U reakcijama levice na državni udar u Boliviji uočljiva je razlika između analiza i proglasa velikog broja levičarskih analitičara, pokreta i organizacija iz inostranstva, posebno sa Zapada, s jedne strane, i bolivijskih levičarskih analitičara, aktivista, pokreta i organizacija, s druge strane. Dok prvi takoreći glorifikuju Moralesovu vladavinu, drugi je oštro kritikuju. Ono što prvi vide kao pobedu, drugi vide kao izdaju! Drugi pristup je mnogo korisniji zato što se iz analiza koje iz njega proizilaze mogu uočavati greške koje u budućim akcijama treba izbegavati, dok prvi pristup ne dobacuje dalje od fraza koje ne sprečavaju nove poraze, nego samo stvaraju lažnu predstavu o snazi i veličini levih snaga koje u stvarnosti ne postoje. Zato je osobito važno predstaviti kritičke glasove levičarskih aktivista iz Bolivije, ali i teoretičara iz  drugih zemalja Latinske Amerike, te teoretičara sa Zapada koji su kritički tretirali Moralesovu politiku. To ćemo učiniti pokušavajući da prikažemo kratku genezu uspona i pada Eva Moralesa ukazujući na događaje koji su prethodili njegovom dolasku na vlast, zatim na politike koje je njegova vlada u toku procesa vršenja vlasti sprovodila i na probleme koje je iz perspektive njenih levičarskih kritičara ona proizvela, a koji su doveli do rasprava i sukoba na bolivijskoj levici, krize u zemlji i Moralesovog odlaska sa mesta predsednika Bolivije.

Faza socijalnih pokreta i protesta (2000-2005.)

Na početku XXI veka Bolivija je bila zemlja u kojoj je ostvarena jedna od najvećih pobeda levih snaga u borbi protiv neoliberalizma. Neoliberalističke mere „akumulacije kapitala razvlašćivanjem“ (Dejvid Harvi) u ovoj zemlji su naišle na žestok otpor. Pokušaji bolivijskih vlasti na čelu sa predsednikom republike Sančez de Lozadom, poznatijim pod nadimkom Goni, da velikim mulitnacionalnim kompanijama prepuste upravljanje vodovodnom mrežom u Kočabambi (2000. godine)1 i da im daju ozbiljne koncesije u vezi sa izvozom gasa i gasnom mrežom u El Altu (2003. godine) izazavali su talas nezadovoljstva ne samo stanovnika pomenutih gradova nego i brojnih pokreta, organizacja i sindikata širom Bolivije. Zemlja je bila paralisana protestnim okupljanjima, masovnim i generalnim štrajkovima, blokadama puteva, okupacijom javnih prostora, dok su u gradovima koji su bili žarišta otpora bile formirane brojne autonomne zone na kojima je upražnjavano samoupravljanje pobunjenih građana. U oba slučaja, udružena snaga širokog spektra aktera u rasponu od radikalnih sindikata, preko radničkih organizacija, pokreta kao što je MAS (španski, Movimiento al Socialismo, Pokret za socijalizam), koji je predstavljao široku koaliciju uzgajivača koke, sindikata rudara, radnika i pripadnika indihenističkih zajednica, a koji je postao partija koja je na početku XXI veka bila predvođena Evom Moralesom, bivšim uzgajivačem koke i istaknutim sindikalnim aktivistiom, pa sve do indihenističkih pokreta, koji su imali možda i ključnu ulogu u protestima, odnela je pobedu nad državom, koja je davala koncesije stranom kapitalu, i multinacionalnim kompanijama koje su bile prinuđene da napuste zemlju. Široki front pobunjenih snaga doneo je povezivanje antiimperijalizma, antikapitalizma i antirasizma. Oskar Olivera, sin rudara, fabrički radnik i aktivista koji je imao istaknutu ulogu u Ratu za vodu u Kočabambi, na najbolji način sumira učinke akcija protiv države i neoliberalizma kada ističe da se njihov značaj ne iscrpljuje samo u tome što su oterale strane korporacije iz zemlje, jer su one pored toga potpuno zamenile vladu, političke partije i samu državu novim tipom narodne vlasti baziranim na organizaciji otvorenih skupova na lokalnom i državnom nivou. “Za samo nedelju dana, država je bila srušena. Na njeno mesto postavljena je samouprava siromašnih zasnovana na njihovim lokalnim i regionalnim organizacionim strukturama“. Delovanje bolivijskih pobunjenih aktivista oborilo je sa vlasti dva neoliberalna predsednika, Gonzala Sančeza de Lozadu u oktobru 2003. godine, i Karlosa Mesu, u junu 2005. godine.

Brojni autori koji su se bavili pomenutim procesima u Boliiviji (na primer Džejms Petras i Džefri Veber), međutim, smatraju da je problem socijalnih, antikapitalistički orjentisanih pokreta u Boliviji bio u tome što nisu pronašli način da formiraju široki pokret ili partiju koja bi ujedinila sve njihove snage i resurse i pokušala da državnu vlast preuzme u svoje ruke i tako postane glavni akter revolucionarnih promena koje bi zahvatile bolivijsko društvo. Pokreti koji su ostvarili dve značajne pobede nisu znali da ih materijalizuju. Državu koju su bili paralisali, oni nisu do kraja srušili. Njihova samouprava je ostala lokalna, dok je bolivijska država ipak nastavila da funkcioniše uprkos teškoćama. Državni poredak je bio uzdrman, ali nije bio srušen. Ono što su propustili da učine glavni akteri borbi u Kočabambi i El Altu, učinio je jedan od pokreta koji je u njoj učestvovao, MAS predvođen Evom Moralesom i Alvarom Garsijom Linerom, glavnim teretičarem pokreta/partije, bivšim pripadnikom Tupak Katari revolucionarne gerile (EGTK). Energiju otpora oni su pretvorilu u izbornu pobedu MAS-a. Emancipatorska snaga koja je proizilazila iz samoinicijative potlačenih i nezadovoljnih na neki način je bila reapsorbovana u Moralesovu partiju koja je borbu prenela u parlamentarnu arenu. Na predsedničkim  izborima u decembru 2005. godine Evo Morales odneo je pobedu. To mu je pošlo za rukom zato što je uspeo da obezbedi podršku brojnih socijalnih pokreta čiji pripadnici su bili učesnici bitaka protiv neoliberalizma.

Faza konsolidacije Moralesove vlasti (2006-2009.)

Dolazak Eva Moralesa na mesto predsednika označio je početak novog perioda socijalnih borbi obeleženog pokušajima da se u Boliviji ostvare društvene promene koje su bile inicirane protestnim talasom  koji se javio na početku XXI veka. Morales je u periodu između 2006. i 2009. godine prvenstveno morao da se izbori sa stalnim pokušajima desničarskih snaga da destabilizuju njegovu vlast. U situaciji u kojoj je u pojedinim delovima zemlje (Santa Kruz, Beni, Pando, Sukre) situacija bila „zategnuta“ u meri da je pretila opasnost od izvođenja neke vrste kontrarevolucije, Morales je iza sebe u principu imao podršku socijalnih pokreta. Njegova nastojanja bila su usmerena u pravcu pokušaja da Boliviju pretvori u mnogonacionalnu državu i tako ispoštuje zahteve indihenističkog stanovništva i posebno indihenističkih socijalnih pokreta, kao i u pravcu nastojanja da poboljša socijalni status velikog broja siromašnih stanovnika ove andske zemlje.

Ako bismo za trenutak u zagrade stavili radikalno levo orjentisano gledište, mogli bismo konstatovati da su u ovom teškom i turbulentnom periodu u Boliviji do izražaja došle određene progresivne strane Moralesove vladavine. Na prvom mestu tu je bilo donošenje novog ustava kojim je Bolivija proglašena za mnogonacionalnu državu, što je konačno inidhenističke stanovnike Bolivije koji čine većinu stanovništva ove zemlje učinilo njenim punopravnim građanima kojima je omogućen visok stepen lokalne autonomije i samouprave. Zahvaljujući ceni gasa i drugih izvoznih sirovina, bolivijska ekonomija je ušla u progresivnu fazu čime je omogućeno povećanje socijalnih davanja i smanjivanje siromaštva, kao i znatno smanjivanje stope nepismenosti. Iako nacionalizacija hidrokarbonatskog kompleksa kao jedne od najznačajnijih grana bolivijske ekonomije nije izvršena, značajno su povećane stope poreza koji je država ubirala u ovoj privrednoj grani i koje je mogla da preusmerava u sprovođenje mera za poboljšanje socijalnog položaja siromašnih stanovnika. Značajan je bio i pokušaj da se aktivisti socijalnih pokreta inkorporiraju u državu i da je tako eventualno demontiraju. Na planu spoljne politike bila su evidentna nastojanja da se smanji uticaj MMF-a i da se Bolivija okrene saradnji sa Venecuelom, Ekvadorom i Kubom.

Ovaj period, koji je uspešno završen 2009. godine kada je na referendumu prošao predlog novog ustava (Bolivija je zvanično postala Mnogonacionalna država Bolivija) i kada je Morales reizabran za predsednika, bio je, međutim, prožet protivrečnostima između onoga za šta se Morales deklarativno zalagao i onoga što je  njegova vlada u samoj praksi činila. Ova protivrečnost  postaje najuočljivija kada se uporede izjave predsednika Moralesa i njegovog potpredsednika Alvara Garsije Linere. Dok je Morales neprestano ponavljao da je kapitalizam najveći neprijatelj čovečanstva i da protiv njega mora da se vodi oštra borba s ciljem da on bude zamenjen socijalizmom koji je prožet indihenističkim konceptom dobrog života (buen vivir) u harmoniji sa majkom zemljom (Pachamama), Linera je isticao da je glavni cilj MAS-a izgradnja tzv. andskog kapitalizma jer socijalizam u Boliviji neće moći da bude uzgrađen u narednih 50 do 100 godina! Dok je Morales kupovao podršku indihenističkih i socijalnih, antikapitalistički orjentisanih pokreta, Linera je bio arhitekta izgradnje andskog kapitalizma.

Na to da su već u prvih nekoliko godina vladavine MAS-a, ispod površine Moralesovih deklarativnih zalaganja i nekih nesumnjivo progresivnih politika bile sprovođene mere koje nisu slabile neoliberalizam nego su ga naprotiv jačale ukazali su brojni bolivijski aktivisti ali i teoretičari sa Zapada. Istaknuti aktivista, živa legenda indihenističkih i antikapitalističkih pokreta, Felipe Kvispe poznatiji kao Maliku (Kondor), upozorio je na to da je Moralesov režim neoliberalizam sa indijanskim licem. Za Džejmsa Petrasa, odličnog poznavaoca prilika u Latinskoj Americi, već na samom početku vladavine Eva Moralesa takođe nije bilo sumnje u to da on nastavlja da sledi sprovođenje mera neoliberalne ekonomske politike. Slično mišljenje mnogo puta je zastupao i Džefri Veber, autor dve izuzetno značajne knjige (From Rebellion to Reform in Bolivia: Class Struggle, Indigenous Liberation and the Politics of Evo Morales, i Red October: Left-Indigenous Struggles in Modern Bolivia) koje treba da budu deo obavezne lektire za sve one koji žele da se upoznaju sa u tradicijom borbe koju su potlačeni u Boliviji tokom istorije vodili. Dok je popularni Kondor Moralesov režim nazvao neoliberalizmom sa indijanskim licem, Veber je za karakterizaciju prirode Moralesove ekonomske politike upotrebio termin rekonstituisani neoliberalizam. Moralesovi kritičari ističu da je njegova vlada bila „posvećena fiskalnoj štednji, nezavisnosti centralne banke, niskom inflatornom rastu, izrazitoj fleksibilnosti tržišta rada, ogromnoj akumulaciji međunarodnih rezervi, niskoj socijalnoj potrošnji, davanju brojnih koncesija multinacionalnom kapitalu u svim ekonomskim sektorima, sklapanju saveza sa tzv. patriotski orjentisanim delovima buržoazije koja je veoma snažna u istočnim nizijama Bolivije, opredeljenju za izvozno orjentisani kapitalizam zasnovan na radnoj snazi sa niskim platama, povećanju stope eksploatacije radničke klase, niskim državnim ulaganjima od samo 32 procenta od ukupnih ekonomskih investicija2.

Moralesovi bolivijski i inostrani levičarski kritičari takođe ukazuju na to da su u prvih nekoliko godina Moralesove vlasti postojale ozbiljne tenzije između vlade MAS-a i pokreta i pripadnika radničke klase i najsiromašnijih stanovnika Bolivije. U toku prvih nekoliko godina Moralesovog  mandata javljali su se štrajkovi u rudarskom sektoru, štrajkovi fabričkih radnika, zdravstvenih radnika i nastavnika, socijalne pobune u Kočabambi i pobune siromašnih stanovnika najsiromašnije bolivijske oblasti Potosi, itd..

Faza sukoba na bolivijskoj levici (2010-2019.)

Ako se činilo da je 2009. Godina bila godina stabilizacije Moralesove vlasti, na delu je zapravo bio ulazak njegove politike u novu razvojnu fazu koja će zaoštriti protivrečnosti između zalaganja za socijalizam i izgradnje andskog kapitalizma i tenzije između MAS-a i levo orjentisanih socijalnih pokreta, posebno onih indihenističke provenijencije. Bolivija je stupila u period izrazitih protivrečnosti između proklamovanih ideja Moralesovog MAS-a i nesocijalističke prakse vlade koja je ideje trebala da pretvori u stvarnost.

Nakon što je u kongresu obezbedio dvotrećinsku podršku, Morales je započeo proces monopolizacije svih državnih institucija i uvećanja lične vlasti. Pod parolom borbe za jačanje pozicija za otpor pokušajima reakcije, Morales je počeo da radi na slabljenu nezavisnih pozicija sudske vlasti. Levičarski aktivista Pablo Solon3, bivši član MAS-a i blizak prijatelj Eva Moralesa, ukazuje na to da je država uspostavila kontrolu nad Kontrolnim uredom i Obdusmanom za ljudska prava. Bolivijsko društvo je takođe ostalo veoma patrijarhalno, stopa nasilja nad ženama i nasilja u porodici je ostala veoma velika, dok je abortus u većem delu zemlje bio ilegalan. Povećavanje uticaja vlasti MAS-a i lične vlasti Eva Moralesa počela je da prati sklonost državnih funkcionera ka nepotizmu i korupciji, dok je u redovima MAS-a, posebno kod potpredsednika Bolivije Alvara Garsija Linere, sve dominantniji postajao neprijateljski i denuncijantski odnos prema kritičarima s levice. U gotovo prostaljinističkom maniru svaki kritički glas sa leva bio je proglašavan desničarskom devijacijom. Na bolivijskoj levici je došlo do rigidne polarizacije koju su nametnuli Morales i Linera. Svako ko je protiv državne politike bio je proglašavan slugom imperijalizma.

Već 2010. godine usledili su prvi organizovaniji protesti levih snaga protiv politike Moralesove vlade. Početkom maja pomenute godine COB (Central Obrera Boliviana), najveći bolivijski sindikat organizovao je masovne demonstracije u prestonici Bolivije, La Pazu. Uz to je bio organizovan 24-časovni štrajk nastavnika, zdravstvenih radnika i rudara. Talas radničkih marševa narednih dana se proširio i na druge gradove u zemlji. Svake naredne godine masovne demonstracije radnika organizovane su širom Bolivije. Protesti 2012. godine bili su obeleženi sukobima radničkih aktivista i policijskih snaga.

Za levičarske aktiviste posebno poražavajući bio je Moralesov pokušaj da stupi u savez sa snagama reakcionarne zemljoposedničke oligarhije koja je prethodnih nekoliko godina svesrdno radila na rušenju njegove vlade. To je konkretno značilo da su pripadnici agrobiznisa iz istočnih nizija Bolivije dobili brojne koncesije za svoje projekte. Promovisanje izvoza mesa, koje je bilo u interesu krupnog agrobiznisa, zapravo je predstavljalo najmanji problem. Umesto da ispunjava odrednice programa koji je 2008. godine artikulisan kroz Deset zapovesti za spas planete i koji je podrazumevao podizanje ekološke svesti i početak procesa  angažovanja protiv upotrebe biogoriva, izgradnje velikih hidroelektrana i proizvodnje genetski modfikovane hrane, Morales je dozvolio promociju biogoriva i upotrebu genetski modifikovane hrane. U istočnim delovima zemlje po seoskim oblastima počinju da se šire polja sa GMO sojom na kojima se koriste izrazito toksični pesticidi. Morales je posebno insistirao na izgradnji nuklearne elektrane koja treba da se gradi u okolini La Paza na području koje je podložno zemljotresima.

Za Solona je posebno poražavajuće to što je bez većih problema u kongresu uz pomoć reakcionarne opozicije bio izglasan veći broj zakona koji su podsticali paljenje šuma (zakoni 337, 741, 303, 1171 i drugi). Kongres Bolivije je postao mesto na kojem se ostvaruju interesi agrobiznis elita iz departmana Santa Kruz i Beni. Za potrebe opstanka na vlasti Morales je žrtvovao ekološke i socijalne programe koje je promovisao. To je bio samo početak daljeg podsticanja ekstraktivističke ekonomske politike, koja je promovisala ekploataciju i izvoz prirodnih bogatstava s ciljem ubiranja državne rente i pokretanja čitavog niza infrastrukturnih projekata. Vlada koja je htela da se suprostavi imperijalizmu, sprovodila je ekstraktivističku ekonomsku politiku koja zemljom dominira još iz kolonijalnog perioda. Kada je 2012. godine došlo do izmena i dopuna tzv. Zakona Majke zemlje, ekološki kriterijumi i standardi su znatno  sniženi. Radikalno ekološki horizont buen vivir koncepta napušten je zarad pragmatičnih interesa takozvanog internalnog razvoja ekonomije. Rečima Eduarda Gojdinasa, novi zakon je bio znak da je Moralesova vlada definitivno ućutkala svakog ko se nadao razvoju ekonomije koja bi predstavljala alternativu ekstraktivističkom kapitalističkom privrednom modelu. Gojdinas ističe da „obnova ideje o razvoju zatvara jedno poglavlje bolivijskog procesa. Sada je moguće promovisati ekstraktivizam i braniti ga kao neophodan model integralnog razvoja bez upadanja u kontradikcije4 Pa ipak, indihenistička aktivistkinja Mama Nilda Rohas s ponosom ukazuje na to da „domorodačke teritorije pružaju otpor zato što otvorene vene Latinske Amerike i dalje krvare i zemlju prekrivaju krvlju. To je krv koju uzimaju i prolivaju ekstraktivističke industrije“.

Primeri infrastrukturnih razvojnih projekata su brojni ali je jedan od njih najupečatljiviji zato što je bio najobimniji; on je bio proglašen za projekat od najvećeg državnog značaja. Reč je bila o projektu izgradnje Amazonskog autoputa dužine 182 kilometra koji je trebao da prođe preko teritorija posebno zaštićene indihenističke teritorije i nacionalnog parka Isiboro (TIPNIS) na kojem su nastanjene indihenističke zajednice koje su prema novom ustavu imale pravo na autonomiju i samoupravljanje, a koje uopšte nisu bile konsultovane u vezi sa velikim državnim projektom. Projekat autoputa bio je deo jednog većeg kontinentalnog projekta koji su na početku XXI veka bili sastavni deo neoliberalne agende i ekonomske politike na tlu Latinske Amerike5 U konkretnom slučaju autoputa kroz Amazoniju, reč je bila o projektu razvoja kontinentalne infrastrukture (tzv. IIRSA plan) koji je bio iniciran od strane posednika inostranog kapitala, prvenstveno iz Brazila. Indihenističke zajednice i pokreti organizovali su masovne demonstracije na koje je vlada odgovorila represivnim merama, pa je dolazilo do sukoba između snaga vlade koja se legitimisala kao socijalistička i indihenističkih zajednica koje su se borile za ostvarivanje prava na samoupravu. Iako je borbu u prvih mah dobila indihenistička zajednica koja se izborila za to da TIPNIS zona dobije zaštićen status, nekoliko godina kasnije, 2017. godine, TIPNISU je ukinut zaštićen status, što je značilo da ova zona ponovo može da postane deo državnih i privatnih razvojnih projekata. Još jedan atak na prava indihenističkih zajednica dogodio se 2014. godine kada je donet Zakon o rudarstvu kojim je rudarska industrija dobila mnogo veća prava i priveligije na upotrebu javnih voda, čime su znatno ograničena prava ruralnih i domorodačkih zajednica na pristup vodi.

Iako su indihenistički pokreti brojnim protestima i posebno upečatljivim marševima kroz čitavu zemlju koji su započeli još 2010. godine uspevali da Moralesovu vladu prinude na to da odustane od započetih projekata i usvoji mere koje omogućavaju indihenističkim zajednicama da ostvare pravo na samoupravu, sama vlada je pre ili kasnije donosila mere i propise kojima su obećanja data indihenističkim zajednicama bila grubo izneveravana. Prominentna bolivijska aktivistkinja, anarhistkinja i teoretičarka Silvija Kusikanki Rivera, koja je heorina borbe protiv kapitalizma, rasizma i uništavanja prirode, izrazito je kritički orjentisana prema Moralesovom režimu, posebno prema Alvaru Garsiji Lineri. Moralesov najbliži saradnik zalaže se za razvoj državnog kapitalizma (tzv. internalni razvoj i andski kapitalizam) kao preduslova nezavisne Bolivije i  generatora razvoja socijalizma koji, kao što je već rečeno, prema njegovom uverenju u Boliviji ne može da stupi na scenu u narednih 50-100 godina. Dok se razvoj socijalizma odlaže za narednih 50-100 godina, vladavina predsednika Moralesa i njegovog potpredsednika Linere se uporno produžava zato što oni predstavljaju avangardu koja će Boliviju voditi kroz državni kapitalizam do socijalizma. Oni nepogrešivo znaju put kojim treba i ići i svi koji im se suprostave po definiciji ne razumeju istorijske nužnosti koje se moraju proći da bi se stiglo u socijalističku budućnost i utoliko rade za interese imperijalizma. To se posebno odnosi na pripadnike indihenističkih pokreta koji prema Linerinom uverenju ne razumeju da su napori bolivijske vlasti na izgradnji andskog kapitalizma u njihovom interesu. Garsija Linera predstavnike indihenističkih pokreta optužuje za podređivanje interesima reakcije. Spram njih se Linera ponaša tutorski i odriče im pravo na pobunu i pravo na samoupravu koja im je prethodno garantovana ustavom  Mnogonacionalne Države Bolivije. Time on odstupa od stanovišta autora na čija dela se poziva, naime, Hosea Karlosa Maritegija i Renea Zavalete Merkada koji su smatrali da borba indihenističkih stanovnika za zemlju treba da ima primat u razvoju latinoameričkog socijalizma. Uopšteno uzevši, Evo Morales i njegova vlada indihenističku borbu sveli su na folklor i retoriku. Dok su im puna usta indihenističke kosmologije (Pachamama) i buen vivir koncepta, oni otvoreno krše i ugrožavaju indihenistička prava na pobunu i zemlju. Umesto da im omoguće veću samoupravu, oni na njihovoj zemlji grade autoputeve koje sami indihenistički stanovnici ne žele. Infrastrukturni projekti kojima vlada pridaje supstancijalan značaj, prema mišljenju indihenističkih aktivista izazivaju ekološki košmar.

Zaokret koji je napravio Morales uočljiv je u novom tumačenju najznačajnijeg simbola otpora u Boliviji, lika i dela Tupak Katarija, pobunjenika iz XVIII veka.6 Katari koji je bio percipiran kao buntovnik i revolucionar, o čemu svedoči to što su revolucionarni pokreti u Boliviji često uzimali njegovo ime, u državnim proslavama je pretvoren u mudrog lidera, takoreću preteču Eva Moralesa. Za Silviju Kusikanki Rivera to znači da je žudnju za revolucijom zamenila žudnja za moći.7

Sociolog Luis Tapija, član grupe intelektualaca pod nazivom Komuna, koji je bio blizak saradnik i prijatelj Alvara Garsije Linere od kojeg se distancirao, ukazuje na pogubne učinke Moralesove ekonomske politike. On smatra da  „višak nastao izvozom resursa nije korišćen za transformaciju proizvodnje, već za ’podmazivanje’ klijentelističke mreže s ciljem povećanja političke kontrole unutar društva, čime je olakšan uspon nove buržoazije“. Još 2010. godine Federacija komšijskih saveta El Alta (FEJUVE), koja je odigrala ogromnu ulogu u Ratu za gas u ovom gradu, u svom dokumentu pod naslovom Politički manifest šesnaestog redovnog kongresa dala je izrazito kritičku ocenu prirode Moralesove vlasti. U pomenutom manifestu je između ostalog izrečena sledeća ocena: „Uprkos tome što je na vlasti predsednik čije poreklo je autohtono, državom još uvek upravlja kreolska oligarhija. Iako je MAS uz podršku indihenističkog stanovništva i popularnih klasa preuzeo komandu nad državom, sistem je i dalje kapitalistički i neoliberalni, dok se položaj najsiromašnijih slojeva stanovništva suštinski nije promenio, pa su oni i dalje objekti političke dominacije, ekonomske eksploatacije i rasne i kulturne marginalizacije koje sprovodi oligarhija“.

Morales je na taj način postao samo još jedna karika u lancu  sledbenika političke kulture koja je u Boliviji dominatna još od revolucije iz 1952. godine. Silvija Kusikanki Rivera smatra da glavno obeležje ove kulture počiva na uverenju prema kojem je bolivijska država slaba. Samim tim glavni cilj politike jeste jačanje države. Rakel Gutierez, kritikovala je ovu vrstu političkog zastranjenja smatrajući da ona vodi do pasivizacije stvaralačkih, emancipatorskih i revolucionarnih potencijala delovanja  van okvira partijsko-državne paradigme. Ona u tom pogledu razlikuje dva strujanja unutar spektra pokreta koji su participirali u brojnim borbama koje su u Boliviji vođene u periodu između 2000. i 2005. godine; prvo, komunitarno i antidržavno, i drugo, nacionalno-popularno, koje je uvek usmereno ka osvajanju državne vlasti. Kako u knjizi Aktuelnost komunizma  piše Bruno Bostels ,“prema njenom shvatanju, ovo drugo strujanje je fatalno – putem ideje nužnog delegiranja – naizgled kanalisalo, apsorbovalo i ućutkalo ono prvo”.8

Pablo Solon pak smatra da je bolivijski slučaj osobito zanimljiv i značajan zbog toga što je pokazao da logika Države parališe logiku socijalnih pokreta čak i onda kada pripadnici socijalnih pokreta preuzmu državne funkcije. Jer, njima ne polazi za rukom da izmene način državnog upravljanja, ali Državi polazi za rukom da pasivizira njihove snage. Kada su pripadnici socijalnih pokreta bili inkorporirani u državu, više nije bilo snaga koje bi na državu vršile pritisak spolja u trenucima donošenja pogrešnih odluka. Paradoks i tragičnost situacije u Boliviji je u tome što je vlada koja je sebe zvala socijalističkom uspela da uradi ono što nije pošlo za rukom diktatorskim i neoliberalnim režimima. Ona je uspela da u drugi plan postisne antikapitalističke levo orjentisane socijalne pokrete. Pokreti koji su početkom XXI veka kroz bitke za vodu u Kočabambi i bitke za gas u El Altu na trenutak paralisali državnu mašinu, sada su u velikoj meri fragmentisani. To se posebno odnosi na indihenističke organizacije koje su prema Solonu slabije nekog ikad u modernoj istoriji Bolivije, pa čak i u istoriji Bolivije uopšte, počev od prvih dana kolonizacije.

Da je podrška koju Morales ima među pripadnicima radničke klase, siromašnih slojeva stanovništva, i posebno pripadnika indihenističkih zajednica znatno opala postalo je jasno 2016. godine kada njegov predlog da se ponovo kandiduje na predsedničkim izborima nije prošao. Bolivijska levica postala je bremenita sukobima. Urugvajski aktivista i teoretičar Raul Zibeći konstatuje da je postalo očigledno da  na bolivijskoj levici postoji rascep između MAS-a, s jedne strane, i velikog broja socijalnih i indihenističkih pokreta i organizacija, s druge strane. Ovaj rascep iskoristile su snage reakcionarne desnice. Odgovornost za to prvenstveno leži na Moralesu.

Pobeda Eva Moralesa nije bila pobeda socijalizma. Ona je bila uvod u njegov poraz, koji je i usledio za nešto više od jedne decenije nakon njegove pobede na predsedničkim izborima! U tom svetlu priče o antiimperijalizmu progresivnih vlada Latinske Amerike nisu ništa više nego parole i fraze! Za njima poseže dezorganizovana levica na Zapadu (isto tako i levica u zemljama periferije svetskog kapitalističkog sistema, pa tako i levica u Srbiji) koja priželjkuje sličan scenario u svojim zemljama. Iz pozicije poraženih snaga bez ikakve perspektive, levičarima na Zapadu svaka pobeda na izborima kandidata koji se deklarišu kao socijalisti izgleda kao početak epohalnih preokreta. U svojoj beznadežnosti levica sa Zapada (kao i „periferijska levica“), kojoj bolno nedostaje smisao za čuvenu Lenjinovu preporuku za upuštanje u konkretne analize konkretnih situacija, uobražava da su sitni koraci, čak i koraci unazad na mnogim poljima, kakav je bio onaj u Boliviji, koraci od sedam milja napred.  Ona ne uviđa da pobede socijalističkih kandidata na izborima uglavnom služe samo kao kratak predah potreban za pregrupisavanje reakcionarnih snaga. Iz ugla levice to je predah između dva poraza: prvi poraz je samo osvajanje vlasti, a drugi poraz silazak sa nje.

Ispostavlja se da je period vladavine Eva Moralesa i MAS-a bio period koji je snagama buržoazije, posebno njenog reakcionarnog krila, omogućio konsolidovanje i pregrupisavanje.  To znači da je i sam Morales buržoaziji poslužio za to da sprovede manevar koji je u uslovima masovne pobune morala da izvede tako što je bila prinuđena da plati izvesne koncesije vlasti njegove MAS partije, kako bi pasivizirala otpore iz „dubine društva“ i dobila vreme da se konsoliduje i sačeka prvu povoljnu priliku da i samog Moralesa, kao za njih u tom trenutku prihvatljivije rešenje, svrgne sa vlasti, što je nedavno i učinila. Umesto da se upusti u oštriju borbu sa reakcijom, koja je pre svega morala da bude oličena u razobličenju vojničke državne mašine i smanjivanju uticaja zemljoposedničke elite, Morales je svojom politikom svesrdno doprineo sopstvenoj propasti.

Kao što je Salvador Aljende potpisao poraz onda kada nije poslušao  glasove sa ulica na kojima su odjekivali pokliči Luchar, crear, poder popular! (Bori se i stvori narodnu vlast),  koji su između ostalog podrazumevali i zahtev za naoružavanje radničkih masa na ulicama za borbu protiv reakcionarnih snaga, tako je Evo Morales potpisao poraz onda kada je ušao u sukob sa pobunjenim indihenističkim aktivistima i pobunjenim radnicima, čime je izdao prvobitno opredeljenje MAS-a da bude partija koja predstavlja izraz i artikulaciju zahteva socijalnih pokreta. Očuvanje vlasti njemu je postalo bitnije od stvaranja širokog fronta levih snaga. Bez širokog fronta levih snaga koji bi predvođen širokim masama bio formiran na ulicama gradova, pobeda nad buržoazijom, koja je uvek potpomognuta imperijalističkim snagama iz SAD-a, nije moguća.  Jer, kako to ističe Silvija Kusikanki Rivera, „snaga Bolivije nije u državi. Njena snaga je u pobunjenom narodu“. Tu lekciju Morales očigledno nije naučio.

U svakom slučaju, nakon Moralseovog odlaska s vlasti bilans je tragičan: reakcionarna buržoazija dugo vremena nije bila jača, dok su levičarski pokreti u Boliviji prema mnogim procenama bremeniti sukobima i slabiji nego ikad u poslednjih nekoliko decenija, možda i više. Ipak ostaje nada da će leve snage uspeti da se konsoliduju, saberu i pripreme za nove borbe koje im očigledno predstoje. Ta nada nije krhka zato što su na početku XXI veka socijalni pokreti u Boliviji pokazali da mogu da se organizuju i ostvare pobedu. Prema predanju, pre nego što su ga španski kolonizatori ubili Tupak Katari je rekao da oni mogu da ubiju jednog čoveka ali da će se on vratiti u obliku miliona ljudi. Skoro milion Bolivijaca je bilo na ulicama na početku XXI veka. Oni će se jednog dana opet pojaviti na ulicama i trgovima bolivijskih gradova.  Katari vive, la lucha sigue!

foto: Flickr/Alain Bachellier

PODELITE

  1. Tzv. Rat za vodu u Kočabambi detaljnije smo predstavili u tekstu Levica u Latinskoj Americi III : Bolivija. https://www.noviplamen.net/glavna/levica-u-latinskoj-americi-bolivija-iii/
  2. https://socialistproject.ca/2011/03/b479/ Za deatljniju analizu neoliberalnih aspekata Moralseove vladavine na samim njenim počecima videti: https://www.unz.com/jpetras/bolivias-elusive-pursuit-of-normal-capitalism/
  3. Solonove analize mogu se pročitati na : https://www.alainet.org/es/articulo/175633
  4. https://solidarity-us.org/atc/167/p4032/
  5. Tako su na primer na sastanku u El Salvadoru juna 2001. godine predstavnici centralnoameričkih država potpisali  veliki ekonomsko-razvojni program koji je postao poznat kao Plan Pueblo-Panama (PPP). Plan je podrazumevao izgradnju putne i energetske infrastrukture koja je trebala da omogući povezivanje centralno američkih država i otvaranje puteva i mogućnosti za međunarodne investicije i priliv inostranog kapitala u ovo područje. Primena ovog plana  podrazumevala je eksploataciju seljaka i Indiosa,  eksploataciju prirodnih resursa i ugrožavanje prirode i životne sredine, pa su otuda protiv njega bili Zapatisti. Ovaj projekat i dalje je aktuelan, s tim što je 2008. godine on preimenovan u Proyecto Mesoamerica (PM).
  6. Rođen kao Julian Apasa Nina, Indijanac koji je sebi dao ime Tupak Katari podigao je ustanak indihenističkih stanovnika na bolivijskim visoravnima. On je sa 40,000 ustanika 1781. godine krenuo na La Paz. Ustanici su uspeli da stvore slobodnu teritoriju. Pobunu su španske snage ipak uspele da uguše.
  7. Zanimljiv intervju sa Silvijom Kusikanki Riverom videti na : http://upsidedownworld.org/archives/bolivia/indigenous-anarchist-critique-of-bolivias-indigenous-state-interview-with-silvia-rivera-cusicanqui/
  8. Njeno viđenje borbi u Boliviji na početku 21 veka videti u knjizi Rhythms of the Pachakuti: Indigenous Uprising and State Power in Bolivia. Shvatanja o komunalno-popularnom Rakel Gutierez videti u njenoj knjizi Horizontes comunitario-populares: producción de común más allá de políticas estado-céntricas.