Policija protiv Pazolinija, Pazolini protiv policije

UMESTO UVODA

Uz sve mane srpske „levice“ (termin korišćen u najširem smislu) barem ne možemo reći kako nije sklona raznoraznim proslavama, obeležavanjima datuma i pokušajima pronalaženja istorijskih paralela. Ironično, takav robovski odnos prema prošlosti neretko podsećaju na tradicionalizam kome levica ne bi trebala da bude sklona. Pa tako svake godine oko petog marta i/ili drugog novembra, ali i kada dođe do bilo kakvog sitnijeg protesta, određeni broj ljudi se seti P. P. Pazolinija i njegove pesme „KPI mladima!“ koja kritikuje (sitno)buržoasku prirodu studentskih pokreta i protesta. Namerno kažem „kritikuje studentske pokrete“, a ne „hvali policiju“ iako se često pojedini delovi levice koncentrišu na ovo drugo. Ali, uprkos takvom životu u prošlosti ili „istorijskom igrokazu“ (mada bi najprostije bilo reći- larpovanju) ova tema retko kada podstiče ozbiljnu raspravu o Pazolinijevom odnosu prema policiji i Policiji (pojedincu-policajcu i instituciji Policije), kao i o ulozi policije u društvu. Da li je policajac deo radničke klase jednostavnom vrlinom svog siromaštva (ili siromašnog porekla), ili mu je ipak potrebna klasna svest? Da li studenti žive u svojoj kuli od slonovače neobazirući se na probleme izvan, ili im ipak, kako Flober piše Turgenjevu, neprekidno lupanje govana o zidove te kule ne da mira? Na kraju, možda je Lenjin u pravu kad kaže da su „oba gora“, te da su u oba slučaja sukobi partikularnih interesa bez većeg interesovanja za duboke strukturne promene. Članak pred nama, iako luta između razumevanja odnosa policajca pojedinca-Policije institucije, može dati dobar uvod za promišljanje pomenutih dilema. A ako od toga ništa ne bude, onda barem predstavlja dobar pregled italijanske političke scene u periodu poznatom kao „olovne godine“.

Članak je preuzet sa sajta: https://wumingfoundation.tumblr.com/post/136530231760/pasoliniagainstthecops

Prvi put objavljen 2015. u italijanskom nedeljniku Internazionale. Autor/i se potpisuju kao Wu Ming, što se sa kineskog može prevesti kao „anonimni“, a neretko u Kini predstavlja simbol za slobodu govora i demokratiju. Zbog toga je pomenuti italijanski kolektiv preuzeo to ime 2000. godine kada je i osnovan. Opširnije o kolektivu na sajtu odakle je preuzet tekst. Za prevod delova pesme „KPI mladima!“ korišćenim u tekstu poslužio sam se knjigom „Povratak svitaca“ P.P. Pazolinija, objavljenoj 2015. u prevodu Alekse Golijanina, koja se može naći na sajtu anarhisticka-biblioteka.net i koja je odličan izvor informacija za one koji su zainteresovani da se bave ovom temom dalje.

M.M. Ćurčić

1. “Ono kopile je mrtvo”

Marčelo Elizei, 19, umire u 3 ujutru sam, kao pas vezan u napuštenoj kući. Umire nakon dana i noći vrištanja, preklinjanja, jecanja, ostavljen bez hrane i vode, vezan za zglobove i članke na stolu u ćeliji u zatvoru Regina Coeli. Ima bronhijalnu pneumoniju, nalazi se u stanju šoka, ćelija je ledena. Konopci mu blokiraju cirkulaciju krvi. Iz obližnje ćelije, drugi zatvorenik—neofašista Paolo Sinjoreli—dugo sluša mladića koji se dere, a potom teško diše, traži vode i na kraju tišinu. Sledećeg jutra pita šta se desilo. “Ono kopile je mrtvo” odgovara zatvorski čuvar. Datum je 29. Novembar 1959.

Marčelo Elizei je služio zatvorsku kaznu od četiri godine i sedam meseci zbog krađe automobilskih guma. Pokazivao je znake mentalne bolesti. Najočitiji od tih znakova: gutao je nokte koji su potom odstranjivani pumpanjem stomaka; dan pred smrt udario je glavom o zid nekoliko puta u nameri da se ubije. Zatvorski doktori su ga optužili za “simuliranje”. Čuvari su ga odvukli na silu i vezali za sto.

15. Decembra, zatvorski čuvar Karmelo Skalija podnosi ostavku, zvanično iz zdravstvenih razloga. Ako izuzmemo ovo, niko nije platio za Elizeijevu smrt. Istrage i suđenja će osloboditi krivice sve ispitivane osobe.

Dok čita o ovom događaju Pjer Paolo Pazolini je šoku. “Ne znam kako bih mogao da napišem članak o ovoj užasnoj smrti” kaže za magazin Noi donne 27. Decembra 1959. “Ali je ovo svakako događaj koji ću uključiti u priču koju imam na umu, ili čak u roman „Reka žita“ (Il rio della grana)”. U pitanju je nezavršeni roman, kasnije dodat u kolekciju „Plavooka krila“ (Ali dagli occhi azzurri) iz 1965. “Ako bih uopšte pisao o istrazi”, dodaje on, “bio bih apsolutno nemilosrdan prema odgovornima: od čuvara do upravnika zatvora. I ne bih zaboravio da napomenem odgovorne među našim vlastodršcima”.

Samotnjačka agonija i smrt Marčela Elzieia će ostaviti dubok trag na Pazolinija, a poslužiće i kao inspiracija za kraj filma Mamma Roma (1962). Ali te 1959. Pazolini još uvek nije filmski stvaralac. Ima 37 godina, pisao je zbirke pesama, scenarije i dva romana koja su izazvala opšti metež: „Iskusni momci“ (Ragazzi di vita) i „Nasilni život“ (Una vita violenta). Već je proživeo hapšenja, optužbe i suđenja. Kabinet premijera je direktno bio umešan u cenzurisanje „Iskusnih momaka“. Pa ipak, to je ništa u poređenju sa fašističkim proganjanjem, policijskim i pravosudnim zlostavljanjem i medijskim linčom koji će tek doživeti.

U zborniku radova „Pazolini: sudski izveštaj, proganjanje, smrt“ (1977), Stefano Rodota sažima čitavu situaciju u jednoj rečenici: “Pazolini je bio besprekidno u rukama sudija od 1960. do 1975.” A ustvari i nakon toga. Post mortem. Rodota govori o tome kao o “jednom suđenju”, o dugom lancu istraga i sudskih pretresa koji je vukao Pazolinija u sudnicu bezbroj puta, čak po nekoliko puta dnevno, kroz poniženja i progon, dok su ga novinari ispred sudnice vređali, podsmevali mu se i linčovali ga.

2. Slobodno novinarstvo

“Očigledno se slažemo u osudi institucije policije”¹

Čovek koji je juna 1968 pisao ove stihove je već prošao četiri hapšenja, 16 optužnica i jedanaest suđenja uz tri napada od strane neofašista (sva tri napada odbačena od strane sudova) kao i policijski pretres njegovog stana u kome su tražili vatreno oružje. “Čim budem imao malo vremena”, piše u neobjavljenoj belešci, “objaviću belu knjigu o desetini sudskih presuda protiv mene: bez komentara. Biće to jedna od najkomičnijih knjiga objavljenih u Italiji. Ali trenutno stvari nisu komične. One su tragične jer se više ne tiču proganjanja žrtvenog jagnjeta […]: sada se tiču obimnog, dubokog i proračunatog represivnog poduhvata, kome su se najreakcionarniji delovi sudskog sistema revnosno posvetili..”. Dalje piše: “Potrošio sam oko petnaest miliona na advokate kako bih se odbranio od apsurdnih i čisto političkih suđenja.”

Danas je teško, gotovo nemoguće, shvatiti koliki je progon Pazolini trpeo petnaest godina. Izložba „Strategija linčovanja i mistifikacije“ otvorena 2005. i ponovo pokrenuta u Sali Borsa u Bolonji pruža slab eho progona. Tako i mora biti, jer da bi u potpunisti shvatili opseg progona morali bi da se spustimo u ambis— kao što je to učinio Franko Gratarola, autor „Pazolini. Jedan zlostavljan život“ (Pasolini. Una vita violentata)— i da se tako prisetimo čitave serije medijskog šikaniranja. Morali bi da se suočimo sa nezamislivom i užasnom homofobijom. Da analiziramo čitav odvratan korpus članaka, gust kao velika činija balege i crva.

Među dnevnom štampom svakako je Il Tempo jedino vredan pažnje, ali je desničarska periodika ta koja neprekidno muči Pazolinija na nasilnički način. Ilustrovani magazini kao što su  Lo Specchio  i  Il Borghese entuzijastično su posvećeni svojoj misiji, dok njihovi reporteri i kolumnisti prate žrtvu, provociraju je i svakom prilikom lepe naslove kao što je „Guzica kuca sa leve strane“ u dobro poznatom stilu koji je danas preuzeo Libero– da pomenemo samo jedan od tih tabloidnih rita.

Na stranicama Il Borghese-a najnečuvenije klevete dolaze od muzičkog kritičara Pjera Buskarolija, kao i od budućeg autora i TV reditelja Pjera Frančeska Pinjitorea, osnivača  Il Bagaglino. Ostale uvrede dolaze od pisca Đovanija Gvaresčinija, a jednom prilikom i od filmskog kritičara Đan-Luiđi Rondija. Ali ipak neosporna kraljica antipazolinizma je Điana Preda, pseudonim Marije Đovani Pacagli Predasi (1922-1981), koja će kasnije postati—  pogodili ste—  suosnivačica Il Bagaglino-a.

Slavljena i do danas u desničarskim krugovima kao „gospođa slobodnog novinarstva“, „nadprosečna“, „ni moralista ni obskurista“ i tako dalje, Preda gaji prema Pazoliniju izistinsku homofobičnu, erotopičnu i — ça va sans dire²— ideološku opsesiju. Često se obraća filmskom autoru kao  La Pasolina. Za homoseksualce, koje opisuje kao mutne zaverenike, skovala je termin pasolinidi. Godinama nastavlja da piše ovakve stvari, čak i nakon smrti PPP-a:

„Sa ništa manjim stepenom kočopernosti (Pazolini) nastavlja da meša pitanja zadnjice sa pitanjima antifašizma […] Tajni savez […] je doprineo tome da „natrćeni“ postanu najveća i najstalnija partija u Italiji; partija koja uvek na kraju— kroz svoje najeminentnije predstavnike— predstavlja ili služi PCI³ […] „Natrćeni“ nanjuši šta je za njega najpogodnije i na koga treba da se osloni kako se ne bi sukobio sa javnim mnenjem oko njegovog poroka […] I tako se rađa novi mit […] A levičarski mediji će se taj mit slaviti, dok uspevaju da prikažu kao heroizam ono što je u stvari potajni strah od ovog ili onog „natrćenog“ […] Stoga, ako i dođe do novih sukoba sa marksistima […]pre bi valjalo zaštiti naše guzove, a ne naše grudi…“

„Boffo metod“⁴ [klevetnički medijski napadi koji služe da se delegitimizuje javna ličnost] ima dugu istoriju, a imaju je i različite teorije zavere koje se bave zlom „rodne teorije“.

Pandan Đovane Prede u Lo Specchio je pisac i bivši pripadnik Republike Salo⁵ Đoze Rimaneli, koji se krio iza pseudonima A. G. Solari. Kao što se da očekivati besomučni napadi na Pazolinija su takođe dolazili i od Il Secolo d’Italia, mada se mnogo podmukliji i uticajniji napad na karakter može videti masovnoj nacional-konzervativnoj štampi kao što su  Oggi ili Gente.

Nažalost, stvari postaju mnogo gore. Čini se da je Pazolini lakmus papir koji otkriva najgore stvari u društvu tog vremena. U intervjuu koji je reditelj Serđo Leone dao 1968. za list  Il Borgese osetio je potrebu da prokomentariše kontroverze koje su pratile „Teoremu“⁶: „Ubeđen sam da mnogi filmovi o homoseksualnosti doprineli su da se ova nenormalna forma odnosa učini legitimnom i normalnom“. Homofobične opaske se mogu naći i Manifestu: „(Pazolinijeva) teza, ogoljena do kosti (do sacruma⁷) postala je veoma očigledna…“ (21. januar 1975). Kao što Tulio De Mauro piše:

„Crni mlazovi takođe mogu da zagade udaljene vode. Verbalan izraz nije vezan samo za ono što kažemo i čujemo. Takođe je vezano za stvari koje okružuju ono što kažemo i čujemo u okviru našeg zajedničkog sećanja. Neizrečeno opterećuje ono što je rečeno, definiše naša shvatanja i razumevanja rečenog. Ko god da pročita članak „Pazolini blagosilja nudiste“ u l’Espresso-u od 18. februara 1968. sa fotografijom golog mladića koji jaše violončelo, biva izložen efektima fašistički crnih mlazeva, bilo da to želi ili ne i bilo da je uredništvo radikalno-socijalističkog nedeljnika to želelo ili ne.“

U pitanju je opširna kampanja koja za cilj ima da omogući, ili bolje rečeno podstakne, ne samo policijsku i sudsku akciju, već i fizički napad od strane fašista. Fašista koji će biti nedodirljivi za sudije i koji će na kraju postati delovi istraživanja „strategije stvaranja tenzije“⁸, kao što su Stefano Di Luna, Flavio Kampo i Paolo Pekorielo.

13. februara 1964. Fiat 600 pokušava da pregazi grupu Pazolinijevih prijatelja ispred Casa dello Studente u Rimu koja ga je branila od fašističkog napada. Vozač automobila je Adriano Romualdi, pobornik Juliusa Evole i sin Pina Romualdija, člana parlamenta i predsednika Movimento Sociale Italiano⁹ (Msi). Iako se događaj nalazi u svim Pazolinijevim biografijama, nigde ga nema na Romuladijevoj wiki stranici.

Pazolini ne podnosi tužbe ni za medijsko klevetanje ni za fizičke napade. U pitanju je promišljena odluka: ne želi da se spušta na nivo svojih progonitelja. Štaviše, ako bi odlučio da ih tuži samo bi produžio ionako neobično dugo vreme provedeno po sudnicama.

3. Kako to?

Zbog čega ovakav progon? Zato što je bio homoseksualac? Svakako nije bio jedini među umetnicima i piscima.  Da li je zbog toga što je bio homoseksualac i komunista? Da, ali to nije dovoljan razlog. Da li je zbog toga što je bio homoseksualac, komunista i zato što je otvoreno istupao protiv buržoazije, vlade, demohrišćana¹⁰, fašista, sudija i policije? Da, to je dovoljan razlog. To bi bio dovoljan razlog bilo gde, kamoli u Italiji, a posebno u Italiji tog doba.

Kao što je Alberto Moravia pisao, Pazolini je skandalizovao tu „italijansku buržoaziju koja je kroz četiri veka izrodila dva najkonzervativnija evropska pokreta, naime kontrareformaciju i fašizam.“

Zbog toga se Italijanska buržoazija svetila i nastavlja da se sveti na razne podmukle načine. Ta glupost kako se „Pazolini svrstao uz policiju“, koju ponavljaju današnji fašisti, konformisti i lažni antikonformisti, dolazi upravo na talasu osvete jučerašnjih fašista, konformista i lažnih antikonformista.

Čak je i posthumni prikaz Pazolinija— pojednostavljen, jednodimenzionalan, ispoliran i sveden na kartonski isečak— takođe deo te osvete.

4. „Ne mogu lagati doveka“

Fernando Tambroni, koji je do tada već bio ministar unutrašnjih poslova, a potom ministar finansija, u martu 1960. postaje premijer demohrišćanske vlade. Ova vlada nastaje zahvaljujući glasovima Msi u parlamentu. Jedva da je prošlo petnaest godina od oslobođenja, a neofašistička politička organizacija se približava vlasti. Protesti i nemiri izbijaju širom zemlje. Tridesetog jula desetine hiljada demonstranata dolazi u sukob sa policijuom u Đenovi, radničkom gradu i središtu otpora protiv Musolinija, koji je namerno izabran od strane Msi kao mesto gde će održati svoj kongres. Sedmog jula policija puca na sindikalce koji protestvuju u Reggio Emilia, ubivši petoro ljudi. Devetnaestog jula Tambroni podnosi ostavku.

Magazin Vie nuove— za koji Pazolini piše kolumnu kako bi održavao interakciju sa čitaocima— momentalno izbacuje disk sa pokoljem u Reggio Emilia. U pitanju je snimak pucnjave. U Vie nuove 20. avgusta 1960. Pazolini komentariše: „Ono što čoveka najviše pogađa […] jeste organizovana i mehanička otuđenost policije dok puca: pucanj za pucnjem, zveket za zveketom, nezaustavno, kao neka igra, skoro kao da ne obraćaju pažnju jer uživaju u razonodi.“ Tih dana je i Ajhmanovo suđenje aktuelno pa Pazolini povezuje te dve priče:

„I on je nekada ubijao tako, sa tim očekivano hladnim otuđenjem, sa tom dementnom disocijacijom. Policijsko opravdanje […] će verovatno biti slično onome što već znamo… Takođe će se pozivati na red, dužnost itd. […] Italijanska policija… skoro da se oblikuje kao strana okupatorska vojska smeštena u srcu Italije. I kako se boriti protiv ove sile i ove vojske? […] Imamo na raspolaganju moćno oružje: moć razuma uz povezanost, kao i moralan i fizički otpor koji uz to dobijamo. Uz pomoć toga se moramo boriti, bez gubitka ritma i bez povlačenja. Naši neprijatelji su slabi i kritički i racionalno, kao što su jaki u policijskom smislu: ne mogu lagati doveka.“

1961. godine Pazolini snima svoj prvi film, Accattone. U zemlji u kojoj ljudi veoma malo čitaju kinematografija je potencijalno opasnija od literature. Buržoasko negodovanje, cenzura i represije usmerene ka Pazolinijevim filmovima (svim njegovim filmovima) će biti nemrljivo veće nego one usmerene prema njegovim knjigama i člancima. A ako se desi da jedan od njegovih filmova podseća na smrt Marčela Elizea…

Kraj filma Mamma Roma iz 1962. [filma koji je izazvao talas fašističkog nasilja te je odmah i zabranjen] prikazuje Etorea, grozničavog mladića koji umire u zatvoru, uplakan dozivajući majku vezan za krevet u gaćama. „Upomoć, upomoć, zašto ste me strpali ovde? Ne mogu više da izdržim, kunem se, ne mogu više da izdržim… Ponašam se kao… Mama, tako mi je hladno… nije mi dobro… Mama umirem… Ovde sam celu noć… Ne mogu više da izdržim.“

31. avgusta 1962. potpukovnik Đulio Fabi, komandir venecijanskih karabinjera, piše prijavu protiv Mamma Roma zbog opscenosti i dodaje: „Ističemo da su autor Pazolini, kao i jedan od glumaca Citti i ranije osuđivani u rimskom sudu.“ Među onima koji prate i cene Pazolinija javlja se hipoteza da je kraj filma ono što je uzdrmalo policiju.

Od tada je Pazolinija zapljusnuo nasilan talas cenzure i represije, kakav ne pamti ni jedan italijanski umetnik.

5. „Uništite svaku vlast“

U tome je značenje reči „očigledno“ koju koristi Pazolini naglasi premisu bitnu za njega. Naravno da je očigledno da je PPP protiv policije kao institucije¹¹.

Sledeći stih je još očigledniji: „Ali, samo probajte da napadnete pravosuđe i dobićete svoje!“ Isto pravosuđe koje je toliko proganjalo Pazolinija i koje će nastaviti da ga proganja nakon njegove smrti

Iz ove pozicije on slaže gomilu „ružnih stihova“— njegova definicija— u poemi „KPI mladima!“ (Il Pci ai giovani) kroz zbunjeno preispitivanje, koje se ubrzo otima kontroli i postaje nekontrolisana histerija i antiburžoaska tirada. Kao što će nedugo nakon toga pisati: „Buržoazija me je previše traumatizovala i moja mržnja prema njoj je sada već postala patološka“.

Iako je siromašne forme i bez supstancijalnog fokusa, nakon što sam pročitao čitavu ovu tiradu (u celosti, ne samo 4-5 izvučenih stihova kojima pojedinci mašu kao najamnici motkama) čovek ne može zaključiti da se „Pazolini svrstao uz policiju“.

Pazolini opisuje policajce koji su se suprostavili studentima u Vale Đulija (Valle Giulia) kao: „Poniženi gubitkom kvaliteta koji bi ih ubrajao u ljudska bića, zato što su policajci“. Institucija policije dehumanizuje. Stoga se studenti—„mlađa braća, njih hiljadu ili dve, koji se bore u Trentu i Torinu, u Paviji ili Pizi, u Firenci i pomalo ovde u Rimu“— bore sa „pravim razlogom“, a policija „se našla na pogrešnoj strani“. Ako ne možemo ovo da shvatimo onda ne možemo da razumemo Pazolinijevu paradoksalnu nameru. Taj paradoks mu pomaže da istakne kako pravu revoluciju neće ostvariti studenti zato što su deca buržoazije. U najboljem slučaju mogu da započnu opšti međugeneracijski „građanski rat“ unutar buržoazije. Revoluciju, kako kaže Pazolini, mogu jedino izvesti radnici, čije zadnjice buržoaska štampa neće moći da ljubi onako kako je ljubila studentske— kako glasi Pazolinijeva hiperbola. Radnici su najveća pretnja za kapitalistički sistem zbog čega će trpeti najveću policijsku represiju, „Da li će se policajac suzdržati kada dobije nekoliko udaraca u fabrici?“ pita se on retorički. I zbog toga upravo tamo trebaju studenti da budu ako žele da budu revolucionarni: među radnicima. „Znanje se stiče okupiranjem fabrike, a ne univerziteta“. Pre svega studenti treba da uzmu: „[…] opasan instrument za borbu protiv vaših očeva: komunizam“. Pazolini ih nagovara da preuzmu KPI, partiju koja kao „teorijski cilj“ postavlja „uništenje svake vlasti“ [uništenje Države koje Marks definiše kao konačni cilj klasne borbe i socijalizma], ali koja je završila u sramotnim rukama, rukama „gospode u skromnim dvoredim odelima“, „malograđanskim vršnjacima vaših glupih očeva“. Ako bi preuzeli KPI ogranke, objašnjava Pazolini, mogu pomoći da partija „barem uništi buržoaske elemente koje poseduje“.

Tihi podsticaj se može naći u drugoj polovini pesme, a ipak—  što ne treba da nas iznenadi—  nikada se ne pominje otvoreno. Znam da vam se vrti u glavi. Rekli su vam da „KPI mladima!“ hvali policijsku represiju. Čuli ste kako strofe ove pesme citiraju javni tužioci kad su zahtevali stroge kazne za No Tav¹² demonstrante. Čuli ste kako izlaze iz Belpietrovih usta. Čitamo ih u dopisima Sap i Coisp-a¹³…

6. Ozloglašena mantra

Pesma „KPI mladima!“ je odmah napadnuta i to ne samo od studenata koje kritikuje. Franco Fortini je zasuo Pazolinija uvredama. Ako se prevaziđu brda uvreda, kritika je bila na mestu. Pazolini je pokušao da se opravda, a da ne uzmakne od paradoksa. Ti stihovi su bili „ružni“ zato što „sami po sebi nisu bili dovoljni da autor izrazi ono što je hteo da izrazi“. Ti stihovi su „podeljeni“, što će reći ironični i autoironični. Govore o boutade¹⁴, kao i o captatio malevolante¹⁵, ali nikada nije odstupio od poente koju je želeo da iskaže u pesmi: poziv studentima da učine jedini moguć izbor „[…] da uništi ono što je u njoj buržoasko“.

Ali ipak, šteta je već učinjena i vraćaće se narednih četrdeset godina, na opšte oduševljenje „post-fašista“, sindikata pod kontrolom kompanija, TV blebetala, stručnjaka sveznalica, pavlovljevskih komentatora.

Svaki put kada dođe do sukoba u društvu i policija interveniše kako bi ih suzbila, iznova se pojavljuje „ozloglašena mantra“ o Pazoliniju koji podržava policiju i njihove pendreke. Ta mantra pruža podršku svakoj vrsti policijskog nasilja. Batinjanje, kanisteri suzavca ispaljeni u lice, otrovna isparenja, ubistvo Karla Đulijanija¹⁶, upad u školu Diaz u Đenovi, korporativna solidarnost sa ubicama Frederika Aldovandrija¹⁷ itd. S vremena na vreme vade rečenice iz konteksta o demonstarntima „tatinim sinovima“ i proleterskoj policiji kako bi ih koristili protiv prekarnih radnika, ljudi isteranih iz svojih domova, ili stanovnicima koji se bore protiv uništenja njihove zemlje.

Ja ipak smatram da se ta mantra nameće tek od ’90ih naovamo, uz pojedine druge „aproprijacije“ Pazolinijeve misli. Od ’68. do ’75. bilo je očigledno da nijedan vlastodržac, nijedan pristaša reda i vlasti nije shvatao ove stihove kao opravdanje represije. Dovoljno je videti kako se razvijao odnos između Pazolinija, policije i pravosudnog sistema, nasuprot kasnijeg odnosa između Pazolinija, studentskog pokreta i vanparlamentarne levice.

7. „Anti-nacionalna propaganda“

Avgusta 1968, dva meseca nakon kontroverze oko „KPI mladima!“, Pazolini učestvuje u protestima protiv filmskog festivala u Veneciji, preuzima bioskop u Lidu, trpi policijsko izbacivanje i na kraju ponovo protiv njega podižu optužnicu. Uz druge reditelje biće optužen za „uznemiravanje intelektualne svojine drugih ljudi“. Oslobođen je u oktobru 1969.

U magazinu Tempo Pazolinjeva kolumna— „Haos“— pisana 2. septembra 1968. sadrži „Pismo premijeru“ koji je tih dana bio Giovanni Leone, koji će nakon toga postati predsednik Republike, a nakon toga podneti ostavku usled optužbi za korupciju. Pisac optužuje predsednika vlade za gušenje protesta u Veneciji. Oni koji veruju da je Pazolini bio protiv ’68e i protiv demonstranata će biti zapanjeni ovim izvodom¹⁸:

„’44-’45e kao i ’68e (iako delimično) italijanski narod je shvatio značenje—mada možda samo na pragmatičnom nivou— samoupravljanja i decentralizacije i nasilno je proživeo zahteve za pravom demokratijom, iako su ti zahtevi bili nedefinisani. Pokret otpora i Studentski pokret su za italijanski narod jedina dva demokratsko-revolucionarna iskustva. Svuda okolo je tišina i pustoš: politička apatija, propast države, užasne savojarske, burbonske ili papističke tradicije.“

Leoneov odgovor je zamršen i uvijen. Pazolini ostaje pri svojim stavovima i u broju iz 5. oktobra 1968. naglašava: „Bio sam tamo te noći i vido sam policijsko nasilje sopstvenim očima“.

Dva meseca kasnije, u broju datiranom 21. decembra 1968, Pazolini komentariše još jedno policijsko ubistvo— dva radnika izrešeta mecima u Avoli, Sicilija— i izražava podršku predlogu KPI-a da se policija razoruža:

„Razoružavanje policije znači stvaranje izistinskih i objektivnih uslova za hitnu promenu psihologije policajca. Razoružan policajac je drugačiji policajac. To bi vodilo do naglog rušenja te „lažne ideje o sopstvu“ koja policajcu daje Moć, koja ga je programirala kao robota“.

U jednoj od kolumni, koju je pronašao Đan Karlo Fereti, Pazolini odgovara dotičnoj Romani Grandi, desničarskoj čitateljki koja je poslala Msi-Dn traktat pun uvreda na račun Pazolinija i drugih intelektualaca: „Mogli ste barem malo da se potrudite, pošto konstantno ponavljate da ste radnica: kako niste primetili da su oni koje prebija policija radnici (i studenti koji se bore na strani radnika)?“

Jesen ’69.— poznato kao „vruća jesen“— je period značajnih borbi i radničkih pobeda. Usled toga bomba je eksplodirala 12. decembra na Piazza Fontana u Milanu. Kao po planu otpočinje kampanja koja fabrikuje učešće anarhista ili levičara, kao i radničkih pokreta u bombaškom napadu. Petnaestog decembra Đuzepe Pineli umire. Šesnaestog decembra dopisnik RAI 1 Bruno Vespa govori milionima da je „Pietro Valpreda počinilac, jedan od onih koji su krivi za pokolj u Milanu.“ Anarhista Valpreda postaje čudovište.¹⁹

Pazolini, Moravija, Maraini, Azor Roza²⁰ i drugi intelektualci potpisuju peticiju „protiv talasa represije“. U broju Il Borghese-a datiranom 28. decembra 1969, Alberto Đovanini ne propušta priliku da napiše:

„Osim Valpreda, koji ne samo da je navikao da okreće leđa omraženoj buržoaziji već i dečacima koje toliko voli, postoje mnogi drugi „transvestiti“ i „pederi“ među uhapšenima, što sigurno ne ostavlja P.P. Pazolinija ravnodušnim, pošto je on sasvim sigurno duhovni otac svih „natrćenih“ u Italiji samo zato što ova nezahvalna priroda […] nije dozvolila da im bude majka.“

U broju Tempa od 10. januara 1970. Pazolini se direktno obraća socijaldemokratskom poslaniku Mauru Feriju i kaže:

„Ekstremizam manjinskih i vanpalramentarnih levičarskih grupa nikako nije doveo do pokolja na Piazza Fontana (gnusno je tako nešto i pomisliti): on je umesto toga doveo do najveće pobede metlskih radnika. Pre akcija Potere Operaio²¹ i drugih manjih grupa izvan partija sindikati su spavali.“

Dva meseca, počevši od 1. marta 1971. Pazolini je vd urednika Lotta Continua²², iako je bio svestan rizika kome se izlaže da ga optuže i osude zbog sadržaja novina. To se i dogodilo 18. oktobra iste godine kada je optužen da „postiče vojsku da se ogluši o naređenja […] sprovođenje anti-nacionalne propagande, za podrivanje državnih ekonomski i socijalnih uredbi i za javni podstrek da se vrše krivična dela“. Maksimalna kazna po krivičnom zakonu je 15 godina. Svedoci optužbe: oficiri, podoficiri, agenti javne bezbednosti i karabinjeri.

Nakon podizanja tužbe RAI blokira emitovanje emisije Enca Bijađija, čime odbacuju bilo kakvu pretpostavku nevinosti. Ta emisija je danas jedna od Pazolinijevih najpoznatijih televizijskih nastupa, ali mnogi ne znaju da je cenzurisana i da je emitovana tek nakon Pazolinijeve smrti, pet godina nakon snimanja.

U međuvremenu, pripadnici policije su glavni među onima koji traže— i najčešće dobijaju—oduzimanje i zabranu Pazolinijevih dela. U Bariju policijski inspektor Santoro naglašava „užasavajuću“ opscenost filma Dekameron. U Ankoriji protiv istog filma žalbu podnosi šumarski inspektor Lorenco Manoci Torini „pionira uzgoja tartufa“ kako navodi Vikipedija.

Definitivno iznuren, ali svakako ne i uplašen, Pazolini snima sa filmskim kolektivom Lotta Continua dokumentarni film o Piazza Fontani i stanju borbi u Italiji. Zasnovan na scenariju Đovanija Bonfantija i Gofreda Fofija, dokumentarac nazvan „12. Decembar“ izlazi 1972. sa uvodnim natpisom „po ideji Pjera Paola Pazolinija.“

Ponovo u novembru 1973, kada je njegov odnos sa Lotta Continua nategnut i pred pucanjem, Pazolini kaže: „Klinci iz  Lotta Continua su svakako ekstremisti, možda i fanatici koji su nesnosljivo neotesani gledajući sa stanovišta kulture i vaspitanja, ali su spremni da rizikuju i upravo zbog toga mislim da zaslužuju podršku. Moramo želeti previše da bi postigli malo.“

8. „Naši stari poznanici“

Poslednja faza života tog „gusara“ i „luterana“ obeležena je neumornim zahtevima za velikom osudom Demohrišćana, njenih vladara i mandarina, kao i saučesnika njihove politike.

Nakon „KPI mladima!“ još par Pazolinijevih fraza iz 1974-75 se konstantno izvlači iz konteksta i podvrgava tendencioznom čitanju.

Na primer paradoks kao što je „fašizam antifašizma“ se izvlače da bi opravdali okupljanja ekstremne desnice, a da ne pominju kako je Pazolini koristio taj izraz da bi napao licemerje svih vladajućih partija, koje će — kako kaže u intervjuu iz juna 1975.—  „nastaviti sa nameštanjem drugih ubistava i drugih pokolja, čime stvaraju fašističke plaćenike; stoga će će stvarati antifašističku tenziju kako bi povratili svoju antifašističku nevinost, pa da time prikupe glasove za sebe; u međuvremenu će odbijati da kazne fašističke bande, kojih bi mogli da se otarase za dan kad bi hteli.“

Šta ostaje kada nema konteksta? Šačica slika-svitaca, kraj seoskog sveta, tela hipika-svedena na klišee i učinjena bezopasnim. Ono što ostaje je „ogoljeni mit“ o bezlaktoznom lajt Pazoliniju, kojim nas hrani ista ona dominantna kultura koja je proganjala Pazolinija, novinarski naslednici onih koji su ga klevetali i politički naslednici istih onih koji su ga napadali na ulici.

Osmog oktobra 1975. na stranama Il Corrier della Sera Pazolini komentariše prikazivanje Accatone-a na RAI-u. Objašnjava kako njegov debitantski film prikazuje fenomen kontinuiteta između fašista i demohrišćanskog režima. „Kao prvo: izdvajanje i marginalizovanje potlačenih klasa koje su dovedene u potpuno drugačiji položaj od ostalih; drugo: surovo, kriminalno i neosporno policijsko nasilje.“

Osvrćući se na prvi fenomen Pazolini piše kako je konzumerističko društvo „integrisalo“ i prisvojilo potlačenu klasu, njihove navike, čak i njihova tela. Stoga je svet opisan u Accaltone-u zauvek nestao.

Iako je malo vremena prošlo ti delovi Rima su se promenili. Pazolini prolazi kroz njih i iza svakog pešačkog prelaza, iza svake zgrade, iza svake straćare u kojoj se okuplja omladina on uspeva da vidi—kroz pomalo zbunjujuću jukstapoziciju — šta su ti prelazi, zgrade i omladina nekada bili. Sve izgleda isto, ali je emotivni ton izmenjen, osnovna nota neprepoznatljiva. Za jači psiho-geografski opis ove podvojenosti pogledati Merdinu šetnju u Petrolio²³, beleške 71-74a.

Šta pak Pazolini kaže za drugi fenomen kontinuiteta između fašističkog i demohriščanskog režima? “Po ovom pitanju ćemo se svi složiti istog trena” piše on, svestan da doliva ulje na vatru. Obraća se čitaocima Il Corriere della Sera, jer se verovatno ne slažu svi sa opisom da je policijsko nasilje “surovo” i “kriminalno”.

Ali autor je nepokolebljiv: “Beskorisno je koristiti previše reči. Deo policije je još uvek ovakav”. Sledi pozivanje na špansku policiju, guardia civila Frankovog režima. ovo referisanje na špansku policiju može biti nerazumljivo danas, ako se ne zna šta se tada događalo u Španiji. Ovo je naslov iz novina L’Unita datiran 4. oktobra 1975.: “Mučenje u Madridu/ frankisti su ga sistematski koristili na više od 250 Baskijaca—zaključci istrage Amnesty International—Grozna svedočenja”.

Isečak je kratak, ali nije površan. Pokazuje nam još jedan zbunjen “dupli svet”. Pazolini piše da kroz fašističku policiju u Madridu i Barseloni vidimo sopstvenu policiju, “naše stare poznanike u svom njihovom bednom sjaju”.

9. Nasmejan čovek

Tri nedelje kasnije, u noći 1. na 2. novembar, Pazolinijevo telo leži u ostijskom blatu, razvaljeno i svedeno na krvavu ritu.

A za zaključak ću pozajmiti reči Roberta Kijezija²⁴:

“Ako pregledate užasne slike Pazolinijevog leša, postoji jedna, možda najužasnija, koja prikazuje izmučeno telo okruženo islednicima i policajcima koji su na kolenima. Tu je jedan policajac koji čuči pored Pazolinijevog leša i on se smeši. Fotografija to pokazuje sasvim otvoreno: u pitanju je zajedljiv smešak, prezriv smešak. Ova slika je primer jedne gore Italije, one koju treba da odbacimo, i sve je kondenzovano u toj crnobeloj slici koja je tada objavljena na mnogim naslovnim stranama”.

Pazolini je nastavio da bude protiv policije, policija je nastavila da bude protiv Pazolinija. 

foto: The Criterion Collection

PREVOD: M.M. ĆURČIĆ

1. deo pesme „KPI mladima!“ (prim.prev.)
2. (fra.) podrazumeva se (prim.prev.)
3. Komunistička partija Italije (prim.prev.)
4. Dino Boffo, italijanski novinar koji se bavio pitanjima Katoličke crkve. Nakon što je razotkrio malverzacije u crkvi u javnosti su krenule (nepotvrđene) priče da je Boffo homoseksualac čime su pokušali da ga diskredituju. Ovaj vid klevetanja i uništavanja nečijeg karaktera je od tada u Italiji poznat kao „boffo metod“ (prim.prev.)
5. Italijanska Socijalna Republika, ili Salska Republika nazvana tako zbog grada Saloa, marionetska republika koju je u osnovao Musolini uz pomoć nacističke Nemačke 1943. (prim.prev.)
6. Pazolinijev film iz 1968. (prim.prev.)
7. sacrum- ključna kost (prim.prev.)
8. Strategija specifična za italijansku političku scenu, a podrazumeva veštačko podizanje tenzija izazivanjem nasilja kako bi građani potražili zaštitu u jakoj i odlučnoj (desničarskoj) vladi (prim.prev.)
9. Italijanski socijalni pokret, partija osnovana 1946. od strane neosuđenih fašista, bila aktivna do 1995. kada se deli na Nacionalnu alijansu i Socijalni pokret Plamen trobojke (prim.prev.)
10. Democrazia Cristiana, ili Hrišćanska demokratija, stranka koja je suvereno vladala Italijom od kraja Drugog svetskog rata pa do 1994. kada se raspala pod težinom mnogobrojnih afera (prim.prev.)
11. Autori govore o stihu „Očigledno se slažemo u osudi institucije policije.“ Iz pesme „KPI mladima!“  odakle su i ostali citati u ovom odeljku (prim.prev.)
12. No Tav pokret nastao u Italiji 2011. (iako ima korene u pokretima iz ranih ’90ih), protivio se izgradnji brzog voza od Turina do Liona u Francuskoj. Članovi pokreta su smatrali da ta pruga nema nikakvog strateškog značaja osim materijalne koristi za bogate akcionare kompanije koja gradi prugu (prim.prev.)
13. Italijanski policijski sindikati (prim.prev.)
14. (fra.) naglo iskazivanje nekog kaprica ili hira (prim.prev.)
15. igra reči- captatio benevolentiae je oratorska sposobnos koja znači „pridobijanje dobre volje“ slušaoca. Ciceron je smatrao ovu sposobnost jednim od stubova govorništva. Autor je u ovom slučaju zamenio „dobru volju“ sa „lošom voljom“
16. Carlo Giuliani (1978.-2001.) italijanski anarhista ubijen od strane policije tokom demnstracija u Đenovi 2001. (prim.prev.)
17. Federico Aldrovandi (1987.-2005.) prebijen na smrt od strane policije tokom rutinske provere dokumenata. Četvorica policajaca je tvrdila da su Frederika prebili u samoodbrani.
18. Podvlačenje je autora članka
19. Đuzepe Pineli (1928-1969) anarhista i železnički radnik, uhapšen nakon bombaškog napada u Milanu, preminuo tokom ispitivanja usled pada kroz prozor. Policija je dala nekoliko oprečnih objašnjenja (od toga da je izvršio samoubistvo do toga da se onesvestio i slučajno pao), ali je opšteprihvaćena verzija da je ubijen od strane policije. Policijske laži i apsurdnost situacije su poslužile nobelovcu Dariju Fou kao inspiracija za komad Slučajna smrt jednog anarhiste
20. Dacia Maraini rođena 1936. italijanska književnica i aktivistkinja, Alberto Asor Rosa (1933-2022) italijanski književnik i funkcioner KPI
21. Potere Operaio (ita. Moć Radnika) levičarska organizacija aktivna između ’67-’73, najviše aktivna u italijanskim fabrikama. Jedan od vođa filozof i teoretičar Antonio Negri, organizacija se smatra pretečom Autonomističkog pokreta.
22. „Neprekidna borba“ (ita.) italijanska militantna levičarska organizacija, najaktivnija tokom godina nemira poznatih kao „olovne godine“. Nakon što su 1972. dva osnivača uhapšena zbog ubistva policajca većina članova prelazi u „Crvene brigade. Od 1969. izdaju i novine koje se zovu kao organizacija, a koje je jedno vreme uređivao Pazolini (prim.prev.)
23. Petrolio je Pazolinijev nedovršeni roman na kome je radio od ‘72e pa do svoje smrti. Objavljen je posthumno 1992. Protagonista Karlo u jednom trenutku doživljava viziju u kojoj ga mladi proleter Merda sprovodi kroz modernu Italiju, a sve podseća na Danteov Pakao (prim.prev.)
24. Roberto Chiesi-pisac i teoretičar filma, autor nekoliko knjiga o Pazoliniju (prim.prev.)