Francuski novinar i pisac Sorž Šalandon autor je romana Povratak u Kilibegz u kojem se pripoveda o životu i delu jednog bivšeg pripadnika Šin fena, političkog krila Irske republikanske armije (IRA), koji je zapravo bio izdajnik jer je radio za englesku tajnu službu MI 6. Šalandonova priča zasnovana je na stvarnim događajima koje je punih trideset godina francuski pisac pratio kao novinar. Jednog bivšeg pripadnike IRE koji je izdao svoje drugove Šalandon je poznavao; on mu je čak bio i prijatelj.
Šalandonov roman podseća na jednu priču majstora pripovedanja Horhea Luisa Borhesa. Reč je o priči O izdajici i junaku koja je svoje mesto našla u kultnoj zbirci pripovedaka Maštarije. To je zanimljiva priča o Rijanu koji piše životopis svog pradede Fergusa Kilpatrika, slavnog vođe grupe irskih zaverenika. Ubistvo njegovog dede obavijeno je misterijom koju on pokušava da razreši. Nakon predanog proučavanja brojnih tekstova, Rijan je zaključio da je njegov deda zapravo bio izdajnik. Iako je njegova izdaja bila otkrivena, iz situacije koja je izgledala kao bezizlazna Fergus Kilpatrik izvukao se zahvaljujući Šekspirovim komadima. Fergusov saborac i drug Nolan, koji je otkrio njegovu izdaju, spojio je i na scenu je postavio isečke iz dve Šekspirove drame, Magbet i Julije Cezar, a tokom čijeg izvođenja je iskoristio Hamletovo rešenje; Fergus Kilpatrik je, naime, ubijen na sceni, u toku izvođenja predstave. Na taj način Nolan je revolucionarni pokret spasao od raspadanja, ali je istovremeno i mit o slavnom heroju održao u životu.
Inspirisan Borhesovom pričom proslavljeni italijanski reditelj Bernardo Bertoluči snimio je film Strategija pauka. U ovom filmu iz 1970. godine pratimo Atosa Manjanija, sina ubijenog levičarskog aktiviste, koji odlučuje da se vrati u svoj zavičaj, u jedno selo u dolini reke Po. Uprkos tome što je njegov otac bio heroj antifašističkog otpora i što je ostao upamćen kao čovek koji je dobio zadatak da izvrši atentat na Musolinija, Manjani u zavičaju nije naišao na topao doček lokalnih meštana. Uz to Manjaniju priča o herojstvu njegovog oca iz dana u dan postaje sve sumnjivija. Kroz razgovore sa očevim saborcima, Atos sve više počinje da sumnja u priču prema kojoj su njegovog oca ubili fašisti. Kao i u Borhesovoj priči, u Bertolučijevom filmu saznajemo da je slavni levičarski heroj zapravo bio fašistički saradnik i doušnik, dakle izdajnik.
Iako je njegov film Anđeosko srce iz 1987. godine rađen poromanu Anđeo koji pada, Vilijema Hjorstberga, može se reći da je Borhes u izvenoj meri inspirisao i britanskog reditelja Alana Parkera. U ovom Parkerovom remek-delu, detektiv Hari, koga igra Miki Rurki, biva angažovan od misterioznog i demonskog Luisa, koga igra Robert de Niro, kako bi pronašao pevača Džonija s kojim Luis ima neraščišćene račune. Svaka osoba koju Hari sretne i s kojom razgovara u potrazi za Džonijem na volšeban način biva ubijena. Na kraju filma shvatamo da je Hari sve vreme zapravo tragao za samim sobom. On je taj koji je svoju dušu izgubio jer je prodao đavolu.
Čitateljka se s pravom može zapitati kakve veze imaju književno-filmske teme i motivi sa jednim političkim, odnosno parapolitičkim fenomenom? Da bismo pojasnili o čemu se radi, ograničićemo se na priču o talasu ekoloških protesta koji su trajali mesecima. Kako od zvaničnih predstavnika različitih nivoa vlasti, u čemu je prednjačilapremijerka Ana Brnabić, tako i od partijskih kadrova SNS-a svih ešalona, neprestano smo slušali kako ekološke pokrete, organizacije i aktiviste finansiraju različite fondacije i vladine strukture i nevladine organizacije sa Zapada i kako svi pomenuti subjekti uz to imaju podršku ambasada zapadnih zemalja koje takoreći koordinišu tokove ekoloških protesta. U diskursu vladinih i stranačkih glasnogovornika koji se svakodnevno reprodukuje u mašineriji režimskih medija, čujemo stavove prema kojima su ekološki aktivisti plaćeni kako bi oslabili položaj Srbije, pri čemu se slabljenje položaja Srbije povezuje sa slabljenjem pozicije Aleksandra Vučića čime se Srbija sa njim poistovećuje, što zvuči zlokobno i gotovo da podseća na nacističku krilaticu Ein Volk, Ein Reich, Ein Führer.
Kako bi pojednostavili stvari, vladini i stranački trbuhozborci koriste imena koja su prepoznatljiva i koja proizvode afektivni učinak, budući da na pomen tih imena većina populacije gotovo instiktivno negativno reaguje. Kada nekog žele da politički dezavuišu, naprednjački ribari ljudskih mozgova i duša samo pomenu Soroša i Rokfelera,čime automatski u glave velikog broja građana usele crva sumnje. Već to je dovoljno da se poverenje u ekološke aktiviste poljulja. To naprednjački moguli političkog marketinga dobro znaju i upravo zato obilato koriste pomenutu strategiju. Pojednostavljeno rečeno, oni ekološke aktiviste svode na strane špijune koji su plaćeni da rade protiv svoje zemlje. Na taj način oni ponavljaju staljinističke obrasce. U tom trenutku glasnogovornici režima se pretvaraju u Iliju Čvorovića, čuvenog junaka drame Balkanski špijun, Dušana Kovačevića.
Ali stvar je u tome što su zapravo pripadnici državnog vrha par exxcelance strani plaćenici. Jer upravo oni obavljaju zadatke koji idu na ruku ostvarenju interesa korporativnog kapitala. Smisao njihovog postojanja na vlasti, osim ličnih sinekura, odnosno pokušaja da zasednu na pozicije moći i da prigrle različite privilegije, uključujući i one finasijske prirode, nije ništa drugo do stvaranje strukturnih pretpostavki i uslova za pretvaranje Srbije u zemlju jeftine radne snage i prirodnih bogatstava dostupnih za strane kompanije; oni Srbiju, dakle pretvaraju u zemlju koja je za račun tzv. stranih investicija spremna da se odrekne prirodnih bogatstava i javnih dobara. Naprednjačka vlada iz dana u dan nastoji da Srbiju pretvori u tzv. zonu žrtvovanja (Naomi Klajn) u kojoj je ozakonjena brutalna eksploatacija prirodnih resursa zarad interesa ekstraktivistički orjentisanih kapitalističkih koncerna. Oni zarad ostvarenja tobožnjeg ekonomskog napretka zanemaruju probleme devastacije prirodne sredine kroz različite vrste zagađivanja koje bi potencijalno mogle da dovedu do potpunog uništenja čitavih regiona (slučaj Rio Tinto).
Da im pomenuti posao ide od ruke potvrđuje to što im upravo zapadne sile tolerišu zagađivanje demokratske atmosfere i kršenje i potkopavanje gotovo svih tzv. demokratskih pravila igre za koja se svi na Zapadu deklarativno zalažu. Najbolji dokaz za to da oni rade u interesu svetskog kapitala jeste to što uživaju prećutnu podršku vlada zapadnih zemalja.
U svakom slučaju, naprednjaci u maniru najiskusnijih i najobučenijih pripadnika obaveštajnih službi kao u kakvom špijunskom trileru tragaju za špijunima kako bi prikrili sopstvene špijunske delatnosti. Oni se u ponašaju u maniru čuvene izreke Držite lopova! Dok rasprodaju zemlju stranom kapitalu, oni na sve strane love strane špijune, odnosno plaćenike. Upravo zato neodoljivo podsećaju na lažne irske revolucionare o kojima su pisali Borhes i Šalandon. Kao u Borhesovoj priči, Šalandonovom romanu i Bertolučijevom filmu, Vučić i naprednjaci, koji sami sebe proglašavaju herojima koji stoje na braniku odbrane Srbije, zapravo su izdajnici koji zemlju i njene stanovnike vode direktno u moderno kapitalističko ropstvo. Vučić zapravo preuzima ulogu Domanovićevog vođe koji društvo vodi u provaliju, obmanjujući stanovništvo pričom o neprijateljima iz inostranstva i stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima koji mu tobož rade o glavi. Dok opsesivno traže strane plaćenike, naprednjaci, poput detektiva u Parkerovom filmu, zapravo traže sami sebe, budući da su „svoje duše“ prodali za sitnije ili krupnije sinekure. Dok govore kako zemlju brane od stranih plaćenika, oni sprovode politikestranih vlada, dok svi zajedno igraju prema taktovima logike kapitala
Njihove političko-marketinško-špijunske strategije i igre, međutim, proizvode opasne i štetne posledice. Pričom o stranim plaćenicima oni pažnju javnosti odvraćaju od suštinskog problema: strukturne zavisnosti Srbije koja je određena njenim položajem u okviru svetskog kapitalističkog sistema. Jer u zemlji koja je strukturno zavisna od tokova i planova međunarodnog kapitalizma, priča o stranim plaćenicima je besmislena čak i ako je istinita zato što sama vlada radi po diktatu logike kapitala. Otuda su članovi vlade i naprednjačke parlamentarne većineposlednji ljudi u Srbiji koji imaju pravo da na bilo koga upiru prstom proglašavajući ga za stranog plaćenika!
Problem je, međutim, u tome što je njihova prljava igraučinkovita. Kao što su konspiratori i izdajnici često uspevali da u zabludi drže svoje saborce, tako naprednjački manipulatori i spin-doktori u zabludi drže najveći deo populacije. Oni na taj način politiku svode na manipulaciju. Dok u bescenje rasprodaju zemlju i radnu snagu, oni nagrađanima Srbije isprobavaju tehnike političke manipulacije, ispiranjem mozgova uz pomoć sredstava masovnog komuniciranja. Zarad ostvarenja sopstvenihkrupnih i sitnih interesa, oni ljudska bića, građane Srbije,pretvaraju u puke objekte političkog marketinga. Time se pridružuju postpolitičkom i postdemokratskom trendu. Jer dok oni denunciraju strane plaćenike, ključne odluke se donose iza kulisa, daleko od očiju tzv. demokratske javnosti i van delokruga građana, a u skladu sa logikom kapitala i međunarodnih finansijskih institucija kao i u skladu sa državnim interesima velikih sila. Njihove odluke se „na terenu“ sprovode upotrebom tehnologija vladanja, uz svesrdnu pomoć lobističkih grupa i vladinih i nevladinih organizacija koje paradoksalno često osniva i finansira sama vlada. Upravo Aleksadar Vučić jedan je od najboljih učenika gurua političke manipulacije i tehnologija vladanja postdemokratskog tipa. On tako dve muve ubija jednim udarcem: dok zemlju na ekonomskom planu pretvara u koloniju, na političkom planu on učvršćuje postdemokratiju. Njemu uspešno polazi za rukom nešto što je decenijama polazilo za rukom antijunaku još jednog književnog dela, naime, Francu Marku, o kojem je španski pisac Havijer Serkas napisao roman Hohštapler, a koji je istorijska ličnost; roman je dakle pisan na osnovu stvarnih događaja. Mark je, naime, decenijama špansku javnost uspevao da uveri u to da je bio istaknuti borac protiv frankističkog režima. On je štaviše lagao i da je bio u nemačkom koncentracionom logoru. Uspešno laganje Marka je dovelo čak i do pozicije u samom vrhu čuvenog anarhističkog sindikata CNT. Uspešno laganje Aleksandra Vučića održava na vlasti. On postdemokratskom i postpolističkom trendupruža doprinos parapolitičkom strategijom u čijem središtu je potraga za stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Dok je nemački filozof Karl Šmit smatrao da je politika polje borbe između prijatelja i neprijatelja, za Vučića politika predstavlja polje borbe između heroja i stranih plaćenika, odnosno izdajnika. Priča o Aleksandru Vučiću otuda bi mogla da nosi naslov Politički hohštapler.