Huan Peron, koji je tokom XX veka u dva navrata bio predsednik Argentine, jednom prilikom, 1972. godine, rekao je „Svi smo mi peronisti.“ Nakon što je u jesen 2023. godine u Argentini okončan prvi krug predsedničkih izbora, a kada je pobeda Havijera Milea bila izvesna, Daniel Rajsbek (Daniel Raisbeck) napisao je tekst pod naslovom Više nisu svi Argentinci peronisti (Argentines Are All Peronists No Longer). Istorija će pokazati da li je to istina. Ali da je peronizam obeležio istoriju Argentine u to nema sumnje. On se pri tome pokazao kao tvrd orah ili kao ptica Feniks koja je nakon poraza znala da iznikne iz pepela. Posmatrano iz levičarske perspektive, to nije tako dobra vest, jer peronizam zaista jeste problem, a ne rešenje. Utoliko je problem sa Mileom u tome što on za izlečenje argentinskog društva od bolesti peronizma nudi pogešne lekove, zasnovane na receptima iz neoliberalne apoteke. U tekstu koji sledi, a koji je nastao mnogo pre Mileovog pojavljivanja na političkoj sceni Argentine, pokušali smo da pokažemo kako je propuštena prilika za to da argentinska levica izađe iz peronističkog zagrljaja. Jer kako je to sjajno primetio još Valter Benjamin, uspon fašizma uvek je posledica neuspešne revolucije. U slučaju Argentine, to znači da smatramo da je trenutna neoliberalna ofanziva posledica neuspešnog pokušaja argentinske levice da se oslobodi zagrljaja peronizma. Zaključni deo teksta neznatno je izmenjen, u smislu da je ubačen kratak komentar o položaju levičarskih pokreta nakon pobede Havijera Mileia na predsedničkim izborima.
Politička istorija Argentine u drugoj polovini XX veka je istorija peronizma. General Huan Peron, koji je rođen 8. oktobra 1895. godine, predsednik Argentine bio je u dva navrata. Prvi put predsednik Argentine on je postao 1946. godine, zahvaljući državnom udaru čije glavne snage su činili pripadnici vojske ali i pripadnici radničke klase. Radničkim masama Peron je bio blizak zbog toga što je bio antiimperijalistički orijentisan i zato što se zalagao za poboljšanje njihovog položaja, te i za to da država postane garant za poštovanje njihovih prava. Među radnicima on je postao popularan još dok je obavljao funkciju ministra rada. Njegovo hapšenje u velikoj meri je uticalo na obaranje vladajuće oligarhije. Može se reći da je ono bilo neka vrsta inicijalne kapisle državnog udara, budući da je nakon tog poteza vlastodržaca hiljade radnika učestvovalo na masovnim uličnim protestima. Deo njegovog predsedničkog programa bili su i nacionalizacija industrije, obezbeđivanje socijalnog osiguranja i povećavanje radničkih nadnica. Ustavom iz 1949. godine bila su ustanovljena i garantovana društvena i ekonomska prava radnog naroda. To što je Argentina krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina ekonomski ojačala, otvorilo je mogućnost za poboljšanje životnog standarda radničkih masa.
Ali ključna poluga njegove snage i uticaja među pripadnicima radničke klase bila je saradnja sa sindikatima, uključujući i najveći argentinski sindikat CGT. Vremenom su sindikati praktično postali deo državnog aparata. To je značilo da je država, a to je opet značilo lično Peron, njima upravljala. Sindikati su postali bastioni peronizma. Srastanje države i sindikata uticalo je na to da se između države i radnika uspostavi klijentelistički odnos u kojem je sindikat vršio ulogu posrednika.
Peron, koji nije tajio da gaji simpatije prema Musoliniju i Hitleru, je dakle bio zastupnik ideje o jakoj državi i vođi čija vlast proizilazi direktno iz naroda. To što je njegova popularnost među radničkim masama bila je nesumnjiva i neprikosnovena uticalo je na razvoj i položaj socijalističkog pokreta u Argentini. Reč je, naime, o tome da je Peronovom politikom saradnje sa radnicima socijalistički pokret u svim njegovim „klasičnim formama“ bio potisnut u drugi plan; on je praktično bio marginalizovan. To konkretno znači da su komunistički orijentisani pokreti i partije, tačnije Komunistička partija Argentine, koja je bila jedna od najstarijih komunističkih partija u svetskim okvirima, i alternativni pokreti anarhističke provenijencije, koji su u ovoj zemlji početkom XX veka imali jaka uporišta, među pripadnicima radničke klase imali minoran uticaj.
Ako je Argentina četrdesetih godina bila zrela za revoluciju, Peron je mogućnost za njeno pokretanje sasekao u korenu. On je uspeo da očuva kapitalistički poredak i da pridobije poverenje radničkih masa koje su peronističku partiju doživljavale kao svoju. Ali prema kriterijuma vladajuće oligarhije, koja je i dalje ostala moćna i značajna politička snaga, Peron je otišao predaleko u reformama, zahvaljujući kojima je Argentina transformisana iz zemlje koja je u potpunosti bila zavisna od stranog kapitala u zemlju koja samostalno može da utiče na tokove ekonomskog razvoja. Utoliko je nakon puča koji se odigrao 1955. godine, Peron bio zbačen sa vlasti i proteran iz Argentine.
Ali i dok je bio u izgnanstvu njegova popularnost u domovini nije jenjavala. U Argentini je Peron postao simbol otpora protiv vladajućeg režima. U njegovom odsustvu razvila se i peronistička levica, koju je podržavao i sam Peron. Peronistička omladina iz godine u godinu je postajala sve radikalnija. Neki njeni pripadnici su doneli odluku da se upuste u revolucionarne akcije u vidu gerilske borbe, koja je nakon kubanske revolucije koja je okončana 1959. godine postala glavni metod delovanja latinoameričkih radikalno orijentisanih levičarskih pokreta i organizacija. Glavna snaga peronističke levice bio je pokret koji je postao poznat pod imenom Montenerosi. Pripadnici ovog pokreta propagirali su socijalističke ideje, za čiju realizaciju su se borili koristeći gerilske metode borbe, pri čemu nisu prezali ni od preduzimanja terorističkih akcija. U Argentini su tokom šezdesetih godina počeli da se javljaju čak i levičarski pokreti i organizacije, čiji pripadnici su nastojali da izađu iz okvira i okova peronističke ideologije, što su pokušali da učine i pripadnici trockistički orijentisane grupe PRT combatante. Ali Peronov status među pripadnicima radničke klase i dalje je bio neupitan i čvrst poput stene.
Kada su pripadnici vladajuće klase, konkretnije vojne hunte, koja je zemljom vladala od 1966. godine, rešenje za izlazak iz još jedne potencijalno predrevolucionarne situacije pronašli u raspisivanju izbora na kojima je i Peron mogao da učestvuje. Ishod izbora se relativno lako predvideti. Peronova pobeda nije dolazila u pitanje. Ali čak ni nakon Peronovog stupanja na vlast 1973. godine kriza nije bila rešena. Argentina je stupila u period tzv. Prljavog rata, otvorenog sukoba između peronističke desnice i peronističke levice. U tom sukobu Peron je stao na stranu desnice. Prilikom čuvenog govora na glavnom trgu glavnog grada Argentine, Peron je pred stotinama hiljada radnika na račun Montenerosa isporučio mnogo oštrih kritika. Nakon Peronove smrti, njegovu funkciju preuzela je njegova treća supruga Izabela, a širom zemlje odvijali su se krvavi sukobi. Režim je, naime, rešio da se obračuna sa Montenerosima, koji su na reperesiju režima odgovarali terorističkim akcijama.
Ovakvo stanje stvari išlo je na ruku grupi generala koji su nastojali da se predstave kao spasioci nacije. Oni su predvođeni generalom Horheom Videlom 1976. godine izvršili Coup de etat i preuzeli vlast. Narednih sedam godina vlast je u svojim rukama držala vojna hunta koja se nemilosrdno obračunavala sa levičarskim pokretima, organizacijama, grupama, te levičarski orijentisanim pojedincima. Smatra se da je tokom perioda vladavine vojne hunte ubijeno preko 20.000 ljudi. Mnogi od njih su stradali tako što su iz aviona bili izbacivani u Atlantski okean. Otuda se o žrtvama režima govori kao o nestalima (desaparesidos).
Nakon pada vojne hunte, peronizam je ponovo postao glavni igrač na argentinskoj političkoj sceni. Može se reći da je nastupilo treće peronističko doba, tokom kojeg je jedna od peronističkih struja postala zastupnica neoliberalnog modela ekonomije. Glavni glasnogovornik ovog modela bio je Karlos Menem, koji je 1989. godine postao predsednik Argentine. Teško da postoji zemlja koja je u većoj meri predstavljala školski primer puta u sunovrat kojim vodi dosledna primena neoliberalnog modela ekonomije i instrukcija i recepata MMF-a, nego što je to bila Argentina. Njen neoliberalni model razvoja, koji je bio primenjivan od kraja osamdesetih godina do samog početka 21. veka, započeo je ogromnim obećanjima a bio je završen bankrotom ekonomije i totalnim kolapsom argentinskog društva. Kada je došao na vlast 1989. godine, Karlos Menem obećavao je neviđeni rast u svim oblastima ekonomskog i društvenog života već u prvim godinama njegove vladavine (zvuči poznato u Srbiji!). Njegova politika bazirala se na Modelu (El Modelo) koji je podrazumevao liberalizaciju trgovine, privatizaciju državnih firmi i smanjivanje budžetskih rashoda, kao i neizbežno potpisivanje aranžmana sa MMF-om. Argentina se potpuno i bez ograničenja okreće ka svetskom tržištu i slobodnoj trgovini. Veliki broj najznačajnijih argentinskih kompanija prešlo je u vlasništvo stranog kapitala. Argentina postaje gotovo potpuno zavisna od međunarodnog kapitala i njegovih eksponenata oličenih u međunarodnim finansijskim organizacijama i institucijama. Paraleleno sa rastom bruto društvenog proizvoda, rasli su nezaposlenost i spoljni dug. Ni to što je Menem sišao sa vlasti 1999. godine, nije moglo da doprinese poboljšanju opšte situacije u zemlji. Njegov naslednik Fernando de la Rua nije izmenio neoliberalni kurs. Ali 2001. godine dugovi su stigli na naplatu. Kriza koja je zahvatila Brazil, najvećeg spoljnotrgovinskog partnera Argentine, i recesija u SAD, uticali su na argentinsku ekonomiju. Vlada Argentine je činila sve da zadrži strani kapital u zemlji. To je činjeno za račun smanjenja socijalnih davanja i smanjenja plata.
Pomenuti bankrot ekonomije izazvao je erupciju bunta i stvaralačke energije naroda Argentine. Ulice su bile preplavljene velikim brojem demonstranata koji su uzvikivali “Que se vayan todos”! (“Neka svi zajedno odu”). Režim je pokušao da uguši proteste pa je 19. decembra 2001. ubijeno 25 ljudi. Sutradan je predsednik bio prinuđen da podnese ostavku. U godinama nakon promene režima započeo je proces ublažavanja efekata ekonomske krize, pogotovo nakon dolaska na vlast levo orijentisanog Nestora Kirhnera, koji je ipak nastavio da sarađuje sa MMF-om.
Ali pomenutom talasu protesta iz kojeg su proizašli alternativni načini organizovanja građana, a posebno radnika, prethodile su akcije pokreta koji je počeo da deluje još polovinom devedesetih godina. To je pokret koji je postao poznat pod imenom Piketerosi, a koji se nominovao kao kandidat koji je mogao da postane neka vrsta avangarde novih emancipatorskih pokreta na levičarskim osnovama, avangarde koja je dakle mogla da dovede u pitanje hegemoniju peronizma. Dok se u klasičnoj marksističkoj paradigmi zaposleni radnici prepoznaju kao nosioci otpora prema kapitalistima i državi koja je u njihovoj službi, u slučaju ovog argentinskog pokreta stvari su stajale tako da su njihovi aktivisti primarno bili regrutovani iz redova nezaposlenih.
Rodno mesto Piketerosa jeste provincija/pokrajina Neuken, budući da su u ovom regionu zabeležene prve masovne akcije mase nezaposlenih radnika. Razlog za to je bila reforma, a potom i privatizacija naftnog giganta Yascimentos Petroliferos Fiscales (YPF) koji se našao na udaru Menemovih ekonomskih mera. Posledica sprovođenja njegove ekonomske politike, između ostalog je bila oličena u znatnom smanjenju broja zaposlenih u ovoj kompaniji, Kompanija koja je 1990. godine imala preko 50.000 zaposlenih radnika, 1993. godine imala je tek 8.000 zaposlenih. Kada je 20. Juna 1996. godine grupa od oko 20.000 nezaposlenih radnika organizovala masovni protest u gradu Kutral-Ko (Cutral-Co), ovaj protest prerastao je u blokadu važnih saobraćajnica. Budući da su nezaposleni koji su protestovali uvideli da ometanjem saobraćaja koje utiče i na ometanje privrednih poslova, poput trgovine, odnosno prevoza robe, na najlakši način mogu da privuku pažnju predstavnika vlasti, oni su pribegli primeni taktike blokiranja saobraćaja na pokrajinskim, nacionalnim i međunarodnim deonicama. Kao što su radnici svoje zahteve nastojali da realizuju prekidom i blokadom proizvodnje, tako su nezaposleni svoje zahteve nastojali da realizuju blokadom važnih saobraćajnica. To je taktika koja je postala poznata kao a corte de ruta, dok su svi koji su je upražnjavali postali poznati kao Piketerosi, na osnovu reči piquete koja bi se doslovno mogla prevesti kao hodajuća demonstracija?
To je bio uvod u seriju protesta koji su po istom principu, odnosno na osnovu iste strategije blokada važnih saobraćajnica bili organizovani u gradovima u kojima je YPF poslovao, ali u gradovima širom Argentine, uključujući i prestonicu republike, dakle Buenos Ajres. To je značilo da su pikterosi postali bitna aktivistička ali i društvena snaga. Tome je doprinelo i to što su vremenom piketerosi iz različitih regiona i gradova počeli da komuniciraju i da međusobno sarađuju, u smislu koordinisanog delovanja velikog broja heterogenih piketerističkih grupa. Početkom XXI veka oni su organizovali nekoliko nacionalnih kongresa. Prvi nacionalni kongres Piketerosa održan je 24. jula 2001. godine, a nakon nekoliko meseci, tačnije u septembru je održan i Drugi nacionalni kongres. U februaru 2002. godine održan je i Prvi nacionalni kongres zaposlenih i nezaposlenih radnika.
O Piketerosima je načelno teško govoriti, budući da je reč o pokretu koji je izrazito heterogen. U njegovim okvirima javio se i delovao je veliki broj pokreta, organizacija i aktera, različitih idejnih i ideoloških usmerenja. Ali van svake sumnje stoji to da je među piketerosima itekako bilo pokreta i organizacija za koje se slobodno može reći da su bili revolucionarni orijentisani.
Poseban problem je, međutim, u tome što su mnogi pokreti i organizacije piketerističke provenijencije postali otvoreni za saradnju sa predstavnicima vlasti. Štaviše, veliki broj piketerosa kooptiran je u različite vladine projekte. Vlast je na pojavu piketerosa odgovorila represijom, odnosno primenom nasilja. Prilikom blokada puteva policija je neretko brutalno reagovala. Zbog takvog postupanja bilo je i ljudskih žrtava. Tereza Fernandez, mlada žena (25 godina) i majka dvoje dece ubijena je 1997. godine. Dve godine kasnije stradala su još dvojica pripadnika ovog pokreta. A 2000. godine hicem u lice brutalno je ubijen Anibal Veron, otac petoro dece. Povod za njegovo ubistvo bio je protest ovog čoveka protiv bivšeg poslodavca koji mu je dugovao primanja za osam meseci. Dve godine kasnije, ubijena su još dva Piketereosa, tokom događaja koji je poznat kao Masakr u Avaljanedi. Naime, 26. Juna 2002. godine Piketerosi su organizovali masovne proteste i blokade, zahtevajući povećanje zarada i dotacije za nezaposlene i hranu za komunalne kuhinje. Policija je primenila silu i protestante je okružila u Avaljanedi, gradu koji je nekoliko sati praktično bio pod policijskom opsadom. Tokom policijske operacije ubijeni su Masimiljano Kosteki (21) i Dario Santiljan (26). Četiri godine kasnije, dvojica policijskih službenika optužena su a potom i osuđena za ubistvo, dok su trojica policijskih agenata optužena i osuđena za prikrivanje zločina.
Ali pored primene represivnih mera, argentinske vlasti su već 1996. godine pokušale da upotrebe stare klijentelističke strategije. Naime, Ministarstvo za rad i socijalnu sigurnost nastojalo da je da primeni Plan Trabajar (Plan za rad), kojim je predviđeno dotiranje novca nezaposlenima za plaćanje komunalnih troškova. Predsednik De la Rua je čak pokušao da najviše novca distribuira u regione u kojima je bilo najviše nezaposlenih i u kojima su se nalazila jaka uporišta Piketerosa. On je pripadnike ovog pokreta čak ohrabrivao da postanu nevladine organizacije. Ali kako smatraju Svampa i Pereira, Piketerosi su u ustupcima vlade videli znak njene slabosti, ali i sopstvene snage (Svampa and Pereyra 2009). Utoliko prvi pokušaj kooptacije ovog pokreta u okvire sistema nije urodio plodom. Novi predsednik Eduardo Dualde takođe je pokušao da primeni sličnu strategiju kao i njegov prethodnik, s tim što je on znatno povećao vladine dotacije, pre svega kroz Plan Jefes y Jefas de Hogar (Heads od Household Plan). To je program koji predviđa pružanje novčane pomoći u iznosu od 150 pezosa mesečno nezaposlenim glavama domaćinstva, u zamenu za rad u zajednici u trajanju od četiri sata u toku dana.
A kada je na vlast došao Nestor Kihner strategija odnosa vlasti prema Piketerosima počela je da se menja. Kihner je insistirao na tome da se prema Piketerosima ne primenjuje represivne mere, a uz to je pružio ruku saradnje pripadnicima ovog pokreta. Policiji je bilo zabranjeno da nosi oružje na proteste koje ovaj pokret organizuje, a policajci nisu smeli ni da prekidaju njihove proteste i blokade sve dok su oni proticali mirno i bez incidenata. Protesti i akcije Piketerosa postali su legitimni. Ali Kirhner je takođe primenio strategiju podele ovog pokreta; on je takoreći primenio dobro poznati strategiju zavadi pa vladaj. Reč je o tome da je sa pojedinim grupama i organizacijama unutar ovog pokreta predsednik uspostavio blisku saradnju, u meri da je odlazio na njihove sastanke. Pripadnici pokreta koji su prihvatili ruku koju im je predsednik pružio, dobili su poseban status i brojne benficije, kako finansijske, u smislu da su bili povlašćeni prilikom dodele novačnih sredstava, tako i dodeljivanjem direktorskih funkcija u vladinim telima. S druge strane, pripadnici pokreta koji sa njim nisu hteli da sarađuju, bili su kažnjeni i to na dva načina; primenom represivnih mera prilikom protesta i blokada i uskraćivanjem ili znatnim smanjivanjem novčane pomoći.
Međutim, postoje autori i autorke koji ukazuju na to da je postojalo „tvrdo jezgro“ pokreta koje je ostajalo nezavisno i pri tome nastojalo da svoje akcije razvija u pravcu samoorganizovanja (Svampa and Pereyra 2009). Na slične elemente koji su uočljivi u praksi određenih organizacija koje su deo pokreta piketeorsa ukazuje i Moira Birs. Ona način delovanja Pokreta nezaposlenih radnika (španski, The Movimiento de Trabajadores Desocupados , skr. MTD) ističe kao paradigmatičan primer radikalno-demokratskih praksi koje prave otklon od patron-klijent stila radničkog organizovanja u Argentini.
Ona potencira da upravo pripadnici ovog pokreta, koji se drže socijalističkih principa, a čiji moto je „Trabajo, Dignidad i Cambio Social“ (Rad, dostojanstvo i društvena promena), gaje nehijerahijske modele organizacije, koji se u tom pogledu temeljno razlikuju od tradicionalnog organizovanja radnika prema modelu patron-klijent, a koji je u Argentini decenijama dominantan. „Umesto donošenja odluka kroz prepuštanje odgovornosti liderima i oslanjanje na kilijentelističke mreže za raspodelu beneficija, novi model organizovanja zasniva se na nastojanju da se pripadnici pokreta podstaknu na to da kreiraju i sprovode sopstvene strategije preživljavanja i da se bore protiv struktura koje su uzrok njihovog siromaštva“ (Birs, internet). Pokreti koji se drže ovakve strategije pozivaju se na kolektivnu autonomiju od države i političkih partija. Pored insistiranja na tome da se proces donošenja odluka odvija u lokalnim skupštinama u kojima vladaju horizontalistički principi prema kojima se sve odluke donose na nedeljnoj bazi, uz obavezno učešće svih članova, unutar ovog pokreta gaji se i koncept narodnog obrazovanja po ugledu na pedagogiju potlačenih Paula Freirea. „Umesto pokušaja da se preuzme vlast, njihova doktrina zagovara rad na postepenoj izgradnji alternativnih društvenih struktura, s ciljem stvaranja paralelnog društva“(Isto).
Amanda Birs ističe da je u razgovorima koje je vodila sa pripadnicima MTD-a, uočila da su oni posebno ponosni na to što su uspeli da uspostave sistem produktivnih radionica i malih preduzeća, poput lokalnih građevinskih timova i samoodrživih komšijskih pekara. Jer na taj način se otvara mogućnost za to da u budućnosti postanu nezavisni od vladine socijalne pomoći i da se okrenu razvoju nezavisnog i alternativnog ekonomskog sistema. Ona nalazi da „ovaj njihov cilj delimično proizilazi iz nepoverenja prema vladinim institucijama, ali i i iz saznanja da pomoć vlade neće trajati večno“ (Birs, internet). Pa ipak, budući da je alternativni ekonomski sistem u izgradnji, i MSD je morao da se oslanja na vladine programe, shodno čemu su i oni bili korisnici državnih subvencija nezaposlenima koje se daju u okviru Planes de Jefes Hogar.
Nema dakle sumnje u to da su pripadnici MSD pokušajem da raskinu sa klijentelističkim odnosom između radnika i socijalno ugroženih, u ovom slučaju nezaposlenih i države, peronističku paradigmu doveli u pitanje. Umesto peronističkog klijentelizma oni su izabrali načelo samoorganizovanja, čime su praktično usvojili strategije anarhizma i liberterskog socijalizma.
Uprkos tome što je Argentina početkom XX veka bila središte i glavno latinoameričko uporište anarhističkog pokreta koji je u ovoj zemlji bio poprilično vitalan, on nikad nije uspeo da postane deo levičarskog mejnstrima. Ali razvojem pokreta piketerosa, kasnije i praksi samoupravljanja u fabrikama, početkom XXI veka i anarhistički pokret doživeo je novu mladost, pri čemu je pokazao svoj emancipatorski i delatni potencijal. Na taj način Piketerosi su uspeli da probude zapretene političke i stvaralačke energije pasiviziranih masa. Akcije blokada saobraćajnica i ulične proteste oni su pretvorili u škole direktne demokratije. Time su ujedno probudili osećaj solidarnosti potlačenih i obespravljenih, te osećaje zajedništva, zajedničkog delovanja i moći samoorganizovanja. Otuda ne treba da čudi što su i s peronističke desnice i s peronističke levice na njega osuli drvlje i kamenje i uz to učinili sve da ga ocrne, odnosno da diskredituju njegove strategije koje su, kao mnogo puta u istoriji prokazane kao radikalne.
Čini se da je među piketerosima vremenom ipak prevladala reformistička struja, pa su samim tim i direktno demokratski i antisistemski elementi pokreta ostali u defanzivi, i bez značajnijeg uticaja na tokove levičarske političke scene. Utoliko se može zaključiti da se još jednom pokazalo da libertersko-socijalistički, tj. anarhistički pokreti teško uspevaju da univerzalizuju svoje strategije i da pronađu način da pobede državnu mašinu. U konkretnom slučaju, njihov pokušaj da umesto osvajanja državne vlasti grade paralelelno društvo nije urodio plodom upravo zbog toga što je ostao manjinska koncepcija i strategija i nije uspeo da se nametne kao dominantna paradigma unutar piketerističkog pokreta. Ali možda je stvar u tome da pokreti ovog tipa treba da nastave da primenjuju svoje strategije, u neku ruku sledeći čuvenu misao irskog nobelovca Semjuela Beketa: Probaj, padni, padni još jednom, padni bolje (pronaći tačan citat).
Problem je, međutim, u tome što su uslovi u kojima oni to treba da rade krajnje nepovoljni. Naime, argentinsko društvo nastavlja da se kreće u nekoj vrsti kruga, koji podseća na lošu beskonačnost ponavljanja scenarija u kojem je glavni akter peronizam koji nastoji da kroz koncesije koje daje radnicima održava kapitalistički sistem, kojem se potom suprostavljaju nosioci interesa domaćeg i stranog kapitala, koji periodično stuju na scenu i pokreću talas radikalnih kapitalističkih mera, nakon čega sledi povratak peronizma u nekoj novoj formi. To je scenario argentinskog Dana Mrmota. Deluje da je argentinsko društvo ponovo zarobljeno lažnom alternativom između „nacionalističkog peronizma“ i neoliberalnog globalizma.
Utoliko je i radikalna levica prinuđena da bude realna i da očekuje nemoguće. Jer uprkos tome što su Piketerosi razjedinjeni i pacifikovani, oni nisu bili poput zvezde koja se na kratko pojavi na noćnom nebu i iščezne. Utoliko su relevantna sledeća, poetski iskazana zapažanja Raula Zibekija, koji inače u praksama mnogih pokreta i organizacija koji širom Argentine deluju i u prvim godinama treće decenije XXI veka prepoznaje uticaj i baštinu Piketerosa. „Veliki pokreti,“ piše Zibeki, „uvek ostavljaju tragove, ponekad čak trasiraju staze kojima kasnije može da se kreće više šetača. Kolektivna energija, koja se pojavljuje poput plime talasa koji potresaju naša društva od dna do vrha, preobražava se i ostavlja neizbrisive tragove u narodnom sećanju i kolektivnom umu koji stvara puteve dostojanstva narednih generacija.“
Godine i decenije koje dolaze pokazaće da li su političke elite u ovoj zemlji uspele u svom naumu da održe u životu i dodatno ojačaju klijentelističku paradigmu i tako trajno korupmiraju levicu ili pokretima koji su zasnovani na praksama samoroganizovanja ipak pripada budućnost. Danas, posebno nakon pobede radikalnog neoliberala Havijera Mileia, stvari sa njihovom borbom ne stoje najbolje. Jer njihovi protivnici više nisu samo peronisti kirnherovskog tipa skloni pacifikaciji pobuna kroz kooptaciju nezadovoljnih u okvire sistema, nego su to postali i neoliberalni fundamentalisti. Ali sa jednim neoliberalnim fundamentalistom pobunjeni građani Argentine i levičarski pokreti koji su delovali u ovoj zemlji su jednom već uspeli da se izbore. Možda otuda argentinskoj levici, posebno organizacijama, pokretima i partijama radikalne orijentacije, ne preostaje ništa drugo nego da sledi čuvenu Gramšijevu opasku, koja bi mogla postati neka vrsta kategoričkog imperativa i borbenog pokliča radikalno orijentisanih levičarskih organizacija i pokreta širom sveta, a koja kazuje i poručuje da treba gajiti pesimizam intelekta i optimizam volje!
Foto: Gustavo Sánchez