržoaske racionalnosti našeg sveta.

Ali gle, podjednako racionalno gledajući, upravo danas svi oni pojedinačno beznačajni atomi imaju na raspolaganju aparate za neprekidno globalno i lokalno merenje, raspoređivanje i ujednačavanje raznih oblika pritisaka i potisaka, naime IT tehnologiju. I svi ti aparati su neprekidno povezani. Nije sve više vidljivo samo iz kontrolnog tornja ili rukovodećeg vozila i pregledno samo u planu leta. Prvi put u istoriji, ceo sistem globalne proizvodnje, kao i gro reproduktivne aktivnosti čovečanstva i svi njima uslovljeni položaji i pozicije od kojih potiču potisci i pritisci rulanja-vladanja, mogu se registrovati i računati pomoću moćnih algoritama i računara (ako bi pitali kontrolne tornjeve – neplanirano i neželjeno moćnih). Prevedeno na (moguće) politički povezani svet trenutno atomiziranih individua, svako svakoga dana može dobiti u mobilni telefon, kao meteo izveštaj: plan izbora zanimanja, razne moguće rasporede kretanja i rada, mogućnosti udela u zajedničkim poslovima za taj dan, tu nedelju, za mesec, za celu godinu ili ceo život ako neko hoće. Sve se po belom svetu danas može u detalje isplanirati tako da nema ni hiperprodukcije (ni robe ni ambicija), ni zagađenja (i pojedinačnog i klasnog ega), ni neravnomernog razvoja (npr. narcizma i pripadajućih karijera). Sve se može tačno premeriti i racionalno odmeriti: odlučiti optimalno šta da se radi sa svim onim što je potrebno i što postoji ili tek treba da se proizvede. A što se sve ni objektivno nije moglo bilo zbog dosadašnje nemogućnosti ili nevoljnosti ili jednostavno interesnog sprečavanja zajedničkog globalnog planiranja.

Tamo gde svako može raditi i živeti prema svojim potrebama i mogućnostima ne bi trebalo ni da bude animalno-infantilne borbe oko vidljivosti, afirmisanosti i ostvarenosti, i sebe i drugoga, i nas i drugih, za koju inače pripremaju glumačke kao i sve druge privatne škole (a u kapitalizmu ili u “onako” socijalizmu i državne) i gde posebno zavodljivo namiguje glumačka struka i karijera, koja nudi višak (vrednosti) vidljivosti, afirmisanosti i ostvarenosti i sebe i drugih (likova). Zar svi ne bismo da delimo te vrednosti, zar ne bismo voleli i mogli po malo da budemo i lekari i negovatelji, i inženjeri i armirači, i profesionalci i amateri, i roditelji i deca, i ugursuzi i staratelji, i umetnici i zanatlije, i vozači na prednjem i spavači na zadnjim sedištima, i recikleri i čistači, i gradioci svega korisnog i potrebnog i rušioci mnogo toga štetnog i nepotrebnog? I sve to i u žesnkom rodu naravno, po volji. Zar ne bismo svi voleli i želeli i to – da glumimo, ali slobodni i od prisile, i od često uvređujuće rutinske banalizacije i fah-idiotizacije tog posla, kao uostalom slobodni i od društvenih položaja i od dnevnih situacija koje nas u glumu silom uvlače i oblače? Zar nije bitno ljudsko iskustvo izazvati svoje telo drugim umom ili iskušati svoj um u drugom telu/liku, što i jeste rutinski posao mašte a samim tim i glumca? Zar to ne bi trebalo da bude svakoj zainteresovanoj osobi potrebna i dostupna praksa rašćenja i razvijanja, i misli i dela, i duha i tela?

Sva umetnost bi se u racionalnoj, globalnoj organizaciji rada i života verovatno postepeno integrisala u svakodnevicu, rastosiljala bi se svoje “javne kuće” – galerije, svoje “cirkuske šatre” – pozorišta, svog “zoološkog vrta” – muzeja; i svog “sweatshop-a” – kulturnog centra; svoje pijačice dreždanja da naiđe kupac aplikacionog formulara tj. nvo kultur-tregerisanja i tezgarenja. Bilo bi je uvek i svuda tamo gde je najviše i potrebna, u svim ljudskim individualnim i kolektivnim mislima i delima, podstičuće i smirujuće, motivišuće i upozoravajuće, decentrirane, dekapitalizovane, deinstitucionalizovane, deegzotizovane, dekomodifikovane, jednom rečju oslobođene. Toliko oslobođene da niko ni ne zna kako bi izgledala i delovala ta sloboda – umetnost se realno niti može niti treba planirati (ovo malopre su dakle samo sanjarenja). Pri tom, avaj, i ta neplanirana sloboda može da se desi samo i jedino ako je sama umetnost stvarno i hoće! Jer sladunjavo je i ropstvo umetnosti kod buržoazije, drži je kao gejšu, uvaženu, nalickanu, uvežbanu i obožavanu, uvek na pokaz i na usluzi. Ali za svaki slučaj osakaćenih nogu da ne bi slučajno pokušala negde da ode. Takvo ropstvo je nekom možda i na momenat slatko ali svima na kraju i početku mučno gorko.

Kako sve ovo neuverljivo i nepotrebno zvuči… ništa nije manje blizu raciju od apela malograđanstvu da postane u nečemu veliko. Stvar formata? U “Šta da se radi?”, nakon niza tipičnih peripetija oslobođenja devojke iz mreže porodičnog lukrativnog nasilja, sledi opis prve faze njenog kompletnog oslobođenja – kroz kolektivno samozaposlenje. Iako Černiševski taj period, koji traje tri godine, opisuje na samo par strana, i te strane deluju monotono, suvišno… oštroumni čitaoci deluju nepodnošljivo smoreni, čak uvređeni. Da pitamo pisara, na koga ga podsećaju lica tih čitalaca?

Pisar: Aha, pa evo, danas sam gledao neki parlament ovde kod vas na Balkanu18, i neka poslanica zapela ovako:

NAVODNE “RAZVOJNE” STRATEGIJE

Navodno “razvojna” strategija do 2030. ponavlja set mjera i politika koje su nas i dovele na začelje Evrope. Vlada misli vatru gasiti dolijevanjem ulja na nju.
❌ Umjesto smanjivanja upliva države u ekonomiju potrebno je
✅ povećati produktivnost kroz državnu intervenciju i protekciju
❌ Umjesto dodatne fleksibilizacije tržišta rada
✅ potrebno je stvoriti sigurna radna mjesta
❌ Umjesto uvođenja tržišnih principa u poslovanja javne uprave
✅ javnu upravu usmjeriti prema osiguravanju potreba društvene većine – stanovanja, kvalitetne zdravstvene skrbi, skrbi za starije, obrazovanja dostupnog svima19

Pisar: E pa lica čitalaca za koja me pitate podsećaju me na lica ostalih poslanika u tom parlamentu dok ona ovo izgovara.

Pa jasno, polako bre, prvo se treba orijentisati i naučiti hodati, kako ono beše, „prvi koraci”, „kolevke”, “školice”, „inkubatori”, super, sve će to stvarno trebati, kao što će neminovno trebati i ova aktuelna, uglavnom površna lju(d)ska prava i njima zadovoljene mnoge aktivističke i naučno-istraživačke i umetničke i političke ambicije. Dakle, ono Despotovljevo „verovanje u ideju” ne treba u ovom slučaju shvatiti samo kao zabavni izlaz iz neugodne situacije „straha od letenja”, nisu uzalud revolucionarne žene dežurno strašilo raznih Jordana Petersena, pa scenarista Game of Thrones-a itd. itd, žensko oslobođenje je kao i revolucija, svi ga negde lajkuju i sanjare o njoj ali ne bi baš i da ga frenduju i srcuju jer ga se negde i boje.

Ok – opet će pisar zabeležiti opravdano gunđanje – ma šta davi ovaj, kao da mi to sve negde ne znamo? Negde, ko zna gde smo to znanje i zaturili, pa šta sad, pa strah od promene je prirodan.

Eto, kako je to zanimljivo, šampioni preduzimljivosti, inovacije i kvazipromene tipa tranzicije, poznati npr. u Rumuniji kao YBF (young, beautiful and free) ili u Bosni kao FGR (fina gradska raja) ili u Beogradu kao DGP (Dobra gradska priča sa podgrupom alter-džentrifikatori), ili u Zagrebu kao Možemo da budemo srednja klasa na poluperiferiji, barem možemo nas 10%, i šta biste vi još?, ili u Prištini kao cool urbani likovi sa crteža Jakuba Ferija (čije naličje je na radovima Briljant Miljazimija), ili u Ljubljani kao Oslobodili smo ovog Janšu a on ovako?!?, ili u Podgorici kao HuN (Hoćemo u NATO baš zato što nas je bombardovao!, naravno sa poslovnicama u Beogradu i Novom Sadu) ili u Skoplju kao Sramota da gradimo antičke budalaštine nakon što je prošlo XX vekova (dok su razvijene i kulturne zemlje to uradile već nakon što je prošlo XIX vekova) ili prosto transkontinentalno kao EUROBOTI… dakle, sav taj think-tank postaje think-junk pri samom pomenu zajedničkog globalnog planiranja… pogube se i pogrbe kao starci, grubo razrogačeni, naglo smeteni i smotani, nevešti baš kao profitabilne staroste pred spahijama, koje treba nekako i da trenutno sakriju od njih svoje burgermaster metode  i pri tom diskretno daju do znanja da te metode upravo i uredno plaćaju “obrok”.

Dakle, strah je svejedno tu. U tom slučaju, za kraj, kratko i jasno, malo dobrih vesti za one koje materijalne stvarnosti ne zanimaju kao ni Serža, kavaljera eltine prostitutke u „Šta da se radi?”. Čak i ako samo poverujete u moći svojih „lepih ideja”, upravo o slobodi, jednakosti i bratstvu, ali bez pregovaranja i ekonomisanja sa tim terminima, moći ćete da ih ostvarite. Tačka. Ne piše uzalud Černiševski ključne stranice tog romana jednostavnim i direktnim jezikom Poslanice Korinćanima20. Ako je ženomrzac Pavle mogao kratko i jasno da širi svoju mizoginiju, može i odbrana žena od mizoginije biti podjednako kratka i jasna. Zato da, sloboda, jednakost, bratstvo i sestrinstvo. Tačka. Za ono što avion može, večito rulanje je – večito puzanje. Tačka… (eh, ipak tri tačke… odmah se vidi da tu nije kraj. Dostojevski se toliko blagoupaničio od ovog romana Černiševskog da je smesta smislio pa i napisao Čoveka iz puzajućeg prostora – kako bi u stvari trebao da glasi prevod Čoveka iz podzemlja… a nije se smirio dok nije, zajedno sa carskim policijskim službama, na čistac isterao Zle duhe)

Dobro, jeste puzanje, pa sam sam rekao da je klasna borba, to je legitimno, čak poželjno ponašanje na liniji fronta. Ma pomozite ranjenicima i logistici za početak! Ali kako, šta, gde, pitaćete vi/mi? Pa lepo, evo, za početak podržite/mo ljude koji se već dugo bore, to bar nije teško. Jeste/jesmo li otkupili društveni stan za 50 dm devedesetih? Podržite i one koji se bore za svačiji Krov nad glavom. Biće vam-nam mnogo lakše da shvatimo/te posle na sudu istorije svoj udeo u gomilanju i podeli tranzicionog plena21. Budimo/te bar toliko slobodni i samosvesni atom i podržite/mo one koji se bore za osvešćivanje, monitoring kao i uvođenje mera preventive i zaštite od patrijarhatom podsticanog nasilja. Pratite i podržite i one molekule koji još nisu otupeli i oguglali od lokalizovane diktature kapitala. Je li vaš/naš pogled na svet zakržljao i zamaglio se usled nepodnošljivih uslova života? Pratite i podržite one koji ga reanimiraju i bistre, dakle marksističke, anarhističke i druge revolucionarne organizacije. Može za početak i one radikalno idealističke, socijal-demokratske. Malo bi li bilo od nas/vas malograđana?

Ovo je ponuda za promišljanje te situacije, znamo da smo u biciklu, u začaranom krugu u kom stalno jedna vaša/naša frakcija smenjuje drugu u služenju ovoj ili onoj frakciji kapitala. Ali nisu svi isti u toj službi, neki su tu jer nemaju izbora a neki jer imaju. Prvi rade loše stvari ali ne moraju biti loši ljudi a drugi rade loše stvari iako ne moraju, jer su loši ljudi. Ovi prvi mogu, za početak, makar i simboličnim postupcima i makar pred samima sobom da se odvoje od ovih drugih. Pokazalo se upravo kod ovog hrabrog otpora mladih glumica, da su svojoj deci roditelji preneli i neka veoma važna životna načela i iskustva, i pored prenosa straha od autoriteta, transfera nesigurnosti, nesenzibilisanosti i dezorijentisanosti u džungli ambicija i aspiracija. Očigledno je da svi moraju, na svakom nivou rulanja da vežbaju ono „istezanje” zakrilaca (istezanje je zdravo, kažu i lajf-kouči), a umetnost i ovakva kakva je može tu naći svoje (jedino) dostojno mesto i konceptualno-transformativnu funkciju. Nešto poput organizovanog i produktivnog istezanja se već vidimo i dešava na globalnom planu, na primer preko crnih lista poslodavaca i proizvođača koji terorišu radništvo ili zagađuju okolinu – podržite organizacije i medije koji te crne liste argumentovano sastavljaju, objavljuju i komentarišu.

Dakle, dijagnostikovanu autosugestiju iz ovog Katarininog govora – samo treba da obrnete naopako…

Za svaki slučaj!

Kako će suđenje teći – zavisiće od pronicljivosti advokata tuženog. Odbrana zna da najverovantije nema šanse da se oslobodi optužbi ali će advokati pokušati da iskopaju mogućnosti blaže kazne. Oni mogu računati na različite oblike podrške odugovlačenju procesa ili čak subverzije iz upravnih i ideoloških aparata države kakve su poznate na primer iz suđenja za ubistvo Ćuruvije, kao i razumevanje nemalog dela javnosti koji će iz različitih razloga i pozicija isticati i propagandno pokrivati raznorodne interese pro status quo buržoaskih ekonomskih i političkih frakcija.

Odbrana je glumački pompezno (u stilu „daj pet karata!“) najavila „500 svedoka“. Šta će izjaviti tih 500 svedoka? Izjaviće da oni doduše ne znaju kakav je optuženi bio u privatnom životu ili prema tužiteljkama ali da ga znaju kao časnog i poštenog građanina. Problem sa ideološkom hegemonijom je što isto to na ovaj ili onaj način neprekidno govori 500 od 550 konzerv- ili centr- ili liberal-buržoaskih komentatora kada opisuju ili brane sistem kapitalističke periferije, u kom se mnogi starosta tako dobro snašao. Skoro pa identično rezonovanje  – ne znaju sve detalje, čak znaju da ima i nekih loših strana, više kao slabih tačaka, ali je sve u svemu taj sistem ispravan, dobar, čuven, produktivan, ugledan. Zar to na neki način ne svedoče svojim dugogodišnjom mučnim potiskivanjem zločina i brojne zlostavljane devojke (i dečaci), to da ih je taj sistem ućutkivao (nadalje ih praktično silujući) a naturao im pri tom neko svoje navodno svima poznato „bolje“ lice; da im je sistemski, kao i svima nama, neprestano sugerisano da svi/e moraju malo nepravde i nasilja da pretrpe da bi uspeli/e u životu? Šta da kažemo pisaru: piši nas kao euroinfantilne Crvenkape koje iz dana u dan pitaju ovog ili onog starostu: „A zašto imaš tako veliku bradu?“ Ko na kraju krajeva ne želi u svemu ovome da bude naivni neobavešteni turista? Tranzicija je ionako objašnjena kao čudotvorno stanje u kom se boravi samo privremeno.

Koja god da bude opcija koju izaberu da pravno-formalno odigraju ili odglume sa optuženikom, sa repertoarom od skrušenog kajanja ili nadmenog poricanja, presuda će pod datim uslovima ideološke hegemonije i njoj verne buržoaske štampe 22 ispasti po svemu sudeći u korist istog onog sistema koji je postavio i uredno održava scenu za Aleksićevske i slične i srodne (npr. novootkrivene Lečićevske) osvajačko-vaspitačke siledžijske strategije i taktike, avanture i incidente. Sigurno u presudi neće pisati da su taj i taj (periferno-kapitalistički) ekonomsko-politički sistem i njemu potrebna ideološka hegemonija 23 doveli do opšte dominacije i legitimizacije autoritarnosti i hijerarhičnosti u celom društvu, čime je u svakom društvenom odnosu, svakoj društvenoj grupi, zajednici, instituciji, organizaciji i situaciji drastično povećana i normalizovana mogućnost subordinacije tj. potčinjavanja situaciono i sistemski jačima putem degradacije i deprivacije slabijih (a time i povećanja svih vrsta uzurpacija i manipulacija tog i takvog normalizovanog odnosa). Iskren izgovor je da bi ovako izgovorena rečenica sa sudijskog mesta dovela do pada čitave zgrade buržoaskog sudstva (a taman ju je dr Oliver Antić restaurirao završnom reči na procesu DM). Sud će moguće partikularno-pravedno osuditi počinioca a sebe i svoje nadređene proslaviti po kvazi-generalnoj pravednosti koju je sam smislio i odgajio, tj. buržoaskom pravu. Kritička javnost, emancipatorska politika i nauka treba makar da pokušaju da prevaziđu nivo polisija tj. funkciju policajca u takvom sistemu. U tu svrhu ne možemo ni iz kog razloga prevideti i prećutati reči Roze Luksemburg:

„Ono što nam se predstavlja kao buržoaska legalnost je ništa drugo do nasilje vladajuće klase, nasilje od svog početka podignutog na nivo norme“

***

U jednoj od ključnih rečenica romana Šta da se radi, Vera Pavlovna objašnjava koleginici N. u krojačkoj radionici da je sigurna da postoji mnogo devojaka koje su se kao i ona spasle od porodičnog i običajnog patrijarhatskog terora „sretnim slučajem“. Ta koleginica je bivša „javna ženska“, privremeno vraćena u nešto bolji život emancipujućim poznanstvom sa mladim studentom medicine, koji je odbio da je iskoristi kao klijent već je počeo da je leči od tuberkuloze a kasnije, kada je ona shvatila da je posao kojim se bavi već postao smrtonosan za nju, postao i njen iskreni i voljeni prijatelj. U danima kada su se upoznavali, pokušavala je „propala devojka“ da isprovocira mladog studenta poslovičnom golotinjom i skarednostima. Međutim, kad je on zatražio da je pregleda zbog pretpostavke da ima tuberkulozu, ona se odjednom postidela što treba da se skine pred njim. Čitaoci takođe mogu da naslute iz njene atipične ispovesti da joj život kao „javne ženske“ i nije bio onako tipski tužan i neveseo kako bi to očekivali ljubitelji ispovesti stradalih i posrnulih (zbog čega je između ostalog Černiševski i optužen za „pornografiju“ u cenzorskim kritikama ovog romana). Drugi kontrastni lik romana, Žili, elitna „privatno-javna ženska“ koja sebi ne prebacuje toliko svoj razvratni život već činjenicu da ga ne koristi za bilo šta korisno, što tako „propalo“ živi samo da ne bi ništa radila 24, i na čijoj se ličnosti odmerava mogućnost oslobođenja žene u vremenu dešavanja romana, ne stidi se dakle ni svog telesnog udesa, ni duhovnog pada, već svog intelektualnog sloma, sloma čoveka tj. žene kao delatnog, kreativnog ljudskog bića. Žili i N. su osobe koje nije strefio „srećan slučaj“ ili se to, bez njihove krivice, desilo prekasno u njihovim životima. Njihove društvene pozicije, Žili u eliti, N. na ulici, ilustruju tek sveprisutnost i svakoslučajnost motiva za svakovrsno, ne tek telesno, “prostituisanje“ u klasnom društvu, u dijapazonu od egzistencijalne nužde do hedonističke pohlepe. Ima i srednjih rešenja naravno, jer nabujaloj malograđanštini zaista nedostaje eksperiment umesto rutine, avantura umesto dosade, remake i retake seksualne revolucionarnosti, koja, bez političke i ekonomske revolucionarnosti kao svog preduslova i posledice, ima, kako bi rekao Žižek povodom on-line dejtinga: strukturu masturbacije. Znači tek bekstvo u drugu vrstu dosade kao u drugu turističku destinaciju; sasvim logično, film o dobrovoljnom, egzistencijalno neuslovljenom „prostituisanju“ Mlada i lepa i počinje ultimativnom dosadom turističke avanture i navodnog istraživanja nepoznatog.

Ono što je za početak razmatranja pravog istraživanja (navodno ili ne) nepoznatog potrebno, je usvojiti naslov pesme Šimborske. Ne može se oslanjati na i zanimati tek za neki sretan slučaj (hrabosti da se otkriju zločin i zločinci) već se mora pobrinuti za „svaki slučaj“ u kome „tuče tuđe srce“, kao što je to i profesionalno, stetoskopom, i lično, ljudskom podrškom i ljubavlju uradio mladi doktorant medicine i praktikant-emisar političke medicine Černiševskog 25. Svaki slučaj je na primer onaj na koji poznata američka feministkinja ukazuje kao na indeks prema kome se jedino može realno izmeriti stanje ljudskih prava u Americi: trudna samohrana crna majka u getu. Sasvim je obavezno prihvatiti američke standarde tog tipa i shvatiti da se stanje ljudskih i ženskih prava kod nas meri stanjem trudne samohrane romske majke koja sa decom sve češće i živi u tek različito koncipiranim, lociranim i ograđenim getima, često tek kolibi bez struje i vode. U prosečnom buržoaskom društvu, čak i perifernom, struje i vode obično ima na pretek ali mu je potrebna beda kao pretnja neintegrisanima, neposlušnima i „niškorisnima“. I potrebna je krilatica „Same-i su krive-i!“, koja trenutno zvuči tako mučno prisutno i poznato.

U aktuelnoj drami, sretan slučaj je hrabrost, solidarnost i sposobnost devojaka da razotkriju ono što je sistemski pokriveno i milom ili silom buržoaskog društva zamazano, ućutkano i ušuškano. A taj drugačiji, svaki slučaj su i inžinjerke-i koje-i mrze svoj posao, lekarke-i koje-i se gade pacijenata, umetnice-i koji-e svojim repetativnim delima lažu i sebe i druge, skupljači-ce sekundarnih sirovina „koji-e su sami krivi-e što ne nađu neki bolji posao“, advokati-ce plaćeni-e da laži daju stabilnost, ubedljivost i dostojanstvo, frilenseri-ke koji-e nit žive na nebu centralnih nit životare na zemlji perifernih ekonomija, neradoznali-e naučnici-e, zubari-ke koji-e popravljaju zube tako da se ubrzo ponovo pokvare, radnici-e koji-e bi sami-e TREBALO/MOGLI-E da kupuju zaštitnu opremu i plaćaju osiguranja… … a sve-sve tek da bi preživeli-e. Brda sedativa, terapija i treninga mogu da pomognu ali ne mogu da promene činjenicu da su to (čovekove rodne prirode nedostojni) instrumentalni umovi, umovi koji vode suštinski pogrešan, rizičan život na putu ka svojevrsnoj tuberkulozi uma. Vrlo, vrlo opasno za sve vas i nas ukoliko osim na sretne ne počnemo da se obaziremo i brinemo i borimo protiv svakog slučaja subjektivnog, objektivnog (sistemskog) i simboličkog siledžijstva i nasilja.

Fatalizam! Reći će neko ogorčen isticanjem loših, degradirajućih aspekata ovog našeg degradirajućeg sveta, umesto dobrih koji takođe postoje, barem za neke klase. Fatalizam je međutim upravo mirenje sa takvim stanjem, prigodno samoobmanjujuće frikombinovanje dobrog i lošeg, a ne tačno, objektivno predstavljanje i nepomirljivo kritikovanje njegovih glavnih, suštinskih karakteristika. Fatalizam je prihvatiti i normalizovati osakaćenje i poniženje čoveka od otuđivanja rada, pa to kompromiserskom kulturom zaviti u „nepromenjivu“, bogomdanu prirodu sistema zasnovanog na privatnoj svojini i otimanju viška vrednosti od onih koji ga stvaraju, strateški ignorisati njegovu suštinski destruktivnu, neljudsku funkciju u oblikovanju čoveka i društva.

Hvala na strpljenju i pažnji, nije autor kriv što srednjoj klasi, da bi se privolela na nešto korisno i plemenito nije dovoljna priča, ni prozivka ni mim ni film, već joj je potreban ceo jedan ep u kome će ona ugledati (naravno oportuno) neko koliko toliko časno mesto za sebe i svoje delovanje. Tome treba da posluži ovaj tekst.

Foto: Tatiana Markina/Flickr

  1. Lovac je narator u „zapisima“ tj. pripovetkama koje su objavile svetu a pre svega samoj carskoj Rusiji činjenično stanje njene privredne, moralne i političke zaostalosti; Turgenjev je inače pripoveci Starosta ne bez jakog razloga dao rusifikovani naziv „Burgmistra“ od nemačkog burgermaister. Zanimljivo je da je Turgenjevu na grobu uklesano „Pisac Lovčevih zapisa“, iako su npr. „Očevi i deca“ njegovo mnogo poznatije delo. Turgenjev kao da je time hteo da prizna da nije dalje odmakao od slučajnog, principijelno nezainteresovanog i zbunjenog svedoka društvenih odnosa i događanja, baš onako kako je pozicioniran i profilisan lovac-narator u zapisima. U Očevima i deci pisac pokušava da se definitivno opredeli u društvenom sukobu svoga doba, da stane makar idejno na stranu progresa, ali ne može: ambicioznoj ali i karikirano subjektiviziranoj progresivnosti, tzv. „nihilizmu“, predskazuje nedoraslost ozbiljnijim izazovima, nepromišljene rizike i samouništenje; prvi nihilistički karakter u književnosti, Bazarov, gubi dijaloške duele sa iole snalažljivijim predstavnicima plemstva, sveštenstva i seljaštva; dozvoljeno mu je samo da očarava i ismeva neodlučne vršnjake tj. komprimiserski nastrojene malograđane i prvu generaciju liberalnog plemstva, tzv. „stare liberale“, koju mu Turgenjev, ne bez doze samokritike, praktično podmeće na poslužavniku za svojevrsni milosrdni lapot, kao kaznu za izneveravanje sopstvenih, inače sasvim mutnih mladalačkih ideala. Pri svemu tome, svi ženski likovi u Očevima i deci su neostvarene osobe, pasivne u svojoj zloj sudbini i udesima neželjenih brakova, koje podnose tek sa više ili manje dostojanstva ili stila. Verovatno da upravo zato Černiševski, u odgovoru na ovaj roman, smešta ogledalo društvene stvarnosti svog remek dela „Šta da se radi?“ u domen emancipacije žena.
  2. Inače, i supruga profesorke na FDU, za čiji prijemni je škola, eto koincidencije, uspešno i pripremala a sudeći po nekim novinskim vestima i dalje priprema (tekst je pisan u vreme takvih vesti i reakcija koje se pominju u tekstu ali treba naglasiti da je prema najnovijim informacijama škola zatvorena)
  3. A tajne službe su pretežno tek sledile one javne. Bilo u stvarnoj a prikrivanoj nevolji, ili prosto ne-volji, ili „nemoći“ tj. stvarnom ili navodnom nemanju moći da se odupru puzajućoj diktaturi kapitala; a samim tim u ne-volji i „ne-moći“ da počnu ili makar nastave odbranu od ili obračun sa agresivnim nacionalističkim ideologijama i njihovim bitnim finansijskim i logističkim uporištem – tzv. neprijateljskim emigracijama. Ta ne-moć je bila i realno uslovljena zaštitom koju su i najozloglašeniji pripadnici neprijateljske emigracije, sa stotinama terorističkih akata i planova u dosijeima, uživali pod pravnim i političkim režimima najmoćnijih kapitalističkih zemalja Zapada. Ne-moć se onda dosetila starog recepta za obračun sa zakonski nedohvatljivima – dohvatanje uz pomoć sredstava i moći ljudi van zakona. Sa takvim službenim bagažom, nikakvi službenici ne bi tek tako prešli u staro-nove službe, pogotovo u konkretnoj istorijskoj, kasno-blokovskoj situaciji. Jer tada je, začudo, od zemalja koje to nikada sebi ne bi priuštile zarad dokaza demokratičnosti i otvorenosti, stigao zahtev da zemlje koje pretenduju da su demokratične i otvorene moraju upavo to da priušte kao dokaz – otvaranje arhiva tajnih službi. Osim predstavnika za štampu ove, javnosti nenaklonjene frakcije vlasti, Arkan je bio i predstavnik za pompu saveza javnih i tajnih službi (tranzicije). Kao što tajne decenijama nisu mogle da izađu na kraj sa zvezdama neprijateljske emigracije, javne na sličan način nisu mogle da izađu na kraj sa zvezdama neprijateljske kulture, pa je problem rešen „venčanjem pesme i smrti“, kako je to definisao jedan poetski nadareni beogradski psihonalitičar. Osvojivši femme fatale nacionale, predstavnik je predstavio i poželjan model idealne žene u tranziciono zaraćenoj Srbiji – žene cvetka-zanovetka kojoj je perspektiva pored tranzicionog šampiona „Idealno loša“. I zaista, priča se da je slavni Enio Moricone za glas Svetlane Ražnatović rekao da je to idealni glas „izmučene žene“. Osim lake identifikacije mlađe ženske populacije, Cecine pesme su uzorni primer fetišistički ustrojenog konflikta između privlačnosti vrhunskog robnog proizvoda i prikrivenosti procesa njegove proizvodnje, između „lošeg“ glasa kojim peva i lošeg „glasa“ koji je prati (ne u pesmama, već u životu, ali tu ni nema bitne razlike za šta se pobrinula Marina Tucaković (re)kreirajući čitav jedan poetski pravac uživanja i trijumfa u stradanju, patnji i bolu izmučene žene, što itekako familijarno zvuči milionskom sledbeništvu širom tranzicijom izmučenog regiona).
  4. Ovo ćemo dodati dok pisar ne pazi: Nedostatak imenovanja te strukture i tog društva.
  5. Ni režim u socijalističkoj Jugoslaviji ni ovaj u kapitalizmu Danas, ne izlaže sebe mestimičnoj kritici i proređenim ili pažljivo isturpijanim ježevim bodljama bez nekog svog razloga, ali o tom po tom, na radionici Postnaježivanja. Inače, Petričić je krajem šezdesetih radio grafičku opremu Ježa.
  6. Status na fb stranici Marksističe organizacije Crveni od 18. januara 10.59, pristupljeno 25. januara 2021.
  7. U filmu Srećna nova ’49, jedan lik, negativac, pravdajući se za neko prošlo nepočinstvo, kaže “Žao mi je ali moralno beše”… dakle, “moralno” je, po njemu, ono što je bilo nužno, što se prinudno moralo a ne ono što je dobro i ispravno. On doduše jeste negativac, osoba sa one strane zakona, ali taj izraz i danas postoji u makedonskom slengu i funkcioniše na više vrednosnih i značenjskih nivoa, komičnom, ironičnom, sarkastičnom itd, ali neminovno i klasnom, jer nužnost i prinuda u klasnom društvu nisu ravnopravno vrednovani i raspoređeni, u čemu i jeste funkcija buržoaske ravnopravnosti (tj. ravnopravnosti pred buržoaskim zakonom – onom koji “podjednako zabranjuje bogatom i siromašnom da kradu hleb i spavaju na klupi u parku”).
  8. GONGO je skraćenica od “Government Oriented Non-Government Organization” kojom se ismevaju organizacije koje rade u interesu vlasti a predstavljaju se kao nezavisne. Trenutno se najlakše može nadenuti novoosnovanim pro-SNS nevladinim organizacijama tipa Nacionalna avangarda itd, ali ako vlast shvatimo kao vlast kapitala mogućnosti GONGO prepoznavanja i imenovanja su mnogo šire
  9. Ovde je zgodno citirati jednog američkog studenta književnosti: „Kada učimo o problemima likova disidentske literature iz doba socijalizma, onda su to patnje plemenite individue pod totalitarnim sistemom, a kada učimo o problemima likova literature iz kapitalističkih društava, onda su u pitanju nesagledivi ponori ljudske psihe, nedokučive lične teškoće patologiji sklone individue da se uklopi u svet itd…“
  10. Ukratko, u pitanju je bio pokušaj otpora tzv. “razvoju nerazvijenosti“; za teorijske analize ovih procesa može se konsultovati literatura sa pomenutog kursa prof Rastka Močnika i Radeta Pantića, a u vezi “sektorske” podele u srednjim klasama i korespodentne strukture buržoazije postsocijalističke tj. antisocijalističke periferije indukovane otvaranjem ka globalnom tržištu i kapitalu konsultovati ovaj tekst
  11. Setimo se „divlje zbrke pojmova“ Černiševskog i činjenice da se ovde kapitalizam često opravdava tvrdnjom da ovo kod nas nije normalan već nekakav „divlji“ kapitalizam, a neretko se upotrebljava i simptomatično ilustrativan termin “predatorski“. Setimo se za svaki slučaj i jedne od najboljih definicija srednje klase: „Služi da vladaocima objasni koja naređenja da joj izdaje“; odsustvo strukturnog analiziranja ili tek parcijalnog kritikovanja opisanih odnosa je sasvim sigurno posledica parcijalnih interesa frakcija srednjih klasa, npr. dela državne birokratije ili vrhuške privatnog sektora, interesno sraslih sa raznim frakcijama domaćeg ili stranog kapitala. Deo srednje klase ima interes da se kritički razmatra i više od uobičajene agende buržoaske javnosti ali ne može da se odluči da li je nezadovoljnija samim klasnim sistemom ili tek svojim trenutno lošim mestom ili prođom u istom. U konačnici, bolje stojeći deo srednje klase dobrovoljno žmuri na svoj podređeni položaj u globalnim jer po istom principu zahteva i očekuje žmurenje na svoj dominantni položaj u lokalnim okvirima i kontekstima
  12. Ali tu izreku čuje kao pozdravni govor i pred gubitak sopstvene glave. Baš kao što rezonuju i nacionalistički lideri, koji haotično rastežu i zatežu pojmove „nacionalnog interesa“ kao dimnu zavesu oko svojih striktno klasnih interesa i ambicija. A ta dimna zavesa i posledična zbrka nije od juče. Već osamdesetih, govorilo se u školama: „Džaba to učite o samoupravljanju, u firmi je sve drugačije“. Nakon toga bi vas bilo pri nadničenju, bilo pri dolasku u vojsku, bilo pri kooptaciji u neku povlašćenu birokratsku službu, bilo prvog dana u nekoj dobroj firmi gde ste se uvukli preko veze, obavestili da „ovde nema samoupravljanja“ (zvuči baš kao vlasnikov i pedagogov moto dobrodošlice u Stvar srca) i to tonom koji odgovara rečenici, pretećo-posprdnoj „Ovde nema za.ebavanja!“. U pravu su buržoaske aktivistkinje koje tvrde da je patrijarhalnog nasilja bilo i pre kapitalizma (ciljajući uobičajeno ne na istorijski prethodeći feudalizam i kapitalizam već na njegovu tihu reuspostavu u SFRJ, setimo se samo brutalnog, bezobalnog seksizma u „kritički“ ali i tržišno nastrojenom Ježu); a kako i da ne bude nasilja kad u mnogim ključnim privrednim i političkim sferama nije bilo samoupravljanja a bilo je prisile da se o razlozima za to ozbiljno ne raspravlja; razlozi za odumiranje samoupravljanja i oživljavanje patrijarhata bili su isti – nametanje režima hijerarhije i subordinacije radi eliminacije tek zametnutih socijalističkih a oživljavanja tj. povampirenja, ili još bolje prigodne frankenštajnizacije kapitalističkoidnih proizvodnih odnosa. U stubove ex-yu socijalističke privrede, politike i kulture ušunjao se socijaldarvinizam i ukorenio na „novo“-stari samoupravni način, dovoljno je pogledati JEŽeve sa kraja šezdesetih, sa tragikomičnim razgolićavanjem vladajuće ideologije (koje je u suštini išlo na ruku prikrivanju ideologije vladajućih) a sve sa pomenutim seksističkim prolivima mozga, valjda da prikriju gorčinu glavnog jela i oraspolože cenzuru (ovde je potrebno zagrebati i u prikrivenu društvenu ulogu, funkciju i fikciju seksa, i svaki teorijski pokušaj je dragocen)
  13. Levinas se u pomenutom eseju, doduše u jednom specifičnom kodeksu raskida sa starom ljubavlju (Hajdegerom) bavi zarobljavanjem potencijalno ljudski slobodne ličnosti u telo, krv, rasu. Ali i sam nagoveštava gde leži problem, parafrazirajući Marksa iz Jevrejskog pitanja: dostojanstvo pojedinca kao ni integritet duha i tela nikako ne idu u korak sa slobodom kapitalističkog tržišta, te se buržoasko društvo i njegovi zakoni nikako ne mogu ozbiljno shvatiti kao konteksti za očuvanje univerzalnog dostojanstva, integriteta i slobode ljudi. (Pomislimo samo kako na dostojanstvo i integritet tela radnica i radnika deluje naše kupovanje u firmama koje tim uspešnije postoje i “razvijaju” se na “slobodnom tržištu” upravo time što taj integritet, ni telesni ni umni ne poštuju to jest profitno-intencionalno ga degradiraju? I to shodno opasci nikog drugog do oca liberalne teorije i prakse Adama Smita: „…fabrički rad je fizičko i psihičko osakaćivanje čoveka.“ Ako znamo da je tekstilna industrija pravi kontinent feminizacije rada, patrijarhat ne predstoji i ne postoji na tom kontinentu tek onako, po sebi, već armira poredak potreban svojinskim i proizvodnim odnosima. Ti odnosi i taj patrijarhat jednom delu buržoazije zaista su nepodnošljivi i iskreno ga se odriču ili bore protiv njega, ali po pravilu onda kada njegovo željeno „ukidanje“ ne ugrožava njihov materijalni i poslovni interes.)
  14. Baš kao u trenutno zatvorenom fb reklakazalištu Tanje Marković; evo najave jednog neodržanog razgovora i mogućeg drugarskog ćebovanja dotične. “U DRUŠTVENOJ MREŽI sa Tanjom Marković Razgovor o ?”… Bauk kruži fejzbukom, bauk sledeće notifikacije: „Tanja Marković tagged you in her comment and mentioned you in her post about you…” Neplaniranu pauzu u pojavljivanju ove notifikacije iskoristićemo da bi razmotrili različite aspekte Tanjine fb prozivaonice, proverionice i properionice, zadirkaonice, ispovedaonice i svojevrsne učionice aktivističko-umetničke istorije Druge Srbije. Pepeoposipalište i čistilište aktivističkih, umetničkih biografija, naravi, neostvarenih planova, sanjanih i razočaravajućih saveza i koalicija, privremeno je zakatanačeno odlukom Tanjinog poslodavca Cukerberga (Šećeroskog). Radikalno deotuđenje i isto takvo vraćanje dostojanstva (putem (ne)drugarske kritike) samom terminu drug/drugarica/friend/ica? Direktna akcija na buđenju i provociranju svesti i savesti svakojako posustalih i odustalih prijatelja i prijateljica? Mahalanje? Samoupravni/a bot/ica i sam/a svoj/a trol/ica? Prazno pridikovanje iz pozicije egoističnog i anahronog a paradnog sitnoburžoaskog idealizma? Je li to umetnost i ima li umetnost taj mandat? Između podruštvljenja psihoanalize i banalizacije i bagatelizacije svake činjenice, utiska, događaja. A zašto uopšte vraćati nekome dostojanstvo?? Tračarenje kao legitimni ženski otpor u situaciji permanentne diskriminacije i nemoći? Neslane šale kao uvod u oproštajna pisma? Uništenje smisla ispitivanja bilo čega kroz metastaze kompulsivnog izazivanja i razotkrivanja? Namicanje svetačke aure autokompromitacije? Reality za intelektualce i autovoajeristička, 24/7 transkripcija misli brzaka i slapova dnevnog i virova lelujavog noćnog toka stvari… magnetofonsko pisanje… hibridno pisanje? Sve to imate samo u jednom jedinom tredu a tredova onoliko tokom samo jednog dana ili jednog sata… Sa jedne strane, Marković kao da nudi, čak primorava na učešće u neophodnom pokušaju ispunjavanja sve većih praznina unutar međuljudskih i širih društvenih odnosa; sa druge praktikuje bezobalni voluntaristički egoizam, koji nije odgovoran nikakvom raciju i kriterijumu osim onom „dobrih namera” i “ličnog podviga”… verujući da je digitalni otisak društvene realnosti dovoljno nestabilan i šupljikav da izdrži bilo kakvu interpersonalnu skarednost ili iskrenost? Radikalno subjektiviran koncept „istina-odgovornost-pomirenje”, koji pokušava da veštačkim (pr)osvetljenjem na moralnom, operativnom ili tek retoričkom planu, istisne iz zgrčenog i smrčenog društvenog bića nadri katarzu, instant ljubav prema bližnjima i detinju sreću zbog bilo kakvih predstojećih promena? Zakasnelo moralizatorsko poziranje, koje ignoriše društvenu, materijalnu bazu koja dovodi do grča i smrča? Ultimativnim voluntarizmom ka romantičnoj psihologizaciji otuđenja i atomizacije? Pa zašto se ljutite, pita se autorka ove mreže značenja i kačenja, pa to na fejzbuku niste vi, nego vaša poželjna slika o vama… znate da je ona lažna… – Ali ti nas upetljavaš protiv naše volje! – Ali u pravu mrežu ste upetljani kako? Voljno ili ne? Moje je kao psihološkinje i aktivistkinje da vam pomognem, makar samo simbolično… – Ali blamiraš se, i blamiraš ljude bez razloga! – Ali… e pa nije baš tako i zato ćemo se sa Tanjom naći uživo, a ko ne može da dođe neka učestvuje ovde… ponesite i ćebad...”
  15. Kontinuitet i neometana reprodukcija ovih i sličnih problema subjektivnog i objektivnog nasilništva ukazuje da njihova unutrašnja dijalektika premaša horizont građanskog društva; dobronamerni ili demagoško-reklamerski pokušaji da se nemoralni sistem našminka moralizatorskim poboljšanjima, sva ta zakonodavna romantika koja isijava iz polisi recitacija specijalizovanih udruženja i organizacija, zadovoljnih ako iznude neiskrene pomake vlasti ka lepšoj fasadi svoje kompradorske funkcije, neprijatno podseća na momente kada (ne više tako mladi) Marks opisuje sličnu građansku zakonodavnu romantiku kao “mešavinu razvrata i mistike” jer uza sva ta često i neophodna i vrlo dobrodošla zakonska poboljšanja i rešenja, buržoaska država dopušta privatnom vlasništvu, privatnom obrazovanju, zanimanju itd. da deluju na svoj način tj. kao privatno vlasništvo, kao privatno obrazovanje, kao privatno zanimanje i da ističu svoju posebnu suštinu (ili drugim, ovih dana odjekujućim rečima još jednog mogućeg staroste, još jednog direktora još jedne privatne škole:“Znaš li ti ko sam ja???“) 
  16. Inače, rule na oficijelnom jeziku euro varijante globalne srednje klase – euroengleskom – znači vladati se dobro, poštovati pravila, ali znači i kodeks religijskog reda (naravno, rule ne znači i ne piše se isto kao roll ali euroingliš ne mari za takve finese); ništa čudno, jedino se baš tako, nekim religijskim mantrama mogu u beskraj racionalizovati iracionalnosti kapitalističkog sistema, tome na kraju i početku prevashodno i služi religija u kapitalizmu
  17. “Rad od tuđeg rada”? Da, za dobar deo srednjih i sve vladajuće klase kapitalističkih metropola težak tuđi rad i brutalno mala zarada (neretko ispod egzistencijalnog minimuma) su preduslovi njihovog relativno lakšeg rada i relativno lagodne zarade. U nastaloj globalnoj podeli rada, nakon sloma socijalizma, rast nejednakosti postao je bezobalan i neukrotiv, socijalna pokretljivost je atrofirala i približno je jednaka npr. onoj u Engleskoj u XVI veku (Piketi) a srednja klasa kapitalističkih metropola drži dobre, visokoprofitabilne i visokoakumulativne poslove i zanimanja praktično pod okupacijom – bodljikave žice socijalne stratifikacije, politika potiskivanja i poniženja, socijaldarvinističke selekcije i igara smrti na državnim tj. granicama “lebensaruma”; električne pregrade i ograde visokog napona i napinjanja na granicama prihoda i porekla sa jedne i stepena obrazovanja sa druge strane, kulturni i klasni rasizam, “odbacivanje merdevina” itd… sve je to upregnuto u okupacioni aparat koji je uzaptio svet globalne ekonomije i politike kao kancer a NATO i EU su nešto kao pretorijanska garda i evet-efendijski sabor tog kancera. Ali kako se tu onda nalazi i nekakav “bolji deo” te klase? – pitamo se sa pravom… problem je što mnogi ljudi u datoj situaciji nisu imali puno izbora, čak i za svoje privilegovane poslove i zanimanja morali su da se indoktriniraju, laktaju, mučno obrazuju i bore ceo život, mnogo šta im i dalje visi o koncu i to im onda daje lažnu svest o svetu u kom (moraju da pre)žive i (za)rade, što se mora uzeti kao olakšavajuća okolnost. Uostalom, ako im se ne ukaže strateška prilika i perspektiva na tom novom horizontu, oni će stati na branik starog
  18. Balkan je u hegemonom političkom diskursu ideološki termin koji treba da prikrije ili egzotizuje specifičnosti ekonomsko-političkog razvoja i istorijskog položaja zemalja i naroda Balkana i opravda njihovu ekonomsku i političku zavisnost, periferizaciju i subordinaciju interesima centralnih kapitalističkih ekonomija i politika. (Videti ovaj rad R. Močnika)
  19. Objava od 2. februara na fb nalogu Katarine Peović, zastupnice Radničke fronte u Hrvatskom saboru
  20. Zahvaljujem članici čitajuće grupe “Dobar loš, z(n)ao” na ovom zapažanju kao i na podsećanju da patrijarhat nisu tek patrijarhalni muškarci nego ceo sistem koji i od muškaraca zahteva podređivanje patrijarhalnim vrednostima i „prednostima”
  21. Jugoslovensko malograđanstvo uoči i tokom malograđanskih ratova koje je logistički pripremilo i vodilo, specijalizovalo se za više tipova organizovanog ratnog, najčešće „pozadinskog” banditizma, npr. pljačku stambenog fonda, profitabilna nedela deindustrijalizacije, elitizaciju i privatizaciju zdravstva, medija, i školstva itd.
  22. Primer takve vernosti je antrfile ispod ovog srceparajućeg naslova; po svemu sudeći (pret)plaćena, zaista mizerno artikulisana odbranaška oda siledžijstvu, podseća na onu Marksovu dijagnozu-terapiju: „Najpravednija kazna za buržoasku štampu je samo njeno postojanje“
  23. Kako bi to pokojni Srđa Popović rekao, treba ispitati „ideološku i političku pozadinu zločina“. I zaista, da naglasimo još jednom, u slučaju da se ne ispita ova pozadina, kritička javnost uvažava i promoviše kodeks tabloida, bavi se tek incidentima i stereotipima a ne samim sistemom tj. vlašću
  24. Zahvaljujem na izuzetnoj dosadašnjoj saradnji svim članicama i članovima čitajuće grupe “Dobar, loš, z(n)ao” bez čijeg truda ovakvi zaključci ne bi mogli biti doneseni – nisam ih mogao doneti čitajući roman prvi put, ‘za svoj groš’. Zajedničko čitanje i diskutovanje može se shvatiti i kao eksperimentalni koncept i poduhvat de-atomizacije i razotuđenja
  25. Roman Šta da se radi se može shvatiti i kao psiho-emo-ekono-medicinski priručnik za večnu malograđanštinu. Sa jedne strane večno-infantilno sklona nevažnim avanturama duha i tela, sa druge večno-starmalo svoju egzistenciju želi planiranu i obezbeđenu po bilo koju moralno-političku cenu; Černiševski konceptualno i dijalektički rešava ovu kontradikciju, omogućavajući razdvajanje objektivne i subjektivne egzistencijalne i emotivne nužde a posledično i njima indukovanih motiva, želja i fantazija individue zatečene u neplodnoj „društvenoj močvari“. Pri tom, svoj roman piše u zatvoru gde je dospeo usled objektivne cenzure na napredno mišljenje i delovanje, sa čime se možemo na neki način i saživeti jer je danas na delu mnogo efikasnija cenzura tog tipa, sistematizovana ideološko-politička i sistemu prigodno-ugodna idejno-klasno-kulturna hegemonija globalne malograđanštine. Nije ni čudo da se ista tako rado oslanja na ideo-političke, mističko-parapsihiloško-bogo-srećo-komfor-tražiteljske metode Dostojevskog, koji je posvetio dobar deo svog opusa napadanju i kritikovanju (bolj reći otrcavanju, olajavanju i opanjkavanju) Černiševskog, sve dok je ovaj bio u Sibiru bez mogućnosti da polemiše sa slavnim alternativnim carskim pisarem.

PREDLAŽEMO

May 8, 2020

Beograd na suzama

December 7, 2021

Čemu još radna teorija vrednosti: Odgovor Mihailu Gajiću

August 19, 2022

Multipolarni svijet u kapitalizmu ili kako ga vidi ”slijepa” radnička klasa