Za Portugal se drži da je primer spojivosti politika protiv štednje i ostanka u Evrozoni. Međutim, ova priča ne uklapa se u svakodnevno iskustvo portugalskog naroda. Tokom 2015. godine, Levi blok i Komunistička partija Portugala saglasili su se da podrže manjinsku vladu na čelu sa Socijalističkom partijom na platformi zaustavljanja politike štednje i preokretanja mnogih mera nametnutih od EU i MMF-a 2011. godine programom spašavanja finansijskog sektora. Koalicija je ukinula smanjenje penzija i plata u javnom sektoru, obustavila planirane privatizacije i podigla minimalne nadnice znatno iznad inflacije. Skoro tri godine na vlasti, ekonomija se oporavila i nezaposlenost je pala manje od polovine prethodnog dostignutog maksimuma.

Ova priča se u štampi ponavlja ad nauseam (u nedogled – prim. prev.) širom sveta: kako je podeljena levica prevladala svoje istorijske razlike da bi postigla napredan dogovor unutar strogih ograničenja Evrozone. Konačno, rečeno nam je, levičarska vlada je ostvarila svoj program protiv štednje, nudeći nadu evropskoj levici koja je još uvek traumatizovana Sirizinim spektakularnim neuspehom u Grčkoj. Kao višnja na torti: dok je Evropska unija na početku samo kritičarski tolerisala vladu, u Briselu je sada široko hvaljena zbog toga što je pogodila i čak nadmašila svoje fiskalne ciljeve. Portugalski ministar finansija Mario Centeno je čak izabran za šefa Evrogrupe.

Za mnoge posmatrače, Portugal je primer studije slučaja za spojivost politika protiv štednje i evropskih fiskalnih ciljeva – najsvežiji argument protiv bilo kakvog napuštanja Evrozone. Ali ova priča je daleko od svakodnevnog iskustva portugalskog naroda. Drukčija situacija leži ispod površine ekonomskog uspeha.

Protiv štednje?

Jedna od često citiranih dostignuća koalicione vlade je smanjenje javnog devicita na istorijski minimum – sa 3 procenta BDP-a u 2015. (4,4 odsto ako se uzme u obzir spašavanje privatne banke Banif) na 0,9 procenata u 2017. godini (ili 3 odsto ako se uključi dokapitalizacija CGD banke u javnom vlasništvu). Istovremeno, ekonomija raste sa 1,6 % u 2016. na 2,7 % u 2017. godini. Većina komentatora povezala je ovaj upečatljiv rekord sa podizanjem domaće potrošnje podstaknute zaustavljanjem i preokretom smanjenja plata i penzija. Ove mere, drži se, proishodile su u ekonomski rast, a uz to povećavaju poreske prihode i smanjuju socijalne izdatke na stavke kao što je osiguranje za nezaposlene.

Nesporno je da je takav ekonomski oporavak u poslednje dve godine odigrao centralnu ulogu u porastu poreskih prihoda. Ali, izvan planiranih preokreta smanjenja plata i penzija, ovo se nije pretvorilo u više investicija u javni sektor. Zapravo, javna potrošnja je bila jedna od ključnih slepih tačaka sporazuma vladine koalicije. Portugal ima najniži udeo investicija javnog sektora u BDP-u u celoj Evropskoj uniji. One su pale sa 2,2 odsto BDP-a u 2015. na 1,5 posto u 2016. godini, pre nego što su dostigle 1,8 procenata u 2017. Prema poslednjim podacima Eurostat-a (za 2016. godinu), uprskos rastu plata, potrošnja za javne usluge ostala je na istom rekordnom niskom nivou viđenih tokom EU-MMF programa spašavanja finansijskog sektora. Troškovi javnog zdravstva zapravo su bili veći u prethodnoj desničarskoj vladi i pali su na 5,9 posto BDP-a u 2016. godini sa najvišeg nivoa od 6,9 odsto tokom 2009. godine.

Dok je studentska populacija opala, smanjena je i potrošnja na obrazovanje, na 4,9 % BDP-a (pad od 0,2 %). Javne usluge su ostale predmet normativa štednje, nastavljujući da budu hronično bez dovoljno ljudstva i nedovoljnim budžetom. Značajno je da nije bilo novih smanjenja javne potrošnje kada ih je desničarska izborna kampanja dramatično zagovarala. Međutim, teško je uočiti bilo kakav agregatni skok javne potrošnje koji bi mogao da vodi ekonomski rast, čak ako bi se uzele u račun veće plate i penzije. Treći, najvažniji faktor smanjenja deficita, koji podjednako utiče na javne (i privatne) finansije, jeste nagla izmena međunarodnih finansijskih uslova za protugalsku ekonomiju. Ova promena se duguje programu kvantitativnog opuštanja (QE) Evropske centralne banke (ECB) za kupovinu obveznica, dostupnim samo državama koje se povinuju pravilima Evrozone, i posledičnim padom kamatnih stopa (dostižući negativne nivoe za kratkoročne emisije javnog duga) i servisiranjem javnog duga u iznosu od 126 odsto BDP-a.

Prema Eurostatu, kamata koju plaća vlada pala je sa 4,6 odsto BDP-a u 2015. na 3,9 posto u 2017. godini. Jednako važno, na prihodovnoj strani, 25 milijardi evra obveznica javnog duga otkupljenih od Banke Portugala pod politikom QE znači da se kamata plaćena na ove obveznice vraća Trezoru Banke Portugala u obliku dividendi (525 miliona evra u 2017., što je skoro 0,3 odsto BDP-a). Dakle, kresanje fiskalnog deficita se može objasniti kombinacijom rasta poreskih prihoda, finansijskim gubicima i ograničenjima javne potrošnje.

Ekonomski oporavak

Takođe je važno razumeti zašto je stopa nezaposlenosti pala sa prethodnog vrha od blizu 17 odsto 2013. godine na sadašnjih 8 odsto. Ostavljajući po strani ulogu emigracije (podaci o neto migraciji pokazuju da više ljudi odlazi nego što dolazi), niža nezaposlenost je uglavnom ishod novih radnih mjesta u radno intenzivnim uslugama kao što su maloprodaja, hoteli i restorani. Ove usluge su rasle zbog rasta domaće potrošnje. Robusnije plate i penzije možda su takođe odigrale ulogu, zajedno sa padom kamatnih otplata koje moraju da podmire jako zadužena portugalska domaćinstva. Međutim, turizam koji raste 10 odsto godišnje, prema podacima Nacionalnog statističkog instituta, jeste glavni motor portugalskog ekonomskog rasta. Politička previranja u regionima koji su konkurenti Portugalu – kao što je Severna Afrika i Bliski istok – zatim porast jeftinog avionskog prevoza i hvalospevi u međunarodnoj štampi doveli su turiste u Portugal u velikom broju, preobražujući tako glavne urbane centre Lisabona i Porta.

Ovaj turistički bum je, pak, doveo do neobuzdanih špekulacija nekretninama. Zajedno sa ejr-bi-end-bi-zacijom koju vode lokalni vlasnici (godišnji rast od 60 odsto u 2017. godini), strani fondovi za spekulaciju podigli su masu prometa nekretnina u gradskim centrima (80 procenata prodaja komercijalnih nekretnina u 2017. godini imali su nerezidente kao kupce) . Ovo je povećalo cenu stanovanja i nateralo meštane ka predgrađima. Iako su ove promene koncentrisane u turističkim destinacijama u Portu, Lisabonu i južnom regionu Algarvea, prosečne cene kuća porasle su za 27 odsto u realnom iznosu, od drugog tromesečja 2013. do kraja 2017. godine, prema podacima Banke Portugala. Stoga, nekretnine i građevinarstvo treba smatrati izvorima nedavnog ekonomskog rasta.

Zapošljavanje u ovim sektorima je prekarno, loše plaćeno i definisano visokom fluktuacijom zaposlenih. Između 2013. i kraja 2017. godine potpisano je 3,8 miliona novih ugovora o radu, od kojih je 2,6 miliona prekinuto u istom periodu. Samo oko trećina ovih novih ugovora je stalna, a preostale dve trećine su ili atipične (npr. rad u agenciji) ili ugovori na određeno vreme. Čak i sa višom minimalnom zaradom, ovi poslovi daju plate znatno ispod nacionalnog proseka. Prema portugalskim Portuguese Observatório das Crises e das Alternativas, prosečna mesečna plata u novim trajnim ugovorima smanjila se sa 961 evra sredinom 2014. na 837 evra krajem 2017. godine. Rast ovih prekarnih, slabo plaćenih sektora delimično objašnjava ovu situaciju.

Ali to je i zbog aktuelnog opiranja vlade da prekine neoliberalne reforme tržišta rada nametnute 2012. godine, koje su napale sve aspekte radnih prava (raznovrsne tipove ugovora, radno vreme, isplate prekovremenog rada, praznike, kolektivno pregovaranje, itd.). Sadašnji oporavak i restrukturiranje portugalske ekonomije usredsređeni su na sektore niske produktivnosti, koji su izloženi prekarijatu i maloj potrebi za novim investicijama. Agregatne (javne i privatne) investicije ostaju na niskom nivou; one su projektovane na 16,1% BDP-a za 2017. godinu, što je još uvijek znatno ispod nivoa iz perioda pre Velike recesije 2008, kada su iznosile 22,8%. Iako je bilo nedavnog oporavka, privatne investicije su još uvek 11% ispod proseka 2005-2008. Čini se da se to neće promeniti u skorije vrijeme, jer je portugalski bankarski sektor još uvek u rizičnoj poziciji.

Šta dalje?

Teško je predvideti šta će biti dalje sa portugalskom ekonomijom. Ona je imala koristi od kombinacije blagog ekonomskog oporavka Evrope i nekonvencionalne politike kvantitativnog opuštanja. U stvari, značaj povoljnog spoljnog okruženja naglašen je gotovo identičnim makroekonomskim rezultatima susedne Španije. Njihova desničarska vlada nadgledala je sličan snažan ekonomski rast, pad nezaposlenosti, povećanje minimalne zarade i kontinuirano poštovanje fiskalnih ciljeva Evrozone. Takva jedinstvena kombinacija teško će se održati u budućnosti. Ili se evropska ekonomija oporavlja i ECB povlači svoje mere kvantitativnog opuštanja (to se postepeno već događa), što vodi višim kamatnim stopama, manjem ulasku kapitala u portugalske nekretnine i većem finansijskom pritisku na jako zaduženu ekonomiju; ili evropska ekonomija posustaje, što lišava Portugal jednog od glavnih pokretača rasta.

U međuvremenu, ako cene nafte rastu i turizam se oporavi u konkurentima kao što su Egipat, Tunis i Turska, bilans tekućeg računa će biti u opasnosti. Međutim, ako postojeći uslovi ostanu i krediti domaćih banaka nastave sa svojim pretkriznim uplivom u domaćinstvima i kompanijama, sadašnji porast cena nekretnina može se nastaviti. To će dodatno povećati trenutni balon, održati rast i zapošljavanje i dati Portugalu duži period očiglednog prosperiteta. U oba slučaja, portugalska ekonomija stoji na nestabilnom tlu, opet zavisna o stranim finansijskim tokovima i još uvijek ima jedan od najvećih svetskih nivoa zaduženosti (javni i privatni). Ako se u bliskoj budućnosti ne preduzme nekakva promena politike, nova finansijska kriza je samo pitanje vremena.

Na domaćem planu, društvene i političke tenzije izazvane neuravnoteženom prirodom ekonomskog oporavka umnožile su radničke borbe i štrajkove u javnim službama (posebno u zdravstvu i obrazovanju) i privatnom sektoru (auto industrija, transport, maloprodaja). Ipak, ovo je imalo mali uticaj na političko okruženje. Portugalski ekonomski oporavak možda se odigrava na klizavom pesku, ali to nije sprečilo aktuelnu vladu Socijalističke partije da se pojavi na izborima. Njena proevropska retorika protiv štednje i dalje se ne suočava sa kredibilnim domaćim političkim izazivačem. Levi blok i Komunistička partija, u međuvremenu, zaslužni su za zaustavljanje daljnje štednje, održavajući tako izbornu podršku. Međutim, pošto su iscrpili uslove prvobitnog sporazuma sa socijalistima, ove stranke se suočavaju sa teškim vremenima u areni ekonomske politike.

Iako su sve više uzimali kritičan ton prema vladinoj fiskalnoj politici, kada bi povukli svoju parlamentarnu podršku, to bi odmah izazvalo prevremene izbore. Imajući u vidu visok vladin rejting i (realnu) pretnju da se desnica vrati na vlast, ove stranke bi sigurno platile skupo na izborima za takav potez. Strateški gledano, uprkos svom euroskepticizmu, podrška ovih stranaka sadašnjoj vladi dovela ih je do toga da su manje glasne u pogledu politike odbijanja duga i potencijalnog izlaska iz evra. U kontekstu u kojem se takvi predlozi čine sve manje prihvatljivim, prostor za politički obrt koji nam je potreban je sve manji. Čini se da će bilo koji radikalni izazov statusu quo verovatno biti više rezultat onoga što se dešava u drugim evropskim zemljama nego političke mobilizacije unutar samog Portugala.

Izvor JACOBIN

PREVOD Vladimir Vasić


PODELITE