Jedna od brojnih nevolja javnog prostora u Srbiji tiče se potpunog odsustva analitičke sposobnosti da se određene pojavnosti tretiraju u odnosu na njihove srednjoročne i dugoročne posledice. Tako je bilo i oko pitanja smanjenja cenzusa sa pet na tri procenta. Istina, trenutak u kom je izglasana izmena izbornog zakona, doprineo je kratkoročnosti vizije o tome šta ona zapravo znači na širem, sistemskom nivou. To što se izborna promena dogodila neposredno pre raspisivanja redovnih parlamentarnih i lokalnih izbora uticalo je na brojne reakcije koje se mogu svesti na sledeće: imitiranje demokratskog izbornog procesa i ulazak neofašističkih grupa u institucije. Ovo su dakako istinita tumačenja razloga iz kojih je cenzus spušten. Fokus na neposredne motive iza takve odluke nam ipak magli vidik kada su u pitanju drušvene i političke posledice koje će se tek osetiti u budoćnosti.

Problem otvorenosti političke strukture

Poznata su viđenja iz domena političkih nauka i drugih srodnih disciplina koja pri objašnjavanju određenih političkih i društvenih procesa polaze od makro nivoa. Takvi, strukturni pristupi, često govore o posledicama koje otvaranje ili zatvaranje institucionalnog sistema ima za prilike koje se ukazuju za društvenu/političku promenu. U sistemima sa rigidnom, hijerhijskom političkom strukturom, zatvorenost institucionalnog sistema može izazvati radikalizaciju aktera koji žele da deluju politički, ali im je to strukturom onemogućeno. Obrnuto, u sistemima sa otvorenom političkom strukturom, veći broj pretendenata na učešće u politici može ući u institucije i otuda je mogućnost radikalizacije izazivača manji.

Pitanje otvorenosti ili zatvorenosti političkog sistema svakako nije svodivo na visinu izbornog praga u izbornom procesu. Mnogo važniji pokazatelji tiču se načina na koji političke elite tretiraju vaninstitucionalne aktere (na primer intelektualce ili društvene pokrete); „političke kulture“; ili opšteg tipa političkog sistema (predsednički, parlamentarni, mešoviti). Pitanje cenzusa može ostati čak i izvan razmatranja o stepenu otvorenosti strukture. Štaviše, to pitanje može poslužiti de facto zatvorenim sistemima da se predstave kao otvoreni. Ono može, drugim rečima, da posluži kao varka i to ne samo kratkoročno (u smislu imitiranja demokratičnosti jednog izbornog procesa). Dugoročno, smanjivanje cenzusa u okolnostima autoritarne vladavine može na duže staze osnažiti legitimitet autoritarnog vladaoca sa jedne, i otupeti oštricu kritike i sprečiti njenu radikalizaciju, sa druge strane. Time bi se, zapravo, vlast okoristila o sve benefite zatvorenih političkih sistema (čvrsti i stabilni hijerarhijski odnosi moći u kojima je baš ona na vrhu), dok bi istovremeno izbegla sve potencijalne opasnosti tako što bi se „lažno predstavljala“ kao otvorena. Sigurna i čvrsta vlast sa jedne, i slaba mogućnost radikalizacije otpora koji joj jedino može stati na put, sa druge strane. To je ukratko slika današnje Srbije.

Nema sumnje da je ovakav manevar bio nužan jer su se poslednjih godina umnožile afere u kojima su učestvovali najviši funkcioneri vladajuće partije i države. Takođe, niz društvenih i protestnih pokreta nastao je i nestajao u proteklih nekoliko godina. Kako je vlast postajala apsolutnija, a korporativna partijska mreža šira i složenija, uvećao se i broj mesta na kojima može da pukne. Apsolutna vlast, koju SNS nema ali joj svakako teži – drugim rečima, može da proizvede ozbiljnu radikalizaciju otpora. Klijentelističke mreže zaista umeju da budu guste i njeni elementi ili „čvorovi“ mogu biti do te mere isprepleteni da svako od svakoga zavisi i svako svakog onda, logično – čuva. Zbog toga, kako mreža raste, raste i rizik da jedna slaba karika može nepovratno radikalizovati otpor isključenih iz mreže. Zato je spuštanje cenzusa bio logičan potez, ne samo zbog najave bojkota relevantne opozicije – nego i zbog prirode odnosa moći i zatvorenosti sistema. Snižavanjem cenzusa tako, vladajuća SNS pokušava da kooptacijom dela neuključenih u dosadašnju preraspodelu moći, učini vladavinu stabilnijom na duži rok.

Potencijalni izazivači

Ako sa stanovišta strukture stvari izgledaju ovako, koja je mogućnost da se težište misli prebaci na mikro nivo, ondosno na same aktere? Koliko mogu akteri uticati na promenu strukture, gde su ograničenja koja nameće centripetalna sila sa strukturnog nivoa, a koliki su kapaciteti aktera da se uprkos ograničenjima izbore protiv tih sila? Prebacivanjem težišta sa makro (strukturnog) na mikro nivo (aktera), približavamo se centralnom pitanju ovog razmatranja, a to je: postoji li mogućnost da gorenavedeni manevar ne uspe? Ako postoji, onda se posledično pitamo: ko će razotkriti srž manevra i ko će ponuditi rešenje? Važno je reći ko to zasigurno ne može. Sigurno je da ulogu aktera koji imaju kapaciteta (i želje) neće preuzeti horski pevači u vidu analitičara koji kritikuju vlast, a ne vide šumu od stabla i polako počinju da liče na kolege analitičare iz suprotnog tabora. Da bi se znalo o čemu je reč, a onda i mislilo i delovalo kontra-hegemono, mora se prestati sa forsiranjem kratkoročnih i površnih kritika koje personalizuju moć i konstantno onemogućavaju uvid u širu, strukturnu sliku koja razotkriva znatno ozbiljniji problem od „Vučićeve autokratije“.

Takvim, suštinski kritičkim akterima, ne smatram ni relevantnu opoziciju koja bojkotuje, ali ni onu irelevantnu koja će ipak da učestvuje na predstojećim izborima. Ova prvopomenuta je samo besna jer ona nije bila u stanju da napravi isto što i SNS dok je bila vlast, a ova drugopomenuta je zastarela i prošao joj je rok trajanja odavno – ali se još uvek ne da baciti iz zamrzivača u smeće.
Na žalost, ulogu ozbiljnijeg izazivača trenutnoj strukturi i odnosima moći koji vladaju unutar nje ne mogu preuzeti ni društveni pokreti koji su, ne samo u Srbiji, dosegli gornju granicu svojih mogućnosti raznim diskurzivnim i aktivističkim poduhvatima u poslednjih nekoliko godina. Za razliku od partijski organizovane opozicije koja nema želju da menja sistem već da preokrene trenutne odnose moći u svoju korist, pokreti imaju tu želju, ali ne i kapaciteta. Mašinerija koju je izgradila vladajuća partija daleko je ozbiljnija nego što nam se čini i to pre svega duguje zavidnom nivou organizacije. Zbog toga niti jedna politička organizacija sa labavijom unutrašnjom organizacijom ne može prići ni blizu pozicije ozbiljnog izazivača. Iz labave unutrašnje organizacije, naime, proističe i labava spoljna organizacija koja ne može odgovoriti izazovima ovog vremena i prostora na ozbiljan, politički način. Sudeći prema trendovima u Evropi, izgleda da je i u Srbiji (ali i ostalim zemljama bivše Jugoslavije), prošla „decenija pokreta“ i ponovo započela „decenija političkih partija“.

U kontekstu Srbije, pitanje je koja je to partija koja ima i želje kao što je imaju pokreti, ali i kapaciteta kao što je imaju partije (bez želje) – koja može kritikom da načne i otkrije sistemske tendencije koje su na snazi, a onda i prekine trend kojim polako klizimo ka konačnoj konsolidaciji korporativne države sa autokratskim likom. Koja je to partija koja bi svojom unutrašnjom organizacijom mogla da se suprotstavi SNS-ovom organizacionom čudovištu? Koja bi to bila partija, koja bi mogla da radikalizuje otpor uprkos pokušaju sistema da sebe osnaži a otpor otupi tako što počinje da podražava otvorenost političke strukture? Do skoro, takva partija nije postojala, ali sam ja još krajem 2018 godine pisao o potrebi da ona nastane (1). Sva je prilika da se u ovom momentu naslućuju obrisi nove pojavnosti na političkoj sceni u Srbiji. Radi se o Socijaldemokratskoj Uniji (SDU), partiji sa višedecenijskim stažom koja je svoju slabašnu i pasivizovanu, ali ipak partijsku infrastrukturu, stavila na raspolaganje ljudima koji su u proteklih nekoliko decenija delovali vanpartijski i vanparlamentarno sa pozicija levice.

Iako je trenutno u procesu „oživljavanja“ i transformacije, formiranja novih odbora – pa čak i promene imena, ova partija bi uskoro mogla prerasti u politički odgovor na sveopštu političku apatiju sa jedne strane, i činjenice da opozicija – kako ona politička tako i „analitička“ – prečesto promašuje „cili balun“ kada se radi o percepciji sistemskih problema i nuđenju rešenja za njih, sa druge strane 1.

Pitanje sistemske funkcije koju ima spuštanje cenzusa samo je jedan od vidljivijih inidikatora da bez autentično leve partije, politička scena u Srbiji ostaje u procepu između sadašnjih i bivših, manipulativnih desnih i opasnih (još) desnijih. Umesto da mešamo belu i crnu tečnost i upozoravamo šta će biti „kad nas preplave migranti“ ili ponavljamo „bojkot, bojkot“ nadajući se da će dovoljno puta ponovljena reč popuniti prazninu u našim političkim vizijama – potrebno je pokvariti san SNS-a o osnaživanju i dodatnom zatvaranju strukture uz imitaciju otvorenosti tako što će se kritika osnažiti i popuniti sadržajem. Taj prozor koji nas, nacrtan na zidu, poziva da kroz njega uđemo (u institucije), ne bi trebalo da otupi oštricu kritike i otpora. Taj zid se, kao i do sada, sa grafitom ili bez njega – može razbiti samo snažnom, organizovanom i teškom mašinerijom. Ako SDU u povoju ne uspe da kosnoliduje političku levicu u Srbiji, čini se da rascepkani lokalni, strukovni ili individualni otpori, ne mogu ozbiljnije ugroziti trenutni sistem.

Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK

PODELITE

  1. Nema sumnje da prosečnom čitaocu/čitateljki ova najava izgleda polu-šaljivo. Kako to da partija za koju mnogi nisu čuli, ili su zaboravili da postoji i sećaju je se kroz bivšeg predsednika Žarka Koraća – ima potencijal da stvari okrene na srbijanskoj političkoj sceni. Kako bi izbegli scenario u kom se podsmevaju (kao što je to, primera radi uradila Olja Bećković prema Jovu Bakiću, jednom od članova ove partije), možda bi prethodno trebalo da se informišu. Radi se o procesu ukrupnjavanja leve scene koja već više od decenije deluje sa levih pozicija na društvenom nivou. Ovo je prvi pokušaj konsolidacije levih snaga u političku partiju u Srbiji i treba mu dati šansu, pa i podstrek kako bi prevazišao sve spoljne i unutrašnje poteškoće sa kojima se suočava.