Posebna vrsta sociologije o kojoj ovde nameravam da govorim jeste egzistencijalistička, odnosno egzistencijalna sociologija. Ona u svom osnovu ima ateistički egzistencijalizam Ž. P. Sartra (Sartre), iako sadrži određene korektive koji proizilaze iz kritičkog sagledavanja Sartrovog dela i misli. Upravo na tragu Sartra, ova sociologija polazi od stava da, kod čoveka, egzistencija prethodi esenciji (što Sartr izjavljuje u svom eseju Egzistencijalizam je humanizam), uz dodatak da kod čoveka relaciono, odnosno društveno, biće prethodi individualnom. Ovaj stav se utemeljuje u dijalektičkom formiranju ljudske svesti, odnosno u neophodnom relacionom pozicioniranju čoveka u odnosu na Drugog. Tako se dete od rođenja prvo pozicionira u odnosu na majku, a nešto kasnije i na oca, pa tek onda razvija svoj individualitet kroz pozicioniranje prema svim drugima na koje, tokom života, nailazi.

Čovek je, kao relaciono biće, upućen na Drugog. Drugi je granica pri spoznavanju sebe i upravo u negaciji prema drugom čovek postaje sposoban da načini sintezu vlastite svesti. Sartr ovo izvođenje detaljno daje u delu Biće i ništavilo.  Ako je Sartr proglasio da su drugi pakao, onda možemo to prihvatiti samo uz korektiv da smo i mi nekome Drugi. Pa ipak, drugi jesu pakao utoliko što pri kontaktu sa Drugim on pokušava da poništi našu slobodu (ali i mi njegovu) time što nas uvlači u sopstveni svet. A čovek je po svojoj egzistenciji slobodno biće, slobodno da bira, ali neslobodno od samog izbora: zato možemo reći da čovek jeste slobodan da bira ali samo da bira jedan oblik neslobode koji nosi konkretan načinjeni izbor. U gotovo svakoj situaciji je čovek slobodan da bira, pa čak i oni koji su naizgled sputani u vlastitom egzistencijalnom stanju (osobe sa invaliditetom, zatvorenici, teški bolesnici). Čak je i zatovrenik slobodan da odabere kako će se odnositi prema vlastitom utamničenju: on može da pokuša da pobegne, može da izvrši samoubistvo, može da prihvati ulogu zatvorenika i da se bavi nekim zatvorskim aktivnostima, može da pruža pasivni ili aktivni otpor… Čovek je, u tom smislu, osuđen na slobodu, i nalazi se „bačen“ u svet, odnosno u društvo u kojem je prinuđen da načini izbor, i to iznova i iznova. Čovek se definiše kroz vlastite izbore, kroz vlastito činjenje.

Posebno je važno promišljati problem čoveka kao slobodnog bića jer se tu odmah nameće pitanje čovekove volje. Ovo pitanje je zapostavljeno, ili čak u potpunosti zanemareno u svim strukturalističkim društvenim teorijama, gde se čovek determiniše određenom strukturom koja mu prethodi. Strukturalizam je ostao slep za čovekov voluntarizam. Pa ipak, ne treba do kraja prevideti uticaj određenih struktura (kulture, klasnog položaja, etničke pripadnosti…), ali je čovek slobodan da svojom voljom učini nešto od onoga što je od njega učinjeno. Ovo „pomirenje“ sa strukturalizmom je neophodno iz saznajnih razloga, jer se time sagledava ljudska egzistencija u punoći njenih relacija sa drugim egzistencijama. Zbog toga prihvatamo Sartrov stav da je čovek bačen u svet,  da je osuđen na slobodu – slobodu konkretizovanja vlastite egzistencije kroz konkretan izbor koji načini. Socijalizacija je tako proces čovekovog odabiranja drugih i sebe naspram drugih i u odnosu prema drugima: ovaj se proces dešava tokom celokupne čovekove egzistencije i omogućava čovekovoj volji da se u različitim situacijama na različite načine manifestuje. Socijalizacija je proces činjenja izbora, odnosno donošenja odluka, odnosno relacionog odnošenja prema Drugom, ovaj proces nema  kraj (osim čovekovog fizičkog kraja) i čoveku je svojstven tokom celokupnog trajanja njegove egzistencije. Ovime se i bliže određuje karakter čovekovih izbora – oni su nisu neopozivi, i tako smo u situaciji da u različitim okolnostima donosimo različite izbore, pa makar oni bili u suprotnosti sa ranije načinjenim izborom.

Posebnu suprotnost moramo napraviti u odnosu na one mislioce koji isključuju mođusobnu mogućnost zajedničkog dejstvovanja fenomenologije i dijalektike. Upravo nam fenomenologija omogućava interpretaciju onoga što dijalektika, ontološki, čini mogućim – odnosno egzistentnim. Upravo na nivou relacionosti čovekovog bića jeste ono područje na kome dejstvuje dijalektika, a potom sve čovekove relacije možemo tumačiti fenomenološkom metodom i tako rekonstruisati čovekovo iskustvo i njegov sistem značenja koji je odabrao i izgradio u svom životu. Zato je egzistencijalistička sociologija i dijalektička i fenomenološka, ona sjedinjuje ove dve metodološke varijante u cilju potpunog sagledavanja čovekove egzistencije i mogućnosti da čoveka sagledava kao proces, kao dešavajuću egzistenciju. Utoliko je egzistencijalistička sociologija specifična u vlastitom tretiranju objekta – a to je čovek u društvu i društvo u delovima ili celini. Ako je Sartr govorio o individualnim projektima (kao jedinstvo čovekove svesti), tako mi možemo govoriti o kolektivnim projektima, koji postoje i realizuju se naporedo sa individualnim. Tako možemo razlikovati različite kolektivne projekte: generacijske, grupne u užem smislu, klasne, nacionalne…

Metoda koju predlažemo u okviru egzistencijalističke sociologije jeste metoda koju je originalno osmislio Sartr u svom delu Egzistencijalizam i marksizam, a reč je o njegovoj regresivno-progresivnoj metodi. Šta podrazumeva regresivno-progresivna metoda? Ona podrazumeva dijalektički pristup predmetu istraživanja (objektu) vodeći analizu u dva pravca: prvi, regresivni smer kretanja jeste analitički i upravo se u ovoj analizi dolazi do pojedinosti parcijalno, i konkretnih podataka pri istraživanju, a drugi je sintetički – ovaj pravac u analizi omogućava da se predmetu istraživanja priđe u njegovoj celovitosti. Prednost ove metode jeste mogućnost suočavanja konkretnih, odnosno parcijalnih segmenata istraživane pojave sa njenom celinom (kao društvenom činjenicom). Ovaj metod ima potencijal za plodotvornu primenu u domenu sociologije politike, sociologije kulture, sociologije svakodnevnog života, sociologije mentalnih poremećaja, sociologije porodice, sociologije umetnosti…. Ovaj metod omogućava da se objektu istraživanja pristupi dijalektički, ali omogućava i fenomenološku interpretaciju društvenih činjenica koje su zahvaćene ovom dijalektičkom metodom.

Kao što je već rečeno, prostor objekta koji je u domenu dijalektike jeste konfigurisanje čoveka kao relacionog bića, zatim njegovo pozicioniranje u odnosu na drugog, kao i konfiguriranje kolektiva i njegovo pozicioniranje u odnosu na drugi kolektiv ili značajnog pojedinca. Ova dijalektika omogućava ontološki sadržaj koji se, Sartrovim jezikom rečeno, može smatrati egzistencijalnom autentičnošću. A ovde dolazimo do važne tačke u našem izlaganju – egzistencijalna autentičnost se može prepoznati kao takva samo uz pomoć fenomenologije koja takvu autentičnost može da prepozna, da je razume i da je interpetira. Suprotnost egzistencijalne autentičnosti, kao kod Sartra (Biće i ništavilo, I tom), jeste pojam loše vere – stanje u kojem se subjekat (projekat) nalazi u stanju samoobmanjivanja, neiskrenosti prema samome sebi. Stanje loše vere možemo razumeti marksističkim pojmom otuđenja, koji označava upravo ono stanje u koje zapada subjekat u stanju loše vere. Ovakvim razlikovanjem egzistencijalne autentičnosti od stanja loše vere otvara se mogućnost za fenomenološko određivanje pozicioniranosti čoveka unutar dijalektike svakodnevih relacija prema drugima.

Čovek, shodno Sartru, kao svest jeste biće za sebe koje nije u stanju da u potpunosti pod sebe podvede i integriše vlastito biće po sebi (vlastito telo) što čoveka ostavlja u stanju nesrećne svesti (Sartrov pojam). Upravo iz ove podvojenosti uma i tela (Sartrov kartezijanski stav) se može nazreti egzistencija čoveka kao patnja, čovek jeste – što znači da čovek pati. Egzistencijalna autentičnost je upravo moguća tek kada se ima u vidu to da je patnja istina čovekove egzistencije. Na ovom stavu se fenomenološki može interpretirati celokupno čovekovo ponašanje, koje je uvek u relaciji prema Drugome, time se uzima u obzir čovekova delimična uslovljenost socijalnom situacijom, kao poduhvat koji vodi sagledavanju čoveka u totalitetu njegove egzistencije, a u skladu sa postulatom da čoveku relaciono biće prethodi individualnom.

Egzistencijalističku sociologiju zanimaju istovremeno i pojedinac i društvena grupa – kolektiv, sagledani kroz aspekt njihove egzistencije – njihove relacionosti. Time se nastoji dobiti potpuna slika čovekovog konfliktnog odnosa prema drugome, koji nastaje iz primarnog dijalektičkog odnosa čovekove svesti, kao i primarnog dijalektičkog odnosa među kolektivnim akterima (klasni antagonizam). Kao stepen čovekove slobode jeste ispitivanje čovekove mogućnosti da načini izbor, ali radi se i o kvalitetu čovekovog izbora (da li je čovekov izbor human ili nehuman?). Na ovaj način se omogućava jedno celovito saznanje o čoveku kao relacionom biću koje je sopstvenom egzistencijom „bačeno u svet“ (Sartr), a koje egzistira tako što reflektuje vlastitu egzistenciju i proizvodi vlastitu esenciju.

Polje koje, takođe, dolazi u fokus egzistencijalističke sociologije jeste etika, odnosno etičnost čoveka kao bića prakse i izbora. Ovde se svakako predlaže jedna situacionistička etika, kao etika po meri čoveka: ovo podrazumeva da se Kantov kategorički imperativ odvoji od svog univerzalističkog karaktera i važenja i da se preokrene u jedan situacionistički način primene. Ovo ishodi iz toga što čovek biva slobodan da stvara različite društvene situacije koje imaju svoj specifičan kontekst i kao takve zahtevaju specifičnu etičnost koja se mora definisati kroz relacionost samog bića čovekovog. Ukoliko je čovek stvaralac odnosno konfigurator, svih značenja i kategorija onda je razumljivo i to da čovek mora prilagoditi svoje etičke zahteve situaciji koja ima jedinstveni društveno-istorijski kontekst. U tom smislu je nemoguć opstanak bilo kakve univerzalističke etike koja bi bila kadra da propisuje večite norme ophođenja i činjenja.

Egzistencijalistička sociologija u svom predmetu obuhvata i pitanje estektike. Sa estetskog aspekta se pre svega pažnja usmerava na dijalektiku nastanka umetničkog dela, kao specifično čovekove kreacije, koja se zatim fenomenološki obrađuje u smislu interpretacije egzistencijalne sadržine i uslovljenosti samog dela. Egzistencijalna uslovljenost se fenomenološki utvrđuje u samom umetničkom delu, ali i samom delu (ono ne mora biti umetničko in stricto senso) koje čovek svojim izborom i svojim radom stvara. Tu se sjedinjuju biće izbora i biće prakse u jednoj estetičkoj otvorenosti egzistencijaliste prema delu kao važnom nosiocu čovekove egzistencije. Ovime se ne postavlja univerzalistički normativ pitanju šta jeste, a šta nije umetnost. Ovo pitanje ostaje zadatak estetičkih rasprava utemeljenih na sagledavanju egzistencijalne uslovljenosti i sadržajnosti samih dela koja pretenduju da budu shvaćena kao umetnička. Ovaj poduhvat je nemoguć bez sociološke fenomenologije koja nastupa u času čovekove samorefleksivnosti, a koja nužno nastupa i dok se delo stvara i kada se delo recipira od strane drugog. Na kraju, egzistencijalistička sociologija smatra da umetničko delo nikada nije dovršeno, ne zbog nesposobnosti umetnika da ga dovrši, već zbog toga što delo (uvek iznova) dovršava recipijent u vlastitoj egzistenciji i emanacijama vlastitog uma. Tako i samo umetničko delo ima relacioni karakter, i sama umetnost postaje specifičan oblik relacionosti. Tako su svom samom temelju stoji dijalektička igra koja uslovljava nastanak dela, kao što uslovljava nastanak same svesti umetnika, te se ovaj proces samo prevodi iz ontologije u polje estetike.

Egzistencijalistička sociologija negira, kod nekih uvrežen, stav da je egzistencijalizam opovrgnut, već se zasniva na tome da je egzistencijalizam u nedovoljnoj meri prepoznat kao novi humanizam. Na kakvom humanizmu se zasniva egzistencijalizam? Na egzistencijalističkom humanizmu, koji u svakoj novoj situaciji postavlja pitanje čoveka. Ovo znači da ne postoji univerzalistička normativistička definicija čoveka, kao što je to nastojanje klasičnog humanizma. Čovek se mora uvek iznova i iznova prevrednovati kako bismo mogli da obuhvatimo njegovo relaciono biće u totalitetu njegove egzistencije. Ovaj stav se dodatno temelji u Ničeovom razdvajanju pasivnog nihilizma (nihilizma savremene epohe) i aktivnog nihilizma – upravo onog nihilizma koji je početna tačka u procesu preocenjivanja svih vrednosti. Egzistencijalistička sociologija nastoji da postavlja iznova i iznova najvažnije pitanje: Ko je, i šta je čovek? Da li je on sam po sebi vredost? Posebno se u savremenom svetu vidi sva neophodnost ovog fundamentalnog pitanja, posebno kada se u obzir uzme krajnja fetišizovanost kapitala, koji je ništa drugo nego čovekov proizvod. Ovime egzistencijalistička sociologija nastoji da odgovori na ključna pitanja savremenosti čoveka u XXI veku. Ona se kritički odnosi spram čoveka i njegove egzistencije, spram svih čovekovih izbora i dela. Odatle sledi da je egzistencijalistička sociologija svakako novi humanizam, i možda poslednja linija odbrane humanosti u savremenom svetu koji postepeno čoveka detronizira na nivo prostog dodatka vlastitom , do krajnosti, fetišiziranom delu.

Egzistencijalistička sociologija se, dakle, utemeljuje u Sartrovom egzistencijalizmu, ali uz određene korektive i dopune koje su, u skladu sa vremenom u kojem se ova sociologija zasniva, bile neophodne za konstituisanje novog pravca u okviru same sociologije. Ona je takođe i reakcija na novi sociološki empirizam i neopozitivizam koji podrazumeva pretvaranje sociologije u, na statistici zasnovanu, sociografiju. Egzistencijalistička sociologija odlučno brani stav da je sociologija pre svega opšta teorijska nauka koja, svakako, ima i svoju empirijsku komponentu, ali da nikako ne može postojati bez svog filozofskog karaktera i dubine. Takođe, ona je reakcija na nadolazeći novi strukturalizam u kojem će se identitet i ponašanja čoveka objašnjavati i svoditi na determinisanost čoveka kako biološkim tako i tehnološkim determinantama.

Ovaj futuristički karakter egzistencijalističke sociologije je nastao na potrebi savremenog čoveka da svoj projekat usmeri ka budućnosti, onoj budućnosti koja preti da bude i postane kranje nehumana i u kojoj čovek može postati suvišan na osnovu kritetijuma vlastitog dela (tehnika). Zato, egzistencijalistička sociologija predstavlja humanu disciplinu koja u fokus naučne sociološke pažnje ponovo postavlja čoveka, ali i samo društvo. Budućnost će pokazati hoće li egzistencijalistička sociologija biti na „visini zadatka“ i da li će obavljati svoj zadatak onako kako je, kao disciplina, zamišljena. Uvereni smo da hoće i da će sve njene pogodnosti i humanizam vreme svakako pokazati.

Foto: Julien/Flickr CC 2.0

PODELITE