Razvoj današnje tehnike nameće niz pitanja: Da li je tradicionalni ljudski rad prevaziđen? Zašto glamurozno najavljivane četvrta i peta industrijska revolucija nisu donele skraćenje radnog vremena u odnosu na osmočasovni pokret radnika pre gotovo vek i po? Kako će se rešiti sve veća protivrečnost ljudskog rada i tehnike? Zašto radnici još uvek rizikuju živote radeći najopasnije i najteže fizičke poslove u rudnicima, nuklearnim postrojenjima, kesonima, deminiranju eksploziva, poljoprivredi, građevinarstvu…? Zbog čega se rad sve više obavlja od kuća? Kakav je karakter sadašnje tehnike i koji su njeni potencijali? Sva ova pitanja sublimirana su u jednom: koja je to granica koju današnja nauka i tehnika ne smeju da pređu? U daljem tekstu pokušaćemo da dodjemo do odgovora na ovo pitanje.
Potencijali današnje tehnike prevazilaze Marxovu najkraću definiciju rada koja glasi: „upotrebljavanje radne snage jeste sam rad“. U tom smislu, polako zastareva i njegova definicija o sredstvima za rad, kao „skupu stvari koje radnik stavlja između sebe i predmeta rada i koje mu služe kao sprovodnici njegove delatnosti na tom predmetu“. Današnja tehnika briše klasične odnose između ljudskog rada i sredstava za rad, prestaje da bude posrednik u procesu samog rada.
U proizvodnim i uslužnim delatnostima veštačka inteligencija, kao najviše tehničko dostignuće, predstavljaće istovremeno „i radnu snagu i sredstvo za rad“, čineći čoveka u tom procesu viškom. Time će se narušiti osnove klasnog poretka zasnovanog na uzajamno zavisnom odnosu kapitaliste, kao vlasnika sredstava za proizvodnju i radnika, prinuđenog da prodaje svoj rad. Kapitalizam pokušava da pronađe način kako da reši sve veću protivrečnost interesa kapitala i egzistencije radnika, odnosno preraspodele društvenog proizvoda koji sve manje postaje društveni.
U prilog ovoj činjenici idu brojni eksperimenti sa skraćenim radnim vremenom, masovni rad od kuća, kao i sve glasniji predlozi u razvijenijim zemljama poput Engleske, Švajcarske, Sjedinjenih Američkih Država, Kanade, Finske i drugih o „zaštiti građana“ uvođenjem minimalnog garantovanog dohotka, usled sve veće upotrebe veštačke inteligencije u procesu rada. Jeremy Corbyn izjavio je da čak razmišlja o uključivanju minimalnog garantovanog dohotka u partijski program laburista, kao briga zbog „tehnološke nezaposlenosti“.
Slične ideje zagovara i ekonomista Jeremy Rifkin u knjizi „Kraj rada“: „Svaka zemlja mora se suočiti sa pitanjem ekonomske pravde… Jedini efikasan način da se pruži sigurnost onima koje su mašine istisnule iz radnog procesa jeste da se deo prihoda od povećane produktivnosti pretvori u neku vrstu dobiti koji će im garantovati država“. Ovde nije reč ni o kakvoj „ekonomskoj pravdi“, već o pokušaju da se premosti prelazni tehnološki period uz što manje opasnosti po kapitalizam.
Naime, u bogatijim državama dalji razvoj nauke stvoriće uslove za zamenu ljudskog tehničkim. Ovakva zamena svakako mora ići postepeno, što zbog ograničenih mogućnosti same nauke, što zbog očuvanja poretka. Radnici će biti dovedeni u položaj sličan radnicima u Engleskoj sredinom devetnaestog veka, kada je mašinska proizvodnja izazvala veliku nezaposlenost, koja je služila kao „regulator za održavanje najamnine“.
Iako će većina ljudi vremenom biti oslobođeni od stega rada, još uvek će biti zavisni od „milostinje“ kapitalista, kao nosilaca tehnološkog razvoja. Višak slobodnog vremena „od rada oslobođenih ljudi“ povećaće potrošnju, istovremeno predstavljući potencijalnu opasnost po vladajuću klasu. To će dalje usloviti još veća ulaganja u razvoj industrije zabave, s ciljem kontrole „novoupražnjenog“ slobodnog vremena kakvo do sada moderna istorija ne poznaje.
Putem zamene ljudskog rada tehničkim, radnička klasa odvojena od svoje istorijske uloge prestaće da postoji kao „klasa po sebi“. Dodatnim razvojem potrošačke industrije i šoubiznisa, mase će biti dovedene u položaj lumpenproletarijata u antičkom Rimu, dobijajući „panem et circenses“ (hleba i igara) zarad očuvanja socijalnog mira. Dalji napredak tehnike stvoriće još dublju društvenu stratifikaciju i prekarijat uslovljavajući specijalizaciju obrazovanja, kao i prekvalifikaciju srednje klase u ona zanimanja koja još nisu automatizovana, u cilju dodatne zarade. Nadzorna uloga u procesu automatizovane proizvodnje biće svedena na nužni minimum, a pripadaće zaduženoj srednjoj klasi zbog sve skupljeg školovanja. Stručnjaci iz ET oblasti postaće nezamenjivi faktor, stoga će na tržištu rada biti najviše rangirani.
Ovo potvrđuju i stručnjaci iz oblasti berze rada i visoke tehnologije. Andy Stern, koji je bio na čelu zajednice zaposlenih u SAD, izjavio je da ćemo imati ljude koji žele da rade i koji će se boriti da pronađu posao, jer trendovi robotizacije počinju da se dešavaju i u oblastima koje su poznate po otvaranju novih radnih mesta, kao što su bankarstvo, maloprodaja i zdravstvo.
Rory Jones, reporter iz oblasti tehnologije, kaže da će roboti iz fabrika iseljavati radnike u proizvodnji, transportu i građevini, kao i radnike uslužne delatnosti. Ugroženost radnih mesta neće pogoditi visokokvalifikovane radnike, pre svega pravnike i novinare.
Liberalni ekonomisti poput Miltona Friedmana i F.A. Hayeka, u modernoj tehnici vide šansu za smanjenje troškova birokratije i dodatno prepuštanje tržištu usluga koje sad obavlja država. Oni minimalni garantovani dohodak ne posmatraju samo kao odgovor kapitala na nadolazeću tehniku, već pre svega kao sredstvo za dalje širenje kapitalizma.
Slično mišljenje ima i profesor ekonomije, Martin Feldstein. U svom tekstu „Neopravdani strah od robota“ tvrdi da nema razloga za zabrinutost da će doći do masovne nezaposlenosti, već naprotiv, tehnološki napredak će omogućiti ekonomski rast i podići životni standard stanovništva. Kao argumente Feldstein navodi primer SAD, gde je gubitak radnih mesta u industriji nadoknađen u sektoru usluga gde danas radi osamdeset posto Amerikanaca.
„Liberalne“ ideje Friedmana, Hayeka i Feldsteina zasnovane pre svega na jeftinoj proizvodnji zemalja istoka, omogućavaju da se težište na američkoj berzi rada pomeri iz proizvodnje u komercijalu. „Epohalna formula uspeha“ glasi: ako se npr. U Bangladešu pamučna majica proizvede za jedan dolar, komercijalni sektor u Sjedinjenim Američkim Državama putem interneta ima zadatak da je proda za pet. Smanjenje troškova birokratije prepuštanjem administracije tržištu, značiće prelaz mase administrativnih radnika u komercijalu.
Dalje rasterećenje državnog budžeta usmeriće veća ulaganja ka naučnim istraživanjima u oblastima veštačke inteligencije i vojne industrije, čije će tantijeme prigrabiti najkrupnije kompanije i investicioni fondovi, stvarajući uslove za, kako „gospoda liberali“ kažu, dalje širenje kapitalizma. Ovim se samo potvrđuje Marxova i Engelsova tvrdnja „da je država odbor za upravljanje zajedničkih poslova čitave buržoazije“. Nameće se pitanje: šta će biti sa jeftinom radnom snagom sa periferije kada je potisne veštačka inteligencija iz centra svetskog kapitalističkog sistema?
Ovakvo predviđanje nije bez osnova. Razvoj tehnike u bogatijim zemljama stvoriće još veću materijalnu osnovu za eksploataciju siromašnijih. Ekonomski nerazvijenije zemlje koje nisu u stanju da razvijaju i proizvode sopstvenu visoku tehnologiju, biće u još podređenijem položaju prema razvijenijim. Bogate zemlje uz pomoć veštačke inteligencije moći će da proizvode veliku količinu roba i usluga u što kraćem vremenu, po nižim cenama u odnosu na zemlje koje još uvek koriste ljudski rad. Uvođenje garantovanog minimalnog dohotka radikalizovaće imigracionu politiku prema „uvoznoj radnoj snazi“.
Siromašne zemlje su do sada kao glavni „proizvod“ mogle da ponude isključivo jeftinu radnu snagu kao i svoja prirodna bogatstva. Usled istiskivanja ljudske radne snage još jeftinijom – robotskom, biće prinuđene da prihvataju „prljavu tehnogogiju“ bogatih zemalja, pretvarajući se doslovno u kolonije za reciklažu zastarelih tehnologija. Njihova zemljišta, osim za jeftinu proizvodnju hrane koristiće se dodatnu izgradnju fabrika za proizvodnju visoke tehnologije, a u istu svrhu eksploatisaće se i rudna bogatstva. Ova pljačka biće mnogo nemilosrdnija od „prvobitne akumulacije kapitala“ u Engleskoj, kada su za potrebe tekstilne industrije seljacima nasilno oduzimane oranice.
Eksperimenti sa robotima vrše pre svega u automobilskoj industriji, čija proizvodnja je najviše automatizovana. Istraživanje Oxford Economics pokazuje da operativni poslovi imaju najviše šansi da budu zamenjeni robotima, dok će se poslovima koji zahtevaju kreativnost, saosećajnost, socijalnu inteligenciju ljudi baviti još nekoliko decenija.
Elon Musk predviđa da će masovna zamena ljudskog rada robotskim početi u poslovima predstavnika prodaje, vozača taksija i kamiona. Na svetskom nivou, poslovi će biti kreirani u odnosu na one koji nestaju. Ako je uopšte postojala sumnja da su radnici za kapitaliste oduvek bili samo potrošna roba, a sada čak i višak, razvoj današnje tehnike skinuo je smokvin list i do kraja ogolio klasne odnose.
Iako već sada postoji mogućnost zamene ljudskog rada na najopasnijim i najtežim poslovima, vođena logikom tržišta, nauka u službi kapitala putem tehnike pokušava da popuni pre svega deficitarna zanimanja. Dakle, prioritet nisu ljudski životi nego profit i egzistencija kapitalizma. Najopasnija zanimanja još uvek služe kao i „bauk i uteha“ radničkoj klasi.
Karl Marx je o otuđenju rada u kapitalizmu između ostalog pisao kako se „radnik oseća dobro tek izvan rada, a u radu se oseća loše. Kod kuće je kad ne radi, kad radi nije kod kuće“. Razvoj interneta sve više omogućava rad od kuća, pre svega u komercijalnom sektoru. Humanizacija uslova rada u kapitalizmu putem rada od kuće svakako nije iz altruističkih pobuda, već se ovim „podilaženjem“ ujedno štede troškovi radnog prostora i puta. Iako se rad vrši od kuća, nivo eksploatacije i prinude se ne smanjuje. Do izražaja dolazi i klasni momenat, odnosno dodatna atomizacija radničke klase.
Inflacija apokaliptičnih predviđanja o razvoju veštačke inteligencije skrenula je kritiku od kapitalizma ka čoveku, kao „zastarelom biću“ i planeti Zemlji, kao „prevaziđenom mestu za život“, stvorivši novu doktrinu – transhumanizam. Jedna od transhumanističkih teza glasi: „ljudska bića će u budućnosti eventualno biti u stanju da se transformišu u različita bića sa sposobnostima koje su u takvoj meri proširene u odnosu na trenutno stanje da zaslužuju naziv posthumnih bića“.
Čuveni fizičar Stephen Hawking kaže da bi ljudi trebalo da modifikuju svoj DNK, kako bi im se mozak mogao takmičiti sa proračunima naprednih kompjutera. Njegov „učenik“, trenutno najbogatiji čovek na svetu Elon Musk, izjavio je da je kompanija „Neuralink“ čiji je vlasnik, na korak do ugradnje čipova u ljudski mozak, sa ciljem da se pomogne paralizovanim ljudima da ponovo koriste ruke i hodaju.
Komentarišući tendencije razvoja veštačke inteligencije, Hawking još kaže da će upravo ona značajno doprineti nestanku planete Zemlje i ljudske rase. On misli da ljudi neće moći da se takmiče sa tehnologijom i biće „izgurani“ sa planete. Dalje upozorava da bi razvoj veštačke inteligencije mogao imati apokaliptične pretnje ako nije kontrolisan, jer: „kratkoročno ljudi će biti zabrinuti ko kontroliše veštačku inteligenciju, ali dugoročno pravo je pitanje može li ona uopšte biti kontrolisana“. Zato predlaže naseljavanje Marsa ili neke druge planete. U tom cilju započet je i naučni projekat pod nazivom „Starshoot“, čiji su nosioci upravo pomenuti fizičar kao spiritus movens i milijarderi Yuri Milner i Mark Zuckerberg.
Ovde se jasno vidi klasna priroda transhumanizma i odgovor na Hawkingovo pitanje „ko kontroliše“? Transhumanizam zagovara „pomirenje“ suprotnosti čoveka i tehnike otelotvorenu u kiborgu, odnosno čoveku-robotu. Glavni protagonisti ovakvih ideja su pripadnici kapitalističke elite, odnosno najbogatiji i najuticajniji ljudi na svetu, koji su svoje bogatstvo stekli u oblasti informacionih tehnologija.
Za njih čovek, kao jedino biće na planeti sposobno da izvrši revoluciju i uništi kapitalizam predstavlja opasnost u ideološkom smislu, pa je zato „zastarelo biće“. Ugradnja čipova u ljudski mozak u medicinske svrhe, koja je još uvek u eksperimentalnoj fazi, kod Hawkinga izaziva strah da li će u budućnosti takva bića „biti moguće kontrolisati“.
Razvojni put kapitalizma koji vodi od racije do destrukcije izaziva opravdane sumnje o potencijalnoj zloupotrebi ovih čipova, putem kojih će biti moguće kontrolisati ljudski um, kao u naučno-fantastičnim filmovima. Od toga ko kontroliše zavisi da li će moći biti kontrolisano. Još je Trocki pisao: „da je kapitalizam stvorio tehniku na racionalnoj bazi, ali nije uspeo da kontroliše uslove racionalno“.
Eskepizam, kojim se predlaže bežanje na Mars, zapravo služi da se kapitalizam posmatra u domenu klime ili vasione, odnosno kao faktor na koji se ne može uticati. Kao alternativa čoveku nudi se transhumanizam, a kao zamena planeti Zemlji predlaže se „planeta B“, što predstavlja svojevrsnu zamenu teza kapitalističke elite koja sebe želi da predstavi kao „novomesijance“, iako je upravo kapitalizam doveo planetu do ivice provalije. On uništava ljudsku umnost eksponencijalno svojoj opštoj destruktivnosti.
Inteligencija predstavlja ljudsku sposobnost koja služi rešavanju problema bez kritičkog i moralnog osvrta. Za razliku od nje umnost, neopterećena ličnim interesima, racionalno gleda na stvari iz ugla opšteg dobra. Vezana sebičnim okovima profita, kapitalistička inteligencija nije sposobna da napravi revolucionarni „skok iz carstva inteligencije u carstvo umnosti“.
O tome konkretne primere daje Antony Oukland u svom tekstu „Zašto kapitalizam sprečava razvoj nauke“, objašnjavajući prirodu nauke u kapitalizmu i njenu ograničenost. On kao glavnu smetnju ističe interes profita, odnosno takmičenje država i kompanija nad intelektualnim vlasništvom naučnih otkrića. Tako umesto saradnje, razmene iskustava i saznanja, imamo takmičenja i poslovne tajne.
Zatim Oukland daje eklatantne primere sukoba javnog i privatnog interesa naizraženijeg u farmaceutskoj industriji. Zbog skupoće razvoja pojedinih lekova, pod izgovorom „pro bono“ (opšteg dobra), država preuzima troškove ovih naučnih istraživanja, od poreza koji najviše pogađa radničku klasu. Kad se završi težak istraživački rad na razvoju leka, država daje jeftino licencu za proizvodnju leka privatnim kompanijama, koje tako stiču ekstraprofit. Najdrastičniji primer je proizvodnja godišnje doze leka protiv virusa HIV-a, koja košta šezdeset dolara, a prodaje se za dvadeset hiljada dolara.
Oukland spominje i nespremnost privatnog kapitala da ulaže u fundamentalna naučna istraživanja zbog nesigurne isplativosti i poteškoća nad uspostavljanjem intelektualnog vlasništva nad fundamentalnim znanjem, iako je dugoročno gledano fundamentalna nauka od ogromnog značaja, jer je upravo ona ključni faktor naučnog razvoja.
Postoje objektivni i subjektivni faktori napretka nauke u kapitalizmu. Objektivni su kognitivne prirode, dok subjektivni leže u interesu samog kapitala. Subjektivni faktori postali su kočnica razvoju nauke u kvalitativnom smislu, svodeći je na kvantitet. Logika monopolističkog kapitalizma koja glasi „uništi konkurenciju“ lebdi nad naukom, čini je pasivnom, jalovom, čak i retrogradnom umesto progresivnom.
Po Ljubodragu Simonoviću, „pri prvobitnoj akumulaciji kapitala tehnika je bila sredstvo za razvoj produktivističkih moći čoveka, za sticanje društvenog bogatstva i oslobađanje čoveka od prirodnog determinizma“. Prva i donekle druga industrijska revolucija razvijale su tehniku na racionalnoj osnovi, šireći kapitalizam kroz prostor i vreme. Ali, već u drugoj se stvaraju monopoli i začinju klice hiperprodukcije, koja se potpuno ostvaruje u trećoj, stvaranjem potrošačkog društva uz pomoć informacione tehnologije. Poslednje dve predstavljaju kvantitativni razvoj treće industrijske revolucije, povećavajući brzinu protoka informacija, samim tim i kapitala.
Za vreme prve i druge revolucije, crkva je još uvek imala dominantan uticaj, održavajući idealističku društvenu svest. Treća industrijska revolucija stvorila je uslov za razvoj propagande. Poslednje dve imaju ulogu očuvanja novostvorenih klasnih odnosa i potrošačkog društva unutar kapitalističkog sistema, gde se putem društvenih mreža i industrije zabave stvara nihilistička svest. Čuveni ekonomista Robert J. Gordon istakao je „da u poslednjih petnaest godina nije bilo produktivnih inovacija, da uređaji postaju sve manji i sve pametniji, ali suštinski ne utiču na produktivnost rada ili životni standard, kao električno osvetljenje, automobili ili vodovodne instalacije“.
Kao što je novac bio progresivan u odnosu na robnu razmenu, tako je i mašinska proizvodnja, s početka bila progresivna u odnosu na ljudski rad. Razvojem kapitalizma novac je stvorio vladavinu finansijskog kapitala, a tehnika sredstvo za kontrolu ljudi i uništavanje prirode.
Pojedini istoričari smatraju da je neposredan uzrok prelaza sa feudalnih na kapitalističke odnose bila pojava značajnih otkrića koja su omogućila nastanak mašinske industrije. Franz Mehring tvrdi da „pronalasci ne izazivaju ekonomski razvoj, nego ekonomski razvoj uslovljava pojavu pronalazaka“. Zatim dalje objašnjava: „Drugim rečima, kao rezultat ekonomskog razvoja, moraju najpre postati takvi odnosi proizvodnje, i uopšte, takav sistem društvenih odnosa koji bi omogućili da se pronalasci koriste…“. Mehring navodi primer Antony Mullera i njegovog pronalaska razboja početkom šesnaestog veka. Gradski savet je, plašeći se da će ovaj izum da dovede do bede velikog broja radnika, naredio da se pronalazak sačuva u tajnosti, a pronalazač ukloni sa lica zemlje…
U istom pravcu, Lenjin zapaža da monopol stvara ekonomsku mogućnost da se veštački spreči tehnički napredak, navodeći primer Ovensa, pronalazača iz Amerike, koji je izmislio mašinu za proizvodnju flaša. Nemački kartel fabrikanata flaša kupuje njegove patente i „stavlja ih u fioku“, sprečavajući njegovu primenu. Za sam pronalazak potrebna je pre svega genijalnost pronalazača, kao rezultat stanja ljudskog duha, njegove kreacije, mašte i vizije koja često prevazilazi sopstvenu epohu. Naučni pronalasci sami po sebi ne izazivaju ekonomske prevrate ako za to ne postoje i ostali preduslovi. Stupanj ekonomskog, društvenog i političkog razvoja je taj koji uslovljava primenu pronalaska.
Spirala ljudskog saznanja nije uvek išla u korak s stepenom ekonomskog razvoja te je zato nepravilnog oblika, deformisana klasnim interesima. Ljudsko saznanje bilo je često ograničeno, čak i sputavano društveno-ekonomskim okvirima u kojem je tragalo za novim otkrićima. Uprkos tome, nauka je uspela da bude pokretačka snaga točka istorije i stvori materijalne uslove za razvoj ljudskog društva. Ona je uslovila razvoj proizvodnih snaga, a zatim i prelaz iz jednog društvenog-ekonomskog sistema u drugi: iz robovlasništva u feudalizam, iz feudalizma u kapitalizam, kao i pokušaj stvaranja besklasnog društva preko socijalizma…
Francis Fukuyama tvrdi da do „kraja istorije“ dolazi pobedom liberalne demokratije nad nedemokratskim totalitarnim režimima poraženim nakon Hladnog rata. Upravo je tržišna ekonomija kakvu zagovara liberalna demokratija stvorila izvor negacije kapitalizma – potrošačko društvo i hiperprodukciju, kao njegovu poslednju fazu. Čak i ekonomisti poput Ricarda i Keynesa smatraju da su ljudske potrebe ograničene. Ako se tržištem u najkraćem smatra odnos između ponude i tražnje, kako objasniti milione tone hrane koje se bacaju u svetu kako bi se održala cena, dok s druge strane milioni ljudi širom sveta gladuju.
Lenjin je pisao o imperijalizmu kao prelaznom ili umirućem kapitalizmu, njegovoj poslednjoj fazi koja vodi u socijalizam. Upravo je ova faza stvorila globalno potrošačko društvo i učinila kapitalizam krajnje destruktivnim poretkom, čak i bez oružja za masovno unišenje. Umesto umirućeg kapitalizma, danas imamo umiruće čovečanstvo, približavajući se „kraju istorije“.
Kako priroda kritikovanog uslovljava prirodu kritike, tako se na kapitalizam više ne sme gledati iz esencijalne nego iz egzistencijalne perspektive. U pitanju više nije samo položaj radničke klase, već pre svega opstanak čovečanstva. Iz klasne perspektive nameće se najviši zadatak: imperativ je uništiti imperijalizam!
Razvoj tehničke civilizacije u kapitalizmu predstavlja distopiju, nesposobnu da napravi kvalitativni iskorak čovečanstva ka humanizaciji i očuvanju sveta. Po svojoj prirodi kapitalizam mora držati čovečanstvo u pokornosti, bilo direktno bilo posredno, kako bi bezdušno eksploatisao prirodu i stvarao profit.
Materijalno bogatstvo koje će se sticati u razvijenim zemljama omogućiće „veća socijalna davanja“ ili garantovani minimalni dohodak za svakog svog građanina. Ako kao indikator uzmemo procenu Oxford Economics da će u Velikoj Britaniji automatizacija samo nekoliko stotina hiljada poslova doneti pet triliona funti BDP, možemo samo da zamislimo kolika akumulacija društvenog kapitala se može stvoriti u planskoj privredi naspram tržišne i koje bi benefite imalo društvo u celini.
Iako će se se u tim zemljama stvoriti uslovi za socijalne revolucije, to se neće desiti, jer će građanstvo biti potkupljeno i opijeno hedonističkim sadržajima koje će im se nuditi u cilju „kolonizacije“ viška vremena, doživljavajući ovakav razvoj društva kao „raj na zemlji“. Ovde se potvrđuje Marxova teza da „buržoazija savladava krize time što priprema svestranije i silnije krize, a smanjuje sredstva za sprečavanje kriza.“ Iako će vlasnici veštačke inteligencije vremenom ostvarivati sve veći profit usled tehnološke optimalizacije, održavaće se konstantna inflacija cena zarad „održavanja i razvoja tehnologije“. Time će se stvoriti nove i dublje društvene razlike kako u samim državama, tako i između država. U kvalitativnom smislu dakle ništa se ne menja. Samo je način eksploatacije podignut na viši nivo, u skladu sa prirodom kapitala i tehnici unutrar nje.
Ideja Thomasa Mora u čuvenom delu „Utopija“, temelji se na društveno-ekonomskim potencijalima toga vremena koji nisu prevazilazili granice realno mogućeg, odnosno nisu zalazili u sferu transcedentnog. Utopijska vizija budućnosti oslanjala se izgled stvarnosti reorganizovanog društva lišenog apsolutističke moći vladara i privatne svojine, postajući tako svojevrsna srednjovekovna ideja socijalizma.
Iz tog razloga su apologete kapitalizma u svom narativu dale pežorativnu konotaciju reči utopija. Što svesno što nesvesno, ona je postala sinonim za fikciju, odnosno naučnu fantastiku. Naročito se sintagma „komunistička utopija“ koristi kao jedna od omiljenih krilatica čuvara kapitalizma, od liberala pa do desničara. Ovo stanovište važno je da bi se shvatio odnos današnje nauke i tehnike prema kapitalizmu, koji se nikakvom alternativnom vizionarskom idejom ne sme dovesti u pitanje.
Naročito danas, kada razvoj tehnike omogućava gotovo direktni prelaz iz kapitalizma u komunizam, odnosno ostvarenje „komunističke utopije“. Dakle imamo istu situaciju kao u Morovoj „Utopiji“ i realno mogućem. Marx je o višoj fazi komunističkog društva pisao „da ono nastupa kada sa svestranim razvitkom individua porastu i produkcione snage i kad svi izvori društvenog bogatstva poteku obilnije – tada će tek biti moguće, sasvim prekoračiti uski buržoaski horizont i društvo će moći na svojoj zastavi ispisati: Svako prema svojim sposobnostima, svakome prema njihovim potrebama“.
Napredak tehnike koji će u bliskoj budućnosti omogućiti gotovo celokupnu zamenu ljudskog rada robotskim, izazvaće najveću protivrečnost kapitalizma još od podruštavljanja rada i stvoriti materijalne uslove za socijalne revolucije i razvoj društvenog blagostanja, najbližeg Marksovoj višoj fazi komunizma. Upravo veštačka inteligencija može da predstavlja taj „svestrani razvitak individua uz pomoć kojih će porasti i produkcione snage i obilnije poteći izvori društvenog bogatstva“.
Oslobađanjem običnog čoveka egzistencijalne zavisnosti od sopstvenog rada, otvoriće se esencijalni istorijski prostor u kojem će čovek moći da ispolji one potencijale koji su vekovima bili zarobljeni okovima najamnog rada: vreme provedeno s porodicom, umetničko, igračko i političko biće, briga o ekologiji… Na zastavi tog novog, racionalnog društva stajaće samo: „svakome prema potrebama“.
Vlasništvo sredstava za proizvodnju određuje sam karakter društva i nauke kao njenog najnaprednijeg dela i razvojnog faktora. Sledeći trag današnjih klasnih odnosa dolazimo do odgovora na ključno pitanje s početka: koja je to granica koju današnja nauka i tehnika ne smeju da pređu? Granica jeste egzistencija kapitalizma. Unutar te granice nalazi se prostor zvani tržište u kojem je sve podređeno trci za profitom. Nauka uvučena u taj prostor kao u crnu rupu, ima najamno-klijentelistički karakter. Izvan te granice nalazi se plodno tle gde bi raslo, kako Lenjin kaže: „živo drvo istinskog, moćnog, svesilnog, objektivnog, apsolutnog ljudskog saznanja“.
Nama dalje nisu potrebne šeste, sedme i tako u nedogled industrijske revolucije, jer one u kapitalizmu imaju kvantitativni karakter (tipičan primer su 3G, 4G, 5G mreže). Peta i po industrijska revolucija – mali iskorak za industriju a veliki za čovečanstvo, značila bi podruštavljanje nauke i naučnih dostignuća, stvarajući ekonomsko-političke uslove za njen istinski fundamentalni razvoj, kao i prelaz na plansku privredu sa proizvodnjom zasnovanom na realnim ljudskim potrebama, što će omogućiti i racionalni odnos prema prirodi. Jedino nauka koja radi u korist celog čovečanstva vrši svoju istinsku misiju. Oslobođena privatnih interesa, ona do neslućenih visina može unaprediti kvalitet ljudskih života i sačuvati prirodu.
foto: flickr/Adam(https://flickr.com/photos/kristin-and-adam/)