Kada su posle prvog kruga izbora za predsednika Francuske izbili protesti i neredi po ulicama Pariza na jednom od transparenata moglo se čitati “Vaši izbori. Naša budućnost”. Nezadovoljstvo činjenicom da se izbor pred kojim su stavljeni Francuzi sveo na jednu ekstremnu desničarku i neoliberala ekstremnog centra očigledno upire prst u tkivo današnjih demokratskih sistema i njihovog elektoralnog modela. Zato je gornja poruka sa pariskih ulica možda najjezgrovitiji pokazatelj otuđenosti i razdvojenosti koje postoje između tehnokratsko-državnih aparata i naroda. Na jednoj strani su “Oni” – država, oligarhija, moć kapitala, institucije i izbori, a na drugoj strani “Mi” – neodređen i ne baš skladan skup građana u podaničkom stanju, nezaposleni, izrabljivani, imigranti, i svi sa pitanjem o zajedničkoj budućnosti. Polarizacija je slična onoj u paroli o 99% nas i 1% njih koju su popularisali Occupy pokreti. Sa različitih strana se formira spontano polje univerzalnih značenja i internacionalno razmenjivih poruka koje gradi novu liniju solidarnosti. I kada je po gradovima Srbije prošetala parola “Ma kakvi izbori – hoćemo da se izborimo! ” bilo je jasno da su i srpske ulice stupile na to univerzalno polje, te da ista ta parola može da nađe svoje mesto i u nekoj drugoj zemlji, onako kao što se i moto „Vaši izbori. Naša budućnost“ može preneti iz Francuske u Beograd ili Novi Sad a da ne izgubi nimalo smisao. Da li to znači da je Beograd konačno svet, kao što su hteli studenti protestvujući 90tih, ili je neočekivano svet postao Beograd – pitanje je koje pre nego što ga postavimo treba preformulisati, jer svet kojem valja težiti ne može biti svet kapitalističkih demokratija u ime kojeg u neokolonijalnom maniru simbolično marširaju nemačke, američke i francuske zastave. Taj svet, pokazuje se iz dana u dan, ne samo da je u dubokoj krizi nego na krizu ne ume da odgovori nikako drugačije nego novim socijalnim tenzijama uz pojačane rizike ekstremizacije i fašizacije društva (o čemu primer Francuske najrečitije govori). Otpori koji se sve češće pojavljuju, vrlo često u vidu silovitih i iznenađujućih erupcija, kako u zemljama evropskog centra tako i na kolonizovanim periferijama, mogu sve jasnije da se tumače kao buđenje. A kao buđenje možemo opisati i sve ono što smo videli tokom aprila u Srbiji. Ali kao i svako iznenadno buđenje i ovo mora da deluje otežano i konfuzno, nesigurno i krhko, pre svega zbog toga što i sami akteri buđenja nisu sigurni da li je do buđenja zaista došlo, ili se pak stari san samo sanja u drugom obliku. Drugim rečima, da li je aprilsko buntovno buđenje donelo nešto novo ili neuspešno kao loši đaci ponavljamo već viđeno, odsanjano i preživljeno?
Protesti su odmah podsetili na 90-te i na petooktobarske promene. Mnogi su skinuli prašinu sa starih pištaljki, setili se starih transparenata, prošetali ponovo ulicama uz bubnjeve. Nema sumnje da je “petooktobarski refleks” i dalje prisutan među građanima i da su se mnogi zapitali „pa zar opet posle toliko godina moram da šetam?!“. Upravo zbog i dalje u memoriji sveže tradicije protestnih šetnji, a pre svega zbog osetljivosti na temu krađe izborne volje građana, logično je nekako što su razlozi nezadovoljstva, koji su odmah posle izbora 2. aprila odjeknuli, bili oni koji se tiču glasačkih listića, slobode izbora, medijskih sloboda. Neki zahtevi su u prvi mah podsetili na 9. mart 1991. (smena upravnika televizije i slično). A i termin “diktatura” je rehabilitovan kao ponovo validan, mada je zanimljivo pitanje koliko je njegovo značenje ovoga puta spontano modifikovano. Međutim, ako se zadržimo na toj slici i pomislimo da je reč o nastavku građanskih kretanja iz 90-tih ili povratka u tu deceniju, propuštamo priliku da shvatimo u čemu je istorijski značaj ovih pubuna. Propuštamo u stvari priliku da shvatimo u čemu se „ova diktatura“ razlikuje „od one“, i kako se borba protiv one mora razlikovati od borbe protiv ove. Zato ostavimo na stranu spoljašnje analogije, folklorni deo protesta i to što su u prvi plan došli ponovo studenti i omladina.
Iako je petooktobarski refleks i dalje aktivan i sposoban da pokrene društveno telo, a pogotovo njenu građansko-liberalnu komponentu, tumačiti masovni izlazak na ulice i nezadovoljstvo kao „obavljanje nezavršenog posla“ bilo bi i pogrešno i kontraproduktivno. Može se reći suprotno: studentske pobune i širenje protesta su ako ne kraj petooktobarske republike, kako su to neki entuzijastično najavili, onda barem objava njene istrošenosti, što se manifestuje u apsolutnom nepoverenju u sve postojeće mainstream političke stranke. Znak apolitičnosti? Reč je pre o sazrevanju jednog novog političkog impulsa koji treba da nađe svoju formu.
Predsednik-premijer Vučić je, kao nameštenik koji trenutnu fazu tranzicije treba da dovede do kraja, samo sinteza i vrhunac petooktobarske republike te njenog kontinuiteta u diskontinuitetu sa prethodnim Miloševićevim režimom. Ne bi trebalo zatvoriti oči pred tim da su neki demonstranti zaista izašli na ulice zato što i dalje priželjkuju takozvani „6. Oktobar“. Ali karakter protesta, njihov kontekst i na kraju zahtevi koje su studenti usaglasili ne mogu se tumačiti u tim koordinatama. Početak oslobađanja jeste i kraj mita o 6. Oktobru kojim se hrani građansko-liberalna elita kao nekakvim ukradenim užitkom … N.B. Kada smo već kod toga, možda treba reći: da se kojim slučajem i taj mitski 6. Oktobar desio, figura političara-reformatora kao Vučić bi se ili 1) pojavila mnogo ranije u Srbiji ili 2) represivne metode vladanja bi bile tako integrisane u bezličan sistem (institucije) da ne bi bilo potrebe za jednom autoritarnom ličnošću koja s mesta premijera skače na mesto predsednika da bi održala „kurs reformi“. U svakom slučaju, petooktobarski narodni ustanak 2000. ima svoje zaslužno mesto u istoriji borbe za slobodu i pravdu, pa onda i kontinuitet treba tumačiti u tom smislu: lotta continua. Kontinuitet sa prethodnim protestima može se uspostaviti pre kao kontinuitet impulsa borbe i želje za slobodom i pravdom, nego kao potpuni kontinuitet sadržaja koji su u ideološkom polju odneli prevagu pre 20 godina. Narodne pobune i istorije otpora su dakle prilika da se društvo redefiniše, da se istaknu do tada marginalizovane teme i da se u političkom polju formiraju nove snage.
Najupadljivija novina u odnosu na 2000-tu godinu je odsustvo stranačkih simbola na ulicama kao i sâmih stranaka iz organizacije protesta. Tada su studentski protesti išli ili zajedno ili paralelno sa protestima opozicije. Danas je opozicija deo vladajućeg poretka (bez obzira da li direktno učestvuju u nekom nivou vlasti), a demonstranti su na drugoj strani – sami. I upravo u tome leže i snaga i potencijali, a i rizici masovnog izlaska na ulice. Zahtevi koje su studenti istakli su nastali „od dole“, usaglašavanjem među studentskim grupama koje su se našle na ulici istovremeno u nekoliko gradova u Srbiji. Ti zahtevi reflektuju dvojnost kojom su protesti bili od početka prožeti: na “petooktobarski refleks” i senzibilitet prema pokradenim izborima „nadovezali su se“ po prvi put i sistemski zahtevi koji adresiraju ključne socijalne probleme i sâme temelje društvene reprodukcije u zadnjih 15 godina (privatizacije, odnos sa MMF-om, radno zakonodavstvo itd). Međutim, ti zahtevi samo naizgled deluju nakalemljeno. U njima je sadržana najoštrija istina o tome zašto u Srbiji slobodni izbori nisu bili mogući, a predstavnička demokratija je istrošena, sterilna i korumpirana. Iako lista zahteva odaje utisak ambivalencije i podeljenosti na „političko-građansko“ i „ekonomsko-socijalno“, ona u stvari daje priliku za njihovo zajedničko tretiranje, te vodi na taj način u srž društvenih problema današnje Srbije. Drugim rečima, po prvi put na videlo izlazi ideja o neodvojivosti političke vladavine i ekonomske eksploatacije. To da se formalno-pravni zahtevi (personalne smene, sređivanje biračkih spiskova, fer pravila igre) ne mogu odvojiti od socijalno-ekonomskih aspekata, koji konačno čine vidljivim sve one nevidljive i najugroženije slojeve društva, jeste ono što je istorijski najznačajnije u aktuelnoj pobuni; štaviše, to je osnov na kojem treba graditi političnost protesta.
Drugim rečima, ako protesti žele da oslove najširi sloj stanovništva i da učine vidljivim one koji su isključeni ili marginalizovani, to se neće učiniti zadovoljavanjem pojedinačnih potreba ovih ili onih učesnika, nego tako što će se učiniti mogućim ono što je u sadašnjem političkom poretku delovalo nemoguće – a to je upravo artikulacija političkih i socijalnih zahteva, isticanje njihove međuzavisnosti i pokazivanje njihovog zajedničkog osnova. Ako su u igri, po prvi put zajedno, i zahtev za besplatnim obrazovanjem i za zaštitom prava radnika te poboljšanjem uslova rada, onda upravo treba insistirati na tome da su to povezana pitanja, jer diraju u nerv nepravedne društvene reprodukcije. Svaka od pojedinačnih tačaka će se podići do urgentno društvenog pitanja u interesu svih samo ako se posmatra neodvojivo od ostalih. Ili bolje rečeno: potrebna je konsolidacija po osnovu gde se i prava radnika tiču studenata, a pitanje besplatnog obrazovanja se tiče radnika i nezaposlenih. Jedino se tako može računati na povezivanje društvenih grupa, širenje pokreta, a što je najbitnije: razvijanje onoga što možemo nazvati iskra istorijskog u ovim protestima. Mogao bi neko pomisliti da je sve to preambiciozno pa reći da je „minimalni put“ dovoljan i vratiti čitav tok na pitanje izbora i medija, no: zar oni koji veruju u neprikosnovenost slobodnih izbora, tu konstitutivnu tekovinu petooktobarske republike, zaista misle da u siromašnoj, gladnoj i poniženoj Srbiji izbori mogu da budu slobodni? Možda mogu da budu „regularni“ ali slobodni ne. Da li je istinski slobodan medij onaj koji ravnopravnu minutažu daje svim predsedničkim kandidatima (što se moramo priznati nije desilo) ili pak onaj koji reaguje na svakodnevne probleme običnog čoveka, na nezaposlenost mladih, na uslove rada i života itd.? Zato je rad na socijalnim sadržajima protesta u znaku izgradnje temelja koji mogu na kraju da garantuju i slobodu demokratskih institucija. Naravno to nije jedini uslov uspeha: on će se meriti i sposobnošću protesta da sebi obezbedi nove organizacione oblike, da se okuša u neposrednoj demokratiji, odnosno da samog sebe proizvede u kolektivni i politički relevantan subjektivitet.
Protesti su izneli na videlo još nešto: komunikacija između vlasti i naroda je onemogućena usled nesamerljivosti njihovih jezika. Vlast govori jezikom neoliberalizma (npr. kada se poručuje da je potrebna stabilnost kako bi strane investicije što brže bolje i jače ušle u zemlju), a narod i dalje neartikulisano pokušava da govori jezikom levice. Vlast u uličnim demonstracijama vidi izmanipulisane, plaćenike, zaverenike i provokatore, a opozicija (iako ih pozdravlja, nadajući se možda da će na talasu narodnog nezadovoljstva ponovo dobiti bitnu ulogu u političkom životu) u svemu tome vidi ono što njima odgovara: čita studentske zahteve dopola, ignoriše socijalnu komponentu protesta kao i pozivanje na odgovornost upravo pred-vučićevskih pojedinaca i struktura. Međutim, dok protesti sriču svoj jezik, najbolji znak nesamerljivosti između države i naroda jesu reakcije i izjave sâmih predstavnika vlasti. One otkrivaju ne samo iznenađenost pred hiljadama građana na ulici nego upravo idu u prilog razlozima zbog kojih su ljudi rekli „dosta“. Da vidimo kako teče onemogućena komunikacija…
„Građanima sam pokušavao da objasnim da protesti koji se održavaju nisu nikakvi studentski protesti, nego politički protesti, da su politički motivisani – rekao je Martinović …“ „Stefanović je ponovio da su to politički protesti, a ne studentski jer, kako je primetio, u zahtevima nema ničeg što se odnosi na bolji položaj studenata.“ (Izvor: Blic)
Jedna od prvih kritika demonstracija bila je da su oni politički. Predstavnici vlasti su se začudili da protesti studenata imaju politički karakter i odmah posumnjali na svog starog prijatelja – Soroša. Sa pozicije aparata vlasti jedno isključuje drugo: ako je studentsko, onda nije političko, a ako je političko onda organizatori ne mogu biti samo studenti. Ovakva logika pokazuje suštinsko nerazumevanje politike kod predstavnika vlasti koji bi tom politikom trebali da se bave. U tom smislu ne zna se šta je apsurdnije – to što političari ne razumeju politiku ili što su dobro plaćeni za to nerazumevanje. Stranke, nevladine organizacije i ostali elementi postojećeg sistema odavno jedini imaju monopol nad bavljenjem „politikom“; političarstvo je postalo zanimanje ljudi koji u stvari funkcionišu kao menadžeri i nameštenici oligarhijskih i finansijskih interesa (opunomoćenici kapitala, rekao bi Marks). Zašto vlast ne može da prihvati da su i studenti politička bića? Oni koji misle da je domen studentskih borbi u veličini šnicle u menzi i žurkama po domovima, svode studentsku populaciju na apolitičnu pasivnu masu vođenu svojim fiziološkim potrebama. Prema tome iza sličnih izjava političara otkrivamo glavnu strategiju države koja se sastoji u pasivizaciji društva i javnog mnenja: idealni rezultat vlasti bi bio da se niko ne zanima za politička i društvena kretanja, da niko ne misli, ne propituje, ne kritikuje… sem onih koji su plaćeni da simuliraju mišljenje, propitivanje i kritiku. A to zašto su ključni društveni problemi adresirani upravo od strane studenata i zašto zahtevi nisu stigli od drugih društvenih subjekata, posebno je pitanje koje samo govori koliko aktuelni vladajući sistem počiva na poslušnicima u svim sferama društva, od ekonomije do kulture. Njihovo ćutanje i slepilo direktno je proporcionalno intenzitetu eskaliranog nezadovoljstva.
„Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je poručio da neko ko se zalaže za demokratiju ne može na ulici da ruši jasno izraženu volju naroda na proteklim predsedničkim izborima …“ (Izvor: Blic)
Država je ulicu uvek videla kao rušilačko mesto, kao element haosa, potencijalnu pretnju. Nezaustavljiva i haotična ulica je projekcija sâme Države, konstrukcija na osnovu koje Država uspostavlja sebe kao jedini stub poretka. Međutim, demokratski kapacitet ulice se vidi upravo u trenutku kada je kapitalistička država hegemon, a njen sistem predstavničke demokratije se izrodi u pûki okvir reprodukcije već postojeće oligarhije i uspostavljenih odnosa moći. Sâma institucija izbora za predstavnike vlasti je, prema tome, poluga sistema u kojem sprega novca, moći, medijskog prostora i skupih kampanja sprečava da u javnost do izražaju dođu realne alternative i nove ideje. A ako je pritom moguće da 20 ili 30 % stvarne podrške jednom kandidatu dovede do toga da on uzme apsolutnu vlast u državi, onda zaista moramo govoriti o ozbiljnoj krizi demokratije. Ulica je tada jedino mesto gde se arktikuliše volja naroda, a građanska neposlušnost prva stepenica u toj artikulaciji. Da li na ulicama protestvuje 10 ili 30 hiljada tada je manje bitno. Dovoljna je za sada – rečima Alana Badjua – masovna manjina koja svojim parolama i zahtevima izgovara političku istinu, ukazuje na srž društvenih problema i akumulira intenzitet koji u tom momentu zaista predstavlja realnu većinu – narod. Ono što se dogodilo na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša i ostalih gradova je zaista masovna manjina od nekoliko hiljada ljudi koja artikuliše trenutnu političku istinu u društvu te time ističe interese većine, društva u celini.
“Ne može se”, kaže ministar, “protestovati protiv naroda, istakavši da je to upravo diktatura, kada se, kako je rekao, traži promena vlasti na ulici i da izborni rezultati zavise od većeg ili manjeg broja ljudi na ulicama … Demokratija ni u ovoj zemlji, ni u bilo kojoj drugoj tako ne funkcioniše”, poručio je Vulin … „Protestujte protiv vlade, ali nemojte protestvovati protiv sopstvenog naroda” (Izvor B92)
Narod protestvuje protiv naroda. Ministar poručuje da narod ne može gušiti narodnu volju. Ne može se protiv naroda: monopol nad suzbijanjem naroda imaju država i policija te im se niko ne sme mešati u posao. Narod je glasao i narod je izašao na ulice. Vaš narod protestvuje protiv mog. Očigledno je da su ovde u igri dve koncepcije naroda. „Ministarska“ koncepcija vidi narod samo kao zbir dobijenih glasova, kao 55% glasova koje su otišle pobedniku, čak ne ni kao 30 procenata od ukupnog broja glasača, jer bi ta brojka odmah umanjila sliku o trijumfalnoj pobedi. Država dakle projektuje svoju sliku naroda: skup građana koji glasaju – to je jedini „narod“ koji država može da kontroliše. Međutim, kako pokrenuti one koje država ne treba, koji su sa stanovišta vladajućeg sistema nevidljivi te nepriznati kao narod? A šta se dešava ako radikalno-demokratske i emancipatorske politike nemaju prostora u medijima, nemaju iza sebe skupe kampanje i nema ih u izbornog procesu? Odgovor na oba pitanja je: pobuna. U tom smislu je pogrešno (a i zlonamerno) tumačiti „narod na ulici“ kao pokušaj nasilja nad izbornim procesom post factum, pokušaj prekrajanja narodne volje i slično. Ulica je mesto konstituisanja narodne volje u mnogo širem i inkluzivnijem smislu. Ono što ulica traži nije revizija izbornih rezultata nego promena političke koncepcije, novi ljudi, socijalno senzibilne i svesne politike, zaštita prava najugroženijih i izrabljivanih. Dakle, kada oligarhija zavlada medijima, a glasači se ucenjuju radnim mestom, ulica je jedina pozornica slobode. I upravo tako funkcioniše demokratija.
Što se tiče diktature, možda bi tom pojmu trebalo posvetiti poseban tekst, s obzirom da se njeno značenje tokom istorije dosta menjalo i da mi baštinimo reduktivnu ideju diktature kao sužavanja ličnih sloboda, najčešće zbog uzurpacije vlasti jednog čoveka-diktatora. Ovakva liberalna verzija pojma diktatura je relativno nova: u 19. veku „diktatura“ nije imala nužno negativno značenje, suprotstavljeno demokratiji, dok je danas dihotomija diktatura/demokratija postala neka vrsta nepropitanog opšteg mesta koje služi održanju aktuelnih elektoralnih demokratija. Reč je dakle o ideološkoj dihotomiji.
Ako ostavimo istorijske argumente po strani, videćemo da upotreba termina „diktatura“ na aktuelnim demonstracijama zahteva drukčiji pristup. I pored autokratskih tendencija, koje današnji sistem oličen u premijeru-predsedniku Vučiću sve češće ispoljava, diktatura na koju treba uperiti prst nije diktatura diktatora koji se oglušuje o „pravila igre“ nego diktatura sâmih „pravila igre“. Vučić, iako glavni predstavnik i glavni i odgovorni urednik trenutnog poretka, nije i jedini njegov kreator. Nije on suveren politike koju sprovodi. Vučićeve autokratske tendencije su deo diktature koja se najbolje može izraziti kao imperativ sprovođenja neoliberalnih reformi po svaku cenu. U tom smislu je dihotomija diktatura/demokratija prihvatljiva samo ako demokratiju ne shvatamo kao čisto elektoralnu proceduru i njena „pravila igre“, nego kao vladavinu i kontrolu radnog naroda nad uslovima društvene i ekonomske reprodukcije. U tom smislu je diktatura sve ono što takvu vladavinu direktno onemogućava, a eventualne autokratske tendencije su samo njeno „pomoćno sredstvo“. Ne treba zaboraviti da je neoliberalizam u stanju da nalazi razne saveznike, u zavisnosti od istorijskog perioda ili zemlje: bilo da je to Pinoče u Čileu od 1973. do 1990, bilo da je to tehnička-ekspertska vlada u Italiji po zadatku 2011, Nemačka Merkelove već 12 godina ili Vučićeva vlada u Srbiji još …
„Ako postoji elita onda je ne treba smenjivati, pa bila ona i politička. Nije u Srbiji na vlasti politička elita, ni u najvećem delu opozicije … niko ne može da smeni političku elitu“ Zoran Živković (Izvor: Emisija Jedan na Jedan)
Ideja nesmenjivosti je, istorijski gledano, više pristajala nekim pređašnjim vekovima u kojima se vlast legitimisala na osnovu teološko-metafizičkog autoriteta. Stoga je čudno da stav da elitu ne treba smenjivati, te da niko ne može da je smeni, izgovara političar koji sebe vidi kao predstavnika demokratske opozicije. Istini za volju, demokratski opozicionar je verovatno mislio na neku vrstu meritokratske nesmenjivosti elite: elita je zaslužila svoje privilegovano mesto kvalitetima, postignućima, pa je niko ne sme smeniti. Međutim i ova varijacija ne menja suštinski hijerarhijsku sliku „elitističkog“ društva koje takvo shvatanje podrazumeva i njenu nespojivost sa demokratičnošću. Na neki način, kao i u prethodnim izjavama, reakcije političara opravdavaju razloge zbog kojih ljudi demonstriraju, u ovom slučaju adresirarajući političku elitu u celini kao problem. Termin „elita“ možda nije najsretniji (koristi je npr. i Mari Le Pen u Francuskoj), ali njegova upotreba u ovom konkretnom momentu ispunjava svoju funkciju: cilja na manjinsku grupu ljudi, pripadnike vladajućeg poretka, koji uživaju u privilegijama na osnovu trenutnog rasporeda ekonomske i društvene moći. Elita po definiciji nosi u sebi ideju „izabranosti“ (čak i etimološki) te sugeriše hijerarhijsko ustrojstvo društva, gde „izabrana“ manjina, bez obzira na lične kvalitete, učestvuje u nejednakoj raspodeli bogatstva i moći i eksploataciji, te nasuprot sebe ima narod, kojem ista ta elita uskraćuje odlučivanje o sopstvenoj budućnosti.
“ Možda obični ljudi na protestima ne znaju šta je čija nadležnost, ali je teško poverovati da su autori zahteva tolike neznalice i ne znaju da Vlada Srbije nema veze sa zahtevima. Zato izgleda da je Narodna skupština centar njihovih zahteva. Ali, da li je možda parlament meta? Da li neko želi sledeće nedelje, kada počne rad Skupštine, da povede ljude da uđu u parlament jer se tamo nalaze odgovori na zahteve?“ (Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade Srbije, Izvor: Politika)
Kada neko ko je član Vlade Srbije tvrdi da Vlada Srbije nema veze sa zahtevima, a zahtevi se tiču izborne procedure, obrazovanja, zdravstva, radnog zakonodavstva itd, faktički se tako priznaje da se Vlada ne meša u posao ili da su instance vlasti negde drugde. Kome bi onda trebalo uputiti zahteve? MMF-u, Evropskoj Uniji, Nato-u, Merkelovoj ili Putinu? Drugim rečima ko u državi Srbiji rešava probleme radnika, studenata, nezaposlenih, bolesnih, ugroženih? Državni aparat ne da ne rešava probleme radnika, naprotiv: direktno ih uzrokuje, stvara i pogoršava. Nije potrebno da pobunjeni narod „delegitimizuje državu“ – iz izjava njenih zvaničnika vidi se da je država delegitimisala samu sebe. Ili preciznije: pokazuje da je jedini osnov njene legitimacije zadovoljenje interesa kapitala nauštrb potreba najširih slojeva društva. S obzirom da se vladajuća klasa ponaša kao kompradorska buržoazija, čiji je glavni zadatak, osim vezanosti za strani kapital, da posreduje između velikih interesa moći i lokalnih kriminogeno-poslovnih struktura, zaista se postavlja pitanje: ko vlada ovom zemljom? Na neki način ministarkina ispovest se može čitati i kao paradoksalna tačka slaganja, momenat gde se vlast složila sa pobunjenim narodom: Vlada Srbije nema veze sa zahtevima, kao što nema veze sa sâmom Srbijom i njenim stanovništvom. Vlast se ponaša kao da je odgovorna „svojim građanima“, dok prve čestitke novoizabranom predsedniku stižu od predstavnika evropske političko-finansijske elite, i sa Zapada i sa Istoka (zna se ko se prvi obraduje „sportskoj“ pobedi: ili naivni navijač ili gazda koji je uložio novac u kladionici, a možda i potplatio sudiju da bio imao dobitnički tiket).
Zato bi trebalo precizirati da zahtevi koje su studenti izneli, koliko god bili široki, apstraktni i neodređeni, nisu bitni samo zbog svog minimalnog sadržaja koliko zbog praznog mesta na koje ukazuju. Njihov najbitniji doprinos je u tome što nisu upućeni nikome jer implicitno izražavaju stav da trenutna vladajuća elita niti je zainteresovana niti sposobna da ih ispuni. Adresat tih zahteva je jedno prazno mesto, ispražnjeno ozbiljnom krizom u koju je zapala predstavnička demokratija u Srbiji. Politički protesti studenata ukazuju na dramatični nedostatak političkog subjekta koji bi iznete zahteve ostvario. Ne postoji nijedna realno uticajna politička ili društvena snaga koja bi imala volje i želje da ispuni npr. zahtev za javno finansiranim i svima dostupnim obrazovanjem. Da li su zbog toga zahtevi „nerealni“ i „umišljeni“, „idealistički“? Pa možemo se poslužiti klasičnim filozofskim trikom: zahtevi su neostvarivi, utoliko gore po stvarnost. Zato je glas koji se odjednom prolomio ulicama u stvari glas za hitnom promenom stvarnosti u kojoj preživljavamo. Nije, kako tvrdi ministarka, Skupština centar studentskih zahteva. Njihov centar su gradski trgovi i ulice kao jedini prostor gde se istina može čuti, a gde je želja za slobodom i pravdom vidljiva i može da računa na kolektivnu formu. Na tim ulicama počinje dugo i bolno formiranje subjekta koji će iznete zahteve moći i da sprovede u delo. Pozitivan je znak to što nisu urodili plodom pokušaji nekih opozicionih lidera da studente i demonstrante uvedu u instituciju parlamenta kako bi sa balkona posmatrali spektakl privida demokratije. Time što nisu pristali na ulogu gledalaca demonstranti su izabrali pozornicu čuvajući ono prazno mesto koje je nastupilo kada je narod simbolično izašao iz institucija, a pustio državni aparat da pokaže svoju pravu suštinu – to da on nikog više ne predstavlja.
„Sve dok je mirno, mogu da šetaju narednih deset godina. Kada budu ugrožavali tuđa prava, nasilno pokušali bilo šta da reše, država će da reaguje. Nasilje, siledžijstvo država neće dopustiti.“ Aleksandar Vučić (Izvor: svi mediji)
Ono što je izmaklo u ovoj naizgled pacifističkoj izjavi je upravo broj godina koje suveren ostavlja kao mogućnost omladini da prođe kroz pubertet. Ako studenti mogu da šetaju narednih deset godina da li to znači da Vučić namerava da vlada narednih 10 godina? Sa druge strane, bilo bi pogrešno tumačiti ovu izjavu kao ličnu volju suverena koji uvodi desetogodišnje vanredno stanje „šetnje“. 10 godina koje on dobronamerno daruje narodu nije stvar proizvoljne odluke pomahnitalog diktatora. To je 10 godina koje traži globalni kapitalistički poredak kako bi se ostatak društvenog bogatstva prelio u privatne ruke, a nivo eksploatacije i udar na socijalna prava pooštrio. Vučićeva izjava je zato simulacija suverenosti, jer on najbolje zna kome treba 10 godina njegove vlasti. A narod je izašao na ulice upravo protiv diktature i nasilja tih „obećanih“ 10 godina tokom kojih bi stranačko-finansijske elite nastavile da rade svoj “posao” (krađa, pljačka i brže bolje i jače odvođenje u propast). To je nasilje koje država i dopušta i potpomaže i kreira.
Da li je nakon tronedeljnih protesta potrebno trezveno prisvojiti rezultate kratkotrajne ekstaze (kako je pisao Marks povodom buržoaskih revolucija u 18. Brimeru), ili iznova otpočeti ono što je samo prividno završeno i čemu se treba stalno vraćati novim snagama i moćije, ali i kritikovati slabosti prvih pokušaja (kako isto Marks piše povodom proleterskih revolucija) ? Ako prigrlimo ovo drugo rešenje potrebno je videti koji je to glavni dobitak aprilskih spontanosti i šta je to na čemu samokritički treba graditi sledeće pokušaje i nove korake. Teritorija koja je osvojena jeste teritorija nade – nade u to da se prostor nove politike može izgraditi i da postoje akteri i društvene grupe koje su za to i zainteresovane. Učinjen je dakle odlučan korak ka oslobađanju društvene energije za promenom i izlaskom iz stanja opšte ravnodušnosti i paralize, i to je ono što smo na početku teksta opisali kao buđenje. Osvojena je društvena strast zajedničkog angažmana i kolektivne borbe za zajednička dobra. Međutim da bismo govorili o istinskoj politici otpora potrebna je organizativna praksa pronalaženja zajedničkih političkih formi koje na duži vremenski rok mogu da predstavljaju prava uporišta borbe za slobodu i socijalnu pravdu. Potrebno je da neposlušnost, nakon što je otkazala poverenje kapitalističkoj državi, pronađe oblike u kojima može da se pokaže i kao konstituišuća, odnosno da proizvodi svoju javnost, svoju političku praksu i vlastite demokratske institucije. U tom smislu, aprilski protesti nisu sa privremeno zauzetih ulica prešli na sopstvenu teritoriju, slobodnu zonu gde narodna volja može da se izrazi i dokaže kao samoupravna i organizativna. Jedna od takvih teritorija bili bi plenumi, javne debate i radne grupe gde ljudi zajedno i demokratski uče da mogu da grade svoju sudbinu i odlučuju u svojoj budućnosti. Momenat u kojem to treba da se desi je odlučujući ali i najteži. Osim što je momenat konsolidacije to je i momenat podela. I na osnovu viđenog tu su već predvidljiva određena kretanja: ako je mobilizacija “Protiv diktature” iznenada ujedinila razne komponente društva, jedan od razloga jeste i taj što – kako smo rekli – pojam diktature sadrži određenu ambivalenciju i izlažući se raznim mogućnostima tumačenjima u stanju je da pod svoj kišobran stavi i konzervativne snage i revolucionare i reformiste, i levičare i desničare pa čak i one “apolitične”. Šav po kojem će se protesti verovatno raslojavati biće po liniji značenja reči “diktatura” i njenog svesnog ili nereflektovanog tumačenja. Za jedne je ona autokratska vladavina, medijski mrak i izborne manipulacije, za druge je opet diktatura stanje neslobode uzrokovano društvenim nejednakostima, a za treće diktatura nije nikakvo transistorijsko stanje nego stanje vezano za određene prelazne periode konsolidacije i preustrojavanja, a za neke opet diktatura je stvar prošlosti itd. Diktatura u apstraktnom obliku upravo je glavni faktor iritacije na koju reaguje petooktobarski refleks za kojeg smo rekli da je i dalje u stanju da pokrene društveno telo. Međutim, istorijsko buđenje u koje nas je uveo aprilski bunt mora da osvetli i sam taj petoktobarski refleks kao nešto što je već prevladano i što, ako se insistira na njemu, služi perpetuiranju sadašnje bede i održanju status quo. Buđenje, drugim rečima, treba da počiva ne na reakciji i refleksu, nego na jednom novom impulsu, na želji da se borbi za slobodu da socijalno značenje i kolektivni izraz. Takvo buđenje koje počiva na kolektivnoj želji za društvom ne uči nas da se prilagodimo svakodnevnici, da se otreznimo, postanemo realistični oportunisti, drugim rečima, pravo buđenje ne uči nas javi, nego kako zajedno sanjati drugačije društvene odnose – san koji nije isprazno sanjarenje nego stvaranje budućnosti.
Ovaj tekst je dorađena verzija teksta objavljenog na sajtu prijateljske Gerusije.