U jeku masovnih građanskih protesta predvođenih studentima, na ulicama su odzvanjale disonantne parole koje više govore o političkoj konfuziji nego o razumevanju istorijskog trenutka. „Ovo je obojena revolucija” – jadikuju režimski konzervativci, nesposobni da u pokretu vide išta drugo do spoljnu zaveru; „Ovo je studentska revolucija” – kliču liberali, koji imaju sklonost da svaku masovnost proglase dovršenim istorijskim činom; „Najmanje predrevolucionarna situacija” – nadaju se levičari, zamenjujući analizu željom.
Ali pitanje radikalizacije masa nije stvar političkih želja ili nadahnuća parole. Ono je u svojoj suštini, pitanje odnosa između objektivnih protivrečnosti kapitalističkog društva i subjektivne spremnosti masa da te protivrečnosti dovedu do kraja. Dijalektičko-materijalistički metod nas uči da nijedan protestni talas ne možemo meriti isključivo brojem ljudi ili količinom emocija. Vulgarno-empirijski pristup, „topeći” se u atmosferi masovnosti, ostaje slep na klasnu strukturu protesta, njegovu hijerarhiju i politička ograničenja.
Stoga je ključno pitanje: u kojoj fazi se u odnosu na revoluciju nalazi radnički pokret, i u kakvom je stanju srpsko društvo u celini? Jer bez samostalnog i organizovanog delovanja radnika, svaki gradjanski talas, ma koliko širok, ostaje u okvirima pritiska na vlast, a ne njenog prevazilaženja. Istorija nas uči da predrevolucionarna situacija nije zbir protesta, već kriza vlasti u kojoj vladajuća klasa više ne može da upravlja na stari način, a potlačena klasa ne želi da živi po starom, pri čemu postoji organizovana snaga da tu pukotinu ispuni.
Pitanje odnosa ekonomske konjukture, talasa gradjanskih protesta i ciklusa radničkih štrajkova ne može se shvatiti mehanički. Periodi krize mogu izazvati i apatiju i eksploziju, dok periodi relativnog rasta mogu istovremeno podgrejati očekivanja ili produbiti razočarenje. Dijalektika ovih procesa zavisi od prirode same proizvodnje, kao i nivoa organizovanosti radnika, uloge sindikata i postojanja revolucionarne avangarde, koja ekonomsku borbu podiže na politički nivo.
Zbog značaja ovog pitanja ispravna procena situacije nije važna samo u teoretskom smislu, već ubrzanim razvojem dogadjaja sve više dobija i na praktično-političkom značaju, te mu zato treba pokloniti dovoljno pažnje. Pogrešna analiza može dovesti do avanturizma ili pasivnosti, dok pravilna analiza može otvoriti put od stihije ka svesnom pokretu koji menja društvo iz korena.
„Obojena revolucija”
Pitanje „obojenih revolucija” u sebi nosi težinu metode političkog svrgavanja neposlušnih režima od strane finansijskog kapitala. Režimi koji su čvrsto ovladali društvenim strukturama za finansijski kapital predstavljaju potencijalne „odmetnike”, pa ih je potrebno svesti na meru ograničene moći. U geopolitičkom smislu, „obojena revolucija“ označava ishod taktičkih zaokreta i posrednih sukoba velikih sila, pre svega Sjedinjenih Američkih Država i Rusije.
U klasno-strukturalnom smislu, ona podrazumeva smenu režima, ali ne i promenu ekonomskog sistema. Reč je o terminu kojim se najčešće označava promena „neposlušnih“ vlasti, pri čemu se zapadne sile pozivaju na „sprovodjenje demokratije” (SR Jugoslavija, Gruzija, Ukrajina, Kirgistan…).
Društvenu „kičmu” takvih procesa čine gradjanski protesti, sitna buržoazija i delovi radništva (najčešće neorganizovani), dok „nervni sistem“ predstavljaju spoljne službe i centri moći koji nastoje da pronadju pukotine u državnom aparatu – u medijima, vojsci, policiji i pravosudju – kako bi podstakli ili ubrzali sam proces.
Dva su osnovna uslova za pokretanje i uspeh „obojene revolucije“. Prvi je interes zapadnog finansijskog kapitala da zameni režim koji se „odmetnuo“ ili pokazao neposlušnost. Drugi je unutrašnja „trulost” samog režima – njegov koruptivni karakter, delegitimizacija i gubitak društvene potpore.
Ukoliko, međutim, vlast pokaže vitalnost i sposobnost da se osloni na državne i društvene strukture kako bi se održala, (model koji se često naziva „stabilokratijom“), tada spoljne sile teže makar ograničenoj kontroli i uticaju, čak i bez potpune smene režima. Ovakvi procesi najčešće su karakteristični za poluperiferiju i periferiju globalnog kapitalizma. Posmatrajući političku istoriju Srbije od uvodjenja višestranačja, uočavaju se tri ciklusa vlasti, svaki praćen krizom legitimiteta i talasima gradjanskih protesta.
Prvi ciklus obeležila je vlast SPS-a (1989–2000), period tranzicionog „predvorja kapitalizma“, u kojem je vlast počivala pre svega na sili. Protesti započeti 1996. godine doveli su do gubitka lokalnih vlasti u većim gradovima, a kulminirali su 2000. godine „Petooktobarskom revolucijom“ i nasilnim svrgavanjem režima Slobodana Miloševića.
Drugi ciklus predstavljao je period DOS-a (2000–2012), koji se može opisati kao neoliberalni projekat zasnovan na obećanju reformi. Već 2004. dolazi do usporavanja reformskog procesa pod uticajem domaće krupne buržoazije i dolaska DSS-a na vlast. Kriza legitimiteta produbljuje se 2008. godine, da bi vrhunac dostigla 2012, kada dolazi do izbornog pada Demokratske stranke i kraja ovog ciklusa. U tom periodu medjunarodni finansijski kapital tražio je čvršću i efikasniju izvršnu vlast za sprovodjenje svojih interesa.
Treći ciklus započinje dolaskom SNS-a na vlast 2012. godine i traje do danas. Ovaj period može se označiti kao faza „stabilokratije“, u kojoj dolazi do konsolidacije neoliberalnog sistema kroz autoritarnu političku kontrolu. Za sva tri ciklusa karakteristično je da se krize legitimiteta javljaju ciklično, u razmaku od šest do osam godina, dok su prva dva režima izgubila vlast nakon približno decenije ili nešto dužeg perioda. SNS se pokazao „žilavijim“, jer predstavlja svojevrsnu sintezu prethodna dva modela.
Spoljna politika Srbije danas oblikovana je odnosima velikih sila i njihovim strateškim interesima. Vlast nastoji da balansira izmedju različitih centara moći, održavajući ravnotežu sve dok joj globalni vetrovi ne poremete balans i ne primoraju je na jasnije opredeljenje. Ako pojam „obojene revolucije“ posmatramo kao politički sukob SAD i Rusije na „neutralnom terenu“, nakon kojeg sledi geopolitičko preusmerenje u korist jedne strane, teško je tvrditi da u Srbiji trenutno postoji takav scenario.
Beograd nije pod kontrolom Kremlja, niti Sjedinjene Države pokazuju jasne vojne i ekonomske pretenzije ka ostatku Srbije nakon kosovskog pitanja i baze „Bondstil”. Tvrdnje o „obojenoj revoluciji“ stoga imaju i unutrašnju političku funkciju: vlast njima mobilizuje patriotska osećanja biračkog tela, dok ruska strana kroz retoriku „zaštitništva“ fingira sopstveni uticaj na Balkanu. U svetlu tenzija izmedju SAD i EU – carinskih sporova, pitanja Grenlanda i rastućih nesuglasica – postaje očigledno da ne postoji monolitni zapadni blok.
Podrška pojedinim suverenističkim snagama u Evropi ukazuje na složenije odnose. U slučaju Srbije, pre bi se moglo govoriti o prikrivenom geopolitičkom nadmetanju SAD i EU nego o otvorenom sukobu Vašingtona i Moskve. Zato situaciju u Srbiji treba sagledavati kao rezultat složenog preplitanja spoljašnjih faktora – odnosa prema SAD i EU, globalnih ratova i ekonomskih kretanja, nastavka zaduživanja – sa unutrašnjim ekonomskim i društvenim procesima koji su s tim faktorima neraskidivo povezani. Možda najprecizniju definiciju odnosa izmedju finansijskog kapitala i kapitalističkih država dao je Lav Trocki:
„Snaga finansijskog kapitala ne leži u njegovoj sposobnosti da uspostavi vladu bilo koje vrste i u bilo koje vreme – ne poseduje ovu sposobnost. Njegova snaga leži u činjenici da je svaka neproleterska vlada prinudjena da služi finansijskom kapitalu, ili još bolje taj finansijski kapital poseduje mogućnost da zameni svaki sistem dominacije koji se raspada, drugim sistemom koji bolje odgovara promenjenim uslovima.”
„Studentska lista”
Istorijski gledano, u sve tri epohe i 1968. i 1996/97, pa do danas imali smo studente kao pokretače masovnih protesta, iz čega se može izvući zaključak da je akademska zajednica posebno osetljivi deo društva koji reaguje na odredjene društvene nepravde i afere. Takođe, uočljivo je da se masovni studentski protesti ponavljaju ciklično na otprilike 30 godina. Studentski pokret predstavlja seizmograf koji registruje dublje socijalne potrese izazvane akumulacijom nezadovoljstva gradjana.
Ako posmatramo građanske proteste u poslednjih čevrt veka, odnosno od petooktobarskih promenaž pa do danas, možemo uočiti da je bilo nekoliko talasa protesta sa plimama i osekama, odnosno periodima kada se gradjansko nezadovoljstvo akumuliralo i manifestovalo. Takodje, možemo uočiti različite motive i političke protagoniste.
Nakog Petog oktobra koji je predstavljao kulminaciju i završnu fazu ciklusa protesta protiv režima Miloševića, u okviru novog “liberalno-demokratskog” režima imamo ciklus nacionalno-identiteskih protesta 2004-2011, (martovski pogrom, proglašenje nezavisnosti Kosova, hapšenje Radovana Karadzića…), u kojoj su vodeću ulogu igrale SPC, desničarske organizacije (Dveri, Obraz, 1389…) i političke stranke (SRS i DSS). Zatim dolazi ciklus populističko-opozicionih protesta 2011-2012 u organizaciji SNS, tada opozicije, kao rezultat političke krize i završetka ciklusa smenom “demokrata”.
U periodu vladavine SNS, odnosno autoritarnoj stabilokratiji, prepoznajemo ciklus građanskih protesta koji je počeo talasom protesta 2017. usled političkih incidenata (1 od 5 miliona). Nakon kraće oseke imamo novi talas zbog mera za vreme Covid-a 2020. godine, pa nakon toga i “ekološke” proteste protiv Rio Tinta i iskopavanja litijuma u Jadru 2021. Poslednji i najveći talas krenuo je 2023. a povodi su bili tragedije u Ribnikaru, Duboni i Orašju, da bi kulminaciju ovaj talas postigao nakon novog tragičnog dogadjaja, odnosno pada nastrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu.
Višemesečni građanski protesti predvođeni studentima dostigli su maksimalnu amplitudu 15. marta 2025, kada se po objektivnim procenama okupilo preko 300.000 ljudi u Beogradu. Masovnost najnovijeg talasa građanskih i studentskih protesta, vreme trajanja, kao i način organizovanja definitivno predstavljaju specifičnosti kojima se ispisuje novo poglavlje u životu “mlade demokratije” u Srbiji.
Studenti predstavljaju prolazni, odnosno prelazni sloj srednjih klasa koji se nalaze izmedju obrazovanja i tržišta rada. Urbani srednji slojevi, dezintegrisana inteligencija i prekarizovane porodice predstavljaju eksplozivne slojeve, koje varnice u vidu tragičnih dogadjaja prve potpale. Štrajk prosvetnih radnika koji je počeo pre studentskih blokada fakulteta predstavlja prirodan savez povezan uzajamnom solidarnošću, s jedne strane nastavnika i profesora, a s druge strane djaka, studenata i njihovih roditelja.
Socijalna kriza i akumulacija nezadovoljstva izazvana decenijskim brojnim aferama i korupcijom aktuelne vlasti, podigla je na noge i najšire slojeve srednje klase uglavnom gradova, kao i sitnoburžoaske inteligencije. Podudarnost i medjdjusobna uslovljenost talasa gradjanskih protesta i štrajka prosvetnih radnika predstavlja novu, višu fazu borbe protiv aktuelnog režima.
Širi građanski slojevi, profesori, nastavnici i roditelji u studentima vide otelotvorenje idealizovanog, visokomoralnog gradjanina, odnosno „vaskrsnuće“ svih onih iluzija koje im je empirijsko iskustvo tranzicije „razapelo na neoliberalnoj Golgoti“. Anarhizam studenata organizovanih u plenume i gradjana organizovanih u zborove predstavljaju liberalizam izražen do krajnjih granica.
Ekonomski vid borbe prosvetnih radnika — štrajk za povećanje zarada, dobija dodatni impuls u kontekstu gradjanskih protesta i studentskih blokada. Ono što počinje kao sindikalna, materijalna borba postepeno prerasta u širi, mada još uvek nedovoljno artikulisan, politički otpor. Taj otpor nije usmeren samo ka platama, već i ka stranačkoj kontroli ustanova i karijerizmu partijskih autoriteta čiji legitimitet prosvetni radnici sve manje priznaju. Istovremeno, u pokret ulazi i deo sitne buržoazije, pogodjen gubitkom ekonomske moći sužavanjem tržišnog prostora usled konkurencije preduzetnika bliskih režimu.
Njihovo nezadovoljstvo ima drugačiju klasnu osnovu, ali se u konkretnoj političkoj situaciji ukršta sa zahtevima prosvetnih radnika i studenta. Studentske inicijative, koje insistiraju na izbornom razrešavanju krize, polažu nadu u „neukaljanu“ sitnoburžoasku inteligenciju i „trijumf” morala. Međutim, bez oslonca na oganizovanu radničku klasu, studentski pokret ne može da proizvodi istorijske promene, već samo krize legitimiteta.
Generalni štrajk?!
Naprednjačka „gvozdena stega”, pritisla je donje društvene slojeve nacionalizmom, a gornje EU-liberalizmom, podredivši društvenu konzistenciju interesima medjunarodnih finansijskih poverioca. Ta ista stega je potom stegla donje slojeve merama štednje, izvršiteljima i inflacijom, dok je gornje slojeve koji joj služe „olabavila” i stavila u privilegovan položaj.
Širi deo srednjih slojeva, zarobljenih između viših i nižih, u nemogućnosti da napreduju u socijalnoj vertikali, a ne želeći da potonu na dno teže da razbiju aparat koji je proizveo novu društvenu hijerarhiju. Zato imamo masovne pobune gradjana i studenata. Stvarna sistemska promena može nastupiti tek onda kada se i donji slojevi oslobode stiska, kada egzistencijalni strah prestane da funkcioniše kao mehanizam kontrole. U tom trenutku ne ruši se samo politički režim, već se urušava temelj čitavog poretka, jer nestaje njegova socijalna baza reprodukcije.
Trošeći početno poverenje zbog brojnih afera i tragičnih incidenata, režim SNS suočio se sa talasom gradjanskog nezadovoljstva koji je počeo 2017, da bi svoj vrhunac dostigao u 2025. Poziv na generalni štrajk početkom 2025. od strane studentskih plenuma i gradjanskih zborova dokaz je da sitnoburžoaska svest proizvodi iluziju da najviša amplituda gradjanskih protesta automatski uslovljava i najvišu amplitudu štrajkova u okviru radničkog pokreta.
Zašto poziv na generalni štrajk nije uspeo u praksi? U sadašnjem periodu ubrzanog društvenog kretanja i naglih zaokreta, pravilna orijentacija još više se nameće kao obaveza. Ispravno teoretsko odredjivanje faze u kojoj se radnički pokret nalazi u Srbiji, uslovljava donošenje pravilnih taktičkih odluka i preciznih zadataka koji se pred njega nameću. Nezavisno od talasa gradjanskih protesta u Srbiji, život radničkog pokreta kroz ceo period tranzicije prolazi kroz zasebne cikluse koji su odredjeni spletom političkih i ekonomskih spoljnjih i unutrašnjih faktora.
Nakon Petog oktobra, ofanziva krupne nacionalne buržoazije da iskoristi pravo preče kupovine uništenih i opljačkanih fabrika kao i transnacionalne buržoazije koja je „bacila šapu” na kapitalne fabrike, saterala je u ćošak zbunjenu, fragmentisanu i ideološki razoružanu radničku klasu.
Privatizacija nije bila prirodni ekonomski ciklus, već politički vodjen proces tranzicije. Time se radnička klasa razlaže kao istorijski subjekt, a radnička borba depolitizuje i fragmentira, pretvarajući se u borbu za golu egzistenciju. Proces privatizacije, proizveden unutrašnjim kontrarevolucionarnim procesima restauracije kapitalizma i dirigovan spoljašnjim imperijalnim pritiscima i unutrašnjom kompradorskom elitom, suzio je radnicima materijalnu osnovu delovanja, odredjujući njihovu borbu pre svega kao defanzivnu borbu za golu egzistenciju.
Uništavanje materijalne osnove kroz pljačkašku privatizaciju industrije, u sprezi sa konstantnom ideološkom propagandom, proizvelo je sitnosopstveničku svest kao dominantnu medju radnicima. Borba je umesto za fabrike, proizvodnju i kontrolu, svedena je na trku za akcijama, otpremninama i formalnim vlasničkim udelima, čime je klasna borba zamenjena iluzijom tržišnog učešća.
Najsveobuhvatniji rad koji se bavi temom radničkih štrajkova u Srbiji napisala je dr Nada Novaković: „Radnički štrajkovi i tranzicija u Srbiji od 1990. do 2015.” Za period nakon neposredno nakon 2000. piše: „Druga decenija srpske tranzicije odlikuje se, pored ostaloga, ubrzavanjem privrednih, društvenih i političkih reformi. Najbitniji proces kojim se menjala društvena struktura bila je privatizacija. Ona je iz osnova menjala društveni položaj osnovnih društvenih klasa i slojeva… Štrajkovi su se dešavali različitom dinamikom i u talasima. To je zavisilo od tempa privatizacije i načina na koji je ona obavljana.”
Ako proces privatizacije u Srbiji posmatramo kao determinantni ekonomsko-politički okvir koji je u najvećoj meri odredjivao prostor i način delovanja radničke klase od 2000-te pa do danas, onda trebamo prepoznati nekoliko faza privatizacije sa ciklusima i talasima radničkih štrajkova unutar njih, koji su nastali privatizacionim potresima. Nakon potresa i perioda strukturne stabilizacije, u završnoj fazi procesa privatizacije, od 2014, pa do danas, dominantni su talasi štrajkova u okviru državnog sektora.
U početnoj fazi privatizacije (2000–2003), donet je pravni okvir u vidu Zakona o privatizaciji i osnivanjem Agencije za privatizaciju, kada je legalizovana pljačka, uništavana industrijska baza, što je dovelo do rasta nezaposlenosti. Za početni period karakteristična je dezitengracija, dezorijentacija radničke klase i stihijski način borbe.
Radničke borbe su bile uglavnom lokalnog karaktera, gde su radnici branili fabrike od gašenja. Sindikati, pre svih SSSS i Nezavisnost, deluju korektivni faktor privatizacije. Oni nisu bili protiv privatizacije kao takve, već su zahtevali socijalne programe, otpremnine, transparentnost prodaje… Sindikati su institucionalno integrisani u sistem kroz Socijalno-ekonomski savet.
Drugu fazu (2003–2008) obeležila je iluzija razvoja preko masovne privatizacije, ulazak stranog kapitala kao strateških investitora i stranih banaka. U ovom periodu prodate su kapitalne fabrike i indudstrije: cementare, čeličane, duvanska industrija, NIS… U odnosu na početni period, u ovoj fazi imamo nešto organizovaniji radnički otpor privatizaciji, kao rezultat konsolidacije i zakasnelog odbrambenog refleksa iz prve faze.
Ovaj period predstavlja najintenzivniji ciklus radničkih štrajkova u proizvodnom sektoru. Talas štrajkova desio se u i u teškoj i lakoj industriji: metalurgiji, rudarstvu, kao u i tekstilnoj i hemijskoj industriji (Bor, Kolubara, Sartid, Zastava, Petrohemija, Jugoremedija, Jumko…). Odbrambeno-egzistencijalna borba dešavala se u fabrikama (okupacija fabrika, radničke straže, sukobi sa policijom…).
Štrajkači su generalno, bili na istoj liniji kao i sindikati: nisu bili protiv privatizacija već protiv loših privatizacija, raskinutih ugovora i stečajeva. Iako je sindikalizam sa institucionalnog prešao na protestni, borba je i u ovom periodu bila fragmentisana, uglavnom lokalnog karaktera, jer nije postojala koordinisana nacionalna strategija na nivou sindikalnih vrhova.
Što se ekonomske konjukture tiče, za period prvih osam godina privatizacije (2000-2008), imamo visoke stope rasta BDP, ali i rasta potrošnje I kreditnog zaduživanja preko MMF i Svetske banke. Imamo kratkoročni devizni priliv od privatizacije i rast uvoza usled deindustrijalizacije. Rast BDP je potrošački, a ne proizvodni, a privredna ekspanzija prikrivala je socijalnu destrukciju nastalu u vidu masovnih otpuštanja, gašenja industrijskih centara, i prvog talasa radničkih štrajkova.
Treća faza privatizacije (2008-2012), poklapa se sa početkom svetske ekonomske krize. Prof. Nada Novaković u već pomenutom radu piše: „Stvarni uzroci štrajkova su na domaćem terenu, u primenjenom konceptu tranzicije i privatizacije do 2008. godine. Svetska ekonomska kriza samo je jasnije istakla nedostatke pomenutih koncepata i najvažnije interese klasa koje su se ovim procesima stvarale ili propadale”.
Za ovu fazu karakteristični su ekonomska depresija, kriza i zastoj modela. Usled svetske ekonomske krize mnoge privatizacije su propale, što je kao posledicu imalo masovna otpuštanja i ponovni porast nezaposlenih. Zato opet kreće ciklus radničke borbe, i unutar njega talas štrajkova koji je počeo 2009, da bi najvišu amplitudu dostigao 2012. I u ovom periodu radnici vode krajnje defanzivnu borbu, ali na još nižem nivou – sada se bore za socijalnu zaštitu, a ne za proizvodnju.
Jedino za period (2009-2013), imamo kompletne kvantitativne podatke o štrajkovima. Za 2014. imamo delimične podatke, dok za 2015. imamo samo spisak štrajkova bez brojki, ali se internet pretragom može doći do broja štrajkača za svaki štrajk pojedinačno, samim tim I kumulativno. Statistika je vodjena od strane dva najveća sindikata u Srbiji – SSSS I UGS Nezavisnost, pa ih uz malu dozu reserve možemo smatrati relevantnim.
U 2009. godini imamo 100 štrajkova, sa oko 30.000 radnika u štrajku, 2010. godina – (107 štrajkova, 27.000 radnika), 2011. godina – (60 štrajkova, 60.000 nbhjradnika), 2012. godina – (103 štrajkova, 60 protesta, 100.000 radnika), 2013. godina – (55 štrajkova, 10 protesta, 45.000 radnika), 2014. godina –tokom jula 25 protesta i 9 štrajkova 30.000 radnika, 2015. godina – 21 štrajk, 55.000 preterivanje (mahom prosvetni radnici oko 50.000) 12 protesta, 1.000 radnika.
Sindikalna borba svodila se na sprečavanje masovnih otpuštanja, očuvanju minimalne zarade i produžavanje statusa „preduzeća u restrukturiranju”. Usled rasta nezaposlenosti, strah medju radnicima raste, što sindikatima daje manji pregovarački potencijal. Pokušaj generalnog štrajka 2014. zbog novog zakona o radu (kada je prema podacima SSSS 500.000 radnika obustavilo rad na sat vremena) – nije postigao nikakav efekat.
Za ovaj period upečatljiv je pad BDP (pogotovo 2009.), pad industrijske proizvodnje, rast nezaposlenosti (24–26%), i povećanje javnog duga. Do izražaja dolazi slabost modela, tj. da su mnoge privatizacije bile špekulativne, investicije nisu realizovane, dok su radnici ostali bez zaštite. U ovoj fazi vidi se da privatizacija nije proizvela stabilan proizvodni ciklus, već zavisnost od spoljnje konjukture.
U četvrtoj fazi (2012–2016), formalno se okončava masovna industrijska privatizacija, a s druge strane ubrzava se resursna privatizacija (voda, zemlja, rude, energetski resursi). Medjunarodni finansijski kapital podržao je nove vlasti u liku SNS, koji je trebao da stabilizuje sistem i uvede mere štednje, za koju predhodna demokratska vlast više nije imala političkog kredibiliteta. Naprednjačka vlast „usavršila” je „izum” demokrata, odnosno subvencionisani neoliberalizam, gde plaća troškove stranih kompanija, kojima ostaje ekstraprofit. Sindikati više ne pokušavaju da spreče privatizaciju kao proces.
U ovom periodu zabeležena je fiskalna konsolidacija, kroz smanjenje plata i penzija, kao i rast BDP nakon 2015. Subvencionisana reindustrijalizacija donela je rast zaposlenosti, ali i pad sindikalne moći usled privilegovanog položaja stranog kapitala. Struktura klasne borbe se menja prelaskom štrajkova iz industrijskog u javni sektor (prosvetni radnici, poštari, zdravstveni radnici…).
Iako je masovna privatizacija izvršena u predhodnim fazama, u petoj fazi (2016–2020) nastavljena je prodaja strateški važnih preduzeća (RTB Bor, JAT, PKB…). Ova faza specifična je I po tome što se privatizacija ne obavlja direktno nego preko koncesija, javno-privatnog partnerstva, kao i komercijalizacijom javnog sistema: saobraćaja, energetike, logistike, usluga…
Proces privatizacije nije završen naglo 2016, već je umereno nastavljen s ciljem da se izbegnu političke i socijalne posledice. Radnici su štrajkovali i zahtevali bolje uslove rada i veće plate. Tendencija javnog sektora iz predhodne faze da postane dominantan po pitanju štrajkova u ovom periodu dobija svoj pun izraz (školstvo, zdravstvo…). I fokus sindikata premestio se ka javnom sektoru. Privatizacija više nije glavni front, borba se seli na pitanje javnih finansija i radnog zakonodavstva.
Šestu fazu (2020–2025) obeležila je pandemijska kriza, državni intervencionizam i finalizacija privatizacije. Pandemijska kriza uzrokovala je ekonomski pad tokom 2020, što je uslovilo inflatorne pritiske i pad realnih plata 2022–2024. Rast BDP i odlaganje socijalnog udara ostvaren je uz visoku stopu zaduživanja.
Likvidacijom preostalih društvenih preduzeća, ovaj period predstavlja završnu fazu privatizacije. Ostavljen je prostor za privatizaciju i javno-komunalnih preduzeća preko javno-privatnog partnerstva i javnih preduzeća pretvaranjem njihovog statusa u DOO i AD. Radnički štrajkovi odvijali su se uglavnom u javnom sektoru (prosveta, pošta, GSP), i nekoliko industrijskih blokada (Jura, Falk Ist…).
Viša i niža faza štrajkova?
Lav Trocki ukzuje na jednu važnu zakonitost klasne borbe. Po njemu, najeksploatisaniji, ili politički najzaostaliji slojevi proletarijata često prvi stupaju u borbu, ali je u slučaju neuspeha prvi napuštaju. U novom periodu borbe, one grupe koje nisu pretrpele poraze lakše se privlače pokretu, makar samo zato što nisu učestvovale u velikim borbama.
Ako u ovom svetlu posmatramo razvoj štrajkačkog pokreta u Srbiji od početka tranzicije do danas, sa fokusom na njegove ishode, a ne samo na opšte društvene okolnosti, može se uočiti jasna promena klasne dinamike. Nakon poraza i sloma industrijskih radnika tokom prve decenije tranzicije, težište radničkih borbi postepeno se pomera. U poslednjih desetak godina štrajkački pokret ulazi u nov period u kojem se inicijativa prebacuje na zaposlene u javnom sektoru.
U ranijim talasima (industrijski Uštrajkovi početkom 2000-ih), blokada je dolazila iz teške industrije. Javne službe postaju polje konflikta jer se tu lomi pitanje budžeta, javnog duga i socijalne države. Ovo je tipično za periferne kapitalizme nakon deindustrijalizacije. Težište klasne borbe pomera se iz fabrike u institucije reprodukcije društva.
Za vreme Miloševića bilo je oko 40% prosečno zaposlenih u industrijskom sektoru, 40% u sektoru usluga i oko 20% u poljoprivredi. Početkom 2000-tih, nakon prvog talasa privatizacije, 27% u industrijskom sektoru, 19% u poljoprivredi i 46% u sektoru usluga. Danas imamo 28% zaposlenih u industrijskom sektoru, 19% u poljoprivredi i 53% u sektoru usluga. Primećujemo varijable u industriji i sektoru usluga, dok je u sektoru poljoprivrede ostala gotovo nepromenjena. Broj članova sindikata opada.
Pad u sektoru industrije se može objasniti procesom deindustrijalizacije nakon devedesetih, dok rast u sektoru usluga svakako potiče od razvoja tehnologije i digitalne komunikacije. Ekvivalent broja zaposlenih u industriji početkom i sredinom prve decenije 2000-tih u odnosu na danas kao posledica reindustrijalizacije, ne iskazuje strukturalnu različitost tipa industrije.
Upoređujući prvu i drugu deceniju 2000-te po pitanju dominantnog tipa industrije, možemo govoriti o strukturnoj transformaciji. Više nisu dominantni rudarstvo, metalurški industrijski kompleksi, teška mašinogradnja i hemijska industrija, već prehrambena industrija i subvencionisana montažna industrija: proizvodnja delova za izvoz, kablovska i elektroindustrija …
Pre 15 godina bilo je 35% zaposlenih bilo u sindikatima (60% zaposlenih u javnom, 20% u privatnom sektoru), sada je oko 25 % ukupno zaposlenih. Ovakav dramatičan pad članstva može se delimično protumačiti kao posledica deinstruijalizacije, strukturalne tranformacije, izmene radnog zakonodavstva I „liberalizacije” radnih mesta, ali i odsustva sindikalnog borbenog duha, kao i strategije na nacionalnom nivou.
Da li se može govoriti o višim ili nižim fazama radničkih štrajkova u Srbiji u poslednjih 25 godina? Ako pogledamo radničke štrajkove od 2000-tih pa do 2025, možemo razlikovati dva nivoa u strukturalnom smislu. Početkom 2000-ih štrajkove su predvodili radnici radnici metalurgije, rudarstva, hemijske industrije, velikih kombinata…
To jeste bila viša faza u materijalnom smislu u odnosu na današnje proteste radnika u javnom sektoru, jer radnici teške industrije imaju mogućnost da blokiraju proizvodnju i protok kapitala, uz veću koncentraciju radne snage naoružanu odbrambenim refleksom iz sindikalne tradicije. Iz tog perioda imamo štrajk radnika Sartida 2003. godine, kao pozitivan primer uspešno organizovanog štrajka. Iako su radnici ispred sebe imali protivnike u liku države i krupnog inostranog kapitala, uspeli su da se izbore za povećanje plata.
Drugi kriterijum je sam karakter radničke borbe, kao odraz klasne svesti. Da li je radnička borba ofanzivna ili defanzivna? Da li nosi u sebi političku konotaciju i koalicioni potencijal povezivanja sa širom društvenom bazom? Reformistički karakter radničkih štrajkova ranih 2000-ih bio je takav da radnici i sindikati nisu bili protiv privatizacije kao takve, već su bili protiv „loših” privatizacija. Dominirala je odbrambena logika, restitutivni zahtevi (isplate, poništavanje ugovora), oslanjanje na državu kao arbitra. Bila je to odbrambeni ciklus raspada industrijskog proletarijata.
Danas, u smislu materijalne proizvodnje „niži” sektor koji čine prosvetni i zdravstveni radnici i javne službe, ima manju mogućnost direktnog blokiranja kapitala, ali veću mogućnost povezivanja sa širim društvenim slojevima koji su nezadovoljni, udruživanja sa gradjanskim i studentskim protestima, samim tim i veću mogućnost političke artikulacije.
Prosvetni radnici nisu štrajkovali samo za plate, već i za karakter javnog obrazovanja, kao i za ispunjenje studentskih zahteva. Time njihov štrajk dobija politički karakter i prelazi granice usko-ekonomskog konflikta. Prelazak od „ekonomskog” štrajka ka „političkom”, predstavlja kvalitativni skok, jer stvara povoljnu socijalnu atmosferu za početak opšteg štrajka. Za to je neophodna dublja ekonomska, nacionalna kriza.
Ali, ako kvalitet ne pokrene kvantitet, u smislu da se ne proširi i ne uključi jezgro proizvodnog proletarijata, onda se taj kvalitet može smatrati akademsko sterilnim. Za to je potrebno da se i radnička klasa artikuliše kao subjekat, preko masovne radničke partije kao avangarde i preko sindikalne borbe.
Pojava „Društvenog fronta“
Studentske i građanske pobune izražavaju krizu reprodukcije sistema, više u etičkom nego materijalnom smislu. Korupcija, nepotizam, klijentelizam i karijerizam, protiv čega se gradjani i student bune nisu apstraktne moralne kategorije, već posledice društveno-ekonomskih odnosa čije uzroke treba tražiti u samoj prirodi kapitalističkog sistema, odnosno sprezi politike i kapitala.
Konvergencija studenata, prosvetnih i zdravstvenih radnika, građanskih zborova i manjeg dela industrijskog radništva koja se prelama kroz organizacije poput Društvenog fronta, predstavlja embrionalnu fazu klasnog saveza pod hegemonijom „novih” slojeva javnog sektora. Ovo je nepotpuna ali realna tendencija ka formiranju jedinstvenog fronta potlačenih.
Iako je ova faza tek u povoju, ne sme se zanemariti kao činjenica. I trudnoća u prvom mesecu je trudnoća. Trenutna objektivna opštedruštvena klima pogoduje politizaciji masa. Dokazi koji leže u samoorganizovanju gradjanskih zborova i studentskih plenuma, svedoče o krizi političke reprezentacije. Ipak, radikalizacija gradjanskih slojeva ne znači automatski zaokret radničkih masa u pravcu revolucionarne borbe.
Medjusobno povezivanje najsvesnijih klasnih predstavnika sitne buržoazije, radnika i seljaka uglavnom je privremenog karaktera, a trajanje saveza zavisi od odnosa klasne organizovanosti, dominantnih ideologija, kao i objektivne ekonomske situacije. Istorijski gledano, sitna buržoazija nikad nije bila u stanju da vodi samostalnu politiku, već je oslonac tražila u krupnom kapitalu. Lenjin je rekao da seljak ide ili za buržujem ili za radnikom. Zbog toga, ako radnička klasa nema oslonac u vidu partije i borbenih sindikata koji će radikalizovati ovaj savez u revolucionarnom pravcu, sitna buržoazija i seljaci će napraviti zaokret ka krupnoj buržoaziji.
Pitanje radničkih štrajkova ne iscrpljuje se samo procesom privatizacije, već treba razmotriti da li ekonomske krize povećavaju broj štrajkova, dok ih povoljne ekonomske konjukture ublažuju, kako se mehanički usvaja na delu levice. Štrajk je izraz protivrečnosti izmedju rada i kapitala, koji nastaje kad objektivni uslovi i subjektivni faktori naprave eksplozivnu vezu. Mehaničko shvatanje po kojem ekonomske krize automatski umnožavaju štrajkove, dok ih povoljne konjukture automatski amortizuju, predstavlja vulgarni ekonomizam.
Kriza može paralisati radnike strahom od nezaposlenosti i raspada proizvodnje, ali ih može i gurnuti u otvorenu borbu kada teret krize bude prebačen isključivo na njihova pleća. Isto tako, periodi privrednog uspona često jačaju samopouzdanje (npr. štrajk, prosvetnih radnika 2018-19), povećavaju njihov ucenjivački potencijal i otvaraju prostor za ofanzivne zahteve. Dijalektika konjukture i klasne borbe nije linearna, već može biti protivrečna.
Pitanje štrajkova se ne može razumeti bez pitanja organizacije, odnosno revolucionarnog subjekta u vidu sindikata i revolucionarne avangarde u liku partije. Spontani otpor, ma koliko herojski, ostaje rascepkan i prolazan ako nije uzdignut na nivo organizovane borbe i jasne strategije. Najava inicijative za izmenu zakona o radu i štrajku koji se najavljuju sindikati, može predstavljati osnovu za širi radnički konsenzus. Ova borba bi realno prikazala odnos klasnih snaga, jer upravo od odnosa snaga zavisi da li radnici mogu da menjaju, odnosno ukidaju zakon ili da ga jednostavno ignorišu.
Istorijski zadatak koji se postavlja pred radničku klasu nije samo povećanje broja štrajkova, već njihovo prerastanje u svesni pokret koji dovodi sam kapitalistički poredak u pitanje. Samo u tom smislu štrajk prestaje da bude izolovani čin otpora, i postaje revolucionarna škola.
Foto: Derek Blackadder