Kritika i odgovornost „psy“ profesija u postmoderno doba
Na poziv psihoterapeuta Milana Damnjanca, u oktobru 2024. godine održao sam plenarno izlaganje na Četrnaestom kongresu Saveza društava psihoterapeuta Srbije. Izlaganje sam posvetio različitim teorijskim perspektivama kroz koje su brojni autori, još od šezdesetih godina prošlog veka, kritikovali ideološku ulogu znanja o ljudskoj psihi – odnosno znanja koje potiče iz „psy“ profesija poput psihologije, psihoterapije i psihijatrije. Kada sam završio izlaganje, publika se upustila u diskusiju i postavljanje pitanja. Tada mi je jedan od slušalaca uputio sledeće pitanje (parafraziram): „Ako su stvari zaista takve kakvima ih vi predstavljate, onda imam etički problem, jer vi zapravo tvrdite da mi, psihoterapeuti, samo prilagođavamo ljude sistemu. Šta mi možemo da uradimo da promenimo takvu situaciju?“
Mislim da smo, nešto više od godinu dana nakon što mi je postavljeno ovo pitanje, dobili odgovor u obliku knjige Homo psihijatrikus doktora Milutina Kostića (objavio Kontrast). Doktor Kostić je psihijatar zaposlen na Institutu za mentalno zdravlje i docent na Katedri za psihijatriju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ova knjiga stoga dolazi iz pera nekoga ko je direktno pozicioniran da iznutra uvidi manjkavosti i kontradikcije, ali i ideološke funkcije psihijatrijske profesije. Dr Kostić pristupa „protiv struje“ i u ovoj knjizi okreće sopstveni kritički aparat protiv svoje profesije, ukazujući na to kako psihijatrija, koja pretenduje na naučnost, objektivnost i moralnu superiornost, nesvesno reprodukuje ideološke obrasce kapitalističke dominacije u savremenom društvu.
Možemo reći da je knjiga Homo psihijatrikus organizovana oko tri ključna problema, koja će istovremeno činiti i tri poglavlja mog razmatranja ove monografije. Prvi problem odnosi se na ulogu psihijatrijske prakse, a posebno činioca dijagnoze, u oblikovanju identiteta pacijenata. Drugim rečima, dr Kostić ispituje kako je u savremenoj kulturi dijagnoza zadobila ulogu identitetskog označitelja, koji oblikuje iskustvo i samopercepciju pojedinca. Drugi problem tiče se društvene uloge psihijatrije. Dr Kostić kritički preispituje na koji način psihijatrija reprodukuje individualističko shvatanje mentalnih poremećaja, a samim tim i prakse njihovog lečenja, čime nesvesno podržava kapitalističke društvene strukture. Treći problem koji bih izdvojio je etički i tiče se uloge samog psihijatra. Ovde dr Kostić reflektuje na sopstvenu društvenu i profesionalnu poziciju, postavljajući pitanje odgovornosti psihijatara u svetlu ideološke i političke funkcije njihove profesije.
Ovaj članak nisam bez razloga započeo ličnom anegdotom. Knjiga Homo psihijatrikus prožeta je primerima iz ličnog života dr Kostića, kroz koje čitaocima pruža uvid u sopstvenu transformaciju – od psihijatra koji je karijeru započeo baveći se genetskim uzrocima mentalnih poremećaja, do kritički orijentisanog stručnjaka koji preispituje temelje profesije čiji je deo. Homo psihijatrikus stoga donosi nužnu intervenciju u savremeni trenutak, u kojem digitalna kultura proizvodi obilje viralnih sadržaja o mentalnim problemima, sa kojima se, ako je verovati Instagram i TikTok influenserima, suočava gotovo svako.
Ova knjiga je stigla u pravi čas i deluje kao kritička intervencija u kulturu koja, paradoksalno, oslobađa pojedinca od identiteta, ubeđujući ga da slobodno oblikuje sebe, ali istovremeno nudi dijagnoze kao bedževe koje bismo trebali nositi i pridržavati ih se, kao da razotkrivaju nepromenljivu suštinu našeg bića. Na taj način, Homo psihijatrikus postaje suptilna, ali snažna kritika društvene uloge koju psihijatrija zadobija u postmodernoj kulturi kasnog kapitalizma.
Zaključani (u) identitet(u)
Moja odluka da razmatranje knjige Homo psihijatrikus organizujem oko tri pomenuta problema je, naravno, proizvod mog ličnog čitanja ove monografije. Sama knjiga nije strukturirana na ovaj način. Nakon poglavlja o konceptima identiteta i poremećaja, autor svoju analizu zasniva na četiri mentalna poremećaja – depresiji, ADHD-u i autizmu kod odraslih, zavisnosti i rodnoj disforiji – kroz koje ispituje način na koji dijagnoze oblikuju identitet pacijenata. Ovaj problem čini centralnu osu knjige, dok se druga dva pomenuta problema prelamaju kroz njega i provlače kroz sve četiri analize.
Dr Kostić uočava paradoksalan položaj u kojem se identitet pojedinca nalazi u savremenom trenutku. On ističe da savremena kultura glorifikuje individualnost kao vrhovnu vrednost, poručujući svakome od nas da izgradimo sebe kao potpuno distinktivna i jedinstvena bića. Jezgro našeg identiteta tako se ukorenjuje u nama samima, a kako autor primećuje, svaki identitet nosi sa sobom određeni nivo emotivne investicije. Egzistencijalna situacija pojedinca u savremenoj kulturi stoga zahteva snažnu posvećenost sopstvenoj individualnosti. S druge strane, autor podseća da ljudska bića evolutivno poseduju potrebu za grupisanjem, saradnjom i prisustvom drugih. Tako se potreba za zajedništvom pojavljuje kao kontrapunkt savremenoj težnji ka ekstremnom individualizmu.
Autor istražuje ulogu dijagnoze u ovoj egzistencijalnoj situaciji, fokusirajući se na to kako dijagnoza postaje oblik identiteta koji istovremeno zadovoljava potrebu za zajedništvom i težnju ka ličnoj distinkciji. Dr Kostić stoga ispituje kulturnu funkciju psihijatrije i način na koji ona prelazi granice medicinske struke, postajući deo svakodnevnog života, prodirući u najdublje aspekte egzistencije pojedinaca i oblikujući njihov identitet.
Konkretno, Homo psihijatrikus skreće pažnju na mogućnost psihijatrije da kroz dijagnoze „zaključava“ pojedince u njihov identitet, biologizujući ga kroz koncept poremećaja. Autor ističe da savremenu psihijatriju karakteriše biologistička paradigma, koja teži da svakom mentalnom poremećaju pronađe fizički uzrok. Psihijatrijska dijagnoza se stoga najčešće povezuje sa neadekvatnim funkcionisanjem mozga. Kada se ovakvo shvatanje dijagnoze poveže sa njenom ulogom u izgradnji identiteta, nastaje situacija u kojoj pojedinac koji prihvata dijagnozu kao značajan deo svog identiteta poistovećuje sebe sa određenom manjkavošću u funkcionisanju svog organizma. Na taj način ograničava sopstvene potencijale za promenu životnih okolnosti i identiteta, prihvatajući mentalni poremećaj kao relativno nepromenljiv deo sebe, koji se najčešće može tretirati jedino farmakoterapijom.
Dr Kostić skreće pažnju na još jedan važan aspekt psihijatrijske dijagnoze – njenu sposobnost da pruži sigurnost pacijentima. U savremenoj postmodernoj kulturi, u kojoj nam se lični identitet prikazuje kao mozaik koji sami treba da izgradimo na osnovu ličnih preferenci, ova izgradnja često je praćena visokim nivoima anksioznosti, zbog nepostojanja stabilnih temelja u vidu kolektivnih identiteta na koje možemo da se oslonimo. Autor Homo psihijatrikus-a ističe da dijagnoza stoga dobija ulogu stabilizatora, otklanjajući anksioznost jer pacijentima nudi temelj identiteta u obliku označitelja koji propisuje psihijatrijski autoritet.
Dr Kostić primećuje snažnu želju svojih pacijenata za preciznom i stabilnom dijagnozom i naglašava da se mnogi od njih osećaju izgubljeno i uplašeno dok im se ne potvrdi da stanje u kojem se nalaze može biti definisano kao depresija, ADHD ili nešto slično. Dijagnoza tako postaje osnova za razumevanje sopstvenih egzistencijalnih poteškoća, ali istovremeno zaključava pacijenta u određeni identitet, koji individualizuje i medikalizuje njegovo stanje, nudeći ograničen i iskrivljen način sagledavanja sopstvene patnje. Konkretno, taj način razumevanja svodi uzrok njihove patnje isključivo na sferu psihe ili biologije mozga.
Autor Homo psihijatrikus-a uočava i ulogu dijagnoze u izgradnji osećaja zajedništva, sa posebnim osvrtom na trendove na društvenim medijima koji se tiču mentalnog zdravlja. U poglavlju posvećenom ADHD-u i autizmu kod odraslih, dr Kostić skreće pažnju na mračnu stranu demokratizacije pitanja mentalnog zdravlja, za koju su se antipsihijatrijski pokreti tokom dvadesetog veka borili. Dijagnoze su danas popularizovane kroz društvene mreže i rad brojnih influensera, koji njihovo značenje proširuju do krajnjih granica, dajući im oblik onoga što Mišel Fuko (Michel Foucault) naziva „kulturom sopstva“. Pod tim pojmom Fuko podrazumeva različite diskurse i prakse kroz koje ljudi u određenom istorijskom trenutku oblikuju svoju subjektivnost i samorazumevanje.
Kako dr Kostić primećuje, u savremenom kontekstu dolazi do situacije u kojoj pacijenti „odozdo“ vrše pritisak na psihijatrijsku struku da im se propišu određene dijagnoze. Popularizacija dijagnoza na društvenim medijima dovodi do toga da one gube precizno značenje i postaju labave i mnogoznačne, što pojedincima omogućava da ih lako primenjuju na sopstvene svakodnevne teškoće. Na taj način, dolazi do svojevrsne psihijatrizacije svakodnevnog života.
Glavna poruka Homo psihijatrikus-a, ako se fokusiramo na problem identiteta kao centralni za ovu knjigu, jeste da transformacija psihijatrijskih dijagnoza u identitet vodi ka gubitku agensnosti. Agensnost je kompleksan pojam u društvenim naukama i filozofiji, često se prevodi kao „moć delanja“, i odnosi se na sposobnost pojedinca ili društvenih grupa da izazovu promenu u svom okruženju ili na samima sebi. Kada dijagnoza postane identitet, agensnost se drastično ograničava, jer se identitet pojedinca nepovratno povezuje sa biologistički shvaćenim mentalnim poremećajima, a teškoće sa kojima se suočava se individualizuju. Mogućnost pojedinca da sam, ili udružujući se sa drugima, utiče na svoje životne okolnosti ili šire društvene strukture, postaje ograničena, ako ne i potpuno uklonjena. Pojedinac se kroz dijagnozu kao identitet preusmerava isključivo na bavljenje sobom, ili kako to savremeni influenseri vole da kažu – da „radi na sebi“.
Psihijatrija i kapital
Egzistencijalni paradoksi sa kojima se ljudi suočavaju u savremenoj kulturi, a koji se prepliću sa identitetskom ulogom dijagnoze i psihijatrije, vode nas do još jednog problema koji Homo psihijatrikus istražuje. Kroz knjigu dr Kostić često predočava sopstvene identitete kako bi čitaocima pokazao na koji način oni oblikuju njegovu analizu. Na taj način izbegava opasnost da deluje kao autor koji piše iz pozicije apsolutne objektivnosti, istovremeno demonstrirajući svest o sopstvenim pristrasnostima. Jedan od identiteta koji na više mesta ističe jeste njegov identitet kao levičara, što nas uvodi u naredni fokus knjige – kritiku društvene uloge psihijatrije u savremenom kapitalizmu.
Već smo pomenuli da je analiza u Homo psihijatrikus-u uokvirena idejom da je savremeno društvo duboko individualističko. Autor se, međutim, ne zaustavlja na tome, već istražuje uzroke takve paradigme u shvatanju identiteta, pri čemu kao ključni faktor izdvaja kapitalizam. Dr Kostić ističe da kapitalizam karakteriše fokus na konkurenciju i neprekidno traganje za profitom, što dovodi do atomizacije društva i razaranja društvenih veza. Kao posledica toga, nestaju kolektivni identiteti koji su do tada povezivali ljude, čime se otvara prostor za individualizam i nesigurnost u pogledu identiteta. Takva promena stvara uslove za transformaciju dijagnoze u identitet – proces koji, kako je ranije pomenuto, može umanjiti anksioznost vezanu za izgradnju ličnog identiteta, ali istovremeno omogućava formiranje novih zajednica okupljenih oko dijagnostičkih kategorija mentalnih poremećaja.
Ono što karakteriše problem odnosa psihijatrije i kapitalizma u Homo psihijatrikus-u pre svega se tiče ideološke uloge psihijatrije. Autor ističe da psihijatrija u savremenom kapitalizmu dobija ulogu „responsabilizatora“: ona de-socijalizuje mentalne poremećaje i individualizuje životne teškoće koje ih prate, tako što ih psihologizuje, a najčešće i biologizuje. U duhu Marka Fišera (Mark Fisher), dr Kostić pokazuje da psihijatrija kroz praksu dijagnoze može delovati kao zaštitnica statusa quo, svodeći uzroke mentalnih poremećaja na biološke faktore i uklanjajući odgovornost sa društva i kulture kao mogućih uzročnika.
Biologistička objašnjenja su prema autoru dvostruko problematična. Prvo, ona su ekstremno individualistička, svodeći mentalne poremećaje na genetiku, koja je sama po sebi jedinstvena i singularna za svakog od nas. Drugo, ovakva objašnjenja, jer individualizuju uzroke mentalnih poremećaja, navode pacijente da prihvate realnost takvom kakva jeste: društveni svet u kome živimo postaje jedini zamisliv, a pojedinci sa određenim mentalnim poremećajima morali bi mu se prilagoditi. Dakle, uklanjanje agensnosti, do kojeg dovodi transformacija dijagnoze u identitet, za dr Kostića takođe vodi do depolitizacije pitanja mentalnog zdravlja, čime se ograničava potencijal pojedinca i zajednice da kritički deluju na društvene strukture koje doprinose pojavi mentalnih poremećaja.
Osim ideološke funkcije, u Homo psihijatrikus-u se ukazuje i na psihijatriju kao izvor profita. Povezanost psihijatrije sa farmaceutskom industrijom objašnjava popularnost biologističkih interpretacija mentalnih poremećaja, ali i rast broja psihijatrijskih dijagnoza. Drugim rečima, kada se mentalni poremećaji tumače kao biološki determinisani, to pogoduje farmaceutskoj industriji, jer farmakološki tretman postaje primarno, gotovo jedino, rešenje. Porast broja dijagnoza, njihova popularizacija i transformacija u identitete ukazuju na postojanje psihijatrijsko-farmaceutske industrije, koja tako postaje unosna privredna grana.
Analizom ideološke i ekonomske uloge psihijatrije, dr Kostić pruža kontekst svojim tvrdnjama o ulozi psihijatrijske dijagnoze u oblikovanju ličnih identiteta. Ova uloga postaje jasnija jer čitaocima omogućava uvid u društveni kontekst u kojem pitanja identiteta stiču veliki značaj. Stoga sada prelazimo na poslednji problem koji uokviruje analizu u Homo psihijatrikus-u – pitanje etičkog okvira psihijatrijske profesije i profesionalnog identiteta psihijatra.
Šta psihijatri (ne)mogu, a šta (bi trebalo da) rade
Na stranama 167–168 Homo psihijatrikus-a, dr Kostić pokreće pitanje slično onome s kojim smo otvorili ovaj tekst. On tvrdi da se često nalazi u etičkoj dilemi prilikom davanja psihijatrijskih dijagnoza: svestan je da time doprinosi održavanju statusa quo, ali je isto tako svestan da mnogi pacijenti pronalaze utehu u dijagnozi i da im ona značajno pomaže u nošenju sa simptomima. Kao psihijatar, dr Kostić se stoga često suočava s pitanjem da li pružanje individualne pomoći, fokusom na pacijenta kao pojedinca, istovremeno doprinosi reprodukciji ideološke uloge psihijatrije koju kritikuje u Homo psihijatrikus-u.
Autor se ovde suočava sa zanimljivim problemom na koji je još filozof Filip Rif (Philip Rieff), autor Trijumfa terapijskog (The Triumph of the Therapeutic, 1966), prve monografije posvećene društvenoj ulozi psihoterapije, skrenuo pažnju. Rif je tvrdio da psihoterapija nosi specifičnu moralnost koja stavlja unutrašnjost ljudske psihe i emocionalni boljitak kao vrhovnu vrednost. Za Rifa, psihoterapija je stoga nužno usmerena protiv svake transcendentne vrednosti koja nadilazi blagostanje individue.
Dr Kostić u Homo psihijatrikus-u ukazuje na sličnu problematiku kada nas upoznaje sa svojim etičkim dilemama. On primećuje da savremeni kapitalizam čini ljude atomizovanim i usamljenim, da mnogi doživljavaju svoj posao kao besmislen, i da sve to stvara društveni kontekst koji pogoduje pojavi brojnih mentalnih poremećaja, ali i usvajanju dijagnoze kao ličnog identiteta. U takvoj situaciji postavlja se pitanje: šta psihijatar može da učini?
Psihijatrijska profesija je po definiciji individualistička: psihijatar se bavi pacijentom kao pojedincem, dok je mentalni poremećaj po definiciji poremećaj individualne psihe. Kada se dr Kostić pita o alternativnim mogućnostima razvoja psihijatrije, ističe da osim vladajuće kapitalističke klase i farmaceutskih kompanija, i sami lekari imaju interes da psihijatrija ostane takva kakva jeste. Psihijatri uživaju veliku ličnu i profesionalnu moć i ugled, kojih se nisu spremni odreći. Ipak, dr Kostić ne vrši moralnu osudu; on naglašava da većina psihijatara ostaje u profesiji jer želi da pomogne svojim pacijentima, ali da im njihovo medicinsko obrazovanje ne omogućava da zamisle alternativne oblike psihijatrije.
Iz ovih razloga, kada autor Homo psihijatrikus-a razmatra kako se stanje u psihijatriji, ali i društvu koje omogućava identitetsku ulogu dijagnoze, može izmeniti, on ne polazi od same psihijatrijske struke. Homo psihijatrikus postavlja lenjinističko pitanje: „Šta da se radi?“ i nudi odgovore u tom duhu. Autor ističe da je hitno potrebno odvojiti psihijatrijsku praksu od profitnog motiva. Drugim rečima, mentalno zdravlje ne sme biti roba, već javno dostupna usluga; na taj način, barem delimično, uklanja se motivacija za rigidnom biologizacijom mentalnih poremećaja i preteranim deljenjem dijagnoza. Ipak, za dr Kostića ovo nije konačno rešenje. On naglašava da ključ leži van psihijatrije, pa čak i medicine – promena mora početi u političkoj sferi. Ideološka uloga psihijatrije može biti uklonjena samo kroz promenu društveno-političkog sistema čijoj reprodukciji ona doprinosi.
Stoga autor Homo psihijatrikus-a i ovde ide „protiv struje“, pre svega tako što donekle priznaje nemoć sopstvene profesije. Za njega, promena u psihijatriji mora prvenstveno početi izvan same struke, što čitaocima iz psihijatrijske sfere može na određeni način povrediti ego. On pred psihijatre postavlja svojevrsno ogledalo, terajući ih da se zapitaju ne samo o ideološkoj ulozi svoje profesije, već i o tome da li su sami dovoljno moćni da je reformišu. Zaključci dr Kostića, barem kada je reč o njegovoj profesiji, deluju začuđujuće pesimistično.
Zaključak: Idemo li ka hipernormalizovanoj budućnosti?
Frojd je tvrdio da je svrha psihoanalize da transformiše „histeričnu mizeriju“ u „uobičajenu ljudsku nesreću“. Njegova lekcija je bila da ljudsko stanje nije karakterisano zadovoljstvom i srećom, već da smo, kao ljudska bića, osuđeni na određeni nivo nesreće zbog samih karakteristika naše egzistencije. Knjiga Homo psihijatrikus može se shvatiti kao upozorenje upućeno čitaocima, ali i psihijatrijskom establišmentu. Autor kroz čitavu monografiju ukazuje na mitologizovanost psihijatrije i njen pokušaj da se predstavi kao „naučnija“ nego što zaista jeste. Dr Kostić pokazuje da ne postoje egzaktni načini merenja mentalnih poremećaja, niti konsenzus o tome kako precizno odrediti da li je određeno stanje mentalni poremećaj ili „uobičajen“ slučaj tuge, anksioznosti i sličnih iskustava.
Stoga se upozorenje koje karakteriše knjigu Homo psihijatrikus pre svega odnosi na opasnost od svojevrsnog „psihijatrijskog imperijalizma“, zbog kojeg se različiti uobičajeni segmenti ljudskog iskustva mogu patologizovati. Psihijatrija ima potencijal da postane dominantan način razumevanja ljudske egzistencije, što može dovesti do formiranja kulturne paradigme zasnovane na njenim principima, a koja bi bila „hipernormalizujuća“. Drugim rečima, ako dozvolimo da se razvije kulturna paradigma utemeljena na psihijatrijskom znanju i praksi, mogli bismo doći u budućnost u kojoj se brojni oblici ljudskog iskustva proglašavaju patološkim samo zato što odstupaju od psihijatrijski propisane norme. Homo psihijatrikus se tako može čitati kao poziv na oprez i kao podsticaj da zamislimo budućnost u kojoj smisao lične egzistencije ne bi proisticao iz zatvorene psihe pojedinca, već iz zajedničkog prostora deljenja i razumevanja.