“Jer stvarnost se je kod nas razvijala u znaku sve većeg političkog zuluma. Tko je umio mirno i trijezno misliti, mogao je već oko devet stotina dvadeset i četvrte – pete godine zaključiti, da ova gungula u našoj stranačkopolitičkoj krčmi ne vodi nikamo. Naše stranačke strasti, pakosne mržnje, zastave, uzbuđenja, sveopća zaostalost političkih i kulturnih programa, sve se je to pušilo kao neugodna slutnja, da će nam jednoga dana planuti krov nad glavom…Iskasapljena janjetina zapadnoevropskih demokratskih principa pokazala se kao neobično dobra zgoda za političke lupeštine sviju vrsta. Za svakoga, tko s onom našom zauzdanom magaradi nije htio da reve, govorilo se da pliva protiv struje.” Miroslav Krleža
Predsednički izbori u Srbiji održaće se 2. aprila 2017. godine. Kampanja za ove izbore međutim traje već nekoliko meseci. Ne prođe dan da se na nekom od elektronskih medija ne pojavi spasilačko pilotiranje ili mešenje hleba Aleksandra Vučića, ukoliko ste korisnik interneta pre ulaska na bilo koji domaći sajt ili portal pojaviće se reklama Vuka Jeremića, a na društvenim mrežama nećete moći da živite od (ne)pristojnih pristalica bivšeg zaštitnika građana Saše Jankovića.
Važnost ovih izbora podjednako se manifestuje pregrupisavanjem na političkoj sceni, kako za vlast, tako i za opoziciju. I dok je vladajuća koalicija gotovo unisono stala iza svog apsolutističkog vladara, koji zauzima previše medijskog i političkog prostora,a ostale partije vladajuće većine pristaleda odumru u njegovoj senci, opozicija se mesecima dogovarala da li je dobro imati zajedičkog kandidata. Pregovori i dogovori trajali su praktično od početka prošle godine i doveli do toga da će imati najmanje pet kandidata! Osim poslovične razjedinjenosti i ideološkog lutanja opozicije, dve su novine u ovoj kampanji kojima treba posvetiti pažnju. Prva je da naizgled dolazi do osvežavanja političke scene u Srbiji, a druga je „vaskrsavnje“ građanske političke opcije.
Naime, za razliku od svih izbora od početka 21. veka, na ovim predsedničkim izborima se političke partije okupljaju oko kandidata koji su se ili sami kandidovali, slučaj Vuka Jeremića, ili su izvikani od strane civilnog društva i „uglednih pojedinaca“, što je slučaj Saše Jankovića. Oba procesa su povezana međusobno, a cilj im je da neznatno osveže političku scenu, ali i da je oslobode onih koji bi potencijalno mogli biti opasni za sadašnji neoliberalni politički konsenzus. Istraživanja javnog mnjenja su do skoro davala nešto veće šanse za drugi krug Jeremiću, polazeći od (pogrešne) pretpostavke da se ova dva kandidata obraćaju različitom biračkom korpusu.
Vuk Jeremić je krenuo medijski dosta agresivno u kampanju sa otvoreno nacionalističim stavovima, koje uzgred budi rečeno iznosi i sa kojima se slaže nacionalistička opozicija od 1990. godine do danas. Namera mu je da disperzivno obuhvati glasače od DSS-a do LDP-a, odnosno sve one koji se zalažu za Evropske integracije, zaziru od NATO-a i smatraju da su četnici antifašisti. Saša Janković pak pokušava da se profiliše kao jedini kandidat tzv „građanske, pristojne i dostojanstvene“ Srbije. Kao bivši zaštitnik građana, njegova početna pozicija u odnosu na sve ostale kandidate je mnogo rasterećenija. On se, naime, nikada nije bavio strogo političkim radom: deset godina je bio državni birokrata i nije bio deo močvare srpske političke scene. Oni koji ga podržavaju, potpisnici apela 100, intelektualci, borci za ljudska prava, novinari i malograđanski najtehnokratskiji deo tzv. Druge Srbije, tvrde za njega da je izuzetno dobro obavljao svoj posao kao zaštitnik građana , da se nije vodio nikakvim političkim ili ideološkim stavovima kao državni birokrata, već samo slovom zakona.
Da to ima malo dodira sa istinom pokazuje npr. slučaj „Beogradske šestorke“. Reč je o šestoro beogradskih anarhosindikalista, ridikulno optuženih za „međunarodni terorizam“ zbog bečenog molotovljevog koktela u blizini grčke ambasade, koji su bez ikakve optužnice 6 meseci proveli u istražnom zatvoru u katastrofalnim uslovima i u vreme kada je „ombudsmanio“ Saša Janković. Isti ni malim prstom nije mrdnuo niti išta učinio da im pomogne (sud je pre nekoliko dana definitivno oslobodio svake odgovornosti optužene za ovaj čin). Tu je i slučaj zrenjaniske Jugoremedije, ali i potpisnika ovih redova koji se obratio zaštitniku građana zbog sramotne presude od 100 dana zatvora za navodnu uvredu vladike bačkog Irineja. Odgovora nije bilo, ali je zato bilo nanogice. Ovi primeri pokazuju da se zaštitnik građana Janković itekako vodio ideološkom pripadnošću onih koje brani ili ne brani. Janković je od strane onih koji su ga proglasili za kandidata nametnut kao jedini, najbolji, nezamenljivi i najprogresivnji kandidat.
Usput je dobio i podršku nekoliko političkih stranaka, od kojih jedna – Demokratska stranka, još uvek ima relativno ozbiljnu infrastrukturu i kadrove koji vode njegovu predsedničku kampanju. Suštinski, oni su ga izabrali za kandidata jer su svesni da niko od njih nema nikakvu šansu da dobije značajniju podršku, tako da je Janković izabran kao spasonosno rešnje – kako za umirući DS i većinu njenih derivata, tako i za pranje savesti belih listića, te vazda nezadovoljne ljudskopravaške NVO i „neshvaćene“ liberalne intelektualce. Ideolozi kampanje postavili su Jankovića u antagonistički položaj sa svima onima koji ga bezrezevno ne podrže iz prve, tezom da onaj ko nije za njega, za „The Kandidata“ svih pristojnih, normalnih, okupanih i očešljanih citoyena, jeste zapravo automatski za Vučića.
Osim što se na ovaj način hegemonizuje i radikalizuje već ionako veoma zbijeno i frustrirano glasačko telo, takav pristup dovodi ne do šire podrške kandidatu Jankoviću, već do atrofiranja unutar 10-15% najtvrđih glasača. Ne možemo se oteti utisku da to u stvari i jeste cilj kampanje, jer pod trenutnim političkim uslovima, koje karakterišu suspendovanje rada Narodne skupštine, apsolutni medijski monopol, izmena u sastavu Republičke izborne komisije (tako da vladajuća stranka ima nadpolovičnu većinu unutar te institucije), policijski SNS režim ništa neće prepustiti slučaju i niko ko se ne zove Aleksandar Vučić ne može pobediti na ovim izborima.
Svesni činjenice da ovo nisu predsednički, već izbori za Vučića, Jeremić i Janković, odnosno one političke grupacije koje ih podržavaju, se svojim kandidaturama u suštini bore za mesto budućeg lidera opozicije. Glavi cilj obe ove strane, od samog početka, nije da pobede Vučića, već da se kroz predsedničku kampanju samoproglase za lidere opozicije.
Janković VS levica
Predsednički kandidat i bivši zaštitnik građana Saša Janković jedini se u ovoj predizbornoj kampanji obratio levici u Srbiji jednom polurečenicom kojom je pozvao sve, pa i levičare, da ga podrže, ogradivši se odmah u nastavku da on nije ni levo ni desno, već da je za pravnu državu. Ova polukonstatacija izazvala je oprečne stavove unutar dela političkog spektra levo od centra. Ideološka i svetonazorska konfuzija koja vlada u Srbiji, i zbog koje je lako vladati u Srbiji, traje praktično od početka restauracije parlamentarne demokratije, a svodi se na parole floskule i površne analize političkih aktera. S obzirom da je na osnovu te jednostavne konstatacije Janković izvikan kao kandidat svih „normalnih, progresivnih i pristojnih“, uključujući tu i levicu, mora se obratiti pažnja na to šta je suština njegovog programa i, generalno, njegove pojave u politici.
Ako se postavi pitanje za šta se zaista zalaže predsednički kandidat Janković, teško će se doći do odgovora. Njegovi nastupi se uglavnom bave državom koja je oteta i pravom koje je pogaženo od strane SNS „bratije“ i „družine“, a rešenja se svode na vraćanje dostojanstva građanima i, posebno, funkcionisanje pravne države i poštovanje Ustava i zakona. On to radi jer je to njegov teren i jer su to birokratske floskuletine koje suštinski znače sve i ništa, a njemu kao političkom amateru najlakše ih je u nastupima objasniti. U nekoliko navrata, kad je nateran da kaže nešto izvan ove mantre kojom ga kljukaju markentiški eksperti iz Demokratske stranke, videlo se da Janković ideološki stoji mnogo desnije i da su mu stavovi mnogo konzervativniji nego što to njegovi sledbenici žele da priznaju.
On se tako zalaže za regionalizaciju, ali samo ako to ima ekonomsku opravdanost, a građane Kosova uverava da će pod njegovim rukovodstvom Srbija biti takva država da će oni u njoj želeti da žive – iako oni već 10 godina imaju sopstvenu, međunarodno priznatu državu; Republika Srpska je naravno neodvojivi deo međunarodno priznate BiH, ali mora imati specijalne veze sa Srbijom, što znači da se faktički podržava Dodikovo zveckanje oružjem; ratni zločini su problem, ali se ratnim veteranima priznaju zasluge za počinjeno u tom ratu, ne isključujući ni te iste zločine koji se prethodno osuđuju; privatno voli Rusiju, nosi dedinu šajkaču u srcu i zove Evropu da se vrati u Srbiju; privremeno je protiv privatizacije obradivog zemljišta, ali samo dok se ne donesu zakoni koji će to na pravi način regulisati, itd.
Ova konzervativna agenda, koju bi potpisao svaki konzervativac, od Koštunice preko Dinkića do Čede Jovanovića, jeste suština politike i vlasti i opozicije u Srbiji od početka devedesetih. Janković svojim nastupima mnogo više podseća na unapređenog Koštunicu iz 2000. godine nego na bio kog liberalnog ili levoliberalnog političara. Čak i jedan od slogana kampanje: „Nećete me se stideti“, neodoljivo podseća na Koštuničin „Ko sme da vas pogleda u oči“, iz 2000.
U programu i u javnim nastupima nema ni reči o tome da je Ustav loš, da su zakoni katastrofalni i da služe krupnom kapitalu, da se radno, socijalno i obrazovno zakonodavstvo moraju menjati. Ni reči o siromašnim, obespravljenim i potlačenim građanima, ni reči o privatizacijama koje su uništile ekonomski potencijal, osiromašile stanovništvo i svele građane na položaj jeftine tegleće marve. Ne postoji dakle ni jedan valjani programski razlog zbog koga bi levica individualno ili kolektivno podržala Sašu Jankovića.
U skladu sa svojom izjavom da nije bitno da li je neko levo ili desno, Janković suštinski reafirmiše već posustalu neoliberalnu agendu, odnosno agresivni liberalni centar koji se jednako antagonistički odnosi prema levici i prema desnici, proglašavajući sebe za jedino moguću alternativu . Namera ove polarizacije „ni levo ni desno“ jeste da prikrije različite međusobno sukobljene klasne interese, i da krivicu za katastrofalni neuspeh tranzicije projektuje na spoljnjeg neprijatelja – mutno neodređenog kao „politička kasta’’. Nasuprot celokupne privilegovane finansijsko-državne kaste, stoji ON, „pošteni’’državni birokrata u službi građana. Ovakvom projekcijom se onaj glavni zadatak ne menja, sistem se ne menja, ali se zato menjaju izvršioci radova: odnosno, nepošteni i korumpirani se menjaju „poštenim“ i „običnim“. Janković se deklarativno prikazuje kao opozicija, iako njegova pojava suštinski učvršćuje i osnažuje sistem.
Još jedna od bitnih karakteristika predizborne kampanje koja je u toku jeste međusobno optuživanje opozicionih kandidata za „Vučićevu opoziciju“ „Vučićeve kandidate“, „Trojanske konje“ i slično. U tome prednjače pristalice Saše Jankovića koji, kako smo već primetili, svakog ko ne podržava Jankovića optužuju da radi u korist režima. No ako se pogleda spisak organizacija koje aktivno ili deklarativno podržavaju njegovu kandidaturu i kampanju može se doći do zaključka da i Janković igra ulogu trojanskog konja , samo ne neposredno režimu, već pomaže krupnom kapitalu u pacifikaciji i dezorganizaciji leve alternative. Tome u prilog ide argument da ga deklarativno podržavaju i lokalne inicijative Ne Davimo Beograd, Lokalni Front iz Kraljeva, Podrži RTV iz Novog Sada i Udruženje slobodnih stanara iz Niša. Sve ove inicijative su nastale odozdo kao lokalni protestni pokreti koji se bune primarno zbog socijalnih razloga. NDBG je reakcija na mafijaško-političku uzurpaciju Savamale za megalomanski nepostojeći projekat „Beograd na Vodi“; Lokalni front je grupa građana koja se organizovala izvan političkog establišmenta i uspela da se izbori za ulazak u kraljevački parament; pokret stanara iz Niša se buni zbog velikih računa za komunalije i uzupacije javnih dobara; Podrži RTV je nastao kao pokret novinara koji se bune zbog nasilnog smenjivanja svojih kolega i uzurpacije javnog servisa Vojvodine od strane SNS, ali je u međuvreenu nadrastao tu prvobitnu ulogu.
Svi ovi pokreti su lokalni, nastali nehijerarhijskim udruživanjem i bave se socijalnim temama, nisu nužno levo orjentisani, ali imaju socijalne zahteve, široku bazu i izrazit levičarski potencijal. Oni su početkom jeseni prošle godine potpisali protokol o zajedničkoj saradnji i potencijalnom udruživanju sa kojim bi se stekli uslovi da se izgradi kakva takva infrastruktura za buduću političku organizaciju. Njihova podrška i aktivno uključivanje u kampanju Saše Jankovića znači pacifikaciju i integraciju ovih pokreta unutar sistema i sistemskih rešenja kojima oni većinski verovatno jesu bili skloni, ali se njihovim uključivanjem u politički establišment i saradnjom sa DS i njihovim derivatima (opet) propušta prilika za izgradnju političke alternative aktuelnom neoliberalnom konsenzusu.
Šta da se radi
Euforija (malo)građanskih liberala koja se oslanja na „neukaljanog“ kandidata neće dugo trajati. Iako kroz svoje bizarne spotove mesijanski govori kroz usta svojih sledbenika, vrlo je verovatno da će Janković trajati samo do kraja predsedničkih izbora. Sukob na relaciji Demokratska stranka i Šutanovac sa jedne strane i Apel 100 i Janković sa druge, više je nego izvestan. Sigurno je da oni koji su svojom infrastrukturom, kadrovima i novcem odradili kampanju neće odustati od toga da baš oni budu lideri „nove“ opozicije, dok im Janković služi samo kao odskočna daska da povrate zasluženo izgubljene pozicije. Ali ni oni koji su izmislili Jankovića kao kandidata neće bez borbe predati mesto koje već smatraju svojim. Rezultat ovog sukoba će biti dalje usitnjavanje i razbijanje opozicije Vučiću i odlaganje njegovog neminovnog pada.
Šta bi u ovoj situaciji trebalo da radi levica? Uprkos tome što je poziv upućen levici da glasa za Jankovića, levica treba konačno da prestane da pomaže drugosrbijašima u promociji njihovih kandidata. Levica ne treba da učestvuje u njihovoj ofucanoj pozorišnoj predstavi sa novim glumcima. Posle G17+, LDP-a i DJB-a, levica ne može sebi dozvoliti da bude nasamarena novim statistom, koga će ovi vrteti u narednoj deceniji. Ne sme se izgubiti još pet ili deset godina birajući „manje zlo“, koje je ma koliko bilo okupano umiveno i pristojno još uvek zlo! To znači da odgovornost prema sebi i drugima, i, u krajnoj liniji, odgovornost prema društvu u celini – zahteva od levice aktivno apstiniranje od ovih izbora. Levica bi trebalo svoje snage da usmeri na pravljenje infrastrukture pokreta koji će biti jasno levo ekonomski i svetonazorski orjentisan, sa razvijenom politikom u vezi sa ključnim pitanjima ovog društva. Predsednički izbori su prava prilika da se konačno napravi ideološki otklon od liberalne opozicije i da ih pustimo da se konačno prebroje.