Počeli bismo od nečega što svako dete zna — efektivne socijalističke politike u Srbiji nema, niti bilo kakve vidljive, ljudima dostupne, ‘leve političke opcije’;
– nema, prvo zbog sloma socijalizma 1991. i potonje petooktobarske kontrarevolucije, koja je stavila tačku na pet decenija realno-postojećeg (državnog) socijalizma na ovim prostorima; iz te činjenice sledi jedna paradoksalna situacija: ma koliko narodne mase bile ogorčene na posledice restauracije kapitalizma, u isto vreme su i podozrive prema socijalističkim idejama i to je istočnoevropski paradoks u kojem živimo.1
– nema, jer se Socijalistička partija Srbije, prirodna naslednica SKS, pokazala kao oportuna, politički nesposobna, korumpirana i suviše zbunjena da bi mogla da se bori za ‘leve ideje’.
– nema je jer se potencijalni novi teoretičari ne bave socijalističkom teorijom u onom obimu u kome bi to bilo neophodno u uslovima potpuno porušene socijalističke teorijske infrastrukture.
– nema je jer su ‘levo’ orijentisani intelektualci u Srbiji učaureni u grupe istomišljenika koje, iz njima znanih, a uglavnom neznanih, različitih razloga, ne pretenduju na masovnu politiku.
– nema je jer je levica odstupila od temeljnih principa klasne borbe na periferiji kapitalizma: narodne suverenosti i antiimperijalizma.
Sve riznice zlatne i sva tvoja blaga,
Što ih sa neba primi, tuđinu ćeš dati,
A mi ćemo postat’ sirotinja naga
I svoga krvnika domaćinom zvati;
Sinovi će tvoji žuđet’ koru hljeba
I snositi jaram sve crnji i jači,
Za nas neće biti ni boga ni neba, –
Plači, majko, plači!
Aleksa Šantić, Otadžbini
Da bismo se lakše kretali kroz ove topike, navešćemo citate koje na ove teme možemo naći na internetu, a zatim ćemo ih tumačiti. Poslužićemo se citatima kako naših intelektualaca, novinara, aktivista tako i anonimnih korisnika sa interneta i pokušati da analiziramo mišljenja i stavove koji na ovaj ili onaj način preovlađuju u društvenim domenima.
Darko Drašković – Zaborav sebe: odgovor Vuku Vukoviću
Pavle Ilić – Nacionalističke infekcije levice i kako ih lečiti: odgovor Mariju Kaliku
Vuk Vuković – Zaborav stvarnosti: prilog odgovoru Darku Draškoviću
Darko Drašković – Zaborav levice
Mario Kalik – Smisao i značaj levičarskog patriotizma: odgovor Aleksandru Matkoviću
Aleksandar Matković – ”Srpska levica” i nacionalizam: 6 odgovora Ćirajkoviću i Kaliku
I O pitanju ideološke hegemonije
Citat prvi: trenutno najpominjaniji domaći levičarski intelektualac, Jovo Bakić, izjavio je u članaku koji je izašao na sajtu Dojče Vele:
„Desničari su nametnuli ideološku hegemoniju i teme o kojima vredi razgovarati…“. Na drugom mestu, Bakić dodaje „Dakle, desničarski potencijal postoji, mi smo izgubili ratove za jugoslovensko nasleđe i kao gubitnici vrlo smo podložni takvoj vrsti demagogije koja traži osvetu. Nismo po tome jedinstveni, imaju to i Bošnjaci, imaju i drugi, ali sve u svemu to značajan deo društva ovde čini podložnim radikalno-desničarskom usmerenju i na neki način je sreća što su 2008. Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, uz malu pomoć prijatelja, odlučili da promene stranu.“
Ne vidimo kako u javnom mnjenju postoji hegemonija desnice, a posebno ne radikalne ili ekstremne desnice. Radije, rekli bismo da postoji hegemonija „liberalističkog centra“, uz pozajmice „levo“ i „desno“. Čini se da profesor J. Bakić ima agendu da širi antinacionalizam i da alarmira javno mnjenje pred tzv. „desnom“, „fašističkom“ opasnošću, isto kao i ekstremni levičari. Desnica i fašizam su tu, svakako, prepoznati kao „velikosrpski šovinizam“ i tsl. I SNS i J. Bakić su protiv velikosrpskog šovinizma, kao i ekstremna levica tipa M21, CPE i NDMBGD.
Napad na nacionalizam, stoga, ima specifičnu funkciju u ideološkoj borbi. Predstavmo to ovako: neprijatelj broj jedan za liberalnu ideologiju nije nacionalizam per se. Fukncija borbe protiv nacionalizma svodi se na sledeće: napadnjem na sekundarnog protivnika, napada se, ratnim lukastvom, primarni protivnk kolektivizam tj. socijalizam, jer su socijalistčki pokreti na perifernim formacijama kroz istoriju često bili deo narodnooslobilačkih ratova, a neretko su funkcionisali i kao snažan element nacionalne integracije. Iskustva Jugoslovenske revolucije, zatim Kineske, Kubanske, Vijetnamske itd. nam govore da su komunistički pokreti često koristili „nacionalističku retoriku“ ne samo radi što šireg zahvata u socijalno tkivo, već i usled uvida da sa nacionalističkim pokretima dele zajedničkog, sistemskog neprijatelja oličenog u svetskom liberalizmu.2 Na ovu tačku ćemo se vratiti kasnije.
Ako je poslednjih godina neosporna dominacija „liberalnog centra sa desnim primesama“ postavlja se pitanje gde je ideološka hegemonija levice i levičara? Zašto značajan deo društva u Srbiji nije podložan levičarskom usmerenju? To su pitanja na koja se morati imati makar vizija odgovora koja bi barem približno ličila na istinu.
To što je dominantna podela javnog diskursa u Srbiji na „desno-nacionalni“ i „liberalno-evropski“ krivica je velikim delom (ako ne i isključiva) naših, barem nominalnih, političkih prethodnika iz vremena KPJ-SKJ. Kao što znamo, pod skutima ove partije razvijale su se oba ova idejna pravca dok na kraju nisu toliko porasla da su usisale sve ostalo i napravila vakuum.
Socijalističke ideje ovde su za 30 godina stradale dva puta, prvi put u slomu SFR Jugoslavije i drugi put u slomu „mini-Jugoslavije“, koju je vodio kadar Saveza Komunista Srbije, Slobodan Milošević. „Bando crvena“ mogli smo da čujemo na protestima sve od 1990. do 2000. i taj bes je svakako bio opravdan, ni SFRJ ni SRJ nisu bile države vredne spašavanja, niti su se kao takve mogle spasiti, jer su se, između ostalog, ugušile u sopstvenim kontradikcijama, čime su imena socijalizma i komunizma postala ograničena na jednu vrstu istorijske infamije i neuspeha. Zato je malo ko danas spreman da se prihvati rekonstrukcije socijalističkog projekta i borbe oko imena „socijalizma“ i „komunzima“. Doduše, to i jeste razumljivo.
Uzreg budi rečeno, termin „levičarski“ ovde treba čitati kao liberalno-levi. Obrazložićemo ovu tvrdnju blic analizom ideoloških pozicija Jove Bakića.
Stoga, citat drugi:
U razgovoru za nedeljnik Vreme pod naslovom „Možda sam ja opasan čovek“, profesor Bakić, između ostalog kaže:
„Mi smo duboko zabrinuti ljudi za sadašnjost i budućnost naše republike koju je mafija otela.“ (naglasak naš) Zatim, Bakić nastavlja: „Da smo mi pravna država, Ustavni sud bi ga [A. Vučića – prim. autora] pozvao na odgovornost, jer je to dužnost Ustavnog suda kada neki organ izvršne ili zakonodavne vlasti krši svoja ovlašćenja. Taj sud određuje kada je neki organ vlasti prekršio Ustav. Međutim, kod nas su stvari poremećene. Mi nemamo institucije koje delaju, već imamo jednog čoveka koji ih je uzurpirao i radi umesto njih.“
Ovaj tip kritike dolazi iz registra vladajuće pravno-buržoarske ideologije. Po liberalnom shvatanju država je instanca koja postoji iznad društva, kao sfera i organizacija javnih interesa i javne moći naspram privatnih interesa individua ili grupa i njihove privatne moći. Ta ideologija nam takođe kazuje da je 1. država neutralna, iznad pojedinalnih sukoba, 2. da pravo ima posla sa individuama, 3. da su sve individue jednake pred zakonom i 4. da je zakon nešto što je dobro i upisano u ljudskoj prirodi. Sa pozicija pravne ideologije jasno je da za nju tj. njega (Bakića) govor o klasama, eksploataciji i celokupnoj pojmovnoj mreži koju impliciraju nema smisla – jer za samu pravnu ideologiju postojanje klasa nema smisla. Iz te vizure, stoga, problem Srbije nije njen neokolonijalni položaj – koji je nemisliv s pozicija liberalne ideologije-, te gubitak suvereniteta u obliku neokolonijalizma (a molimo čitaoca da nam veruje na reč i prihvati ovu tačku, dok ponovo ne dođemo do pitanja neokolonijalizma), već uzurpacija (termin pravne ideologije) države, „kriminalizacija društva“ . Dakle, srž ovakve kritike nije marksistički, već liberalan, a iste stavove, uz neznatne varijacije, deli i „ekstremna“ ili „radikalna“ levica.
Umesto citiranja tekstova i javnih nastupa, dovoljno je istaći jednu političku činjenicu koja potkrepljuje ovu tvrdnju. Nemali broj, danas ključnih ljudi u pomenutim organizacijama, impetus za političku delanost dobio je od profesora Bakića koji je 2015. bio jedan od osnivača i glavni ideolog novoformirane stranke Levica Srbije. Iako je profesor Bakić nakon nekoliko meseci napustio taj projekat, kao i većina studenata koja se za njim priključila Levici Srbije, ostaje činjenica da je veliki broj sadašnjih aktivista svoje bazične ideološke pozicije i formativno političko isksutvo stekao na talasu koji je potekao iz kabineta profesora Bakića. A kako narodna poslovica kaže: „Iver ne pada daleko od klade.“
Citat treći: dok analizira nepostojanje domaće levice na sajtu Peščanik, sociolog V. Ilić nam kaže sledeće:
„Zemlja je mala. Bez tesne intelektualne saradnje sa Zagrebom, Ljubljanom i Sarajevom ne može biti neophodne mere stvaralačkog potencijala. Srbija kupuje, a ne proizvodi niti prodaje, na planu političkih ideja, kao i na drugim područjima (…) Tempo društvenog života je suštinski ubrzan, a njegov ritam iscepkan. Ovo važi i za procese intelektualnog formiranja. Nema uslova za studiranje, za izučavanje, za intelektualno formiranje. Juri se nešto što se zove bodovi, a ne znanje. Todor Kuljić, vodeći levo orijentisani mislilac naših godina u Srbiji, prima studente i zalutale levičare utorkom od 13 do 15 časova. Za dva sata teško da uspeva da kaže bilo šta. Sluša izlaganja studenata, alternativaca, neobaveštenih, pa time svim vrstama rizika podložnijih radikala. Koliko znam, ne dolazi do reči. (…) Bilo je drugačije. Praksis filozofija bila je priznata u svetu. Njeni derivati, od Šuvarovog shvatanja kontra-klase do Lazićeve zamisli kolektivno-vlasničke klase, u osnovi ukorenjeni u kritici birokratije i (uz sva ovde načinjena namerna uprošćavanja) dihotomnom viđenju društvene strukture, preživljavali su, a i danas preživljavaju, pre svega zbog svojih saznajnih domašaja. Ali, bio je potreban i drugi nužan uslov za dostizanje svetskog nivoa jugoslovenske leve misli: Titova Jugoslavija i njen ugled u svetu. Kuljić je dobro zapazio da komunistička vlast nije samo proganjala praksisovce, nego da je i omogućila probojnost njihovim idejama u svetskim razmerama, sve u istom paketu.“
Pošto je profesor Ilić liberalni cinik, stoga je normalno da mu ovaj ton i priliči, ali ne greši svuda.
Činjenica jeste da Srbija nema autonomnu proizvodnju nove socijalističke teorije. Zagreb je ima i Ljubljana je ima, a Beograd je uvozi. To nikako ne može da bude dobro, ma koliko ovdašnji aktivisti verovali da im zapadni drugovi štede trud. Beograd je prvo mislio da je kraj teorije, a onda je video da ipak nije, ali da ipak, možda, ima izvesne prečice. Uvozom teorija iz drugih zemalja se ne štedi neki ‘nepotreban trud’, nego se aktivisti uskraćuje njegovo sopstveno saznavanje i ulaganje rada, koji je neminovan.
Takođe je činjenica da srpska intelektualna scena, nažalost, ne proizvodi više leve intelektualce koji su spremni da posvećeno razumeju i obuhvate staru socijalističku teoriju i shodno tome, proizvode novu. Ali činjenica je i da u SFRJ nije bilo puno bolje, za razliku od onoga što Ilić kaže. Jugoslovenska „Praksis“ filozofija bila je državno sponzorisani projekat fingirane opozicije, jeftina idealistička filozofija koja je u svojim poslednjim promenadama branila povratak na tržište i legitimisala ideološki sistem ‘ljudskih prava’.3 To što je titoistička birokratija sponzorisala Praksis imalo je veze sa idejom da ‘jugoslovenski put u socijalizam’ mora imati i svoj teorijski pokret, a pošto to svakako nisu mogle da budu teoretičari koji su bili deo partijske aparature, onda se iskoristio horizont filozofskog levog disidenstva oličenog u Praksisu. Na polju doprinosa svetskom marksizmu uprkos svojim spekulativnim dometima, Paxis nije imao stvarne efekte u marksističkoj teoriji i političkoj borbi. Samim tim, razlozi za nepostojanje jasne niti socijalističke teorije na ovim prostorima jesu dublji i dalekosežniji.
Živa, kritička, hrabra teorija nestaje još u vreme SFRJ, gde je jedini ozbiljan teorijsko-politički časopis bio Marksizam u svetu.
U Jugoslaviji je, kao i u svim zemljama socijalističkog bloka, dominirala praksa još iz doba staljinizma tridesetih, te su se dela i filozofi forsirali od strane države jedino pod uslovom da nisu u bili u sukobu sa nekim od aspekata državne politike. To je nažalost od filozofskih tradicija marksizma u Istočnoj Evropi stvorilo farsu, a od teoretičara slepe pse državne politike socijalističkih birokratija.
Problematičan odnos jugoslovenskih komunista prema teoriji vuče svoje korene iz predratnog perioda. Primera radi, NKVD je za račun frakcijskih borbi u KPJ pobila veći deo dotadašnjeg rukuvodstva partije, na kraju tridesetih godina. Procenjuje se da je ubijeno blizu tristotina tadašnjih članova KPJ, među njima dosta teoretičara, pod optužbom za „trockizam“ i saradnju sa „neprijateljskim elementima“. Jednom kada se KPJ ustoličila nakon II sv. rata, nije se više moglo nazad, teorija je zauvek nestala u Staljinovim moskovskim procesima. Zatvaranjem i progonom trockističkih aktivista sedamdesetih godina u Jugoslaviji, te razbijanjem studentskog pokreta, propuštena je poslednja šansa za revitalizaciju i reinstalaciju projekta oživljavanja marksističke teorije na ovim prostorima. Od tada, dakle četiri decenije naovamo, marksistička teorija kod nas je u defanzivi do te mere da je došlo dotle da levi autori čak ni ne koriste rečnik istorijskog materijalizma, a kamoli nešto više. Desila se potpuna rekodifikacija rečnika, uglavnom prema liberalno-postmodernom političkom žargonu. Kako to navodi Darko Drašković u svom tekstu, došlo je do zaborava proleterijata.
Citat četvrti: takođe Jovo Bakić, u nedeljniku Vreme:
„(…) s’ druge strane, komuniste danas gotovo da i nemate, a ključno pitanje za levicu jeste na koji način će ona u budućnosti da gradi sistem koji neće biti autoritaran, koji će dozvoljavati slobodu, a imati one prednosti (zdravstvo, obrazovanje) koje je socijalizam nesumnjivo imao nad kapitalizmom.“
Ovde smo došli do neuralgičnog pitanja, ne samo domaće, levice. Savremena levica ima paničan strah od tzv. ‘totalitarnih, autoritarnih, diktatorskih itd.’ režima, i nikako ne želi da bude identifikovana sa njima ili sa njihovim liderima. Teret realnog socijalizma i teret optužbi za staljinističke zločine ovde izgleda tera mnoge drugove i drugarice u politički ćorsokak u kojem je prihvatanja liberalizma i njegovih načela – u vidu slobode pojedinca (politička prava), tolerancija (ljudska prava)-, jedino što može da te opravda kao socijalistu. Naša konstatacija je da je tu levica upala u veliku zamku neophodnosti da se legitimiše pred liberalnom ideologijom, da pred liberalnom ideologijom pokaže da je čista, tj. da nije ekstremistička, fundamentalistička, totalitarna itd. Međutim, kako je to objašnjavao Sartr, levica ne može da se odrekne pojma totaliteta.
Shodno tome, postoji paničan strah od svake eventualne taktičke saradnje sa desnicom, što je parališuće u zemlji gde, kako navodi Bakić, značajan deo ljudi jeste nacionalno i anti-evropski opredeljen, u zemlji koja se suočava sa rapidnim gubitkom suverenosti. Ne bi li bilo moguće da se recimo suverenistički orijentisane snage, udruže sa levim pokretima (koji pretenduju da budu ta nova, ‘prava’ levica), bar po pitanju odbijanja saradnje sa MMF-om i daljeg nastavka evroatlantskih integracija? To međutim, nije moguće, zato što su u levicu ugradili „čip“ tj. ideju da su desničari automatski „fašisti“ i sl. Koliko god moralne panike ovo može da izazove kod naših komšija na levici, treba to reći otvoreno, kao što nisu svi levičari, nažalost, komunisti tako, na sreću, nisu ni svi desničari fašisti.
Dominantni, savremeni anti-fašizam levice nema veze sa istorijskim anti-fašizmom i, zapravo, se svodi na borbu protiv diskriminacije, tj. protiv kršenja ljudskih prava, što nema veze sa socijalizmom ili istorijskim materijalizmom, to je pojam potpuno stran rečniku marksizma. „Kidnapovanjem“ ideologije socijalizma – čiji je anti-fašizam bio narodno-oslobodilački i revolucionarni – od strane liberalne ideologije, koja anti-fašizam svodi na ideologiju ljudskih prava, nema nikakve veze ni sa slobodom naroda od imperijalnog i kolonijalnog tlačenja, a ni sa ukidanjem ekonomskom tlačenja u vidu kapitalizma. Preuzimajući pojedine ideologeme levice i dajući im liberalani sadržaj vladajuća ideologija na taj način predstavlja levičarski Ego-ideal, jer ideje koje, u krajnjoj istanci obrazuju levicu, koje služe kao njene regulatorne ideje u kantovskom smislu – kao što je ideja ljudskih i građanskih prava-, uopšte nisu njene.
II O pitanju organizacije
Veliki i odsudni problem današnjih levičarskih aktivista jeste taj što oni ne mogu da se psihički i taktički suoče sa dominantno konzervativnom atmosferom u srpskom društvu, posebno nakon 5. oktobra i „proevropskog kursa“ zemlje. Citat peti: Bakić navodi:
„… Uzroci su duboki, slom evropskog socijalizma je čitav ideološko-politički spektar pomerio u desno, a socijal-demokratska partija koja je bila levičarska partija početkom 20. veka, izgubila je poverenje građana, jer je krajem tog veka izgubila levičarska svojstva i postala liberalna. U sadašnjoj situaciji socijal-demokrate će se ili vratiti svojim korenima ili će sasvim nestati, i tako i treba da bude, jer su izneverili ono zbog čega su postojali. Nastali su kao partija koja štiti prava radnika, a onda se tokom vremena sve više pomerali prvo ka srednjim pa višim slojevima, i tako su izneverili radnike koje je onda preuzela desnica.“
Ovo pitanje povratka narodnim i radničkim korenima je odsudno pitanje kako evropske, tako i balkanske levice gde postoji poseban otpor prema tome što mase „ne poseduju dovoljno svesti“. Sada se slična pitanja konačno otvaraju i u anglo-saksonskim zemljama, pobedama konzervativnih kandidata o kojima je već bilo dovoljno reči na stranim levičarskim portalima kao što je Viewpoint.
Neki komentator, u vezi ovih i sličnih pitanja, negde na srpskim socijalnim mrežama rekao je: „Kvalitativna razlika između pokreta male grupe levičara i široke narodne mase je ta što je masa sačinjena od političkih neistomišljenika. Oni mogu da se okupe oko istog problema ali problem je što za taj problem imaju drugačija rešenja. Stvar se svodi na pitanje metode mobilisanja nelevičara, što je baš zeznuto.“
Ključno pitanja je, dakle, kako u dominantno anti-komunistički opredeljenom stanovništvu, retradicionalizovanom stanovništvu, mobilisati ne-levičare?4 Međutim, individue i grupacije koje pretenduje da budu ‘srpska levica’ odbijaju da se bave ovim suštinskim pitanjem – a to je pitanje lenjinizma prvog reda; na kom fonu se odvija organizacija, agitacija i propaganda?
Citat šesti: Stefan Aleksić iz Levog samita Srbije navodi takođe u članku koji je izašao na sajtu Dojče Vele:
„Na globalnom nivou i kod nas postoje kritična masa nezadovoljnika, a trenutno nju kupi desna demagogija – Tramp, Vučić, Erdogan… Takvoj praksi se mora suprotstaviti tako što razvijaju alternativne političke institucije u vidu građanskih pokreta.“
A zašto ne stara, dobra radnička partija, partija većine naroda? Zašto „alternativna politička institucija“ i šta uopšte znači „građanski pokret“? Pokret za građanska prava? Pa nije problem kapitalizma neko građansko pravo, nego je problem dominacija klase nad klasom i imperijalna eksploatacija.
III O pitanju populizma
Kada pričamo o često pominjanoj „dominaciji desne demagogije“, populizam se često koristi kao politička uvreda koja označava demagoški poziv na anti-elitizam i podilaženje narodu. To možda jeste tačno za oznaku nekog oblika političkog diskursa, ali teško da je tačno za oznaku neke koherentne ideologije. Vidimo kako sad i „levica“ i liberali optužuju desničare poput Faradža, Trampa ili Marin Le Pen za populizam, ali ne samo njih već i zemlje kao što je Venecuela i predsednika Madura, pa čak i Ciprasa u jednoj fazi političkog delovanja. Opet su liberali našli jednu ideološku lozinku i podmetnuli je levici, a levičari bez trunke distance i refleksije lansiraju istu kritiku, istim terminima. Dakle dominantni ideološki diskurs, diskurs vladajuće klase zavladao levim diskursom. Ideologem populizma koristi se da bi se, pre svega, diskvalifikovali neki istinski aspekti kritike sistema i to na dva načina:
– za one koji su već ubeđeni antikomunisti, dovoljno je te desne diskurse povezati sa idejama i političkim predstavnicima levice, jer su za ubeđene liberalne antikomuniste leve ideje po sebi lažne.
– za one koji nisu ubeđeni antikomunisti, i koji su više skloni da misle u stilu ‘komunizam je ok u teoriji, ali nije u praksi’ (ili da je čak poguban u praksi) – populizam treba da označi upravo ideje koje su lepe u nekoj mašti (dopadaju se narodu), ali nisu realistične, pa čak ni racionalne.
Naravno, u vizuri savremene desne populističke kritike kapitala ima dosta problematičnih tačaka, ali postoji jedan mali lom koji desnica ipak otvara i upravo taj lom se liberalizam trudi da popuni što pre. Tu dolazimo do glavnog, prema našem mišljenju, učinka takve upotrebe pojma „populizam“, a to je da populizam treba da označi sve ono što nije realno, što nije racionalno, a što se, generalno gledano, dopada neobrazovanima i siromašnima, koji usled nedostatka obrazovanja „nasedaju na manipulacije populističkih demagoga“. Populizmom se označava nešto nerealno i neracionalno što je ili po sebi loše (za antikomuniste) ili loše/pogubno u praksil (za neubeđene antikomuniste). Štaviše, to nerealno/neracionalno koje je istovremeno loše/pogubno predstavljeno je kao neka iluzija, zamka za budale, tj. za narod shvaćen kao glupu gomilu.
Dakle, u liberalnoj i liberalno-levoj kritici populizma vidimo tako jaku antinarodnu i antidemokratsku notu. Pri tome se, tim pojmom podvaljuje da su tzv. „nepopularne mere“ koje nameću institucije transnacionalne buržoazije, zapravo racionalne i realistične, dobre i poželjne, tj. da su, u poslednjoj liniji zasnovane na nauci, razumu i slično.
U knjizi Politička vlast i društvene klase Nikos Pulancas kaže da vladajuća ideologija politiku predstavlja kao racionalnu veštinu, kao tehne, i to racionalnu veštinu koja ne ostavlja prostora za drugačije shvatanje političke prakse. Samo javno mnjenje mora da odgovora toj „racionalnoj“ tehnici i nauci politike. U suprotnom, ono je otpisano kao nešto nemoguće, kao utopija:
„Javno mnenje, faktor neophodan funkcionisanju kapitalističke države i moderan oblik političke saglasnosti, konsenzusa može u stvari da funkcioniše samo u onoj meri u kojoj uspeva da se predstavi i da bude prihvaćeno na način „racionalne“ naučne tehnike, u onoj meri u kojoj se, u svojim principima, konstituiše protiv onog što označava, dodeljujući mu mesto, kao utopiju. Utopija je za nju, u tom smislu, svaka predstava u kojoj je prisutna klasna borba, u bilo kom obliku.“5
Na drugom mestu, Pulancas piše: „Sve se to danas samo učvršćuje u posebnim oblicima odnosa ideologija-znanje-nauka, koji podrazumeva transformaciju pravno-političke ideologije u tehnokratsku ideologiju.“6
Populistički diskurs, dakle, nosi u sebi predstavu klasne borbe, iako u deformisanom obliku, jer je u pitanju diskurs koji tematizuje i izražava antagonistčki naboj postojanja dva neprijateljska tabora (elita i narod). Jedno (društvene celine) koje se deli na dva (nespojiva dela), kako su to maoisti govorili. Diskurs dominantne ideologije zato mora prikazivati kao utopijski populstički diskurs. Nekada, populistički diskurs jeste bio deo socijalističkog folklora.
Citat sedmi: Recimo Bakić opet navodi: „U SAD i Latinskoj Americi populizam ima pozitivno značenje, za razliku od Evrope. Sam pojam se prvi put javio početkom devedesetih godina 19. veka u SAD, kad je stvorena Narodna partija koja je kritikovala potpuno naopako funkcionisanje tadašnjeg liberalnog sistema u SAD. I kad god bi se neki populista javio u SAD, to je bilo sa ciljem da se sistem približi demokratskom idealu jer se suviše od njega odmakao. Ovo je prvi put da kritika dolazi zdesna i da taj radikalno-desničarski ideološki momenat ima svoj jasan pandan u Evropi.“
Konzervativna desnica je kidnapovala od socijalizma ovaj vid izražavanja, slično kao što je liberalna ideologija kidnapovala pojam „anti-fašizma“. Populističko nasleđe bilo je važan deo američke socijalističke tradicije, jer i Socijalistička partija Amerike i stari, sindikalistički IWW (Međunarodni radnici sveta) bili su duboko ukorenjeni u populističke tradicije Amerike. Pogledajmo samo skorašnji primer, pokret „99%“ koji opet razvija tu ideju većine poštenog naroda protiv nepoštene manjine koja je bila, dobra ili loša, okosnica pokreta Occupy – koji će animirati kampanju Bernija Sandersa i levog krila Demokratske stranke.
Ono što je potrebno nepostojećoj srpskoj levici, kao početna stepenica, jeste razvijanje ideje levog populizma, koji će pokušati da zameni dominantni, rašireni desni populizam, tj. pokušaj masovne i šire regrutacije naroda.
IV O pitanju suverenosti i antiimperijalizma
Levi populizam bi morao da bude obazriv po pitanju shvatanja pojma suverenosti. Suverenost je ambivalentan pojam, koji nastaje sa nadolaskom modernog doba i promišljanja dijalektike moći.7 Jedna teorijska linija, koja vodi preko Bodina, Hobsa i Karla Šmita suverenitet shvata u ključu neograničene moći suverena. Sa druge strane postoji tradicija poličkog mišljenja koja suverenitet shvata kao relacioni pojam, kao kondenzaciju snaga. Ovo je linija oličena u spisima Makijavelija, Spinoze i Marksa, od novijih teoretičara i Pulancasa, koji državu definiše kao kondenzaciju klasnih snaga. U takvoj relacionoj koncepciji suverenosti otpori, borbe i protiv-moći nisu nešto spoljašnje konstituciji suvereniteta, već čine samu njegovu bit. Tu dolazimo, do osetljivog mesta levog populizma, do njegovih unutrašnjih tenzija tj. do pitanja „dobrih protiv loših kapitalista“, koje je večita dilema. Odnos između stranog i domaćeg kapitala rasvetljava Pulancas:
„Ove napomene ne znače da ekonomske protivrečnosti između starog i autohtonog kapitala ne igraju presudnu ulogu u određivanju granica nacionalne buržoazije, ali znače da to nije dovoljno. U stvari, pod nacionalnom buržoazijom se podrazumeva autohtoni deo buržoazije, koji, na osnovu određene vrste i stupnja protivrečnosti između njega i stranog imperijalističkog kapitala, zauzima u ideološkoj i političkoj strukturi relativno autonomno mesto, te tako predstavlja posebnu jedinku. To mesto se tiče strukturalnog klasnog određenja, ali se ne svodi na klasnu poziciju te buržoazije, već deluje na nju: u određenim uslovima antiimperijalističke borbe i borbe za nacionalno oslobođenje, nacionalna buržoazija je sklona da zauzima klasne pozicije koje je svrstavaju u narod, te je prema tome spremna i na izvesnu vrstu saveza sa narodnim masama.“8
Pominjući antiimperijalističku borbu valja ukazati na krucijalnu stvar: u neokolonijalnim (kolonijalnim) zemljama odnos između glavne protivrečnosti (proletarijat i buržoazija) i ostalih protivrečnosti daje vrlo složenu sliku. Pre nego što nastavimo, prisetićemo se šta Altiser govori o protivurečnosti i nadodređenosti. Ukratko, Altiserov pojam nadodređenja znači sledeće: ono što je nadodređeno nisu stvarni fenomeni, već njihovi odnosi, tj. kontradikcija je ta koja je nadodređena. Na primeru baze i nadgradnje, to bi značilo da je odnos baze i nadgradnje određen nečim što više nije ni samo baza ni samo nadgradnja, već jedna specifična situacija ili tendencija koja ih dovodi u tu i takvu uzajamnu vezu. Ako govorimo o klasnoj suprotnosti, ona u čistom (nemogućem) stanju je uravnotežena, jednostavna suprotnost. Takvo stanje, međutim, ne susrećemo nigde – u savremenom svetu ispresecanom čitavim nizom dodatnih protivurečnosti, između imperijalističkih, polukolonijalnih i kolonijalnih zemalja, klasna suprotnost unutar svake zemlje određena je međunarodnom konjunkturom spomenutih činilaca, umetnuta u jednu borbu tendencija koje je nadilaze.9
Nakon ovog teorijskog rekursa, koji je od ključnog značaja za naša razmatranja, vratimo se ponovo na teren konkretne analize konkretne situacije. Darko Drašković je jedan od autora koji je ispravno označio da je determinišući faktor srpske političke i socijalne situacije neokolinijalni položaj Srbije. Ispravno je napisao da levica ovo ne uviđa, jer je imperijalistička dominacija postala praktično drugorazredno pitanje, skoro nevidljiva, kao što je vazduh nevidljiv nama ljudskim bićima, ili voda ribama. Neokolnijalna realnost beskrajno prevazilazi analize pružene kroz ovakva shematska izlaganja, ali je očigledna činjenica da se EU i NATO imperijalizmu i uticaju koji on vrši na ekonomskoj, političkoj, ideološkoj ali i teorijskoj instanci (kroz višedecenijski uticaj raznih liberalnih i antiratnih nevladinih organizacija), ni ne pominje u političkim analizama autora koji pretenduju na leve pozicije. Presudni značaj, rekli bismo čak i dominatna uloga, koju je imperijalizam odigrao tokom procesa rasturanja Jugoslavije, biva potpuno zamagljena naivnim formulacijama o pukom „mešetarenju“ zapadnih sila tokom krvave dezintegracije SFRJ, za šta je, po levici, sasvim očigledno kriv velikosrpski nacionalizam.10 Kada i ako se govori o ukidanju imperijalnog tlačenja, ono se pominje tek uzgredno, kao stvar koja će biti rešena ‘nakon što dođe do stvaranja Balkanske federacije’ – i poraza velikosrpskog nacionalizma razume se-, koja za prepostavku ima upravo odsustvo istorijskih protiuvrečnosti naroda na Balkanu i odustvo jarma imperijalnih država. Ovakvi stavovi su jasan indeks političkog i teorijskog kraha levice koja pribegava utopizmu zasnovanom na traženju idealnih, nerealističnih oblika pod kojima bi se trebala odigravati politička borba, a ne konkretnoj analizi objektivne realnosti društva u kojem se nalazimo. Kada je već pomenuta famozna ideja o Balkanskoj federaciji treba nije zgoreg prisetiti se da je SFRJ bila ishod NOB-a, i kao takva, tvorevina revolucije, posledica revolucije, a ne njen uzrok ili nosilac. Stvarni nosilac revolucije bio je naoružani, samoorganizovani narod, koji se borio i protiv nacista, fašista, itd. ali i protiv pretenzija saveznika da raskomadaju Jugoslaviju i da ukinu njen socijalistički karakter. Isto tako, ni neka famozna „Balkanska federacija“ ne može biti pretpostavka, već eventualni rezultat borbi.
Vratimo se istorijskoj relanosti. Zapadna buržaozija je iskorisila istorijsko iscrpljenje jedne forme emancipatorskog pokreta, iscrpljenje koj je obznanjeno urušavanjem SSSR-a i Varšavskog pakta, da kolonizuje ovdašnje države nakon pedeset godina suverenog razvoja ostvarenog pod okriljem SFRJ. Prvo aktivnim razbijanjem socijalističke Jugoslavije, te potonjom vojnom intervencijom i finansiranjem državnog udara u režiji DOS-a, čime je demontirana i njena naslednica, Miloševićeva Savezna Republika Jugoslavija. Imperijalni sistem je to izveo nalazeći saveznike među grupacijama starih stvorenih interesa u socijalizmu i slugama interesa imperijalizma, kao što je, uostalom, urađeno i u čitavom istočno-evropskom potezu od Talina do Sofije. Stoga na postsocijalističkoj mapi Evrope i Balkana, nakon integracije Severne Makedonije u vojno-ekonomski poredak Brisela, Berlina i Vašingtona, Srbija i BiH (zbog odbijanja srpskog naroda i rukovodstva Republike Srpske) ostaju usamnjene tačke otpora u doslovnoj reviziji istorije i ponovom pomeranju linije Istočnog fronta do samih granica Rusije. Dalja strateška ekspanzija NATO-ove vojske kapitala, pored lažnih obećanja datih navinom Gorbačovu o neširenju Alijanse ka istoku, zapravo je ključ za razumevanje odnosa snaga u balkanskoj konjukturi, te centralne pozicije koju u njoj zauzima Srbija.
Kada je reč o Srbiji treba ukazati na činjenicu da stub Vučićevog režima leži upravo spolja. Vladajući blok dobija podršku od strane zapadnog imperijalizma zbog politike održavanja Srbije u neokolonijalnom položaju, u potpunoj kapitulaciji pred interesima naših globalnih Gospodara, te taktiziranju u pogledu odnosa sa Rusijom s obzirom na opšte političko usmerenje masa i na još sveže, u kolektivnoj svesti naroda, istorijsko iskustvo NATO agresije. Vučićev režim stoga predstavlja tipičan primer kompradorske buržoazije. Nikos Pulancas kompradorsku buržoaziju definiše kao „deo buržoazije, koji nema svoju osnovu akumulacije kapitala, koji u neku ruku deluje kao prost „posrednik” stranog imperijalističkog kapitala“.11 Drugi rečima kompradori su ona frakcija bružoazije koja svoju politiku vezuje za ulogu administratora stranog kapitala. Politika svake vlasti nakon 5. oktobra potvrđuje da su srpske vladajuće klase kompradorske, jer se konutinuitet svih vlada, nakon „demokratskih promena“ ogleda u kolaboraciji sa neoimperijalističkim sistemom, usput transformišući Srbiju u antinacionalnu državu nauštrb narodnih interesa. Šta drugo i može da bude politika vladajućih klasa u državi u kojoj je preko 95% kapitala u stranom vlasništvu, u kojoj strani ambasadori i njihove tajne službe utiču na politički život, direktno ili posredstvom civilnog sektora? Levica dokazuje da je potpuno slepa na ovakav položaj Srbije u ekonomskoj i političkoj strukturi čitavog svetskog kapitalističkog sistema – koji povratno deluje i određuje ovdašnju klasnu strukturu-, ograničavajući svoju kritiku na srpski nacionalizam, i time na svaku pomisao organizovanja eksploatisanog naroda. Levičarska kritika predstavlja srpski nacionalizam kao apsolutno, vrebajuće, iskosno zlo i glavnog krivca za aktuelno stanje stvari, ne pominjući postojanje ekonomskog kolonijalizma i političkog neoimperijalizma. Recimo i to da je nacionalizam, kao i drugi politički fenomeni, istorijska pojava koja se mora procenjivati s obzirom na unikatnosti svake istorijsko-političke konjukture sa preciznim odnosom klasnih snaga, ideoloških relacija, stanja i nadodređenosti kontradikcija.12 I upravo tu postaje jasan značaj Maoove analiza protivurečnosti i lekcije koje možemo izvuči za osobiti istoriji razvitak naše zemlje. Citirajmo to mesto u celosti:
„U slučaju agresivnog rata imperijalista protiv jedne takve zemlje, razne klase te zemlje, izuzev šačice nacionalnih izdajnika, mogu se privremeno složiti radi vođenja nacionalnog rata protiv imperijalista. U tom slučaju protivurečnost između imperijalizma i te zemlje postaje glavna protivurečnost, a sve protivurečnosti između različitih klasa u toj zemlji (uključujući tu i glavnu protivurečnost između feudalnog uređenja i narodnih masa) privremeno se povlače u pazadinu i zauzimaju podređeno mesto. Takva situacija bila je karakteristična za opijumski rat 1840. godine u Kini, kinesko-japanski rat 1894. godine, za rat koji su vodili „bokseri“ 1900. godine i karakteristična je za današnji kinesko-japanski rat.
Ali u drugoj situaciji protivurečnosti menjaju svoja mesta. Kada imperijalizam ne pribegava oružanom ugnjetavanju, nego upotrebljava umerenije oblike ugnjetavanja: pritisak u političkoj, ekonomskoj, kulturnoj oblasti i drugim, — vladajuća klasa polukolonijalne zemlje može kapitulirati pred imperijalizmom, i onda oni stvaraju savez radi zajedničkog ugnjetavanja narodnih masa. U tom slučaju, narodne mase često pribegavaju građanskom ratu kao obliku borbe protiv bloka imperijalista i klase feudalaca, a imperijalizam ne pribegavajući neposrednim akcijama, ugnjetavajući narod, koristi često indirektne puteve radi podrške reakcionarnih snaga polukolonijalne zemlje. U tim slučajevima jako se zaoštravaju unutrašnje protivurečnosti. Takva situacija bila je karakteristična za revolucionari rat 1911. godine, za revolucionarni rat 1924—1927. godine, za desetogodišnji revolucionarni agrarni rat posle 1927. godine u Kini. Slično stanje može se zapaziti i za vreme međusobnih ratova između raznih reakcionarnih vladajućih klika u polukolonijama, na primer, za vreme ratova između militarista u Kini.“13
Da bi se stvorio, Gramšijevim rečima, novi istorijski blok koji bi mogao da preokrene aktuelan odnos društvenih snaga politička strategija levice mora biti fundiran u relanosti država Balkana koje se nalaze u položaju perifernih satelita evropskih i svetskih metropola.14 Upravo taj položaj nadodređuje, kako Mao navodi, čitavo polje socijalnih antagonizama, pa time i strategiju i postavljanje klasa u klasnoj borbi. Sve druge analize, razmatranja i diskusije o strategijama, ciljevima i taktikama političike borbe koje ne uzimaju kolonijalni položaj Srbije u obzir ostaju prazan govor, puki plod uobrazilje ili parolašenje i time nolens volens rade u interesu imperijalnih politika, jer zamagljuju ispravnu ideološku i političku liniju od koje zavisi klasna borba kolonizovanih masa. Levica se usled neokolonijalne potičenosti Srbije suočava sa političkom situacijom koja je radikalno drugačija od one u kojoj se nalazi levica u metropolama tj. u zemljama centra svetskog kapitalističkog sistema, u kojima kritika imperijalističkih politika buržoazije ima smisla. Govoriti o kritici velikosrpskog nacionalizma i imperijalističkim pretenzije srpske buržoazije, u zemlji u kojoj je čitav bezbednoso-vojni aparat demontiran i transformisan po nalogu NATO menadžera, u kojoj su čitav društveni život, političke odluke i ekonomski procesi podređeni interesu stranog kapitala (eksproprijaciji viška vrednosti) pokazuje da autori tih analiza uopšte ne razumeju aktuelni istorijski momenat u kojem pretenduju da deluju. To puko ponavljanje napamet naučenih postavki i starih formula znači da su zaboravili Lenjinove reči: „Naše učenje nije dogma, već rukovodstvo za akciju – tako su uvek govorili Marks i Engels, podsmevajući se s pravom učenju napamet i prostom ponavljanju „formula“, koje mogu u najboljem slučaju samo da obeleže opšte zadatke, zadatke koje konkretna ekonomska i politička situacija svake posebne faze istorijskog procesa nužno modifikuje.“ Nešto pre toga, u Aprilskim tezama Lenjin kaže: „Marksizam zahteva od nas najprecizniju, objektivno proverljivu analizu odnosa klasa i konkretnih osobenosti svakog istorijskog momenta. Mi boljševici uvek smo nastojali da budemo verni tom zahtevu, koji je apsolutno obavezan s gledišta svakog naučnog fundiranja politike.“15
Od apsolutne važnosti, je dakle, za socijalističku politiku u Srbiji da levica, ili bar ono što pretenduje to da bude, postane svesna trenutnog istorijskog momenta i prirode neokolonijalnog položaja Srbije, te da u skladu s njim prilagodi svoju strategiju i politiku bazira na principima narodnog oslobođenja i borbe za suverenitet, mobilišući što veće sektore populacije.16 Važno je uvideti, kako i Albert Memi navodi, da je nacionalni momenat kjlučan kada je u pitanju kolonijalni položaj, te antikolonijalna i narodnooslobodilačka borba potlačenog naroda koji njegovo ukidanje iziskuje.17
Kada se govori o pojmu narodu mora se imati na umu da se on koristi, kako to Pulancas navodi, kao „strateški koncept“ okupljanja različitih segmenata potlačenih klasa u novim društvenim savezima i borbi za formulaciju i razvijanje leve hegemonije i stvaranja novog istorijskog bloka.18 Nije u pitanju nikakav koncept naroda zasnovanog na „čistoti nacije“ i „nacionalne kulture“, već kao naroda koji označava kolektivni subjekt emancipacije, kao zajednicu svih muškaraca i žena koji žive, rade, bore se i nadaju na pojedinačnoj teritoriji. Radi se o razvijanju drugačijeg pojma suverenosti koji je osnova za ukidanje neokolnijalnog položaja i borbu protiv globalnih vladajućih klasa.
I upravo tu se na Peščaniku javlja matrijarh leve liberalštine Srbije, Vesna Pešić koja, ako ništa drugo, suštinski izražava sumnju u svaku mogućnost da ugnjetavane narodne mase u Srbiji budu te „koje stvaraju istoriju“. Evo šta ona kaže. Zato citat osmi:
„Još je više takvo insistiranje da je baš radikalno leva stranka hitno potrebna Srbiji. Zašto tako mislim? Zbog toga što se takve organizacije ne prizivaju, već nastaju od dole, jer im je potrebna masovna baza iz koje bi nastale. Ovaj uslov priznaju i radikalni levičari, što se može videti na sajtu Levi samit Srbije. U Srbiji se ovaj uslov sudara s činjenicom da su niži slojevi u Srbiji duboko autoritarni i patrijarhalni, te svetlosnim godinama vrednosno udaljeni od bilo kakve progresivne i prosvećene levice. Oni su do sada bili verno biračko telo SRS i SPS, a sada Vučića i SNS. Pretendovati na to da oni budu predstavljeni na radikalno levoj platformi stvarno je nadmeno i patronizirajuće. Pa kod njih će Palma, Krka, Mrka i Velja uvek biti popularniji od Borka Stefanovića, Jove Bakića i sličnih. Ti slojevi ne mogu da budu agens bilo kakvih promena, već eventualno tihi saveznik, kad im baš dogori do nokata, kao kad je srušen Milošević.“
Pohvala za Pešićevu ipak ide ovom prilikom, jer ima petlju da stvari naziva precizno onakvim kakvim joj se čine iz njene liberalne vizure. Ona nema šta da uvija i zavija, ona otvoreno sumnja u narod (ili kako ona kaže „niže slojeve“) u Srbiji i u njegove političke kapacitete. Njoj je naravno, kao i svakom liberalu, sve jasno – levica je prosvećena, fina i progresivna, niži slojevi su nazadni, agresivni i primitivni; ergo – leve ideje nemaju šta da traže u narodu. Samim tim, pošto je čak i njoj jasno da takve ideje idu „od dole“, dakle da je potrebno veliko učešće narodnih masa, ona odustaje od projekta bilo kakve ozbiljne leve partije itd. itsl.
Problem nije kad Vesna Pešić ovo piše, problem je kad većina ‘radikalnih levičara’ ovo isto misli i oseća, ali zna da bi bilo previše „glupo u društvu“ kad bi ovo rekli ovim terminima. A situacija je jasna: ili idemo Vesninim koracima i odustajemo od naroda, ili sa narodom – eksploatisane mase, tj. eksploatisane klase, socijalni slojevi i kategorije okupljene oko one eksploatisane klase koja je sposobna da ih ujedini i pokrene protiv vladajućih klasa i njihovih imeprijalističkih gospodara koji imaju državnu vlast – i uz njega pokušavamo da odemo i dalje od nas samih, socijalističkih aktivista, i od samog naroda. Rečima Luja Altisera: „od masa ka politici, a ne od politike ka masama“.19
- Žižek navodi da ovaj sentiment ponekad poprima i oblik paranoje: „zašto se živi loše ako je kapitalizam bolji od socijalizma?“ – „pa zato što zapravo nismo ni imali prilike da živimo u kapitalizmu, jer su na vlasti i dalje ‘Komunisti’, samo u drugom ruhu itd.“. Up. https://www.lrb.co.uk/v31/n22/slavoj-zizek/post-wall. Pristupljeno 1.9.2019.
- Up. Immanuel Wallterstein, Opadanje američke moći, CID, Podgorica, 2004. Str. 243.
- Čak i za vreme junski gibanja 1968. Praxis škola je bila na pozicijama restauracije kapitalisitčkih proizvodnih odnosa. U jednom pojmovnom i ideološkom paprikašu redakcija časopisa Praxis i SKJ međusobno su optuživali za „etatizam“ i „biokratski centralizam“ dok je za obe strane neupitan princip ponovnog uspostavljanja trižišne logike (kao navodne etape „modernog socijalizma“) i integraciju bivše socijalističke domovine u svetski kapitalistički sistem i globalnu podelu rada: „Pod (privrednom) reformom praxisovci podrazumevaju „sve one privredne mjere koje su kadre odstraniti administrativni parazitizam, nesposobne i nestručne kadrove, lošu organizaciju rada i nisku produktivnost“. Praxisovci, zatim, podržavaju „aktivno uklapanje naše privrede u svjetsku podjelu rada, kako bismo tu našli svoje mjesto među naprednim i industrijski razvijenim zemljama, ukoliko to nije uz cijenu potkopavanja samoupravljačkog socijalizma“. Podsećajući na to da je privrednu reformu nemoguće ostvariti bez društvene reforme, redakcija Praxisa ističe da ona pod tim podrazumeva socijalnu revoluciju koja se nužno nastavlja na, sledeći Marksa, političku revoluciju. Da ne bi bilo zabune: „Rješenje klasno-socijalnog programa i ravnopravnost naroda i narodnosti uzajamno se uvjetuju i omogućuju“. Redakcija Praxisa, takođe, nije protiv tržišne privrede (kurizvb naš), ali je protiv negativnih posledica robne proizvodnje u socijalizmu. „Zbog kojih to onda idejnih i etičkih razloga mora biti zabranjeno (a to je postao najnoviji ’tabu’ ove ’etape’ našeg socijalizma) kritički raspravljati i o negativnim posljedicama tih odnosa u socijalizmu? Zar svi ti fenomeni (komercijalizacija, malograđanski egoizam, jagma za bogaćenjem, korupcija, prevara, mito, privredni kriminal i očite pljačke društvene imovine itd., itd.) nisu danas već u našem društvu dovoljno uočljivi i uočeni a u najnovije vrijeme stavljeni i pod oštru javnu kritiku …“ Up. Mirko Arsić, Dragan R. Marković, ’68. – Studentski bunt i drušvo, Izdavačko istraživački centar SSO Srbije, Beograd, 1988. str. 155.
- Ovde bi valjao podsetiti na citat Burdijea: „Ukratko, propozicija: „Široke narodne mase su represivne“ nije ni tačna ni pogrešna. Ona je tačna utoliko što narodne mase o svakom skupu problema, kao što su to moralni problemi odnosa između roditelja i dece ili između polova, najčešće imaju mnogo rigorozniju, mnogo autoritarniju predstavu od drugih društvenih klasa. Kad je reč o problemima političke strukture, koji postavljaju pitanje očuvanja ili preobražaja društvenog poretka, a ne samo očuvanja ili preobražaja odnosa među pojedincima, široke mase su mnogo više sklone nekoj inovaciji, to jest nekom preobražaju društvenih struktura. Up. Pierre Bourdieu, Javno mnjenje ne postoji, Marksizam u svetu, 1/1989, IC Komunist Beograd, str. 55.
- Nicos Poulnatzas, Politička vlast i društvene klase, IC Komunist, Beograd, 1978. str. 220.
- Nicos Poulnatzas, Država, vlast, socijalizam, Globus, Zagreb, 1981. str. 55.
- Majkl Hard, Antonio Negri, Imperija, IGAM, Beograd, 2005. str. 99.
- Nikos Pulancas, Klase u savremenom kapitalizmu, Nolit, Beograd, 1978. str. 88.
- Up. Altiserov esej Protivurečnost i nadodređenost u Luj Altise, Za Marksa, Nolit, Beograd, 1971. str. 85-130.
- O samoočiglednosti antinacionalisitčke dogme biće više reči u tekstu Darka Draškovića „Čemu antinacionalizam?“.
- Nikos Pulancas, Klase u savremenom kapitalizmu, str. 79.
- Tvrditi da su satelitske buržoazije nacionalisitčke predstavlja potpunu besmislicu. O tome više kod Andre Gunder Franka: „Ekonomska satelitizaija latinskoameričke industrije neizbežno dovodi i do satelitizacije njene buržoazije. Nacionalistička industrijska politika tridesetih i četrdesetih godina više ne postoji jer sve veći broj latinskoameričkih industrijalaca postaje, ili će u skoro postati, partneri, funkcioneri, snabdevač i i klijenti mešovitih preduzeća i grupa koje prikrivaju i zamagljuju nacionalne interese Latinske Amerike i — što je još značajnije — vezuju sve čvršće svoje lične interese za rep neoimperijalističkog psa. Pogrešno nazvana nacionalnom, latinskoamerička buržoazija postaje, daleko od toga da ojača i postane nezavisna, u meri u kojoj se industrija razvija pod kontrolom metropole, sve slabija i iz godine u godinu sve više satelitizovana i zavisna.“ Up. Kapitalizam i nerazivjenost u Latinskoj Americi, u Latinska Amerika – Nerazvijenost i Revolucija, Prosveta, Beograd 1983. str. 114.
- Mao Ce Tung, Kineska revolucija, Beograd, Savremena administracija, 1968. str. 159. Radi se o ogromnom političkom isksutvu stečenom krvavom borbom masa tokom Kineske revolcuije, iskustvu kojem je jedan od velikih vođa radnih i seljačkih masa dao teorijsku formu. Moramo je imati na umu.
- Za odnos metropola – satelit up. Andre Gunder Frank, nav. delo, str. 63-119.
- Jedan od retkih intelektualaca koji neumorno piše o neokolonijalnom položaju Srbije je profesor sa departmana za sociologiju Filozofskof fakulteta u Beogradu Slobodan Antonić. Zbog kritike ideologije ljudskih prava i politika roda, profesor Antonić je na levici prokazan kao „desničar“, „konzervativac“, pa čak i „fašista“, iako je njegova teorijska arhitektonika marksistička. Tako imamo, naizgled, paradoksalnu situaciju da najlevlje analize (vidi ovde) dolaze iz pera jednog „desničara“.
- Up. Albert Memi, Portret kolonizator i portret kolonizovanog, Andrićev Institut, Višegrad, 2015.
- Lenjin, Aprilske teze. Dostupno na vebu: https://www.mltranslations.org/serbcroat/aprtheses.htm.Pristupljeno 1.9.2019.
- Nikos Pulancas, Klase u savremenom kapitalizmu. str. 24.
- Rossana Rossanda, Pitanja R. Rosande Althusseru i njegov odgovor, Marksizam u svetu, 5/1982, IC Komunist Beograd, str. 11.