„Skromnost jeste vrlina, al’ nije u tome fora, prvo pravilo hard core-a je da kurčiti se mora“
Sahara – Kurčiti se mora (feat Jovica Dobrica i Mimi Mercedez)

Kurčenje u vernakularnom govoru označava drčan, izazovan stav. U pitanju jeste jedan od fenomena za koji se smatra da je opšte poznat, značenje reči koje je svakome naizgled samorazumljivo. Namera ovog ogleda nije samo da nešto dublje ispita ovu pojavu (pop) kulturološki, već i da je politički (možda čak i geo-politički) kontekstualizuje.

Pođimo od društvene kontekstualizacije. Poreklo i smisao ovog stava ima smisla tražiti u nižim društvenim slojevima pre nego u višim. Kurčenje ima veze sa stavom, subkulturom, ponašanjem, muzikom itd. pripadnika ugroženih društvenih grupa – pojedinca koji pripada ovoj grupi, koji ima potrebu da se brani, da nešto dokaže, da se afirmiše sebi i drugima. Kurčenje stoga uvek nastupa iz pozicije, uopšteno gledano, slabijeg – to je veoma važno za razumeti. U tom pogledu je kurčenje vrlo različito od bahaćenja (o kome, ustalom, u tom društvenom sloju takođe ima dovoljno reći), ili maltretiranja, jer se drugo i treće mogu sprovoditi nad od sebe slabijim ili nad sebi jednakim, te je u tom smislu potpuno drugačija stvar. Da bi kurčenje bilo uspešno, dakle, mora se nastupati sa inferiorne pozicije. U pitanju može biti fizička, obrazovna, u širem smislu klasna, a gotovo uvek ekonomska, tj. ekonomski zasnovana slabost, koja se pokušava prekoračiti. Hrabrost, dopadljivost, pa i veličina ovakvog postupanja nije u savlađivanju slabijeg ili u afirmaciji u odnosu na slabijeg; naprotiv, u pitanju je afirmacija nad jačim. Nije stoga neobično da se ovaj stav tako često sreće u rap muzici i hip hop kulturi, u svim njenim grananjima, meandrima i varijacijama (na primer, trap). Rap umetnici jesu, u većini slučajeva, poreklom sa društvene margine, neko ko u društvo i u život ulazi sa pozicije slabosti, sa periferije. Ako neki rap umetnici i nisu faktički sa periferije – recimo da su neki od njih iz dobrostojecih, građanskih porodica – njihovi lirički subjekti, njihovo pesničko Ja, to jeste. Osnovni tropi ove kulture ukazuju na teške početke, geto okruženje, te afirmaciju sopstva u takvim okvirima. Kurčenje, dakle, jeste lični čin (mikro sfera, recimo) napada centra sa periferije ili polu-periferije. Jeste čin težnje za pobedom u neravnopravnim uslovima, protiv objektivno jačeg protivnika.

„Ortaci se kurče, imaju pokriće“.

Sahara – Kurčiti se mora (feat Jovica Dobrica i Mimi Mercedez)

Citat kojim je započet članak je iz dela pesme koji u nastavku sadrži i gore navedeni stih. Ovo treba pojasniti, jer je u pitanju potencijalna greška u razumevanju autorke ovih stihova. Smisao postupka i čina ovakve samo-afirmacije, jeste u tome da se pokriće nema. Zapravo, da se nastupa iz pozicije slabosti, koja se onda hrabrošću, kreativnošću, lukavstvom – a nadasve bezobrazlukom, provokacijom i nepoštovanjem – prevaziđe. Dakle, kakvo je to pokriće? Svakako nije ono koje dolazi iz objektivno dobrog položaja, dobrih karata, da se slikovito izrazimo. U tom smislu, kurčenje je svojevrsni blef – hrabro i vešto pretvaranje da se dobre karte imaju dok se one zapravo nemaju. Odigrati sa dobrim kartama je suštinski drugačije nego blefirati. Spolja moze izgledati isto, ali je postupak koji zahteva mnogo više snage volje, nerava, smirenosti, veštine. Ukratko, zahteva mnogo više, zato što se, opet, nastupa sa pozicije slabosti (imanje loših karata, da se držimo otvorene slike) i mnogo drugačijih kvaliteta, nego što je prosto imanje dobrih karata. Ovo poređenje se ispostavlja kao naročito adekvatno imajući u vidu koliku ulogu u kartaškim igrama nosi slučaj, hazard; slično onoj količini slučaja koja utiče na to da li će se neko roditi u predgrađu ili u centru, u bogataškoj ili u lumpenskoj porodici. Mnogo je lakše igrati samouvereno sa dobrim kartama nego sa lošim. Dakle, „pokriće“ o kome se govori u ovoj pesmi može biti samo ono koje dolazi iz volje da se nadoknadi objektivan zaostatak, da se preskoči taj jaz koji čin kurčenja i nastoji da preskoči. To nikako ne moze biti objektivno „pokriće“, ono koje dolazi iz stvarno postojećih kvaliteta i preimućstava. To moze biti navežbani, odglumljeni, izvedeni blef, koji uključuje veliku i specifičnu dozu invencije. Upravo ti kvaliteti jesu „pokriće“ o kome će tu dalje biti reči.

Dolazimo do drugog pojma iz naslova, jugoslovenstva, i premise iz uvoda, da kurčenje ne mora biti samo lični čin, već može biti izraz i državne politike. Može biti, to je osnovna hipoteza ovog ogleda, negovan kvalitet koji ima specifične veze sa jednim podnebljem i sa jednim načinom razmišljanja, koji ovde definišemo kao jugoslovenski. Misli se, da ne bude zabune, na drugu, socijalističku Jugoslaviju. U tom pogledu, dalja je razrada ove hipoteze, kurčenje moze biti državna politika koja se kulturnom osmozom spušta „naniže“ i formira jedan specifični kvalitet.

U uvodu ogleda je rečeno da kurčenje pre svega ima veze sa nižim društvenim slojevima, sa pozicijom slabijeg. Druga Jugoslavija počinje svoj život tokom Drugog svetskog rata upravo sa tog položaja. Tokom, a svakako i posle rata, u pitanju je razorena zemlja, sa velikim brojem poginulih u ratu, uništenom infrastrukturom – koja ni pre rata nije bila na zavidnom nivou razvijenosti, naprotiv – sa veoma kratkom industrijskom istorijom, velikim procentom nepismenog stanovništva. Čak i pre Drugog svetskog rata (u mnogim aspektima najrazornijeg vojnog sukoba ikada) i pre uništenja koje je doneo u ovaj deo sveta, (prva) Jugoslavija jeste bila klijentelistička država na polu-periferiji globalnog kapitala. U pitanju nije bila država globalnog centra, daleko od toga. Problemi koji su postojali posle Drugog svetskog rata, kao što su nepismenost, nepostojanje infrastrukture, ogromna razlika između razvijenih i pasivnih krajeva, iznimno nizak stepen emancipacije, kao i mnogi drugi, bili su prisutni i tada. Drugi svetski rat je ovu situaciju samo pogoršao. Ipak, druga Jugoslavija čini odlučne korake prvo ka svom oslobođenju, zatim ka podizanju stepena pismenosti, emancipacije, industrijalizacije. U roku od svega nekoliko decenija, od jedne iznimno zaostale zemlje opterećene unutrašnjim sukobima i nestabilnošću (prva Jugoslavija), potom razorene u ratu, dolazi do položaja srednje razvijene Evropske zemlje i privilegovane pozicije jedne od diplomatski važnijih zemalja sveta u tom trenutku – osnivačice pokreta Nesvrstanih. U pitanju je nastupanje sa položaja slabijeg ili, u tom trenutku potpuno slabog – i uspona na mnogo više. Spoljašnja politika koju je ta zemlja vodila, može se okarakterisati kao kurčenje. Blefiranje, provokacija, oslanjanje na nepouzdane i prevrtljive saveznike protiv neprijatelja – takođe, oslanjanje na ideološke i tradicionalne neprijatelje protiv dojučeranjih ili nominalnih saveznika (kriza Informbiora, na primer) – zauzimanje položaja na međunarodnoj sceni koju po objektivnoj važnosti, veličini industrije, vojnoj snazi, veličini ekonomije i mnogim drugim parametrima, ta država ne bi trebalo da ima – ne bi trebalo da se usuđuje da ima. A opet, usudila se jeste, i uspevala u tome da se nametne jeste. Poznato je, iako neprovereno, pismo koje je Josip Broz Tito poslao Staljinu gde mu poručuje da prestane da šalje atentatore na njega – već su ih uhvatili nekoliko – jer će onda on poslati samo jednog, i neće morati da šalje druge posle njega. Ono što jeste dokumentovano jeste da je Josip Broz Tito u poseti Ricardu Niksonu u sred Bele kuće izvadio kubanski tompus i zapalio ga, uprkos – ili baš zbog – za Amerikance traumatičkom epizodom sa Kubom i tamo instaliranim sovjetskim projekilima. Čist bezobrazluk, ili čisto kurcenje, osobito kada se uzmu tadašnje prilike u obzir, objektivan položaj Jugoslavije u odnosu na SAD. Ovakvo ponašanje se prelilo sa državne politike na umetnike, sportiste, preduzetnike.

Zadržimo se na primerima ovakvog postupanja u sportu, i podsetimo izjave da se američka košarka zasniva na fizičkoj spremi, sovjetska na jakim centrima, a jugoslovenska na bezobrazluku. Iako ćemo spomenuti neke događaje koji se dešavaju u trenutku kada druga Jugoslavija više ne postoji, duh i smisao takvog postupanja jesu suštinski jugoslovenski. Ličnosti koje su se zaticale u datim situacijama jesu odgajane u tom duhu, u toj kulturi, i pošto je država sa tim imenom prestala da bude.

Prvi primer je poznato finale Evropskog prvenstva u košarci 1995, utakmica između Litvanije i Jugoslavije. Obe zemlje su došle sa izuzetnim timovima, svojevrsne košarkaške sile. Iako Litvanija ima malo stanovnika, u pitanju je zemlja s ozbiljnom košarkaškom tradicijom. Nesrazmerna većina bivšeg sovjetskog reprezentativnog košarkaškog tima je obično bivala upravo iz Litvanije. Utakmica se lomi, atmosfera u hali je izuzetno napeta, jer grčki navijači navijaju protiv Jugoslavije koja je prethodno eliminisala Grčku. Čin koji na izvestan način lomi otpor, pa slobodno se može reći i psihu protivnika, je zakucavanje Danilovića preko Sabonisa. Sada već čuven potez, savršen je primer fenomena o kome je ovde reč, kurčenja. Treba uzeti u obzir ne samo napetost i značaj utakmice, atmosferu u hali, već i čisto materijalnu dimenziju tog poteza. Predrag Danilović je igrao na poziciji beka, Arvidas Sabonis na poziciji centra. Predrag Danilović je takođe dvadeset centimetara niži i (tada) trideset sedam kilograma lakši od Arvidasa Sabonisa. Takav potez – zakucavanje preko dvadeset santimetara višeg protivnika – jeste čisti bezobrazluk, neki bi rekli, na granici ludosti. Takođe jeste krajnje direktno nametanje atletske, ali i lične dominacije. Ipak, u tome je ključ razumevanja ovog fenomena. Nije čista ludost, nije čisti bezobrazluk, izazivanje fizički superiornog protivnika koji je u tom trenutku već živa košarkaška legenda, već lukav i proračunat potez, koji u sebi naravno nosi veliku dozu rizika. U trenutku kada se zakucavanje dešava, Sabonis vec ima četiri lične greške. Ukoliko zaustavi Danilovića u pokušaju zakucavanja, rizikuje petu i prerano izlaženje iz utakmice. Odluka da ne zaustavi zakucavanje jeste zrela i odgovorna – objektivno razumna – ali je takođe bolna i potencijalno odlučujuća po ishod utakmice. Kurčenje se upravo zasniva na objektivno nerazumnom ponašanju, time što objektivnom, zdravom razumu otvoreno prkosi.

Drugi primer, ovaj put iz tenisa. U pitanju je takođe čuveno polufinale US Open-a 2011, igra Novak Đoković i Rožer Federer. Meč se lomi, iako Federer vodi i dobija. Stariji, iskusniji, slavniji – mnogi bi rekli bolji, a svakako publici omiljeniji teniser sigurno privodi meč kraju i šalje neodbranjiv udarac na koji Đoković odgovara krajnje neočekivano, šaljuci lopticu u sam ugao terena. Udarac koji ne bi trebalo da uspe, koji je skoro pa nemoguć, a svakako sumanut – uspeva. Opet, u pitanju je čisti bezobrazluk, provokacija. Njegov protivnik ne može da veruje da neko tako vraća kada je u pitanju meč lopta, da toliko rizikuje. Njegova koncentracija je slomljena i meč je na kraju završio u Đokovicevu korist. Danima, pa i mesecima posle, Federer ne može da dođe sebi – na konferenciji za štampu se pita kako je moguće to što se upravo desilo. To se ne radi, ponavlja, tako se ne vraća meč lopta. Niko ne rizikuje toliko, to nema veze sa samopouzdanjem, ponavlja Federer. Teško mu je, odnosno nemoguće da razume takav potez u takvom trenutku. Data situacija može biti prilog i dalje aktuelnoj debati o tome ko je bolji teniser od ove dvojice. Federer se suočio sa dimenzijom igre koja mu je do tada bila potpuno nepoznata, sa pristupom igri koji mu je takođe bio potpuno nepoznat, koji mu je, vrlo verovatno, i dalje suštinski nejasan. Njegova karijera je do tada bila obeležena konstantnom dominacijom, nastupanjem iz položaja objektivno boljeg, privilegovanog, superiornog aktera. Đokovićeva reakcija ne samo na njegovu igru, već i na ponašanje (na tom terenu tradicionalno njemu nenaklonjene publike) je aspekt igre i psihologije njemu potpuno stran – jer Đoković, osobito u tom trenutku, nastupa kao pripadnik periferije koji napada centar. Jelena Genčić je posle meča izjavila da su se tom udarcu svi čudili, a da su oni to vežbali još dok je Đoković bio sasvim mali. Da li je u pitanju navežbana tehnika ili čisti hazard, manje je bitno. Volja da se rizikuje meč, a nadasve da se protivnik zbuni, posrami,  na bilo koji način izbaci iz takta, jeste ono što je važno. Izazivanje objektivno jačeg i (barem u tom trenutku, u opštoj percepciji) objektivno boljeg – to jeste važno.

U pitanju nije i ne može biti čista ludost i nepromišljenost. Iza kurčenja mora postojati nekakvo „pokriće“ – da se vratimo na stih od Mimi Mercedez. No bitno je da se razume tačno kakvo pokriće treba, a kakvo se ne može imati. Nazad na primer iz košarke, i čuvenog igrača, a posle i trenera Aleksandra Đorđevića. Poznat po tome što je dve važne utakmice rešio trojkama u poslednjoj sekundi, na pitanje kako je došao u priliku da to uradi dvaput, odgovorio je da iza toga stoji posvećeno i ozbiljno vežbanje. Pošto bi svi drugi završili trening, on bi ostao u sali i šutirao na koš dok ne veže pedeset trojki. Poenta kurčenja stoga nije herojski poginuti, izgubiti utakmicu, rat ili bilo kakvu vrstu obračuna, bio on na ličnom, grupnom ili državnom nivou. Poenta je dobiti uz blef, ostaviti utisak za koji se nema pokriće u realnosti, izazvati utisak, iluziju dovoljno dugo dok ne posluži svrsi. Izazivati tu iluziju dokle god je moguće, dok ponavljanjem ne uđe u obrazac ponašanja, dok se osoba (grupa, tim, reprezentacija, država) koja se kurči ne nametne ostatku sveta i dokaže samoj sebi, jeste suština ovog postupka. Amerikanci bi rekli – fake it till you make it, no ta izjava ne može ni približno da sublimira dati fenomen.

Zašto je, na kraju, osnovna hipoteza da je ovaj fenomen jugoslovenski, a ne recimo srpski, ili mozda šire rečeno balkanski? Reklo bi se da je u srpskoj istoriji bilo dovoljno primera koji bi se mogli dovesti u vezu, što čuvenih bitaka, što ulaženja u cele ratove, što vođenja odvažne – recimo, kurčevite – politike protiv višestruko moćnijih suparnika. U pitanju nije samo činjenica da su navođeni primeri vezani za recimo (čuvenu i priznatu) jugoslovensku školu košarke, ili (manje čuvenu i priznatu) jugoslovensku školu tenisa. U pitanju je čisto jugoslovenski stav, činjenica da je ta inkarnacija državnosti baštinjena na pobedi u Drugom svetskom ratu, protiv spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijetalja, izvojevanu u strašnim uslovima, po velikoj ceni. Državnost i državotvornost, supstanca državne kulture jeste bila postavljena u partizanski oslobodilački pokret i njihovu pobedu u krajnje nemogućim uslovima. Teška, velikom cenom plaćena pobeda, izvojevana uz puno hrabrosti, koja po mnogim objektivnim parametrima nije trebalo da se desi, a desila se na jedini mogući način, uz ogromnu dozu blefa i bezobrazluka. Kako drugačije objasniti samu ideju komunista da dižu ustanak protiv u tom trenutku industrijski i tehnološki najnaprednije zemlje sveta – a uzevši u obzir stepen pismenosti, emancipacije, nepostojeće unutrašnje jedinstvo i duboke podele prisutne na prostoru tadašnje države? Neke od čuvenih epizoda oslobodilačkog rata, mitologizovane i kontekstualizovane kao kamen temeljac nove državnosti, upravo su čisti primeri fenomena o kome je ovde reč. Film Bitka na Neretvi je odličan primer.

Kultura nastala iz te i takve pobede, protiv svih očekivanja, šansi, naposletku protiv zdravog razuma (osnovnog i glavnog protivnika kurčenja) je upravo neverovatno ambiciozna, ona koja u svemu hita ka samom vrhu. Uzećemo za primer dokumentarac o jugoslovenskoj školi košarke, čije ime govori dovoljno „Bićemo prvaci sveta“. Isti stav je bio primenjen u drugim sportovima, u likovnim umetnostima, u industrijskim programima. Ambicija Jugoslovena je u tom smislu bila neverovatna – u dokumentarcu posvećenom partizanskom filmu i sada propaloj producentskoj kući Avala Film, Cinema Komunisto, vide se planovi za studio Avala Film a koji je tri puta veći od onoga što je na kraju izgrađeno. Vidi se da je ta velika i ozbiljna producentska kuća zapravo ostala nezavršena, ni jedna trećina od onoga sto je zamišljeno da bude. Širina vizije i ambicije koju su imali državnici druge Jugoslavije kao da se bila prelila na stvaraoce u sportu, kulturi, industriji. Određeni partizanski filmovi, kao već spomenuta Bitka na Neretvi, u tom smislu jednako jugoslovenski nastupaju – namerom da se takmiče sa najvećim što sovjetskim što holivudskim ratnim spektaklima.

Moze se primetiti da je srpska pobeda u Prvom svetskom ratu bila u tom aspektu slična. Ipak, nakon nje, i nakon velikog proširenja države, izostaje pobednički mentalitet, izostaje ogromna ambicija da se u svemu bude najbolji. Setimo se književnosti posle Prvog svetskog rata, poezije, pripovedaka. Koliko je prisutno nezadovoljstva novonastalim stanjem, lošim tretmanom veterana, osećaja da se jako mali sloj društva okoristio tom ogromnom žrtvom koja je podneta, dok su svi drugi zaboravljeni. Koliko je prisutno frustracije u novim delovima države, koji se ne osećaju dovoljno uvaženo i tretirano sa jednakošću. Teško je ili nemoguće govoriti o poletu i ambiciji kakvi nastaju u jugoslovenskoj umetnosti, kulturi, industriji, sportu. Kurčenje, uspešno, bezobrazno, nametljivo, samo naizgled sumanuto, a negde opet na liniji protiv zdravog razuma – uprkos svemu neupitno šarmantno – jeste čisto (drugo)jugoslovenska stvar.

 

PODELITE