Iako se ratovi grade na različitim narativima koji mogu da odgovaraju režimima sa jedne ili sa druge strane ratovi koje proizvodi Izrael, sa naglaskom na ratove koje je proizveo u poslednje dve godine i koje počinju sa akcijom genocida nad palestinskim stanovništvom u Gazi imaju nešto drugačiju osnovu. Kao izgovor pojavljuje se „pravo na samoodbranu“ i borba protiv antisemitizma. Izrael se u nekom smislu tako pozicionira kao ona opcija koja brani osnovne civilizacijske vrednosti koje su i više nego univerzalne. Opisali bismo ih kao neupitne i zdravorazumske pa se zato čini da se ne tiču samo Izraela. To su vrednosti na kojima počiva čitav posleratni poredak i iz tog razloga narativ izraelskog režima nije uopšte nalik na narativ nekih drugih „imperijalističkih sila“ (znaci navoda ovde upućuju na to da Izrael nije tek jedna od imperijalističkih sila na šta želimo da ukažemo kada govorimo o izraelskom višedecenijskim projektu okupacije). Ovde se ne radi o nekom partikularnom interesu kao što bi bio odbrana izraelske teritorije, a nema govora čak ni o nekom opštem interesu kao što je pitanje ljudskih prava koja bi se ticala neke „humanitarne intervencije“- izgovor koji je koristio NATO pri napadu na SR Jugoslaviju. Ovde je interes Izraela predstavljen kao ontološko pitanje1. Izrael brani svet od antisemitizma što uistinu znači čitav posleratni poredak na kojem su utemeljena i partikularna prava država i univerzalna, ljudska prava. Drugim rečima, to je narativ u kojem se ne nameće neka dilema, jer se ne bira između Izraela i neke druge države ili imperijalističkog bloka. Izrael nije u sukobu ni sa Rusijom ni sa Kinom što takođe znači da pitanje Izraela prevazilazi i čak ukida dihotomiju koja uvodi sukob „istoka“ i „zapada“ gde se „istok“ razumeva kao front većinom azijskih država u kojem one nastupaju sa neke pozicije zajedničkog interesa radikalno drugačijeg od interesa „zapada“.
U sukobima koje Izrael proizvodi primetan je narativ koji otklanja dilemu. Odsustvo dileme označava odsustvo ideološkog sukoba. Izbor između Izraela i Katastrofe (nuklearne) znači da nema izbora. Čini se da nas specifičnost ovog narativa potpuno razoružava. Netanjahu kao da poručuje celom svetu- Nemamo izbora, moramo ratovati! Dakle, ili ćemo prihvatiti permanentni rat koji vodi Izrael ili nam sledi apokaliptični scenario Trećeg svetskog rata. Međutim, poruka koja sledi iz cionističkog narativa ima više slojeva nego što se to isprva čini. Možemo da vidimo da u posleratnom kapitalističkom poretku Izrael ima ključnu ulogu u oblasti vojne industrije i koordinacije procesa kolonizacije na Bliskom istoku i šire. Poruka, dakle, iako ima svoju propagandističku ulogu zapravo nas podseća na to da Izrael nije sam i da iza njega stoji upravo civilizacija na koju se Netanjahu poziva i na koju računa. To je civilizacija Kapitala koja globalizacijom vojne industrije posle Drugog svetskog rata koristi Izrael kao čvorište svojih interesa- kolonijalizma i jačanja i reprodukovanja vojne industrije kroz distribuciju rata.
Ako bismo sada pročitali još pažljivije ono što nam poručuje Izrael shvatili bismo da Izrael i cionizam jesu po sebi „pravo na odbranu“ ali ne na odbranu nekog naroda (Jevreja) već na odbranu posleratnog poretka i savremenih oblika okupacije i kolonizacije. Odbrana Izraela je zapravo odbrana čitave globalne vojne industrije čije je čvorište cionistički režim koji omogućava njenu nesmetanu reprodukciju kroz proizvođenje novih tržišta ratova. Čini se da je ovde „odbrana“ upravo ono što Fuko kritikuje u svom seminaru „Treba braniti društvo“2. To je oblik rasizma kojim se reprodukuju strukture moći. Međutim, za razliku od nacizma i staljinizma (ovde kao i Fuko ne stavljamo znak jednakosti već ih vidimo kao dva oblika rasizma koja zahtevaju „čišćenje“ ili „odbranu“ društva) cionizam neprijatelja ne pronalazi u drugoj rasi ni u drugoj klasi. Umesto toga, na jako perverzan način uvodeći antisemitizam kao neki vid fundamentalnog rasizma iz kojeg proizilaze svi drugi rasizmi cionizam zapravo postaje rasistička mašina koja sopstveni rasizam reprodukuje „boreći se protiv rasizma“. Cionistički rasizam se čini ultimativnim jer ne samo da reprodukuje rasizam prema onima koji se protive cionizmu tako što izjednačava borbu protiv cionizma sa rasizmom, već reprodukuje i antisemitizam koji mu postaje glavno oružje u službi normalizovanja sopstvenog rasizma. Cionizam je tako u tesnoj vezi sa antisemitizmom koristeći ga u svom diskursu legitimizovanja rata protiv svakog oblika neprihvatanja uzurpacije i okupacije koju cionizam sprovodi kroz Državu Izrael.
No, treba uočiti grešku u cionističkom diskursu. Osim što treba kritikovati cionističko izjednačavanje anticionizma i antisemitizma takođe treba kritikovati i pogrešno svođenje rasizma na pitanje identiteta. Upravo, dakle, kroz ovaj diskurs koji rasizam svodi na pitanje posebnosti identiteta moguće je proizvesti i rasisitu kao onaj identitet koji negira tu posebnost pa se zato u sumnji privilegovane posebnosti koju cionizam nameće učitava linija anticionizam=antisemitizam. Međutim, time što rasizam postaje identitetski problem iz rasizma se iskorenjuje njegova kolonijalna suština pa se Izrael posmatra kao nužnost jednog identiteta, iako se zapravo kroz cionistički diskurs sve više pretvara u identitet nužnosti odnosno savršen, nedodirljivi rasizam a time i savršen, nedodirljivi kolonijalizam. Cionizam kao rasistička mašina proizvodi rasizam koji više ne ratuje za konkretni identitet (jevrejski) već imajući kao svog neprijatelja svaki oblik nepristajanja i otpora ratuje za posebnost onog identiteta koji mu pruža privilegiju okupacije koja je neraskidivo povezana sa interesima svetskog kapitalističkog sistema koji koristi rasističku mašinu u cilju okupacije Bliskog istoka.
Moramo se, dakle, usprotiviti identitetskom čitanju rasizma i rasizam čitati ne kao problem identiteta već kao problem kolonizacije. Zato nećemo tražiti izvor jednog rasizma u nekom rasizmu višeg stepena kao što to čini identitetska problematika koju nameće cionizam. Umesto toga, na primeru Izraela možemo videti da je rasizam uvek već okupacija, a da su genocid i ekocid krajnji ishod tog rasizma pa ćemo zato čitati rasizam uvek u istorijskom kontekstu one okupacije koja proizvodi specifični diskurs rasizma. U tom svetlu vidimo da cionizam mistifikuje okupaciju kao i borbu protiv okupacije koju Izrael sprovodi koristeći argument antisemitizma čime zapravo istovremeno reprodukuje islamofobiju i antisemitizam, a takođe normalizuje oblike okupacije. U svakom slučaju, treba odgovoriti na pitanje kako je upravo antisemitizam na kom je nacistička kolonijalna ratna ekonomija bila sazdana iskorišćen za jednu novu ratnu ekonomiju nakog Drugog svetskog rata, globalizovanog tipa, u kojoj antisemitizam postaje argument u prilog novih kolonizacija na Bliskom istoku.
Izrael u ratu
Za period posle Drugog svetskog rata može se reći da važi ono što su Delez i Gatari opisali kao stvarno podvođenje života pod Kapital, dok je pre Drugog svetskog rata ono bilo samo formalno. To se može objasniti slikom u kojem tržište sada neposredno reguliše sve društvene odnose te da su i sami državni aparati sa svojim represivnim strukturama podvedeni pod specifične zahteve tržišta. Tu više nema prostora za posmatranje tržišta iz ugla isključivo jedne ili druge nacionalne ekonomije. Štaviše posledica globalizacije tržišta jeste podređivanje ne samo nacionalnih ekonomija imperijalističkim interesima, već se čak i imperijalistički interesi globalizuju i podređuju interesima velikih multinacionalnih kompanija složenih vlasničkih struktura koje imaju nadnacionalni karakter pa je tako moguća današnja situacija međusobne saradnje SAD, EU, Rusije i Kine kad je reč o specifičnim zahtevima svetske vojne industrije i Izraela. Kina na primer ima tesnu saradnju sa Izraelom i pojavljuje se kao drugi po redu trgovinski partner te zemlje. Sa druge strane, Kina uvozi iz Izraela proizvode iz oblasti softverske vojne tehnologije koju koristi u svrhu kontrole lokalnog stanovništva3. No, ovde se ne radi samo o uvozu. Kina i Izrael sarađuju kako naučno tako i na nivou razmene tehnologija i sistema kontrole i praćenja a kao samo jedan primer može da se navede poznata kineska kompanija Hikvision čije kamere i opremu Izrael koristi za praćenje Palestinaca u Zapadnoj Obali4. Kineska ekonomija kao deo globalnog tržišta, dakle, nije imuna na zahteve tog istog tržišta i štaviše aktivno učestvuje u njihovom ispunjavanju čak i kada se javljaju protivrečnosti između interesa američkog i kineskog kapitala. Treba dakle da posmatramo na koji način i SAD i Kina učestvuju u izraelskoj kolonizaciji Palestine.
Druga stvar koja odlikuje posleratni svetski poredak je ono što Delez i Gatari zovu vladavinom ratne mašine. Rat, naime, više ne pripada državama već države pripadaju logici rata, odnosno njenoj vojnoj industriji. To znači da više niko nema kontrolu nad ratom- ni politička elita niti državne strukture. On je stvar potrebe tržišta i sve više artikuliše kretanja drugih industrija. Čak i pre rata u Ukrajini bilo je jasno iz američkih intervencija na Bliskom istoku da ratna ekonomija danas u mnogome upravlja posrnulom kapitalističkom privredom. Proksi ratovi se čine kao win-win situacija. Sa jedne strane događa se maksimalizacija profita vojne industrije i otvaranje novih tržišta kao što je na primer tržište nekretnina(setimo se Trampovih izjava u vezi sa izgradnjom luksuznih naselja na području razrušene Gaze). Sa druge strane ratna ekonomija uvodi društvo u permanentnu krizu koja konsoliduje kapital i vladajuće političke elite.
U kontekstu već rečenog, Izrael igra ulogu sprovodioca ovakve ratne ekonomije i samim tim se ne može označiti ni kao NATO ni američki entitet. Kao deo kapitalističkog centra nalazi se u tesnom odnosu sa globalnom svetskom vojnom industrijom. No, Izrael se u međuvremenu autonomizovao od pomoći SAD-a pa sada više deluje kao operator svetske vojne industrije i ratne ekonomije. Treba imati u vidu da, iako je izraelska vojna snaga nastala najvećim delom pod patronatom SAD-a, upravo su SAD svojom politikom jačanja Izraela kako bi preko Izraela kontrolisale politiku socijalističkog bloka na Bliskom istoku kao i revolucionarni arapski nacionalizam dovele do toga da Izrael može da ima svoju samostalnu geopolitičku poziciju koja se pokazala i izraelsko-iranskim ratom. Ovu autonomizaciju Izraela SAD su omogućile kroz finansiranje vojne pomoći Izraelu. No, za razliku of finansiranja drugih zemalja kojima SAD pruža vojnu pomoć, finansiranje Izraela, koji je uzgred od svog osnivanja 1948. do 2022. godine dobio 158 milijardi dolara vojne pomoći iz američkog budžeta, izgleda nešto drugačije. Naime, oko 25-30 % godišnje vojne pomoći SAD-a Izrael troši na kupovinu oružja domaće proizvodnje čime su SAD u mnogome pomogle osnaživanje izraelske vojne industrije. Ovo je jedini takav slučaj jer je za druge države koje SAD vojno finansira slučaj takav da vojnu pomoć mogu da koriste u svrhu kupovine naoružanja iz SAD-a, bivajući ekskluzivno klijenti SAD-a5. Paralelno sa tim, dešava se otvaranje vojnog tržišta Izraela prema Kini posle sankcija koje je Kina pretrpela 1989. čime se Izrael pozicionira i kao medijator između „zapada“ i „istoka“. Pored toga i proizvodnja sofisticirane vojne tehnologije u cilju promovisanje sopstvene vojne industrije te proizvođenje novih diplomatskih odnosa zahvaljujući dobrom pozicioniranju Izraela na svetskom vojnom tržištu bili su neki od faktora koji su Izrael činili sve nezavisnijim. Danas se izraelska vojna industrija brendira kao specijalizovana za urbano ratovanje pa tako mnoge policijske i vojne snage danas koriste izraelsku tehnologiju protiv demonstranata (nedavni primer LRAD-a izraelske proizvodnje korišćenog u Srbiji kao i gasnih boca takođe iz Izraela korišćenih protiv demonstranata u Keniji svedoče o rasprostranjenosti izraelske tehnologije među represivnim organima).
Paralelno sa tim primetan je prodor izraelske vojne industrije i u EU, gde se Izrael finansira preko akcionarskog društva Intracom Defence registrovanog u Grčkoj a u kojem većinske akcije i jedino pravo glasa ima IAI (Israeli Aerospace Industry), ozloglašena kompanija koja je jedan od glavnih snabdevača izraelske vojske za sprovođenje genocida u Gazi. Intracom Defence, naime, koristi čak 15 evropskih fondova za odbranu (Europe Defence Fund- EDF) sa ukupnim iznosom od najmanje 15 miliona eura. EU sa druge strane dobija know-how u vezi sa proizvodnjom dronova s obzirom da Intracom Defence koristi razvoj specijalne tehnologije koja omogućava dronovima pronalazak i identifikovanje meta u realnom vremenu6.
Ako se sada vratimo i na sam Izrael postaje jasno da svetska vojna industrija koristi Izrael kao svoje glavno tržište za testiranje i razvoj oružja čime Izrael postaje njen operator. Drugim rečima, Izrael sve više diktira tempo proizvodnji oružja jer osim što učestvuje u proizvodnji on je vrlo često i krajnji korisnik. Industrija oružja računa tako na Izrael kako bi imala i dalje tržište za koje će se oružje proizvoditi, a pri tome koristi najpre palestinski narod, ali sve češće i druge narode Bliskog istoka za potrošnju i testiranje oružja. Možemo videti kako linija okupacije započinje okupacijom teritorije a završava se masovnim uništenjima, genocidom i ekocidom. Citirajući nemačkog kancelara, Izrael sve više liči na projekat za „prljave poslove“, kao nužno zlo svetske ratne ekonomije koja međutim postaje sve više nekontrolisana i bez jasnih granica, kao jedan opšti projekat okupacije koji prevazilazi Bliski istok.
Iran i globalizacija rata
Iran već dugo godina ima veoma tenzičan odnos sa Izraelom i cionizmom. Zbog spleta istorijskih okolnosti i protivrečnosti koje je iranska revolucija proizvela iranski teokratski režim je otvoreno prepoznao Izrael kao jednu od glavnih pretnji na Bliskom istoku. Sa druge strane, Izrael je prethodnih decenija radio na tome da kroz sukobe sa drugim bliskoistočnim državama ojača sopstvenu poziciju. Nekada se to odvijalo ratovima a nekad mešanjem u unutrašnju politiku drugih država sve vreme kroz tesnu saradnju sa SAD-om. Prvi put, sada, međutim, vidimo da Netanjahu povlači poteze sam bez svog partnera dovodeći čak i SAD u opasnost. Trenutni američki politički establišment našao se pred jasnom dilemom. Sa jedne strane, strateška saradnja SAD-a i Izraela nije stvar puke političke kalkulacije već strukturnih odnosa koji se očitavaju, između ostalog, u ulozi koju ima AIPAC ( American Israel Public Affairs Committee) u američkom političkom životu kao i u američkom finansiranju izraelskih ratova koji postaju zajednički projekat američke vojne industrije i pro-izraelskih lobija sa naglaskom upravo na AIPAC koji indirektno pomaže američku političku elitu i utiče na javni diskurs predstavljajući Izrael kao jednog od glavnih partnera te zemlje. Sa druge strane, MAGA (Make America Great Again) pokret nastao je kao populistički odgovor na krizu američke ratne ekonomije što jeste i jedan od razloga zašto je pitanje Irana za Trampa verovatno najveći izazov u njegovoj dosadašnjoj političkoj karijeri. Kratkim i „efikasnim“ bombardovanjem iranskih nuklearnih postrojenja Tramp kao da je želeo da zadovolji oba očekivanja, i bazu (glasače) i strukturni zahtev američkog kapitala koji podržava Izrael u njegovim pohodima čak i onda kad mogu da budu fatalni za američku unutrašnju politiku.
U novom odnosu snaga Izrael se pojavljuje kao operator svetske vojne industrije. Izrael više ne zavisi od logističke pomoći SAD-a iako u mnogome zavisi od njenih vojnih kapaciteta. No, Izrael se pokazao kao država koja može da pokreće ratove i mimo SAD-a čineći budućnost Bliskog istoka vrlo neizvesnom. Sa druge strane, SAD vodi imperijalističku spoljnu politiku pa ipak politička elita i vojna industrija zavise dosta od Izraela što proizvodi jedan odnos međusobne zavisnosti između SAD-a i Izraela. Ipak, na Izrael ne računa samo SAD, već i Rusija i Kina. Može se reći da je ruski napad na Ukrajinu u mnogome bio pomognut time što su Rusija i Izrael imale dogovore o izvozu vojnog naoružanja. Izrael se gotovo nije mešao u ukrajinski rat, a Rusija je za uzvrat umanjila izvoz oružja Iranu7. Rusija i Kina, iako nominalno staju na stranu Irana, zapravo nisu povlačile poteze koji bi dovele u pitanje njihovu poziciju saradnje koju imaju sa Izraelom. Štaviše, izglednije bi bilo da Rusija i Kina profitiraju od jednog takvog dugotrajnog sukoba sa Izraelom u kojem bi imale ulogu medijatora.
Svakako da bi u jednom dugotrajnom ratu na Bliskom istoku najviše profitirala vojna industrija koja će od cele regije stvoriti zonu isprobavanja vojne tehnologije. To ipak može dovesti do nečeg goreg ako bi Iran prestao biti regionalna „osovina otpora“ Izraelu jer bi tada Izrael mogao u potpunosti da legitimizuje kolonizaciju Gaze i Zapadne Obale a sa tim da ima omogućen prostor za dalje pohode na Bliski istok8. Postoji opasnost, dakle, da čitava regija zajedno sa Mediteranom (imajući u vidu ulogu Grčke i Kipra u podršci izraelskoj politici) uđe u jedan permanentni sukob koji bi se mogao dalje globalizovati. U novom odnosu snaga bez sadašnjeg Irana, Izrael bi mogao da vidi neprijatelja u lokalnim vojnim industrijama u regiji koje zapravo predstavljaju pretnju za monopol rata koji Izrael želi da uspostavi. Već sada, primera radi, vidimo da Turska najavljuje prelazak na totalnu domaću proizvodnju naoružanja usled tekuće geopolitičke situacije, naspram koje Izrael i Grčka nastupaju kao koalicija. Izraelu se, po svemu sudeći, kao pretnja pojavljuje ne onaj ko ima nuklearno oružje, već svako ko ima bilo kakvo oružje odnosno krši pravila monopola u vojnoj industriji čiji je Izrael danas sastavni deo. Izraelski imperijalizam tako igra važnu ulogu u današnjem odnosu snaga jer osim što predstavlja partikularni imperijalizam jedne države predstavlja i centralnu komponentu svetske ratne industrije koja kolonizuje ne samo teritoriju i resurse već i pravo na odbranu, odnosno pravo na rat. Pravo na odbranu sada nije drugo do prava na reprodukciju vojne proizvodnje koje je pravo zagarantovano kapitalističkim proizvodnim odnosom i svetskim tržištem. To znači da se glavni rat danas odvija na liniji svetske vojne industrije i različitih pokreta koji žele da razbiju monopol prava na rat koji vojna industrija danas ima. Rat protiv Irana, protiv jemenskih Huta i Palestinaca treba čitati u istoj ravni, kao rat za dalju kolonizaciju i buduću neoliberalizaciju Bliskog istoka kao i za testiranje vojne tehnologije kojom se snabdevaju represivni aparati širom sveta.
Na kraju, dodali bismo da se treba usprotiviti ideji Trećeg svetskog rata. Treba se usprotiviti dvostruko – u smislu da se treba zalagati za svetski antiratni i antikolonijalni pokret ali i da treba odbaciti mogućnost Trećeg svetskog rata kao rata totalne katastrofe ili kao rata imperijalističkih blokova kao u prethodna dva svetska rata. Umesto toga treba se boriti protiv globalizovanja ekonomije rata i proksi ratova koji se odvijaju od kraja Drugog svetskog rata i u kojem ključnu ulogu igra stvaranje Države Izrael. Globalizacija rata ima za posledicu da se više ne može očekivati rat u kojem se ruši stari svetski poredak, već da živimo u permanentnom poretku rušenja, osvajanja, ekspolatacije i kolonizacije u kojem rat postaje motor kapitalističke ekonomije i njegova svakodnevnica, kao obrnuta Klauševiceva formula. Kako pišu Delez i Gatari, umesto rata kao nastavka politike drugim sredstvima sada se javlja politika kao oblik rata vođen drugim sredstvima9. Kritika Izraela kao važne komponente tog motora permanentnog rata jeste zato nužna za jedan svet bez rata.
- Netanjahu je u američkom Kongresu jula 2024. godine govoreći o Iranu i snagama koje podržavaju Iran istakao da se radi o borbi između „civilizacije i varvarizma“.
- Foucault, Michel „Society Must be Defended: Lectures at the Collège de France“, 1975-76.
- Promise Li, “China and Israel Have a Long History of Cooperating in Repression”, Jacobin, 21.10.2023.
- “Για τη συνενοχή της Ρωσίας και της Κίνας στην αποικιακή καταπίεση και τη γενοκτονία των Παλαιστίνιων” 25.5.2025.
- Dana, Tariq, 2024. “Merchants of Death: Israel’s Permanent War Economy“, Security in Context Policy Paper 24-02. January 2024, Security In Context.
- “EU Commission and states indirectly fund Israeli military industry, report say”, Middle East Eye, 12.6.2025.
- “Russia’s strong ties with both israel and Iran could help it emerge as power broker“, The Associated Press, 15.6.2025.
- Hišam Alavi, “Ka novom regionalnom poretku na Bliskom istoku”, Le Monde Diploatique (srpsko izdanje), jun 2025.
- Deleuze, G., & Guattari, F.L. (1987). “A Thousand Plateaus: Capitalism and Schizophrenia”, Minneapolis, MN: University of Minnesota Press, p. 467.