Deveti maj tekuće godine, zasigurno će ostati upamćen kao poseban dan. Toga dana kada bi čitava Evropa morala slaviti jednu od najvećih pobeda u svojoj istoriji, pobedu nad najvećim zlom u istoriji čovečanstva, jedna mala država na brdovitom Balkanu, odlučno je rešila da tu pobedu pretvori u sopstveni poraz. Da zlo bude veće, to je ona ista mala država koja je vrlo osetljiva na razne pojave neofašizma u svom susedstvu i koja će prva odreagovati na negovanje tekovina poraženih u Drugom svetskom ratu u tuđem dvorištu. Senzori za neofašizam u sopstvenom društvu, očigledno nisu tako izoštreni.
Na dan kada je nacistička Nemačka preko svog feldmaršala Kajtela ratifikovala ugovor o kapitulaciji čime su sile Osovine u Evropi i zvanično poražene, u centru Beograda održana je Svečana akademija, čiji je povod trebao biti obeležavanje Dana pobede nad fašizmom. Narodno pozorište je pak, postalo nešto neočekivano. Kao da se u njega na par sati vratio duh tog pozorišta iz perioda od 1941-1945.
Već na samom početku nakon najave Svečane akademije, glumac Nebojša Kundačina odrecitovao je stihove pesme „Mrtvi niste“. Na Akademiji smo na potpuno iznenađenje u prenosu uživo na RTSu, imali priliku da vidimo i čujemo kako se pesmom Zbora, fašističke kvislinške organizacije na čijem čelu je bio osvedočeni ljubimac fašizma, Dimitrije Ljotić, otvara Dan pobede nad antifašizmom. Druga strofa te pesme nam vrlo jasno govori da je pesma „zboraška“:
„Vi ste pošli učitelju svome,
A u težak i krvavi boj,
I za našu lepu misao Zbora,
Vi ste dali mlađan život svoj.“
I tu skandalu nije bio kraj. Osim ove dve pesme, na repertoaru su se našle još dve ljotićevske pesme: „Svi za jednoga“ i „Mi znamo borbu što nas čeka“. Treća pesma je, ako se to uopšte može i klasifikovati, i najužasnija. Naime, na tri mesta u pesmi se ponavlja ista strofa:
Hajd’ u Zbor, budućnost tu je naša,
Hajd’ u Zbor, tu drugovi su svi,
Prepuna je strpljenja nam čaša,
Pradedovska krv u nama vri,
Hajd’ u Zbor!
Dakle, ovi stihovi govore sami za sebe. Svaka priča o tome da se nekome u organizaciji Svečane akademije „potkrala greška“, pada u vodu. Apsolutno je jasno šta je organizacija Zbor predstavljala u periodu netom pre i u toku Drugog svetskog rata, kroz Srpski dobrovoljački korpus. I tu dolazimo do najveće morbidnosti Svečane akademije.
Na istom mestu toga 9. maja uspeli smo videti i čuti izvedbu čuvene pesme Desanke Maksimović, „Krvava bajka“. Malo je onih kojima je nepoznato kome je ta pesma posvećena. Stradalim gimnazijalcima Kragujevačke Gimnazije, koji su sa časova odvedeni i uz druge Kragujevčane, nasumično pokupljene iz Kragujevca i okoline nevino postradali kao žrtve fašističkog terora. Malo je i onih kojima je nepoznato ime Marisava Petrovića. Komandanta Zbora za kragujevački srez, vernog druga Dimitrija Ljotića, čiji je Deseti dobrovoljački odred svesrdno pomagao i asistirao Nemcima u hapšenju i interniranju nevinih Kragujevčana, tog krvavog oktobra 1941.
Najgore u svemu tome je možda to što je čitav državni vrh kao organizator ove sramne akademije, bio prisutan i sve to mogao da čuje i vidi i da smo ostali bez ijedne reakcije na užasno gaženje svih žrtava fašizma na dan 9. maj. Očigledno je da je državna politika i odnos države prema sopstvenoj istoriji i kumovao ovom skandalu koji je samo vrh ledenog brega.
Od raspada SRFJ čija je jedna od osnovnih tekovina upravo bila Antifašistička borba svih naroda i narodnosti, pa do danas, vrlo se uspešno radilo da negaciji zajedničke antifašističke borbe. Takva vrednost je bila nepoželjna u vremenima etničkih sukoba, jačanju partikularnih nacionalizama i povampirenju onih društveno-političkih i ideoloških snaga koje su 1945. bile poražene. U Srbiji, ali i drugim državama naslednicama SFRJ tokom devedesetih godina dvadesetog veka imali smo dva trenda. Jedan je bio potpuna negacija antifašističke borbe, oličena u antikomunizmu, dok je drugi trend bio nacionalizacija antifašizma. Antifašistička borba tako prestaje biti zajednička, već isključivo srpska, hrvatska, ili bilo čija druga antifašistička borba. Negiranjem zajedničke antifašističke borbe bilo je neophodno udariti temelje novom društvenom narativu u kojem su Srbi jedini antifašisti, koji su digli glas protiv Hitlera kad to niko nije smeo, dok su drugi narodi, naročito Hrvati kao „arhineprijatelji“ postali saradnici okupatora koji su nemačke tenkove dočekali cvećem. Tako se 1991. pokušavala opravdati 1941-om i jednom čitavom narodu nametnuti etiketa ustaša, koji su samo čekali povoljnu priliku da udare na jadne i nevine Srbe.
S druge strane, napadom na Hrvatsku, Hrvatima je data prilika da rehabilituju tekovine perioda iz 1941-1945 i da se tako opravdaju bestijalni zločini nad srpskim stanovništvom na prostoru kvislinške NDH. Da se jasno kaže: „Eto vidite da su ti Srbi iskonsko zlo, zato ih je i trebalo istebiti za vreme Drugog svetskog rata, sada se ovo ne bi dogodilo“. Time su sa obe strane, udareni poslednji ekseri u kovčeg zajedničke antifašističke borbe. U dominaciji takvog narativa, pljunuto je na grobove hiljada i hiljada mrtvih partizana Dalmatinaca, Slavonaca, Kordunaša, Banijaca, Ličana, Šumadinaca, Bosanaca, Hercegovaca i drugih.
Nakon petooktobarskih promena u Srbiji, plodovi jačanja krajnje desnice tokom devedesetih već su bili dobrano zreli. Njihovoj vidljivosti na ruku je išla politika novog državnog vrha, koji je još jače krenuo u retradicionalizaciju, reklerikalizaciju i antikomunizam.Tako smo usled želje novih političkih elita da svako javno može reći ono što misli dobili jaču vidljivost krajnje desnih pokreta koji su mahom svoju ideologiju zasnivali na učenjima Zbora i Dimitrija Ljotića. Rehabitacijom četničkog pokreta koji je izjednačen sa partizanskim i proglašavanjem Vladike Nikolaja Velimirovića, duhovnog učitelja Zboraša za sveca, nove vlasti su utrle put reviziji istorije i dodatnom jačanju krajnje desnice. Iz tog razloga, ne treba nas čuditi slika Milana Nedića u Narodnoj Skupštini, niti slika Dragoljuba Mihailovića na ovoj Svečanoj akademiji pored slike Josipa Broza Tita.
Svečana akademija je tako u velikoj meri oslikala savremeno srpsko društvo. Društvo bez jasnog kursa i pravca kretanja. Svako iole uređeno društvo počiva na ideji da vrlo jasno razlikuje dobro od zla. I svako uređeno društvo na osnovu ispravnih društvenih vrednosti i normi na kojima počiva, uspeva da uspešno prepozna zlo u svojim redovima i isključi ga, jasnim ograđivanjem od takvih društvenih fenomena.
Srpsko društvo se nažalost, ni nakon trideset godina nije pronašlo. Još se sporim hodom traga za nečim što bi bio ispravan put. A preduslov za pronalaženje tog puta jeste da srpsko društvo samo sebi prizna da je u njegovom korpusu bilo i žita i kukolja. I da se kukolja odrekne zanavek.
Mora sebi priznati da je u njegovim redovima bilo i istinskih heroja,velikih ljudi, hrabrih i odvažnih, spremnih da se žrtvuju za velike ideale, ali da je bilo i kukavica i zločinaca. Jasno je kojih se treba odricati. Bez tih osnovnih distinkcija, srpsko društvo ne može krenuti napred.
Kao što vidimo sve ovo što nam se desilo, nije nastalo preko noći. Političke elite u poslednjih trideset godina, planski su radile na tome da se antifašizam negira, nacionalizuje, koristi u dnevnopolitičkim prepucavanjima, pa čak i da mu se dodeli zločinačka uloga. Antifašizam je ovom akademijom, simbolički doživeo poraz. Ukoliko dozvolimo da ovo prođe bez bilo kakve jače reakcije, dovodimo sebe u opasnost da jednoga dana kao heroje slavimo one koji su sopstvenom narodu bili najveći dželati. Time ćemo zauvek na naše pretke koji su dali svoje živote za našu slobodu, ali i na nas same, baciti ljagu i negirati sami sebe. Jer narodi koji sami sebi žele zlo nezadrživo srljaju u sopstveni fizički i duhovni nestanak.
Foto: Tanjug (Strahinja Aćimović)