U sećanju savremene levice prožima se buntovna socijalna nota sa melanholičnim žalom za epohom kada je socijalizam bio u središtu hegemone epohalne svesti. Spoj ovih oprečnih emotivnih sadržaja je promenljiv i u raznim sredinama nejednako delatan. Prošlost levice nužno se menja sa protokom vremena i sa promenom uslova organizovanja otpora kapitalizmu. Antikapitalizam se ne ispoljava samo u izbornim rezultatima nego i u teoriji. Ne samo u realnosti nego se i u sećanju uočava da biće levice sazreva, da se iskustvo taloži, a antikapitalistička očekivanja promišljaju. Levici je potreban novi program čiji je deo i drugačiji izbor važne prošlost. Traži se slojevitije sećanje i drugačiji važni sadržaji antikapitalističke prošlosti. Sećanje levice nije toliko epistemološko pitanje istine koliko idejnopolitičko pitanje delatnog potencijala prošlosti iako su obe komponente povezane. Više od trideset godina antikapitalističku levicu pritiska olovna samosvest o vlastitoj ranjivosti, o slomu socijalne države 20.veka i o progonu antikapitalističkih simbola i pojmova. Iako simbole i pojmove levice čuva istorija isti slabe u spoju iskustava i očekivanja poslekomunističkih generacija. Donekle opstaju prisećanja, ali ne i delatna sećanja na socijalnu prošlost 20.veka. Danas levica nije „zvučna“ kao što su menadžment i profitabilnost. Metaforično rečeno, da bi se uspešno pevala Internacionala danas treba imati ne samo sluha nego i više veštine u organizovanju hora. Samosvest između poraza i ranjivosti nužno je umerila montanjarske pretenzije levice, ublažila njenu teleološku samosvest i umerila ekskluzivno samoviđenje vlastite etičke nadmoći. Istovremeno se nametnula potreba za drugačijim nemoralističkim sećanjem na vlastitu prošlost. Ali ne muzejskim nego delatnim. Potreban je Manifest sećanja antikapitalističke levice.
Zašto Manifest? Reč je o opštem pojmu sa raznolikim sadržajem: u teologiji je manifest otkrivanje samog sebe, božje reči i božje volje. U svetovnoj misli Manifest je obznanjivanje, stavljanje na znanje javnosti, javni proglas. Epistemološki gledano, to je potpuna spoznaja vremenskog horizonta (prošlosti, sadašnjosti i budućnosti) kao delova krajnjeg cilja telosa (D.Suvin). Cilj Manifesta Komunističke partije (biblije socijalizma, kako je ovaj spis nazivao K.Kaucki) bio je obznanjivanje programa i političke strategije komunista. Manifest sećanja levice danas je program kontrasećanja, socijalni diskurs, metafora nepristajanja na hegemonu prošlost i mnemotehnička subverzija. I rad na sećanju levice može se razložiti na teoriju i praksu. Prva se pita čega se i kako sećati, a druga kako delatno mobilisati prošlost levice. U svakom dobu levica se može definisati vlastitom kulturom sećanja: čega se seća, kako se seća i kojim pojmovima se seća. U pitanju je regulacija društvenog vremena.
Oslobođena levica nakon 1989
Države i ideologije upravljaju društvenim vremenom, smeštaju sebe u prošlost i projektuju u budućnost, a katkada to čine i personalizacijom vremena centrirajući ga oko ličnosti (“Pre i posle Napoleona”, “I posle Tita – Tito”). Društveno vreme nije neutralni kalendarski entitet nego je kulturna konstrukcija čije se deonice i strukture menjaju i koriste. Kada neželjena prošlost u kolektivnom pamćenju ugrožava sadašnjicu ova se ignoriše ili demonizuje. Kako je danas regulisano društveno vreme levice? Službena Kina pamti Mao Zedunga, Rusija znatno slabije Lenjina, a stanovnici bivše Jugoslavije još manje Tita. Čim je nestala vera u prošlu budućnost, u socijalizam kao svetski proces i u istorijsku nužnost, oslobođen je i Marks pa se odmerenije procenjuje njegov naučni doprinos. U službenim socijalističkim genealoškim parolama Marks-Engels-Lenjin-Tito (ili Čaušesku) imena klasika dugo su kanonizovana, harizmatizovana i politički instrumentalizovana. Personalizovane faze službene prošlosti socijalizma zgusnute u markantnim imenima pravdale su vlast zadnjeg imena u nizu. Nakon 1989. poslednje ime je svuda kriminalizovano, a prvo ime iz niza klasika je dekanonizovano. Misao Karla Marksa postala je življa. Iščezla su malaksala tumačenja nemalaksalog Marksa. Ako je danas skrajnut da li mu, kako je Niče za sebe govorio, pripada preksutrašnjica, jer se neki rađaju posthumno. Nakon dekanonizacije i Tito je mogao biti odmerenije procenjivan. Ali svuda gde je iščezlo službeno sećanje levice ojačana je neslužbena melanholija i nostalgija. Ista je danas manje delatna od antikomunističkih institucionalizovanih identitetskih okvira sećanja, nacionalnih i konfesionalnih, i globalizacijskog antitotalitarnog sećanja koje postupno institucionalizuje EU. Revizija sistema vrednosti, kojima se procenjuju dešavanja i procesi iz prošlosti, kao posledica izmena globalnog sklopa moći, oblikuje hegemono sećanje na levicu. Ne menja se samo markiranje značajnog iz prošlosti nego se menja i moralna procena istorijskih aktera iz prošlosti. Komunisti su od heroja postali kriminalci. Moć revidira sistem vrednosti kojim istoričari mere prošlo. Ovaj strukturni revizionizam treba razlikovati od onih izmena prošlosti koje su podstaknute novim otkrivenim istorijskim činjenicama. Nije reč samo o reviziji istorijski važnog nego i o promeni vrednosnih kriterija za procenu važnog. Izmišljeno može postati važno, a dokazano nevažno.
Nije samo politička nego je i epistemološka klima drugačija, ali ne u saznajnom pogledu nego u realnom idejno-ideološkom odnosu snaga. Pobeda ima stotinu očeva, poraz je siroče. Šta to znači? Ne samo arhibanalnu okolnost da se većina pridružuje pobedniku i da odmah napušta poraženog nego i to da je perspektiva poraženog uzdignutija od pogleda pobednika. Naime, baviti se antikapitalističkom levicom u dobu kada je ova misao skrajnuta znači u tišini izvan galame apologetskog konteksta hladnije raščlanjavati njene potencijale. Iako je danas levica lišena službenog birokratizovanog pamćenja, nije ni opterećena dekretiranim sećanjem. To je njena aktuelna negativna dijalektika. U kom smislu? Samo je naizgled paradoksalna tvrdnja da je levica slobodnija nakon 1989. nego pre toga. Sartr je nakon rata pisao da “nikada nismo bili slobodni kao za vreme okupacije”. Zašto? Zato što su alternative budućnosti bile otvorene. Da nije došlo do preokreta na Istočnom frontu 1941/42. istorija sveta bila bi drugačija. Presudnije od bitaka na moru i u vazduhu, u kojima su kapitalističke metropole branile svoje kolonije od fašizma, bile su borbe na širokim kopnenim frontovima u kojima se SSSR branio od okupatora. Dugo se nije pouzdano znalo da li će fašizam biti savladan ili će Hitler slaviti 75. rođendan. Nije bez razloga firer javno opominjao da nemački životni prostor ne može osim njega niko drugi da osigura zato što se u budućnosti neće javiti pojedinac koji od njega ima više autoriteta i poverenja nemačkog naroda. Pa ipak, uprkos enormnom poverenju vlastitog naroda i divljenju raznih inostranih konzervativnih obožavalaca propao je fašistički Hybris (ohola okrutnost), a napor da se svetsko vreme sabije u život Austrijanca, verovatno najmoćnijeg pojedinca 20. veka, završen je samorazaranjem. Mrežu podjednako neizvesnih alternativa u Drugom svetskom ratu nije sputavala birokratska teleologija. Ishod rata dugo je bio neizvestan, a time i sudbina levice. Da li je danas manje neizvesnosti? Da li prostor slobode levici osigurava odsustvo nestale definitivne slike zacrtanog razvoja (vlastite teleologije) i to što se levica danas kreće u svetu nepredvidivih kontingentnih alternativa? Isto pitanje može se postaviti i drugačije. Da li se potencijali ideja ne raspoznaju dovoljno jasno kada su u trendu zato što su zamagljeni mnoštvom dividendi koju iz njihovog tumačenja izvlače ideolozi? Stvari bi bile razumljivije da isto ne važi i za kritičare. Britanski sovjetolozi nisu krajem 1980-ih mogli predvideti urušavanje socijalizma i otuda što su sami živeli od istraživanja komunizma. Stabilnost socijalizma osiguravala je važnost i egzistenciju nekomunističkih analitičara.
Danas je situacija drugačija. Baviti se mišlju koja nije segment hegemone epohalne svesti nije neproduktivni prkos duhu vremena nego korišćenje prednosti epistemološke distance. Iako je levica pretrpela veliki poraz jer je izgubila hegemoniju, situacija nije tragična. Hegemone ideje se domišljaju, skrajnute ideje se promišljaju. Ideje pobednika prožete su samozaslepljujućim trijumfom, ideje poraženih mogu privući pronicljivom melanholijom lišenom razočarenja. Poraženi lišeni defetizma oštrije uočavaju zamagljavanje antagonizma, pobednici ne primećuju skriveni antagonizam. Prioritet kod ispitivanja potencijala nehegemonih ideja nije društvena nestabilnost nego nepomirljivost grupnih interesa. Iako kod hegemone epohalne svesti ima mnogo kolebljivog i nestabilnog, nije svaka nestabilnost progresivna. To je samo ona iz čijeg sukoba nastaje novo. Savremena anti-antagonistička perspektiva je narcisoidna i samodovoljna. Pronicanje u društvenu realnost 21.veka sve do njenog nepomirljivog sloja traži obnovu misli koja je bila zaokupljena istraživanjem antagonističke ose društva. Drugim rečima, treba na novi način teorijski i pojmovno urediti sećanje na levicu.
Duh vremena ili hegemona epohalna svest
Najpre se treba osloboditi zavodljivog, svečanog i neupitnog tona neoliberalne pravne države kao krova demokratije. To znači problematizovati i izmeniti ključni pojam onako kako to čini A.Badiju kada liberalnu demokratiju naziva kapitaloparlamentarizmom, režimom Jednoga a ne mnoštvenog (A.Badiou). Danas je samorazumljivi temelj demokratije finansiranje partija od privatnog kapitala i lobiranje (pridobijanje uticajnih pojedinaca i grupa novcem). Da samorazumljivost novca u politici nije prihvaćena samo kao prećutna nego kao otvorena suština demokratije stvari bi bile manje ogoljene. Ista samorazumljivost ne bi se mogla označiti kao hegemona da posredno i neposredno ne nameće kriterije i dioptriju i levici u regulisanju vlastite prošlosti. Prestalo je čuđenje oko toga što je deo levice ustuknuo pred novom normalnošću, a deo je istu otvoreno prihvatio. Zbog rečenog hegemone kriterije demokratije treba problematizovati. Ekonomsko-bankarski segment nije temelj pluralizma nego jednoumlja, ne demokratije siromašnog mnoštva u Aristotelovom, Robespjerovom i Marksovom smislu nego demokratije kapitala. Profitabilni krugovi osiguravaju podršku glasača koji se samo naizgled slobodno opredeljuju. U središtu spektakla u parlamentu (javne debate) jeste zabava koja ne mobiliše alternativu. Pluralistički korumptivni kapitaloparlamentarizam nije republikanski jer ne brani mnoštvo nego manjinu. Ali jeste moćan. Kao obrazac, kako se eufemistički kaže, najmanje lošeg uređenja već trideset godina suvereno određuje prostor rasprava o granicama demokratskog u prošlosti i sadašnjici i kriminalizuje alternativu. Alternativa je totalitarna, zločinačka, od Robespjera do Kastra, a emancipacija levice je redukovana na tajnu policiju socijalizma. Moćni nikome ne duguju istinu. Istinitost zavisi od prihvatljivosti koja se osigurava moćnim medijima. Iako u neoliberalizmu nema verbalnog delikta postoji indirektna prinuda da se o prošlosti govori hegemonim žargonom moćnih. Zato je hegemona slika prošlosti posredan ali pouzdan pokazatelj karaktera aktuelne moći. Ukoliko sećanje nije politički korektno nema finansijske podrške medijima ni raznim projektima. Prinuda sećanja centrirana je oko službene slike prošlosti koja komunizam prikazuje raznim horor naracijama. Antitotalitarna slika socijalizma je očišćena prošlost pripremljena za ideološku upotrebu. Pamćenje lagano prelazi u istoriju, ali pobedničku čiji snažni filteri propuštaju samo korisnu prošlost. Izmenjene su strukture relevantnosti. „Imperijalizam univerzalnog“ (D.Bensaid) danas ima oblik kosmopolitizma koji sve pretvara u robu i u profitabilnost i koji eksploatiše nadu o svetu bez granica. Univerzalna proklamacija o ljudskim pravima nije utemeljena u realnoj jednakosti i solidarnosti, nego je podvala globalizacije. Da li je to novi duh vremena? Duh vremena jeste neutralni pojam čiji je sadržaj sinergija neoliberalizma i nacionalizma uz progon socijalne istorije. To je fabrikovanje nove ekonomije preduzetničkih želja, kraj istorije, postmodernizam i prezentizam. Treba dodati da u pojmu duh vremena nema antagoniziranja ideologija, ali ga ima u pojmu hegemona epohalna svest. Shvatiti znači izražavati se kroz pojmove. Zato treba pažljivo birati pojmove.
Hegemona epohalna svest jeste višeslojan pojam. Nije to samo preovlađujuća vizija poželjnog društva koju u svakom dobu nameću moćni nego je ovaj pojam blizak pojmu zdravog razuma kom se Hegel podsmevao. Zdravi razum nije filozofija nego način mišljenja jednog vremena u kom su sadržane sve predrasude tog vremena. Kao što je pre Kopernika bilo protiv zdravog razuma govoriti da se zemlja okreće, slično danas zvuči govor o ukidanju kapitalizma. Izražavati se danas protiv zdravog razuma znači lišiti se dividendi koje se otvoreno ili latentno stiču kada se domišlja duh vremena. Dividenda jeste pragmatična korist, ali je u misli o društvu svojevrstan balast. Opterećuje naročitim dugom koji se mora vratiti poveriocu, “sponzoru”, moćnom kreatoru hegemone epohalne svesti. Finansijeri istraživanja traže prihvatanje politički korektnog govora i hipoteza. Tome nasuprot, nemoderna tema uokvirena prognanim pojmovima nikome ne duguje pa se slobodnije istražuje. Dividende nesvesno guraju tumače prohodne misli pragmatizmu. Hantington je in, Marx je out, Lenjin je out, Gidens je in. Antagonizam je out, identitet je in, pravna država je in, revolucija je out, itd. Proceduralna demokratija je tiražnija od socijalne ekonomije. Rečju, kaži mi koje pojmove koristiš pa ću ti reći koliko si in.
Tranziciona pravda: kultura sećanja reprivatizacije
Naročiti mehanizam nametanja sećanja je tranziciona pravda, široki i složeni diskurs moćnih u globalizaciji. Tranziciona pravda, procesi pomirenja, poslekonfliktno pamćenje, nacionalna i međunarodna ljudska prava su zauzeli prostor sećanja. Sadašnjica finansijskog kapitalizma, informatička revolucija, internet i globalizacija su apsorbovali kategorije prošlosti i budućnosti. Sadašnjica je postala vlastiti horizont, obzorje i osmatračnica, obnovljena sadašnjica (F.Hartog). Prezentizam je novi obrazac shvatanja linearnog vremena, izvan istorije i sećanja. U središtu mu je neizmenljivo društveno vreme koju nameće moćni preko tranzicione pravde.
Tranziciona pravda je pravda povezana sa periodom političke promene koja traži suočavanje sa pogrešnom praksom prethodnih represivnih režima. Institucionalizovana je u raznim oblicima pravnih tribunala i komisija za istinu u afričkim zemljama ili kao lustracija i suočavanja sa prošlošću u zemljama bivšeg socijalizma. Zato što je ovde neoliberalna sadašnjica kriterij normalnosti, reč je o politici sa vremenom, ne samo sa prošlošću. Tranziciona pravda je uvod u humanitarnu intervenciju. Kod tranzicione pravde nema samorefleksije. To je politika sa prošlošću koju jače države nameću slabijima, a sebe izuzimaju od međunarodnog kažnjavanja vlastitih zločina. Međutim, dok je slabije moguće tranzicionom pravdom i sankcijama nagnati na to, moćni ne priznaju ove mere. Tako su SAD ove godine uvele sankcije haškom tribunalu jer je ovaj sud pokrenuo istragu zločina američke vojske u Avganistanu (Politika 13.jun 2020. str. 1).
Kao i sve drugo, tako je u hijerarhijskom svetskom poretku i društveno vreme nejednako i asimetrično regulisano. Po francuskom filozofu Vladimiru Jankeleviču postoji nepovratno vreme (u kom je razlika između prošlog i sadašnjeg jasna) i neizmenljivo vreme (u kom prošlo postoji u sadašnjici kao trauma). Stalno prisutna prošlost prizivana od Komisija za istinu ili Rezolucija EU zamagljava razliku prošlosti i sadašnjice kao odvojenih entiteta (G.Spiegel). To je npr. potpuno suprotno onome što je tražio Nelson Mandela – pomirenje, zaborav i novi početak. Ne, tome nasuprot, neizmenljiva prošlost traži drugo, korisnu traumu. U regionu ne posustaje građanski rat sećanja i nadmetanje oko nacionalnih trauma (Srebrenica, Vukovar, Jasenovac) unutar neizmenljivog vremena. Vladajući nacionalizmi strepe od inferiornog ontološkog statusa mrtve prošlosti, obnavljaju nepovratno vreme, ne dozvoljavaju prošlosti da prođe. Na delu je osobena politizacija vremena u kojoj se ne dozvoljava smrt prošlosti u obliku lekovitog zaborava koji su tražili Ralf Emerson, Marks i Niče. Naprotiv, tranziciona pravda jeste nova vrsta kolektivog sećanja, smišljena politička strategija unutar arene zakavženih prošlosti (G.Spiegel), složen kulturni proces proizvodnje i potrošnje u čijem je središtu neizmenljivo društveno vreme u kom je zaborav rezervisan za kolonijalizam. Zaboravljena prošlost imperijalizma jeste naročito osmišljeno nedešavanje ili monumentalizovano podjarmljivanje. Rušenje spomenika rasističkim političarima u SAD i Evropi 2020. godine jeste buntovni, a ne revolucionarni pokušaj nezaborava kolonijalizma zato što se ova slavna mesta sećanja ne napadaju kao mnemotehničke poluge reprodukcije kapitalizma. Pa ipak, novi eksplozivni masovni protesti podvlašćenih u traženju međurasne pravde u temelju su suprotni institucionalizovanoj tranzicionoj pravdi koja kod nametanja novog sećanja u službi pomirenja traži zaborav podjarmljivanja.
Cilj tranzicione pravde je ublažavanje nacionalnih sukoba koji remete pokretljivost globalizovanog kapitalizmu. Pokretljivost da, ali za koga? Bogati putuju, siromašni traže posao. Podvlašćeni i poraženi nemaju socijalnog oslonca u prošlosti uokvirenoj pojmovima tranzicione pravde koja osigurava mir kapitalu. U magli nove pojmovne manipulacije prognane antikapitalističke pojmove levice potisnuo je složeni diskurs tranzicije. Kod pravdanje smisla i sadržaja demokratske tranzicije iz totalitarizma (od Afrike i Kambodže do Balkana) tolerišu se građanski ratovi sećanja oko prošlosti u kojima ne posreduju i ne presuđuju samostalni građani nego neoliberalni antitotalitarni eksperti pomirenja koje finansiraju moćni magnati. Naravno nigde nema međunacionalnog pomirenja bez pravdanja kapitalizma. Kod ovog zadnjeg tranziciona pravda se ne spori kao tajkunska pljačka nego kao mirenje unutar neoliberalnog tržišta. Standardizaciju narativa pamćenja prati standardizacija privatizacije. Politika sećanja prati reprivatizaciju. Sukobi oko prošlosti nisu klasno neutralni: privatizaciju osigurava rehabilitacija antikomunističkih grupa iz prošlosti. Četnici, kvislinzi, domobrani i nacionalni antikomunisti su mnemotehnički dekor privatizacije. Krsne slave tajkuna su odbrana od sindikata. Elite preko države regulišu narative i njihov viktimološki kapacitet u skladu sa vlastitim potrebama. Pravo na istinu, pravdu i odštetu su u tranzicionoj pravdi rastegljive političke formulacije koje se obilno oslanjaju na upotrebu prošlosti. Nacionalizovana imovina se vraća raznim špekulantima, vrlim preduzetnicima koji su je stekli pre socijalizma uz tajkunski Alchajmer – način sticanja nije važan. Malo je lišiti komuniste statusa žrtve, treba ih kriminalizovati kao dželate. Nezaposleni i poraženi nemaju snage za otpor niti za sličan kapacitet pamćenja jer su prekarizovani i odozgo dezorganizovani. Pobeda u građanskom ratu sećanja važna je za osiguranje pobede na klasnom frontu. Zrenjanin treba preimenovati u Petrograd, kao što je Lenjingrad preimenovan u St. Petersburg. Memorijalizacija otvara politički prostor na naročit način. Monopol nad žrtvama iz prošlosti posreduje i osigurava aktuelni monopol u proizvodnji. Tranziciona pravda propisuje pamćenje za promene. Važan demokratski dekor tranzicijske pravde su prava neekonomskih manjina unutar kapitalizma koja zamagljavaju nepravdu u proizvodnji. Ako je Berlinski zid bio ikona Hladnog rata i socijalna granica dva sveta, današnja globalizacijska erozija međudržavnih zidova je samo naizgled pokretljivost iza koje se kriju nove krute socijalne podele: domaći i migranti, stalno i privremeno zaposleni, imperijalne i podvlašćene države i nacije. Horizontalna pokretljivost lišena je vertikalne, a ljudska prava su u službi neokolonijalizma. Novu pokretljivost moralizuje tranziciona pravda nametanjem kulture sećanja moćnih.
Pozitivisti i antagonisti
Kod uređenja vlastitog sećanja levica treba da izbegava prilagođavanje “demokratskim” zamkama tranzicione pravde. Istraživači koji polaže od antagonističke vizije drže da današnja neaktuelna prošlost čak i kada je u mnogim segmentima poražena ne mora biti mrtva. Grubo rečeno, na jednoj strani su pozitivisti za koje je levica zanimljiva samo kao mrtvi muzejski eksponat, a na drugoj antagonisti za koje prošlost nije mrtva. Socijalni antagonizam (nepomirljivost klasnih interesa) više nije zanimljiv kao pogon istorije. Zamenila ga je nepomirljivost nacionalnih interesa. U žiži su suprotnosti druge vrste koje osiguravaju neprogresivnu nestabilnost: nacionalne, verske, proceduralne. Klasne nisu. Istovremeno su to ideje koje se vraćaju duboko u prošlost, ali ne u minula klasno podeljena doba nego u zlatno doba neantagonističke unutarnacionalne ili verske homogenosti i jedinstva u krvi i veri. Danas je hegemona ona prošlost koja ističe nacionalnu homogenost. Na čelu protestnih litija su popovi, a ne radnički tribuni. Popovi ne antagonizuju nego homogenizuju naciju. Klasa je mrtva, nacija i vera žive. Nacionalno svesni menadžeri i estradni umetnici krste se levom i desnom. Sindikata na periferiji kapitalizma nema. Stvoren je novi savez u pluralnoj mreži novih neklasnih identiteta.
Može li unutar novog mnoštva antikapitalistički angažman naći oslonac. Teško. Ali može u “nemodernom” skrajnutom delu antikapitalističke levice, na tragu potisnutih ali ne i izgubljenih ideala koji upravo zato što su potisnuti jesu danas dovoljno izvan stvari da ih sama stvar ne zamagljava: danas nema graje ni nadmetanja oko toga ko pravilno tumači Marksa. Plodni mir u čitanju skrajnutog Marksa osigurava jasnije uočavanje njegovih potencijala nego doba kada je Marks bio biblija divizijama dežurnih marksista. Lenjin je još bolji primer jer nije potisnut nego kriminalizovan. Danas čitati Lenjina znači pratiti misao koja je antiteza teleologiji neoliberalne sadašnjice. Dakle, nije antiteza prećutana misao nego je subverzivna misao u kojoj sadašnjica raspoznaje opasnu vlastitu negaciju. Lenjin je negacija surove svečanosti neoliberalne procedure, pa je stoga kriminalizovan. Ontologija kapitalističkog realizma jeste demokratski materijalizam, procedura lišena ideje da akcija može rušiti tradiciju u nastojanju da izgradi humaniju budućnost (Badju). Izmenjen je i odnos normalnog i patološkog, legalnog i kriminalnog. Za neoliberale nije greška u sistemu već u delovima koji ga blamiraju (špekulanti, tajkuni, ali nikada kapitalisti kao takvi). Ne može biti patološka struktura nego samo elementi koji ne igraju odgovarajuću ulogu u njoj. Za neomarksiste je, pak, kapitalistička struktura neljudska i patološka, a pomenuta devijantna ponašanja nekog elementa jesu simptom njegove normalnosti, tj. ne pokazuju grešku dela u valjanoj strukturi nego pogrešnu strukturu koja sebe ne opaža kao pogrešnu.
U delatnom pogledu kulture sećanja levice i desnice su aktivni sukobljeni diskursi, važne komponente klasnih i nacionalnih sukoba. Iako su danas na delu dva aktivna, ali po snazi asimetrična diskursa u njima su uočljive dve različite strukture temporalnosti i dva oprečna viđenja istorijskog determinizma. Od 1989. nastupila je nagla smena političkih generacija, stasale su nove naučne generacije sa realnim novim ili sa iskonstruisanim starim iskustvima. Slom evropskog socijalizma proterao je levicu u prošlost pa su istraživanje sećanja na socijalizam (a ne više aktuelne politike socijalizma) svojevrsni naučni testovi čvrstine kapitalizma. Moćne istraživačke ustanove na Zapadu koje su se ranije bavile sukobima unutar realnog socijalizma danas se bave istraživanjem nostalgije za socijalizmom. Dalje, proboj konstruktivizma kao teorije saznanja postmoderne ustoličio je subjektivno sećanje kao aktivni izvor smisla ravnopravan onom koji su ranije nametale velike istorijske priče. Nove generacije na novi način osmišljavaju prošlost, a menjaju se i očekivanja od budućnosti što utiče na novu selekciju značajne prošlosti. Sećanje menjaju i nadodati sadržaji novog iskustva. U svakom dobu sapostoje pojedinačna životna vremena, generacijska vremena i službeno propisana istorijska vremena. Ova vremena se prožimaju i stvaraju nove hegemone politički korektne zajednice sećanja. Neproživljeno teže stvara zajednicu sećanja od zajednički proživljenih događaja i trauma. Manje je živih svedoka koji se sećaju Titove smrti od onih koji se sećaju bombardovanja Jugoslavije 1999. Pamćenje socijalizma sve je više posredno kulturno, a sve manje neposredno komunikacijsko. Za nekoliko decenija više neće biti živih svedoka socijalizma pa će biti potrebno i sećanje levice više modifikovati i prilagođavati onima koji ga nemaju u ličnom iskustvu. Generacijsko sećanje je važan okvir prerade iskustva. Razlikuju se sećanja i redukcije složenosti prošlosti kod starosnih kohorti sa različitim iskustvima i očekivanjima. I ranije su razne generacije levice negovale različita sećanja na vlastitu prošlost. U zavisnosti od iskustva i od uspeha levice u svetu opstajala su optimistička i defetistička, melanholična i nostalgična, hegemona ili manjinska sećanja.
Manifest ili menadžment
Iako je levica okrenuta ka budućnosti nije lišena sećanja koje nije uvek tamnica novih projekata. Uprkos raznim delatnim kriminalizacijama levice s jedne i pasivnim romantizacijama socijalizma s druge strane, nije svako sećanje levice nedelatno. Pre svega već samo sećanje levice na minuli socijalizam sprečava vanvremenu normalizaciju kapitalizma. Da evropski socijalizam nije bio realnost, kapitalizam bi bio jedino mogući novovekovni oblik organizacije proizvodnje društvenog života. Ne bi se mogao prikazivati samo kao danas jedino mogući poredak nego bi mogao pretendovati i na istorijsku bezalternativnost. Imao bi puku teorijsku antitezu u marksizmu, ali ne i realnu istorijsku alternativu. Ali nije tako. Pošto se nešto iz teorije antikapitalizma pokazalo mogućim, već samim tim i samo pominjanje realnog nekapitalističkog poretka socijalizma lišava kapitalizam istorijske bezalternativnosti u vremenu i prostoru. Naravno da je golo podsećanje na realnu prošlost drugačije od teorijskog upozoravanja na mogućnost drugačijeg. Sećanje na socijalizam jeste podsećanje kapitalizma na opasnost koja nije samo fiktivna. Ali nije svako sećanje delatno. Operativno sećanje levice mora voditi računa o aktiviranju raznih antikapitalističkih sadržaja iz prošlosti: kada aktivirati nemoguću utopiju, a kada sećanje na moguću realnu socijalnu državu. Razni su neiskorišćeni izazovi nezaborava prošlosti antikapitalizma. Danas bi se trebalo zapitati da li je dovoljno iskorišćen izazov neoliberalne mainstream političke utopije usidrene u strukturnoj korupciji neograničenog globalizovanog tržišta?
Poslekomunističke faze sećanja levice nisu nevidljive. Kao i uvek prvo je stigla zbunjenost i kriza, zatim melanholična pometenost, a tek nakon toga refleksija. Levica se lagano uključuje u globalni rat sećanja sa desnicom. Može li antitotalitarni menadžment sećanja EU podstaći refleksiju levice? Drugim rečima, nije li neposustala energija kriminalizacije levice podsticajna za kritiku kapitalizma i za novo buđenje sećanja levice? Agresivna pravdanja neoliberalizma bi trebalo da podstaknu energiju antikapitalizma. Ekonomija nacionalizma traži reakciju internacionalizma, a u neizvesnosti i kontingentnosti reakcije levice leži takođe deo otpora. Neograničena ekspanzija tržišta dijalektički stvara reakciju, najpre idejnu a zatim praktičnu. Revizionistički zaborav zločina kapitalizma jača sećanje levice. Akcija stvara reakciju. Istorija slavne građanske demokratije traži kontraistoriju poraženih i zaboravljenih. Verovatno bi samorefleksivni kolonijalizam, koga naravno nema, učinio manje upadljivim antikapitalizam. Ne podstiče li po obrascu “što gore to bolje” ekstremni neoliberalizam obnovu levice? Može li antitotalitarni menadžment EU biti korisna provokacija antikapitalizma? Ako je kriminalizacija socijalizma delatna može li biti aktivno i kontrasećanje levice? Ako je kolaps svakog sistema povezan sa slabljenjem njegovih osigurača iz prošlosti onda ne treba pasivno iščekivati sudbinu kapitalizma nego na nju valja uticati i kontrapamćenjem levice. Čarke u sećanju kojima danas defanzivno pribegava poražena levica treba pretvarati u bitke oko prošlosti. Kako? Oslobođena vlastitog birokratskog mnemotehničkog menadžmenta (dekretirane prošlosti) levica može slobodnije da odgovara hegemonom antikomunističkom pamćenju. Pojačani antikomunizam lišava levicu melanholičnog ćutanja, goni je na traženje nove argumentacije i na promišljeniji odnos prema vlastitoj prošlosti. Sve u svemu i antikomunizam može biti produktivni izazov? Iako energija koja stvara nejednakosti ne stvara spontano i materijalnu ravnotežu sila nego samo izaziva odgovor, ovaj izazov treba iskoristiti. Dijalektički rečeno konstruktivni oponent je koristan. Menadžment sećanja EU može izoštriti Manifest sećanja levice.
* izvod iz šire neobjavljene studije o kulturi sećanja levice
foto: flickr.com / Tommy Tickles