Evropske elite su rezolucijama Saveta Evrope (1096 i 1481), čiji je cilj „demontiranje nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema“ i „osuda zločina totalitarnih komunističkih režima“, deklaracijom Evropskog parlamenta o proglašenju 23. avgusta 2018. kao „evropskog dana sećanja na žrtve staljinizma i nacizma“, kao i deklaraci8jom od 19. septembra 2019. godine o „važnosti evropskog sećanja za budućnost Evrope”, jasno stavile u istu ravan nacizam, fašizam i istorijski socijalizam. Domaći liberali i nacionalisti se često pozivaju upravo na rečene odluke evropskih institucija u „osudi jugoslavenskog komunističkog režima kao totalitarnog“ (Kolinda Grabar Kitarović). U tekstu analiziram genezu, stvarnu svrhu, evoluciju, ali i suštinsku logičku i političku sterilnost i aistoričnost antitotalitarne ideologije. U suštini, totalitarizam je, posebno nakon sloma istorijskog socijalizma, jedna od onih često korišćenih reči koja se samopodrazumeva i u vezi s kojom se ne podstiče interesovanje za stvarnom diskusijom. Centralno mesto polemike o antitotalitarizmu zauzima neizbežno pitanje poređenja nemačkog nacizma, italijanskog fašizma i istorijskog socijalizma. Iako nije teško uočiti neke zajedničke karakteristike nacizma i istorijskog socijalizma (kao što bismo formalnih sličnosti mogli da tražimo i nađemo u uporednoj analizi istorijskog socijalizma i liberalnih demokratija, ili pak između liberalnih demokratija i naci-fašizma), moram da konstatujem da je „totalitarni režim“ koji se redukuje na elemente o kojima govore ‘sveštenici’ antitotalitarne ideologije, u najmanju ruku statičan i osakaćen od stvarnih sadržaja. On se, kao idealno-tipski model, na čemu insistiraju brojni antitotalitaristi suočeni s nijansiranim kritikama, ograničava na jednu ispraznu, apstraktnu i bezsadržajnu formu koja ima malo ili nimalo dodira sa realnim životom u targetiranim sistemima. Upravo je to jedan od razloga zašto su svi ozbiljni analitičari, pogotovo socijalni istoričari i sociolozi, koji su želeli da razumeju sovjetsko i nemačko društvo izvan totalitarne fasade, morali da iskorače iz tog živog blata spoljnih sličnosti između dva sistema. Kako pokazuju brojna istraživanja iz oblasiti istoriografije, pokušaji da se dokaže totalna kontrolu društva i individua od strane vlasti (što je i glavni argument zašto se uopšte rečeni sistemi nazivaju totalitarnim), više su u duhu literarnih fantazija koje se mogu pronaći u beletristici Džordža Orvela, nego što imaju bilo kakvih dodirnih tačaka s realnim funkcionisanjem socijalističkih, pa čak i fašističkih/nacističkih režima.
Poput drugih ideologija koje se završavaju na „-izam“, i totalitarizam se koristi kao stigma za obeležavanje nacionalnih država, političkih partija ili pak drugih ideologija, kao i individua: komunista, fašista, liberala (ili, jednostavno, političkih protivnika koji zastupaju „ekstremno drugačije“ stavove). Naravno, stigmatizacija ne mora nužno da bude nešto loše po sebi, pogotovo ako je sama stigma rezultat kompleksne, višeslojne i nijansirano izvedene kritičke analize. Međutim, ukoliko se ona koristi kao polazna osnova u (dis)kvalifikaciji neke socijalne/političke pojave ili procesa, uz pokušaj da se isti, kroz prenapregnutu argumentaciju, nekreativno, paušalno i „kockasto“ uklope u prethodno iscrtan imaginarni okvir, onda iz toga neminovno proizilazi naučni i politički trivijalizam i ideološka karikaturalizacija društvene stvarnosti. „Totalitarna stigma“ se upravo može promatrati kao produkt jednog ovakvog vulgarno dedukcijskog pristupa stigmatizaciji, kojim se nastoji veštačko uspostavljanje istorijske i političke vertikale u isticanju esencijalne srodnosti tzv. opresivnih režima „kratkog XX stoleća“ (Erik Hobsbaum) od 1917. do 1991, tj. od Lenjina, preko Musolonija, Staljina i Hitlera, pa sve do Hruščova, Mao Cedunga i Gorbačova.
Zamisao o kriminalnoj i totalitarnoj prirodi istorijskog socijalizma, dakle, ideja je vodilja u razumevanju koje svaku radikalno levičarsku kritiku vladajućeg poretka predstavlja kao pandan fašističkoj diktaturi desnice. Koncept antitotalitarizama, tako, uprkos različitim upotrebama (od kojih neke marginalne imaju čak i levičarski karakter), u svom najpotentnijem i najuticajnijem obliku, predstavlja glavni politički instrument savremene antilevičarske histerije kojim se stavlja znak jednakosti između fašizma i socijalizma. Fašizam se u tom ključu vidi prvenstveno kao produkt levice, ogranak socijalizma, „socijalizam za čitavu naciju“. Neprijateljski stav prema „otvorenom društvu“ (Karl Poper) otkriva krajnju srodnost ovih antiliberalnih projekata, koja je najbolje izražena tvrdnjom Eugena Vebera da „fašizam i komunizam nisu suprotstavljeni – oni su bratski neprijatelji“. Desnica je na taj način ostvarila punu kulturnu hegemoniju – u gramšijevskom smislu te reči – nad razumevanjem i implementacijom antitotalitarne paradigme u procesu delegitimacije svake postkapitalističke alternative.
Nastanak pojma totalitarizam
Počeci razvoja antitotalitarne paradigme se mogu primetiti još krajem druge decenije XX veka u Austriji i Nemačkoj, pre svega u žurnalističkim i političkim krugovima, gde se može videti nakana nekih levičarskih krugova koji su se opirali boljševizmu, da stigmom totalitarizma delegitimišu tek uspostavljeni politički režim u Sovjetskom savezu. Ipak, u stručnoj javnosti se obično smatra da je reč totalitarizam italijanskog porekla (totalitario), osmišljen upravo u italijanskim krugovima koji su bili neprijateljski orijentisani prema fašizmu i koji su ovim terminom nastojali da definišu autoritarni režim novoga tipa. Italijanski antifašista Đovani Amendola je tako, koristeći se jednom dosetkom, sačinio jezičku kovanicu sistema totalitario u tekstu publikovanom 1923. godine u dnevniku Il Mondo, insistirajući na tome da „oni hoće da uvedu totalitarni sistem“. On je tim izrazom pokušao da, na primeru jedne lokalne zajednice, gde su fašisti predstavili dve identične liste i na silu zabranili konkurentske izborne liste, opiše farsičnost izbornog sistema o kome se u tim trenucima raspravljalo u italijanskoj Narodnoj skupštini. Iz perspektive ovog liberalnog demokrate, neologizam „totalitarni“ ciljao je samo na to da demaskira pravo lice takvog izbornog sistema i fašističke propagande. Amendola nikada neće saznati da je on lično priložio političkoj leksici jedan od najpriznatijih i najkorišćenijih termina XX veka, ali takođe i najkontroverznijih. Dakle, nesumnjivo je da je za popularizaciju i razvoj antitotalitarizma kao ideologije u prvim godinama bilo najznačajnije upravo italijansko iskustvo, iako će tek ekspanzija engleskog jezika nakon drugog svetskog rata označiti početak njegove svetske difuzije.
Nakon Amendolinog izuma, lansiranje nove idelogije u političku i naučnu orbitu više niko nije mo gao da zaustavi: u tekstu objavljenom 2. januara 1925. godine, dan pre čuvenog Mussolinijevog tzv. „govora-cenzure“, Lelio Baso je sa svoje strane u La Rovoluzione liberale osmislio imenicu „totalitarizam“, čime je semantički krug ovog koncepta definitivno zatvoren. Izvorno, ovaj termin je upućivao na diktatorski pokušaj Mussolinija koji, snadbeven monopolom nad silom, prisvaja sve poluge vlasti i podređuje ih sopstvenoj partiji koja se predstavlja kao tumač zajedničke volje celog društva. Nakon što Amendola 15. juna u fašizmu prepoznaje „zabrinjavajuću totalitarnu volju“, fašisti najedenom postaju zainteresovani za reč „totalitarizam“, tako da na Četvrtom kongresu fašističke nacionalne partije 22. juna 1925. godine sam „Duče“ insistira na tome da će oni „sprovesti ono što se naziva našom neobuzdanom totalitarnom voljom (la nostra feroce volonta totalitaria)“, te da će sledestveno Italija biti „totalno“ transformisana, tako da će Italijani i fašisti postati sinonimni termini. Fašistički ideolog Đentile pak svoju totalitarnu viziju društva definiše kroz opoziciju totalitarizam – liberalna dmeokratija, odnosno, „totalne države“ sprema slabostima demokratije koja je minirana unutrašnjim podelama između države i društva.
Dakle, iz agresivne zvučnosti termina – koji je pritom bio u slogu i rimi: to-ta-li-ta-rio – proizaći će čitava doktrina italijanskog fašizma. Ona naravno nikada nije predstavljala istorijski razvijen koncept, i što je važnije, nikada nije bila stvarno i iz temelja elaborirana. Zanimljivo je da, izgleda uveren da je totalitarizam fašistička kovanica, Antonio Gramši na Kongresu u Lionu 1926. godine koristi ovaj pojam u cilju osporavanja pretenzije fašističkom režimu da u „totalitarnom društvu“ sve društvene protivurečnosti mogu bile prevaziđene. Godinu dana nakon dolaska Hitlera na vlast, zahvaljujući rubrici State koju je Džordž Sabin uredio u Encyclopedia of Social Sciences, termin totalitarizam postaje izuzetno popularan u anglosaksonskim zemljama, doživljava veliku novinsku ekspanziju i konačno ulazi u akademsko nasleđe nauke o politici. Ipak, treba istaći da nacisti nisu voleli ovaj pojam i da su, za razliku od nekih intelektualaca (Karl Šmit i Ernst Junger) koji su podržavali njihovu „konzervativnu revoluciju“ i koji su se zalagali za „totalnu državu“ po uzoru na italijanski model, Hitler i Gebels davali prvenstvo konceptu „rasne države“ (völkisch state). Ipak, ovo nije sprečilo istaknutog nemačkog generala Hadlera da u avgustu 1941. godine, u vreme žestoke kampanje protiv SSSR-a, pred neočekivanim i žestokim otporom na koji je naišao, verbalno denuncira protivnika „totalitarnom stigmom“, objašnjavajući kako su se Sovjeti brižljivo pripremili za rat „s potpunim odsustvom skrupula, kako i doliči jednoj totalitarnoj državi“.
U međuvremenu, antitotalitarna paradigma je zbog svoje višeznačnosti, postala neizbežno oružje za političko obračunavanje u repertoaru gotovo svih relevantnih političkih i intelektualnih struja: od fašizma, preko antifašizma, marksizma, liberalizma, pa sve do anarahizma i konzervatizma. Neki od levičarskih predstavnika koji koriste antitotalitarni diskurs, poput Viktora Serža, Daniela Gerana, Herberta Markuzea, Sigmunda Nojmana i Lava Trockog, nesumnjivo se zalažu za ukidanje kapitalizma, a istorijski socijalizam kritikuju s levih pozcija, što je u koliziji s desničarskim i liberalnim predstavnicima antitotalitarne idelogije, čija kritika ima potpuno drugačiju društvenu funkciju i ciljeve. U suštini, ovakvo usiljeno korišćenje antitotalitarne paradigme svakako je utemeljeno u istorijskoj i socijalnoj realnosti koja nam kazuje da je malo termina u istoriji koji su u tolikoj meri elastični, poliformni i u krajnjem dvosmisleni. Dok su jedni akteri gledali u totalitarizmu isključivo negativnu suprotnost stanju laissez faire, drugi su neodređeno pričali o apsolutnom zlu, a treći su se, pokušavajući da iskoriste pojam o teoriji razvoja, žalili da je u toj meri proizvoljno korišćen da je postao besmislen u saopštavanju bilo kakvog osobenijeg smisla. Upravo zbog toga što je od samog početka određen svojim ideološkim karakterom, totalitarizam je u pojedinim periodima – u zavisnosti od konkretnih interesa pojedinih političkih i akademskih grupa i duha vremena same epohe – nailazio na neočekivano snažnu recepciju, kao i na kontradiktorne i fanatične reakcije.
Borba protiv totalitarizma kao izgovor za denuncijaciju socijalizma
Antitotalitarizam je od svoga pojavljivanja bio centriran mnogo više na političke, nego na intelektualne izazove i kontroverze. U samoj osnovi promišljanja ove teme je pre svega pitanje o primerenosti korišćenja pojma totalitarizam. U okrilju savremene nauke o politici koja se, između ostalog, bavi i pokušajem definisanja raznih oblika moći, te nastoji i da elaborira tipologiju političkih režima, rečeni pojam je u većoj ili manjoj meri gotovo jedinstveno prihvaćen, pre svega pod uticajem Hane Arent. Njime je označivan novi tip opresivnog režima koji nije mogao da se podvede pod tradicionalne kategorije: diktatura, despotizam i tiranija: dakle, oblika vlasti već prisutnih u političkoj leksici zahvaljujući pojeidnim klasicima u oblasti folozofije, sociologije i politikologije, od Aristotela do Maksa Vebera. Recimo, prema R. Aronu, Monteskjeovo shvatanje despotizma izloženo i „Duhu zakona“, kao apsolutne i arbitrarne moći, utemeljene na strahu, a ne na zakonima, teško je bilo primenjivo u objašnjenju fašizma, nacizma ili istorijskog socijalizma. Naime, ovi režimi su nastali kao osobeni politički režimi XX veka, suštinski određeni specifičnom fuzijom, kako tvrdi Hana Arent u svom klasičnom delu „Poreklo totalitarizma“, ideologije i terora i namerom da se društvo remodelira putem nasilja. Uočljivo je mali broj politologa koji su pokušali da ospore dominantne tendencije u njihovoj disciplini, kada govorimo o popularizovanju koncepta antitotalitarne paradigme. Nasuprot tome, u okvirima istoriografije i sociologije politike ovaj koncept je oduvek bio daleko od toga da bude jedinstveno prihvaćen. U najkraćem, on se pokazao naučno vrlo ograničenim, dvosmislenim, da ne kažemo potpuno beskorisnim u kontekstu onoga što je trebalo da objasni: socijalnu prirodu, genezu, poreklo, globalnu dinamiku i krajni produkt tzv. „totalitarnih sitema“. Takođe, nesumnjiva je njegova društvena i politička uslovljenost: „antihitlerovska koalicija, Hruščovljeve reforme i optimizam perestrojke povremeno su slabili aktuelnost Teorija o totalitarizmu, a Staljinove čistke, pakt Ribentrop-Molotov i Hladni rat aktuelizovali su Teorije o totalitarizmu. (…) Slom istorijskog socijalizma iznova je oživeo Teorije o totalitarizmu.
Uprkos tome što je navedena knjiga Hane Arent najviše uticala na šire popularizovanje antitotalitarističke ideologije, nesumnjivo najautoritativnija knjiga među samim ideolozima ikada napisana u ovoj oblasti, jeste klasično delo američkih sociologa Karla Fridriha i Zbignjeva Bžežinskog „Totalitarna diktatura i autokratija“. Ova knjiga, koja sadrži tipološku analizu obilja nespornih i formalnih analogija između fašizma, nacizma i istorijskog socijalizma, dugo vremena će biti teorijski najznačajnije i najmerodavnije delo za razumevanje i tumačenje antitotalitarne paradigme. Koje su osnovne karakteristike totalitarnih sistema, prema mišljenju ovih autora?
Za Fridriha i Bžežinskog totalitarni sistemi su potpuno monolitni. Odluke se donose na vrhu i sprovode se preko podređenih šefova, kako na nivou države, tako i na nivou partije. Štaviše, ovi autori tvrde da su totalitarna uređenja nepopravljiva, tj. da se ne mogu transformisati, ni u smislu racionalizacije, ni u smislu liberalizacije, odnosno da mogu da budu samo još više „totalna“. I pored toga što izvesnih razlika u delima Bžežinskog i Fridriha, s jedne strane, i Hane Arent s druge strane, svakako ima (u pogledu pristupa i u pogledu čitanja moći u totalitarnim sistemima, pre svega), njihove analize se približavaju na karakterističan način. Naime, oba dela se naslanjaju na traganje za suštinom totalitarnih režima, usresređujući se uglavnom na nacističku Nemačku i SSSR, i zapostavljajući fašističku Italiju. Ove analize koje naglasak stavljaju na zajedničkim i očiglednim elementima između dva sistema, gotovo da potpuno zanemaruju razlike među njima. Takođe, sličnost u pristupima se ogleda i u tome što se u oba dela rezerviše vema važno mesto ideologiji i shvatanju da je totalitarizam esencijalno rezultat volje da se pomire istorija i utopija. Ovoliki naglasak na ideologiji kod autora zahteva da se posebna pažnja usmerava na arbitrarni i masovni teror koji se samo širi s protokom vremena. Dakle, radije nego da se bave zaštitom interesa naroda, totalitarni režimi prema ovakvom shvatanju naslanjaju se isključivo na teror i propagandu koja je svepristna. Oni uništavaju svu opoziciju, atomizuju stanovništvo, sprovode reforme bez otpora, i na kraju: održavaju se na osnovu isfabrikovane masovne podrške. Što se tiče spoljne politike, totalitarni režimi su prirodno ekspanzionistički i njihova ideologija cilja isključivo na svetsku dominaciju. Ovo su, dakle, neki od ključnih elemenata na kojima insistiraju glavni antitotalitarni ideolozi.
Ono što je najzanimljivije, u trenutku kada antitotalitarna ideologija dostiže svoj vrhunac tokom Hladnog rata, stvarna epoha onoga što se kolokvijalno naziva „realnim totalitarizmom“ je već bila gotova: fašizam i nacizam su završili na đubrište istorije; smrt Staljina 1953. godine obeležila je kraj masovnog terora; događa se relativno oslobađanje kulturnog života pod Hruščovim; disidentstvo dostiže svoj vrhunac 1964. godine; zatim, imamo Brežnjeva, ideološku transformaciju boljševističke ideologije, a na kraju i sam raspad sovjetskog sistema koji je uzrokovan unutrašnjim faktorima. Sve je ovo kontradiktorno, na jedan ogoljen način, interpretaciji totalitarizma kao režima nužno fondiranog na teroru, ideolgiji i nepostojanju opozicije. Da ne pominjemo u tom kontekstu sistem u SFR Jugoslaviji, koji je istovremeno bio nominalno socijalistički, ali jedva da je imao nekakve obrise totalitarizma i u najrigidnijem razumevanju toga koncepta. U isto vreme, popuštanje u odnosima između SSSR, SAD i kapitalističkog sveta generalno, demantuju navode o imanentno ekspanzionističkom karakteru SSSR.
Već početkom 1960. godina, počinje se sa kritikama moralizatorskog tona antitotalitarne ideologije, a zatim se ona i otvoreno denuncira uz argument da služi isključivo pravdanju spoljne američke politike tokom vijetnamskog rata.
Istoričari su posebno invalidirali mogućnost bilo kakve naučne primene pojma totalitarizam ukoliko se pod njim podrazumeva nadprisutan etatistički aparat sposoban da potpuno podredi svoje građane (u smislu da upravlja svim dimenzijama njihovog postojanja). Na primer, u Nemačkoj, nacistički teror nije bio ni totalan ni nadprisutan, niti nediskriminatoran. U stavri, većina „pravih“ Nemaca nije imala čega da se boji u takvom poretku. Teror je ciljao političke, rasne i socijalne neprijatelje režima, ali, uprkos nekim ekscesima, nasilje nije upereno na populaciju u globalu. Osim toga, većina stanovništva je, iz raznih razloga, podržavala taj isti teror jer su bili uvereni da on služi njihovom interesu. Štaviše, teror sprovođen prema jasno obeleženim neprijateljima koji su činili izrazitu manjinu društva, u velikoj meri se oslanjao i bio toliko efikasan zahvaljujući denuncijacijama samih građana. Prema brojnim istoričarima, uspeh nacističkog režima se upravo može i objasniti tim aktivnim substancijalnim konsenzusom, koji nije bio oslonjen isključivo na ispiranje mozga kroz propagandu i strah od terora.
Situacija je u tom pogledu bila slična i u SSSR. Naime, iako je teror prema političkim protivnicima bio jedna od suštinskih karakteristika režima, on nije preterano dovođen u pitanje od strane stanovništva (možda zato što je pre svega bio usmeren na elite), a prisustvo Partije na dnevnom nivou na terenu je bilo relativno slabo. Jedino je tokom velikih čistki od 1937. do 1938. godine, kada su optužbe, utamničenja i egzekucije dostigle vrhunac, stvarana situacija totalnog haosa koja je doprinele tome da i obični građani budu uplašeni da će završiti iza rešetaka. Međutim, kada su se velike čistke primirile, krajem jeseni 1938. godine, kasnije sovjetske vlade su javno kritikovale ekscese i preteranost, što ne može da bude odlika režima koji je utemeljen na čistom teroru. Takođe, u prilog ovoj tvrdnji idu i iskustva sa sela u SSSR, koja su u tom periodu bila vrlo dinamična, tokom kolektivizacije i nakon nje: seljaci su se naime žestoko borili kako bi odbranili svoje interese, a ponekad bi i uspevali da dobiju koncesije od strane vlasti. Dakle, ni nacistička Nemačka, a ni sovjetska Rusija nisu bile totalitarne države, na način kako to tvrde antitotalitarni ideolozi, jer su politike njihovih političkih oligarhija imale manje-više većinsku i aktivnu podršku masa. Ovo je istovremeno i ohrabrujuća i zabrinjavajuća vest: ohrabrujuća, jer pokazuje da ni jedna politika u savremenom svetu ne može biti hegemona bez opštije podrške stanovništva, u širem i užem smislu; zabrinjujuća, jer to znači da totalitarizam činjenično ne prestavlja neki tip terorističke države koja se prostom prisilom nameće nevinoj populaciji. Drugim rečima, obični građani su bili na svoj način važna karika tih sistema.
S druge strane, čak i jednostavan pogled na poreklo, evoluciju i sadržajni okvir nacističkog i socijalističkog režima, otkriva suštinske razlike među njima i ideološki karakter toga prenaglašavanja organizaconih i institucionalnih sličnosti dva sistema od strane „antitotalitarista“. Na ovom mestu ćemo ukratko navesti samo neke od ključnih razlika između istorijskog socijalizma i nacizma:
TRAJNOST
S jedne strane, pad nacionalsocijalističkog režima, čijih su 12 godina postojanja (od 1933. do 1945) obeleženi kumulativnom i regresivnom radikalizacijom, izgleda skoro apokaliptično i dešava se tokom i nakon velikog rata koji je ovaj režim isprovocirao. S druge strane, istorijski socijalizam je postojao više od 70 godina. On je rođen tokom socijalne i političke revolucije, a nakon Staljinove smrti, proživeo je dugu ‘posttotalitarnu’ fazu i doživeo svoj kraj 1991. godine, ne zbog vojnog gubitka, već primarno zbog unutrašnje krize koja je isprovocirana unutrašnjim kontradiktornostima samog sistema.
IDEOLOGIJA
Iako i kod istorijskog socijalizma i kod nacizma primećujemo bezrezervnu uverenost u istinitost prihvaćene ideologije, tako da su svi oni koji je odbaciju ne samo politički neprijatelji, nego i neprijatelji naroda, s jedne strane imamo rasističku viziju sveta, baziranu na hibridnoj sintezi anti-prosvetiteljstva, kulta moderne tehnike, nemačkog mita i biološkog nacionalizma. S druge strane je pak istorijski socijalizam, koji se, oslonjen na sholastičkoj koncepciji i dogmatskom marksizmu, poziva se na prosvetiteljstvo i proklamuje se kao humanistička, univerzalistička i emancipatorska filozofija. Takođe, nacistička ideologija je bila krajnje heterogena u klasno-socijalnom smislu, a možemo je smestiti u desno-populistički okvir s obzirom na njenu opštenarodnu usmerenost. Marksistička pak ideologija, kao oficijelna ideologija SSSR-a, bila je po svom sadržaju daleko koherentnija, usmerena prema jednoj klasi, proleterijatu, a protiv buržoazije. U najkraćem, socijalistička ideologija je bila prožeta humanim idejama, programom za oslobođenje radničke klase i čoveka generalno, dok je Hitlerov ideološki program bio izrazito antihuman, baziran na ideji rasne dominacije i mržnje prema drugačijem.
POLITIČKA FORMA I SOCIJALNI SADRŽAJ
S jedne strane, nacistički režim preuzima vlast 1933. godine na legalno održanim izborima, nakon političke smene. On se etablira nakon što je efektivno dobio podršku većinskog dela nemačkog društva i zahvaljujući direktnoj, ili bar pasivnoj, podršci starih tradicionalnih ekonomskih elita iz industrije, finansija, kao i vlasnika velikih zemljišnih poseda (up. Kuljić, 1983). S druge strane, sovjetski režim, produkt je revolucije i, na osnovu kriterija buržoaskog prava, nelegalnog preuzimanja vlasti, koji je potpuno eksproprisao stare eksploatatorske klase, i koji je radikalno transformisao socijalno-ekonomsku bazu države: najpre kroz etatizaciju i planifikaciju ekonomije, ali i kroz stvaranje novih dominantnih klasa čija je osnova reprodukcije potpuno izmenjena u odnosu na kapitalistički period. Na ovu razliku upućuje čak i jedan od najistaknutijih predstavnika Teorija o totalitarizmu Rejmon Aron. U najkraćem, prema njegovom mišljenju, razlike se, svode na tri faktora: 1. socijalna baza režima: proleterska u SSSR – malograđanska kod nacista; 2. društveni položaj i uloga buržoazije i tradicionalnih elita: u SSSR su im oduzete sve privilegije – u nacističkoj Nemačkoj su ove grupe čuvale i podržavale režim; 3. (i)racionalna osnova sistema: racionalizam s univerzalističkim aspiracijama kod sovjeta – rasistički iracionalizam kod nacionalsocijalista.
DEMOKRATIJA
Fašizam i istorijski socijalizam nisu ništa drugo do, na prvom mestu, ekstremnih formi buržoaskog društva, ali i njegova puna negacija na drugom. Drugim rečima, oni su u stvari specifične reakcije na razvoj kapitalizma XX veka, njegove sukobe i protivurečnosti, odnosno rezultat želje za modernitetom i ispravljanjem nekompletnosti istoga u tada poznatoj liberalnoj formi. Dakle, paralela je sledeća: dva sistema nemaju ništa zajedničko, osim što se i u jednom i u drugom slučaju radi o perverzijama sistema koji je postojao pre njih. Demokratija? Demokratija je sve do 1917. godine dominantno shvatana kao transfer moći jedne društvene elite ka drugoj. Iz tog nedostatka, dolaze dva tipa potpuno suprotstavljenih kritika: naci-fašistička, koja kaže da nije dobra elita, tâ koja je trenutno izabrana, i s druge strane komunistička, koja tvrdi da ne treba birati samo u suštini jednu te istu elitu. Dalje, fašizam ne dovodi u pitanje umesnost konkurencije i tržišta, ali smara da se logika kapitala mora odvojiti od demokratske forme, koja dovodi na vlast mediokritete. Boljševizam se pak upisuje u marksističu idejnu tradiciju koja tvrdi da demokratija ostaje nekonzistetntna ili formalna od trenutka kada slojevi, pa i elite – u kontekstu socijalne alijenacije – proizlaze iz kapitala. Dakle, početna pozicija (kritika liberalne demokratije) je ista, ali su posledice suprotstavljene u svemu.
TIP NASILJA
Nacizam i istorijski socijalizam takođe duboko razlikuje i funkcija nasilja koje sprovode ovi režimi. U sovjetskom socijalizmu nasilje je esencijalno „unutrašnje“, okrenuto prema sopstvenom društvu koje želi da se podredi, disciplinuje, ali takođe i transfromiše i modernizuje putem autoritarnih, korektivnih i nasilnih metoda. Gotovo sve žrtve istorijskog socijalizma su sovjetski građani, i to uglavnom Rusi kao najbrojnija populacija. Ovo važi kako za žrtve procesa političkih čišćenja (aktivisti i funkcioneri partije i države, oficiri i vojni kadrovi), tako i za žrtve iz „neprijateljskih klasa“ (kulaci deportovani tokom kolektivizacije i tokom „kampanja“, kao i drugi „nedruštveni“ elementi). U svojoj biti, sovjetski politički program nikada nije podrazumevao osvajanje tuđih teritorija i porobljavanje drugih naroda. Sam Staljin se čak odriče i ideje da je za konačnu pobedu socijalizma neophodna uspešno izvedena revolucija u drugim zemljama (što je u praksi podrazumevalo uskraćivanje podrške revolucionarnim pokretima u insotranstvu i prihvatanje strategije „miroljubive kooegzistncije“ s kapitalističkim državama). Nacističko nasilje, s druge strane, fundamentalno je projektovano prema spolja. Naime, nakon prve faze instalacije režima kroz represiju nad nemačkim građanima (koja je bila intenzivna i brza), nacističko nasilje je sve vreme vođeno rasnom logikom i usmereno prema određenim kategorijama (najpre, Jevreji, Romi, a zatim i slovensko stanovništvo i antifašisti: pri čemu je tretman antifašista bio direktno određen etničkom i rasnom logikom). Tek sa ovim zmanjem možemo da razumemo zašto Hitler nakon prvih ratnih osvajanja Čehoslovačke i Poljske nije mogaoi da se zaustavi i nastavi mirnu koegzistenciju s drugim evropskim zemljama.
TIPOVI RACIONALNOSTI
Socijalistički društveni projekat je utemeljen na čistoj racionalnosti jer je modernizacija ekonomije i sovjetskog društva, praćena intenzivnom industrijalizacijom i kolektivizacijom poljoprivrede, predstavljala njegovu glavnu strategiju. Naravno, korišćena sredstva su bila ne samo autoritarna i nehumana, već i duboko iracionalna: prisilni rad (skoro robovski), gulazi, „vojno-feudalna eksploatacija“ (Buharin), eliminacija celokupne administrativne i vojne elite, a najzad i masovna deportacija. Rezultati ovoga su manje-više katastrofalni: pad poljoprivredne proizvdnje, glad, demografska stagnacija itd., čime su u velikoj meri kompromitovani i zacrtani ciljevi. S druge strane, u nacizmu, dijametralno suprotno u odnosu na sovjetski model, kontradikcija se ogleda u racionalnosti korišćenih sredstava i duboke iracionalnosti postavljenih ciljeva: dominacija arijevske rase, remodeliranje Evrope na bazi hijerarhije rasnog tipa itd. Upravo su nacistički koncentracioni logori bili najbolja ilustracija tog kontrasta. Naime, metode industrijske proizvodnje, pravila birokratskog administriranja, principi podele rada i drugi rezultati moderne nauke, korišćeni su u cilju eliminacije čitavog jednog naroda shvaćenog kao inkompatibilnog sa arijevskim poretkom i nedostojnog da živi na ovoj planeti. Tokom samog rata, nacistička politika istrebljenja Jevreja i Roma pokazuje se kao potpuno iracionalna, čak i na ekonomskom i vojnom planu, jer je realizovana putem mobilizacije ljudskih resursa i otetih materijalnih sredstava u korist ratnih ciljeva i kroz uništavanje jednog dela radne snage u logorima.
LOGORI ZA KAŽNJAVANJE
U SSSR deportovani su bili korićeni za krčenje šume u regionima, vađenje rude, pravljenje voznih pruga, a ponekad i za građenje pravih urbanih centara. Ovi varvarski načini kažnjavanja, kao korektivna sredstva u cilju disciplinovanja društva, koji su često u praksi podrazumevali oblik istrebljenja putem rada, bili su prihvaćeni od strane sovjetske birokratije kako bi se modernizovala zemlja i konstruisao socijalizam. U nacističkoj Nemačkoj, nasuprot tome, najnapredniji naučni metodi, tehnike i industrije, bili su korišćeni za uništavanje ljudskih života. Kako je pokazala Sonja Komb, ova razlika između sovjetskog socijalizma i nacizma, najbolje je prikazana preko dve kobne ili nesrećne figure: Sergeja Evstigneva, glavnog zapovednika Ozerlaga (sibirskog gulaga koji se nalazi na obali jezera Baikal), i Rudolfa Hesea, najpoznatijeg komandanta Aušvica, koji je stigao da napiše i memoare pre nego što je osuđen na smrt. U intervjuu koji je vodila pomenuta autorka početkom 1990-ih, Evstignev se predstavlja kao gordi izvršilac zadatka. Njegova misija je podrazumeala reedukaciju kaženjenika i, pre svega, konstrukciju jedne železničke pruge. Da bi osvario cilj, on je imao ovlašćenja da raspolaže radnom snagom zarobjenika, ekonomizujući je, ili eksplotišući je, prema zacrtanim potrebama. Nekoliko hiljada deportovanih su čak i umrli u Ozerlagu, radeći u veoma lošim uslovima. Smrt je bila posledica klime, loših uslova i surovog rada. Drugim rečima, smrt je bila pojmljena kao nus pojava radnih logora, čiji su pak „doprinos“ i produktivnost procenjivani na osnovu kriterija kilemetara izgrađene pruge. Hese je, s druge strane, bio komandant kompleksnog koncentracionog logora koji je bio kompleksan, i čije je glavno jezgro, Aušvic, bio klasičan logor industrijskog istrebljenja. U njegovom centru su ljudi, koji su deportovani iz različitih zemalja, eliminisani u gasnim komorama, a zatim pretvarani u pepeo u pećima za kremiranje. Glavni kriterij u procenjivanju produktivnosti ovog logora je bio broj mrtvih. U Aušvicu, dakle, istrebljenje nije bio nusprodukt, već kvintesencijalna osobenost datog mehanizma kažanjavanja. Naravno da su oba ova modela – i nacistički logori za istrebljenje i staljinistički gulazi – bili nesporno nehumani, kriminalni i neprihvatljivi, i kao takvi, njihovo postojanje mora d abude osuđeno. Međutim, bilo bi potpuno apsurdno da sličnosti između dva društvena sistema analiziramo na bazi neke etičke hijerarije jer je substancijalno drugačija logika njihovog funkcionisanja mnogo značajnija za njihovom naučno definisanje.
SMRT
Iako se i u naci-fašizmu i u istorijskom socijalizmu krv prolivena za ideju lakše harizmatizuje nego u sistemima liberalne demokratije i u pluralističkim režimima generalno, te je smrt ovde važna ne samo zbog integracije države, nego i za čvrstinu partije i legitimnost jedine prihvatljive i monopolske ideologije, poželjna vizija društva i uloga smrti kod fašista i komunista je potpuno drugačija. Osim toga, dok je kod komunista rat bio simbol besmisla, porobljavanja i osvajanja („nikad rat među narodima, nikad mir među klasama“!), kod fašista je rat uzvišena vrednost, a ratni front najbolje sredstvo za obezbeđivanje monolitnosti nacije. U tom kontekstu, razlike u poimanju smrti kod fašista i komunista su mnogo dublje nego sličnosti. Nije dovoljno kazati da je fašistički ratnik život dao za rasnu i prostornu, a komunistički za klasnu revoluciju. S obzirom da je cilj fašizma bila zajednica istokrvne etnije, a komunizma društvo zasnovano na klasnoj jednakosti, u fašizmu se „neprijatelj“ ne može ubediti, nego samo likvidirati, dok je u komunističkim logorima, uprkos svoj njihovoj brutalnosti, politička propaganda bila važno sredstvo „preobraćenja“ zatvorenika, a samokritika ih je uglavnom spašavala od smrti. Kod fašista vrline zatvorenika leže u kvalitetu krvi, a kod komunista u klasnoj svesti, odnosno, kod drugih nema nedostojnog života koji treba uništiti zbog nižeg kvaliteta krvi ili drugačijeg porekla. Takođe, prilikom suočavanja sa smrću fašisti su umirali sa uzvikom „Bog sa nama“, dok komunisti nikada nisu prizivali onostrano. Uprkos svim sličnostima, dakle, odnos prema smrti u dubljim slojevima fašističkog i socijalističkog sistema je bio dijametralno oprečan. Svakako da je likvidiranim neprijateljima potpuno svejedno da li su stradali zbog klasnih ili rasnih razloga, međutim, to je etički, a ne sociološki argument (o ovome vidi više u Kuljić Todor, Smrt kod levice i desnice).
CILJEVI I SREDSTVA
Na osnovu rečenog, nije neobično što je diskrapanca između ciljeva i sredstava u istorijskom socijalizmu mnogo uočljivija nego u sistemu naci-fašizma. U ovom drugom slučaju, sredstva su u direktnoj vezi s cljevima, koji su, s druge strane, takođe u apsolutnoj sprezi sa političkom praksom: fizičko uništavanje neprijatelja na osnovu rasne logike ne predstavlja odstupanje od ideologije, već njena puna realizacija. Kod istorijskog socijalizma, razorna sredstva se ne mogu ideološki legitimisati, osim kao nužnost u nekom kratkom periodu radi napretka i ostvarenja emancipatorksog i pacfističkog cilja. Radikalizacija destruktivnog nasilja je jednostavno unutrašnja dimenzija naci-fašizma, dok njegovo instaliranje na duži rok u sistemu istorijskog socijalizma nužno vodi kontradikciji koja je smrtonosna za sam taj sistem. Kako primećuje Todor Kuljić, „kod fašizma su se doktrina i realnost potpuno slagali, kod komunista ne. Otuda i kritika komunističkog terora izgleda samorazumljivije, nego što je moralisanje fašistima“. Otuda, velika enigma XX veka nije da se razume zašto je fašizam došao na taj nivo neljudskosti: fašisti su radili manje-više tačno ono što je bilo zacrtano u njihovom programu. Misterija se nalazi na drugoj strani: kako je istorijski socijalizam došao do stadijuma da u praksi promoviše apsolutno suprotne stavari u odnosu na svoj emancipatorski projekat?
…
Na ovom mestu se postavlja pitanje koliko su navedene razlike između ova dva očigledno autoritarna i – u pojedinim sferama društvene stvarnosti (kada govorimo o istorijskom socijalizmu) ili u celini (fašizam) – nepravedna sistmema važne s obzirom na masovna ubijanja koja su praktikovana i u jednom i u drugom? Na epistemološkom planu, date razlike nisu nimalo marginalne, jer „ (…) ako se ne uoče konkretni uzroci terora, izostaje objašnjenje, pa ostaje samo nediferencirana moralizovana istorija užasa“. Koncept antitotalitarizma upravo ignoriše i skriva suštinske diferencijacije, baveći se formalnim analogijama, umesto kauzalnog objašnjenja. U suštini, cilj ovakvog nastojanja je da se sve što se poidrazumeva pod pojmom totalitarizam izjednači kako bi se, s jedne strane, sam naci-fašizam „normalizovao“ kao ideologija čiji je jedini nedostatak bio ekstremizam, a sa druge, kako bi se njegovi najveći neprijatelji koji se zalažu za njegovu zabranu, izjednačili sa njim. Takva normalizacija naci-fašizma predstavlja direktnu rehabilitaciju istoga, čak i kada paralelno ide sa nominalnim distanciranjem od njega. Teza o totalitarizmu podrazumeva pozivanje na kvazineutralno stanovište koje, kada je o naci-fašizmu reč, ne postoji. Po toj logici, kako primećuje Olivera Milosavljević, svi su predratni radikalni antifašisti, posebno najpoznatiji evropski levi intelektualci, i sami bili nacisti, pa su i svi pokreti porobljenih naroda za slobodu i svi ustanci eksploatisanih bili naci-fašistički jer su u svojoj borbi koristili nasilje. Po istoj takvoj logici je i međuratna evropska demokratija bila nacistička jer je čak i ona, posle svih “demokratskih” popuštanja Hitleru konačno shvatila da uspon fašizma od marginalne pojave u masovan pokret neće nikada biti zaustavljen ako mu se oružjem ne stane na put.
S obzirom da društvo predstavlja dinamičku mrežu raznih svojih sastavnih elemenata koji su podložni izmenama, kretanju, kritičkom preispitivanju, osporavanju, fetišizacijama itd, ni jedna komparacija u istraživanju kompleksnih društvenih fenomena ne može biti nelegitimna per se. U tom smislu, mišljenja sam da bi bilo pogrešno bežati od uporedne višeslojne analize socijalističkih i fašističkih režima, a slažem se i sa shvatanjem da ne treba ignorisati eventualne sličnosti između njih, ma koliko one formalne bile. Ipak, u skladu s prethodno iznešenim stavom i preliminarnim saznanjima, glavna teza od koje polazim (koju sam branio) u ovom radu je da antitotalitarizam predstavlja relativno konzistentnu ideologiju protiv socijalizma, čiji propagatori koriste dato aistorijsko oruđe: antitotalitarnu paradigmu. Ona, zbog fluidnosti svoje apstrakcije i rastegljivosti pojma, deformiše realnost i guši analizu, tj. analitički je potpuno sterilna, iako, kako samo videli, predstavlja politički izuzetno plodno oruđe. Osim toga, insistiranje na suprostavljanju totalitarizma i demokratije, na čemu svoju argumentaciju grade „sveštenici“ antitotalitarne teze, daleko je od toga da nam objasni suštinu stvari. Ali onda se, na ovom mestu, postavlja pitanje čemu uopšte ona služi? Ukratko, rastrzana na ovaj način, a s obzirom da ne vredi ništa kod svojih najgorljivijih liberalnih zastupnika ako ne predstavlja antagonistički deo para sa liberalizmom, antitotalitarna paradigma je izrazito beskoristna i štetna, tako da je treba potpuno odbaciti kao oruđe za razumevanje i objašnjenje kompleksne društvene stvarnosti XX veka. Drugim rečima, bar u društvenim naukama, ako je to u političkom diskusru nemoguće, treba definitivno završiti s konceptom antitotalitarizma kao kvazi-naučnom kategorijom par excellence.