Tridesetog avgusta ove godine održani su parlamentarni izbori u Crnoj Gori, do sada najneizvesniji po pitanju pobednika. Državna izborna komisija je dan nakon izbora objavila konačne razultate prema kojima je koalicija oko DPS osvojila 35,06% glasova, koalicija Za budućnost Crne Gore 32,55%, Mir je naša nacija 12,53%, Crno na bijelo 5,53% Socijaldemokrate 4,10%, a zatim slede manjine koje su ispod 4%. Sva je prilika da će nakon skoro 30 godina vladavina partije Mila Đukanovića, autokrate koji je raznim manipulacijama opstajao tolike godine na vlasti, konačno postati prošlost Crne Gore. „Za budućnost Crne Gore“, „Mir je naša nacija“ i „Crno na bijelo“, najavili su formiranje koalicije i takozvane ekspertske vlade koja bi vladala polovinu mandata za ciljem da sredi stanje stvari u zemlji i Crnu Goru usmeri u pravcu deinstaliranja političkog sistema koji traje punih 30 godina.
Uzroci ovakvih rezultata i jačanja opozicije
Crna Gora postala je nezavisna izlaskom iz zajednice Srbije i Crne Gore izglasanom na referendumu 2006 godine. Od tada do danas ozbiljna ugroženost režima Mila Đukanovića gotovo da nije ni postojala. Zarobljenost svih državnih institucija i politička represija prema neistomišljenicima, a naročito prosrpskoj opoziciji, od strane DPSa koji je postao ne samo politička stranka, već i protočni kanal za „osvešćivanje“ Crnogoraca da nikada ništa sa Srbima u svojoj istoriji nisu imali, kao osnovni cilj je imala formiranje novog, ali jako krhkog crnogorskog identiteta. Dva osnovna pravca formiranja tog identiteta bila su antisrpski i rusofobni stav i okretanje ka susedima sa kojima su nekoć bili posvađani i Evropskoj uniji i NATO paktu.
Antisrpski narativ bio je vrlo pogodan za obnavljanje regionalnih veza. Ne treba zaboraviti vatrene govore mladog Mila Đukanovića protiv Hrvata i pravdanja napada na Dubrovnik 1991. Sada već stariji i daleko taktičniji Đukanović, želeo je ispraviti greške iz prošlosti, tako što je na antisrpskom narativu gradio sopstvenu poziciju za pomirenje sa Hrvatskom, Albanijom, Kosovom i Bosnom, odnosno Federacijom BIH. Takav narativ doveo je do skoro potpunog društvenog isključivanja 29% građana Crne Gore koji su se na popisu izjasnili kao Srbi, ali i priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije.
S druge strane, rusofobni narativ je bio pogodan radi odupiranja uticajima Ruske federacije na Crnu Goru i približavanje NATO paktu čiji su deo i postali. Prosrpska opozicija je oba politička poteza Mila Đukanovića, DPSa i vladajuće svite koju je okupio oko sebe, posmatrala kao čin veleizdaje. Na tom temelju počinje formiranje prosrpskih opozicionih snaga u Crnoj Gori.
Ipak nisu to i jedini razlozi. Ne treba ništa blaže tumačiti ni to što je Crna Gora zemlja koja je u poslednjih 30 godina osiromašena i zarobljena iznutra, a kako bi rekao Vladika Petar Petrović Njegoš, „Crnogorci ne ljube lance“. Takvo stanje bi bilo apsolutno neodrživo da je Đukanović dozvolio bilo kakvu mogućnost slobodnijeg političkog organizovanja u zemlji. Međutim, očigledno su krajem druge decenije 21. veka zaduvali neki drugi vetrovi.
Presudan događaj za najveće osnaživanje opozicionih snaga u Crnoj Gori nakon njenog izlaska iz državne zajednice sa Srbijom, jeste bilo izglasavanje Zakona o slobodi vjeroispovesti. U prvi mah, činilo se da taj zakon ima samo formalno-pravnu prirodu i da je reč oko borbe za imovinsku korist. Međutim, on je ubrzo prerastao u nešto mnogo drastičnije: udar na Crkvu od strane Đukanovićevog režima, označio je i udar na vernike.
Mitropolija crnogorsko-primorska i Amfilohije Radović, označeni su za najveće neprijatelje unutar Crne Gore, od strane Đukanovića. Mitropolija i opozicione prosrpske stranke smatrane su direktnim ispostavama Beograda i velikosrpske ideje, pokušajima da se Crnoj Gori oduzme državnost obnovljena 2006. i težnji Beograda da ponovo ovlada Crnom Gorom preko svojih političkih i verskih ispostava. Bunt protiv zakona je iskazan preko svakovečernjih organizovanja litija kojim se na miran način želelo iskazati nezadovoljstvo protiv režima i težnje da se udara na ono što je vernicima pravoslavne veroispovesti u Crnoj Gori najsvetije – Mitropolija i njeni manastiri.
Ipak litije nisu imale samo religijski karakter. One ubrzo prerastaju i u politički protest u koji se uključuju i svi oni koji su nezadovoljni režimom Mila Đukanovića, bez obzira na etničku i religijsku pripadnost. Tako čitava pobuna dobija novu političku dimenziju koja se ne tiče samo veroispovesti i imovinskih odnosa države i crkve, već prirode vladavine i ugnjetavanja građana Crne Gore od strane režima. Čitava situacija je dovela do ogromnih društvenih podela u okvirima same zemlje, što je potencijalno moglo eksalirati i preći u otvoreno nasilje.
Šta su doneli izbori?
Izborni rezlutati svakako jesu donekle bili predvidivi pre svega iz same izlaznosti koja je bila iznenađujuće velika. Političko organizovanje preko litija, očigledno je ohrabrilo mnoge građanke i građane Crne Gore da na izbore bez straha izađu i glasaju za opcije koje nisu DPS. Visoka izlaznost od preko 75% svakako je ozbiljna pretnja autokratskim režimima koji obično vladaju tako što potkupljuju sopstvenu armiju birača i na taj način imaju sigurne glasove. Međutim, što je izlaznost veća, time i sigurni glasovi procentualno vrede manje, nego da je izlaznost mala. Tu se već moglo naslutiti da će, ako ništa, crnogorska politička scena postati ujednačenija.
Rezultati izbora pokazuju da će DPS teško formirati vladu samo uz pomoć manjina. Koalicija između tri opozicione liste za sada je realnija opcija. „ Za budućnost Crne Gore“, koaliciju koja je za lidera istakla Zdravka Krivokapića, profesora na podgoričkom univerzitetu i nestranačku ličnost, koalicija sa listama „Mir je naša nacija“ i „Crno na bijelo“ čini se kao sasvim prirodna. Aleksa Bečić i Dritan Abazović, takođe su proglasili pobedu i težnju za dogovorom oko nove vlade. Sve je izvsnije da će se to i desiti.
Reakcije iz regiona na izborne rezultate, bile su prilično apokaliptične. Hrvatski i bosanski portali prednjačili su u tome da na vlast dolazi velikosrpska koalicija skrojena u Beogradu, te da bi smenom Đukanovića Crna Gora pala u ponor. Ostaće upamćena izjava Andreja Nikolaidisa za portal Index.hr gde je doslovno rekao da je Crna Gora mrtva. S druge strane, srpski portali naročito pronacionalistički i prorežimski, klicali su od sreće konačnom padu DPSa, sanjajući da će Crna Gora ponovo postati bastion srpstva, „Srpska Sparta“, da će nova vlast povući zakon o slobodi vjeroispovesti, otpriznati Kosovo i izvući Crnu Goru iz kandži NATO alijanse.
Šta je primarno za očekivati?
Ukoliko zaista dođe do formiranja nove skupštinske većine i vlade u kojoj neće biti DPSa, ispostaviće se da je i sa jedne i sa druge strane bilo šekpirovski rečeno, mnogo buke ni oko čega. Zaista ne treba očekivati da će se Crna Gora odreći svoje državnosti u korist Srbije. Nacionalističke maštarije i opijenost srpskih nacionalista vrlo brzo će splasnuti.Njima će dobrim delom doprineti i izjave Krivokapića i Abazovića, prvog da je on Crnogorac, a drugog da Crna Gora neće biti niti Velika Albanija, niti Sparta.
Ono što treba očekivati i što će se sa velikom sigurnošću desiti jeste povlačenje Zakona o slobodi vjeroispovesti. To je ipak, ma koliko pogađalo srpske nacionaliste i van granica Crne Gore, unutrašnje pitanje te države. Neosporno je da će Beograd imati više uticaja na taj zakon, a naročito sam Amfilohije i Mitropolija crnogorsko – primorska. Kad ga već pominjemo, nemojmo zaboraviti da se Amfilohije Radović neretko stao usuditi da oštro odgovori i SPC i vlastima u Beogradu u proteklih 30 godina, bez dlake na jeziku. Poslednje njegovo veće neslaganje sa Beogradom bilo je protivljenje da se predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću dodeli orden Sv. Save. Amfilohijev autoritet kod Srba u Crnoj Gori, neupitan je. Zato potpuno mešanje i uticaj Beograda, a još manje stvaranje nekakvog velikosprskog projekta, prilično je nerealna politička opcija.
Takvu potvrdu dao je i sam Zdravko Krivokapić u prvom intervjuu srpskim medijima. Na televiziji Prva, na pitanje da li će nova vlada otpriznati kosovsku nezavisnost, jer je većina građana Crne Gore protiv nezavisnosti Kosova, parafrazirano je rekao da se ponekad dešava da vlada neke stvari radi iako većina građana to ne želi i da je to stvar kompromisa. Time je implicitno hteo naglasiti da su takva pitanja poput otpriznavanja Kosova, ili izlaska iz NATO nešto što i ne zavisi od same Crne Gore i volje njenih građana. Velike sile svakako bi male uticaj na to. Kao što će imati uticaja i na formiranje nove crnogorske vlade.
Dakle, ono što valja očekivati jeste hlađenje glava. Niti oni koji govore da će nova vlada biti produžena ruka velikosprskih težnji iz Beograda, niti oni koji misle da je ovime Crna Gora automatski „vraćena“ Srbiji, neće biti u pravu. Prvi korak hlađenja glava napravili su upravo Krivokapić i Abazović. Obojica su rekli da se ne slavi na ulicama, da se slavi porodično, bez tenzija i napetosti. Obojica su naglasila da će u buduću vladu biti pozvane manjine i da Crna Gora ne sme biti podeljeno društvo, te da neće biti bilo kakvog revanšizma. To su vrlo jake poruke, koje su Crnoj Gori svakako potrebne u ovom trenutku.
Gde je Đukanović pogrešio?
Kao i svaki autokrata koji vlada dugo godina, Đukanović je u jednom trenutku morao naići na neku „nagaznu minu“. Ipak, ne treba potceniti njegovu političku inteligenciju. On je za tu nagaznu minu znao, ali je pokušavao što duže da odloži njenu eksploziju. Reč je naravno o udaru na crkvu.
Društveno-istorijski kontekst Crne Gore i njene državnosti usko jeste povezan uz crkvu. Ne treba zaboraviti da Crna Gora ima izuzetno jaku teokratsku tradiciju, što je čini vrlo specifičnom. Mitropolija crnogorsko-primorska nije imala isključivo religijski već i ogroman politički uticaj na crnogorsko društvo tokom čitavog svog trajanja.
U cilju formiranja novog nacionalnog identiteta Crnogoraca nakon odvajanja od Srbije, a na tragu antisprskog narativa, crnogorski režim udario je upravo u „osinje gnezdo“. Želja za stvaranjem novog crnogorskog jezika i CPC koja bi bila autokefalna u odnosu na SPC, bile su neprelazne linije čak i za moćnog autokratu. Očigledno je da je Đukanovića njegova moć opila toliko da je pomislio da je jači od same crnogorske tradicije koja počiva na čvrstoj povezanosti građana i građanki Crne Gore sa SPC, odnosno Mitropolijom crnogorsko-primorskom. Udar na crkvu, značio je udar na njihov identitet i ne samo to. Crkva je kao institucija za mnoge Crnogorce označavala neku vrstu otpora pređašnjem jednopartijskom sistemu čiji su nastavak videli upravo u Milovom DPSu. Otuda i izjava Krivokapića u izbornoj noći da je srušen režim koji traje 30 godina, „plus 45 godina“ , i Radunovića da je srećan jer može reći da je „Berlinski zid pao i u Crnoj Gori“. Tako je crkva u očima vernika u Crnoj Gori ne samo religijska, već i politička institucija zaslužna za rušenje jednopartijskog sistema.
Desilo se to da je zakonom o slobodi vjeroispovesti Milo Đukanović sam sebi pucao u nogu. Što nije ništa neprirodno za jednog autokratu. Autokrata opijen svojom moći, umislivši da mu niko ništa ne može, često sam sebe spotakne i padne tako da se više nikad ne digne. Videćemo da li će se to desiti i Đukanoviću.
Kome će pad doneti osveženje?
Ovih dana smo kod Milovih protivnika mogli čuti jedan zanimljiv slogan: „Neka padne da osvježi“. Za prvi deo slogana je jasno šta znači. Pad Đukanovića i DPSa. Ali šta sa drugim delom? Šta bi bilo i kakvo nas osveženje očekuje?
Ono što će zasigurno potencijalna smena vlasti doneti jeste ujednačavanje i raspodelu političke moći u Crnoj Gori. DPS neće tako brzo doživeti pad i neće tako lako nestati sa političke scene. Barem ne, dok traje predsednički mandat Mila Đukanovića. Barem u jednom periodu ovog mandata biće jaka opozicija, koja će biti „kontrolor“ i ponovna pretnja novoj vladajućoj koaliciji usled političke kohabitacije.
Osveženje će svakako doći za srpsku nacionalnu manjinu. Pretpostavka je da će doći do većeg stepena političke i društvene uključenosti Srba u Crnoj Gori, a to se pre svega odnosi na institucionalnu uključenost. Ne treba isključiti i snažniji uticaj Mitropolije crnogorsko-primorske na pojedine političke odluke vlade, s obzirom da će Mitropolija imati ucenjivački potencijal utemeljen na snažnoj podršci novim vlastima, zajedničkim učešćem na litijama i želji da kapitalizuje svoju ulogu u rušenju Đukanovićevog režima.
Odnos prema nacionalnim manjinama ne bi trebao biti drastično drugačiji, osim prema hrvatskoj nacionalnoj manjini koja nažalost nije uspela preći cenzus i koje neće biti u parlamentu. To je ozbiljan hendikep za hrvatsku nacionalnu manjinu i bez obzira na to što u parlamentu neće imati predstavnike, nova vlast bi svakako trebala pronaći mehanizme uključivanja hrvatske nacionalne manjine u donošenje političkih odluka.
Kao što je već rečeno, očekuje se povlačenje zakona o slobodi vjeroispovesti i to bi trebao biti i jedini krupan korak koji bi nova vlada načinila. Crna Gora će nakon korona krize, kao i mnoge zemlje, zapasti i u duboku ekonomsku krizu, i nova vlada će itekako imati ogromne političke i ekonomske izazove pred sobom, važnije od obračuna sa DPSom i njegovim kadrovima, „vraćanju“ Srbiji, povlačenju odluke o priznanju Kosova, ili izlasku iz NATO. U političkom smislu, očekuje se dalji nastavak evrointegracija, uz saradnju sa svim velikim silama, uključujući tu barem na nekom nivou obnovu saradnje sa Ruskom federacijom, koja će biti ograničena usled članstva Crne Gore u Severnoatlanskom savezu, ali i izvesno zaoštravanje odnosa sa komšijama, pre svega Hrvatskom i Federacijom BIH, a nešto manje sa Albanijom, usled toga što je jedan od opozicionih lidera Dritan Abazović, pripadnik albanske nacionalne manjine u Crnoj Gori. Sve u svemu, palo jeste, ali će osveženje biti kratkotrajno.
foto: infomediabalkan.com/