Police većine knjižara već duže vreme imaju izdvojene sekcije posvećene „popularnoj psihologiji“, koje, čini se, kako vreme prolazi, zauzimaju sve više prostora – često nauštrb drugih oblasti. Kraj 2025. godine tako donosi još jednu knjigu koju će mnogi bez mnogo razmišljanja svrstati na te police: Još ti ovo fali za sreću konstruktivističkog i egzistencijalističkog psihoterapeuta Milana Damjanca, u izdanju „Nedeljnika“. Sa jednostavnim naslovom i šarenim koricama, ukrašenim motivima neba i sunca, ova knjiga bi se lako mogla ubrojati u mnoštvo popularno-psiholoških priručnika za samopomoć koji čitaocima nude očekivano banalne savete i obećavaju svojevrsnu „panaceju“ za različite životne probleme – pod uslovom da slede „nekoliko jednostavnih koraka“. Ipak, onima koji prate rad Milana Damjanca biće jasno da je ova knjiga napisana upravo kako bi takva očekivanja bila dovedena u pitanje, pa čak i okrenuta naglavačke.
Za početak, važno je istaći da je naslov knjige ironičan u odnosu na njen sadržaj, ali da istovremeno ima i jasnu funkciju. Deluje da je autor namerno odabrao naslov koji se bez poteškoća uklapa u more popularno-psiholoških izdanja, upravo kako bi na taj način privukao čitaoce. Naslov je, stoga, usmeren ka publici sklonoj onom tipu štiva čiji sadržaj Milan Damjanac često kritikuje u svojim javnim nastupima, a sada i u ovoj knjizi. Još ti ovo fali za sreću se tako ispostavlja kao svojevrsni anti-priručnik za samopomoć, koji se namerno ogrće u formu klasičnog priručnika ne bi li intervenisao u očekivanja njihove uobičajene publike.
Pre nego što se upustimo u razmatranje sadržaja knjige, potrebno je ukratko se osvrnuti na njen stil i formu. Delo je strukturirano kao niz kratkih intervencija posvećenih određenim fenomenima i pitanjima sa kojima se čitaoci često susreću. Knjiga, stoga, nema ambiciju da deluje kao sistematična celina, već pre kao fragmentaran sklop komentara i uvida kroz koje autor uvodi čitaoca u sopstveni pristup različitim problematikama. Iako Damjanac ne piše u aforističkom ključu, moguće je prepoznati izvesnu srodnost sa Ničeovim načinom organizacije tekstova. Još ti ovo fali za sreću tako ne teži da ponudi objedinjeni pogled na svet, već se pre postavlja kao skup alata koji čitaocima omogućavaju da prepoznaju načine na koje ih povređuju ideje koje često uzimaju zdravo za gotovo. Posebno je upečatljivo to što autor smatra da veliki broj takvih ideja ima korene upravo u njegovoj struci – u psihoterapijskoj teoriji, praksi i njihovoj savremenoj popularizaciji.
Gresi savremene psihoterapije
Knjiga Još ti ovo fali za sreću prožeta je nizom pitanja koja se provlače kroz čitav tekst, kao i kritikom problema i zabluda za koje autor smatra da su postale endemske u savremenoj kulturi. Najvažnije među njima odnosi se na društvenu ulogu psihoterapije, a pre svega na uticaj koji psihoterapeuti imaju u savremenom društvu. Damjanac u knjizi razvija svojevrsnu kritiku popularizacije psihoterapijskih ideja, ali i njihovog uticaja, ukazujući pritom na njihovu banalizaciju i pojednostavljivanje. Jedan od ključnih doprinosa ove knjige sastoji se upravo u insistiranju na značaju društvenih problema i procesa za mentalno zdravlje, kao i u pozivu upućenom samim psihoterapeutima da sa tim procesima moraju biti upoznati ukoliko žele da njihova praksa bude delotvorna. Preciznije, Damjanac tvrdi da psihoterapijska praksa, ukoliko zanemaruje društveni kontekst u kome deluje i načine na koje se simptomi klijenata u njemu ukorenjuju, neminovno klizi ka konformističkom prilagođavanju pojedinaca postojećem društvenom poretku. Jedna od neizrečenih, ali jasno prisutnih propozicija ove knjige, na tragu ideja Eriha Froma, jeste da simptomi mentalnog poremećaja pre svega razotkrivaju istinu o društvu u kojem oni koji ih trpe žive.
Damjanac se u ovoj knjizi implicitno obraća i psihoterapijskoj zajednici, pozivajući je na veću refleksivnost u sopstvenoj praksi. Time istovremeno skreće pažnju na ideologizovanost savremene psihoterapije, ali i na posledice njene sve izraženije popularizacije. Prema autoru Još ti ovo fali za sreću, savremena popularizacija psihoterapije ima svoje korene u njenoj uvezanosti sa ideologijom neoliberalnog kapitalizma, naročito u njegovoj sklonosti ka „responsabilizaciji“ pojedinaca i „psihologizaciji“ društvenih problema. Drugim rečima, neoliberalni kapitalizam društvene probleme koje proizvode njegove strukture – poput siromaštva, društvenih nejednakosti i nezaposlenosti – prevodi u pitanja lične odgovornosti.
Ovaj proces predstavlja prvi korak ka ideološkoj transformaciji tih problema u navodno posledice unutrašnjih psihičkih mehanizama, pa se tako nezaposlenost ili siromaštvo objašnjavaju nedostatkom samopouzdanja ili „pogrešnim stavovima“. Kada se, naposletku, društveni problemi neminovno odraze na psihu pojedinaca, psihoterapijska profesija stupa na scenu kao spasilac koji nudi „alate“ za saniranje rana koje društveni sistem proizvodi. U tom smislu, Damjanac ukazuje na to da psihoterapijska praksa može postati saučesnik u stvaranju efikasnije radne snage, ali i u prilagođavanju pojedinaca društvenom poretku koji im očigledno nanosi štetu.
Kako živeti i voleti u društvu atoma
Iako knjiga Još ti ovo fali za sreću obuhvata širok spektar tema – od obrazovanja i medija do izdaje i veštačke inteligencije – dve problematike prožimaju gotovo sve njene segmente: autentičnost i način izgradnje međuljudskih odnosa u savremenom društvu. Damjanac u pristupu ovim temama zauzima poziciju „protiv struje“, nudeći oštru kritiku same ideje autentičnosti. Knjiga upravo započinje tom temom, čime ona postaje svojevrsni uvod u razumevanje svih kasnijih komentara i intervencija. Autentičnost se ovde razmatra kao jedna od dominantnih vrednosti savremenosti, koja se često prihvata kao zdravorazumska i neproblematična. Upravo zbog toga ona zauzima centralno mesto u popularno-psihološkim priručnicima, kao i u diskursu na društvenim mrežama, gde je neprestano reafirmišu saveti popularno-terapijskih influensera.
Za Damjanca, autentičnost označava ideju da smisao sopstvenog života, kao i norme prema kojima se ponašamo, treba tražiti u nama samima, polazeći od pretpostavke da naša psiha sadrži nepromenljivo i jedinstveno „jezgro“ koje tek treba osloboditi. Damjanac upućuje kritiku savremenoj psihoterapiji i njenim tendencijama da se terapijska praksa predstavlja kao sredstvo otkrivanja te navodne „unutrašnje istine“. Nasuprot tome, autor upućuje čitaoce na odnos sa drugima kao mesto na kome bi trebalo tragati za izvorima smisla i normi po kojima živimo. Iz istog razloga on problematizuje i ideju „samopouzdanja“, tvrdeći da je reč o elementu popularno-psihološkog rečnika koji pojedince podstiče da se oslanjaju isključivo na sebe. Damjanac, međutim, sugeriše da osećaj nesigurnosti često ne proizlazi iz nedostatka „pouzdanja“ u sebe, već iz odsustva poverenja u druge ljude; ukoliko nam društveni odnosi ne pružaju sigurnost, problem ne leži u pojedincu, već u neadekvatnim oblicima odnosa koje uspostavljamo sa svojom okolinom.
Stoga Damjanac u knjizi Još ti ovo fali za sreću pre svega poziva čitaoce na preuzimanje odgovornosti, ukazujući pritom na jednu karakterističnu kontradikciju savremenog društva. S jedne strane, neoliberalni kapitalizam pojedince predstavlja kao u potpunosti odgovorne za životne okolnosti u kojima se nalaze. S druge strane, različiti ideološki mehanizmi – među kojima posebno mesto zauzima popularizovana psihoterapija – istovremeno doprinose njihovoj infantilizaciji. Pojedincima se nude gotovi odgovori i rešenja za probleme sa kojima se suočavaju, koji se pozivaju na navodno nepromenljive elemente psihe, pa čak i mozga. Na taj način odgovornost se izmešta sa subjekta, koji počinje da sebe doživljava kao neizbežnu žrtvu sopstvenih psihičkih mehanizama, bez stvarne mogućnosti da ih dovede u pitanje. U tom kontekstu nastaju savremeni popularno-psihološki obrasci, poput vezivanja ličnog identiteta za psihijatrijske dijagnoze1 ili aktuelnog trenda na društvenim mrežama u kojem se pojedinci samodefinišu kroz svoje „stilove vezivanja“.
Pri pozivanju čitalaca na odgovornost, Damjanac zauzima izrazito egzistencijalističku poziciju, ističući da, iako možemo patiti od različitih problema sa mentalnim zdravljem ili se nalaziti u specifičnim životnim okolnostima, uvek zadržavamo mogućnost izbora u načinu na koji se prema onome sa čime se suočavamo odnosimo. Ovakvo insistiranje na odgovornosti naročito je izraženo u trećoj celini knjige, posvećenoj pitanjima ljubavi. Ljubav je jedan od fenomena u kojima savremeni pojedinac često traži sopstveni „spas“, slično načinu na koji su mnogi u prošlosti utočište pronalazili u religiji. Kao i u prethodnim tematskim celinama, i ovde je sadržaj knjige Još ti ovo fali za sreću obeležen razbijanjem mitova. Pre svega, reč je o kritici mita o „bezuslovnoj ljubavi“ kao jedinom obliku „prave“ ljubavi, shvaćene kao ljubav usmerena ka onome što druga osoba „zaista jeste“. Damjanac ovu kritiku direktno povezuje sa problematizacijom autentičnosti, tvrdeći da takva ljubav ne postoji i da je ljubav, naprotiv, zahtevan i neprekidan proces donošenja odluka o tome da li ćemo, i na koji način, drugoj osobi pružiti brigu, pažnju i trud.
Pozivanje na odgovornost u ljubavi, prema Damjancu, nije „prirodan“ proces niti nešto čemu smo kao ljudska bića urođeno skloni. On otvoreno ističe da monogamija nije „prirodna“ niti „normalna“, ali to ne umanjuje njenu poželjnost. Odgovornost u romantičnom odnosu stoga predstavlja svesni izbor, kojim često idemo protiv svojih trenutnih želja, potreba, pa čak i protiv ideje o sopstvenoj „autentičnosti“. Autor knjige Još ti ovo fali za sreću, u skladu sa svojom egzistencijalističkom tendencijom, ukazuje čitaocima da prava „istina“ našeg bića leži u onome što radimo i izborima koje donosimo; svako od nas je odgovoran za odnos koji ima prema okolnostima u kojima se nalazi. U romantičnim odnosima ovo je naročito vidljivo: prema Damjancu, uspeh i kvalitet tih odnosa ne zavisi od unutrašnje autentične esencije, već od svesnog izbora da stavimo odnos sa drugom osobom iznad sopstvenih trenutnih želja. On zaključuje da nas niko neće voleti „zbog toga što jesmo“, ali nas može voleti zbog toga šta činimo.
Zaključak – Dužnost psihoterapeuta
Ako se osvrnemo na pitanje iz naslova, možemo zaključiti da Damjanac u knjizi Još ti ovo fali za sreću ne dijagnostikuje samo uticaj savremenih društvenih problema na psihu pojedinca, već pre svega ističe ulogu psihoterapije u reprodukciji društvenih struktura. Drugim rečima, ovo delo predstavlja čin javnog angažovanja jednog psihoterapeuta koji kritikuje sopstvenu profesionalnu zajednicu, pozivajući kolege da reflektuju o svojoj ulozi u održavanju društvenog sistema koji sam stvara ogromnu potrebu za psihoterapijskom praksom. Kritika individualizma i psihologizacije, tipičnih za ideološku dominaciju neoliberalizma, u ovom kontekstu postaje poziv na reformu psihoterapijske prakse i uključivanje društvene kritike u njen sadržaj.
Knjiga jasno pokazuje da javno angažovanje psihoterapeuta mora početi od samokritike, pre svega zato što se Damjanac ne ustručava da ukaže na ulogu psihoterapije u reprodukciji neoliberalne dominacije. U sledećem koraku, autor demonstrira kako psiha pojedinca biva kolonizovana od strane ideoloških sadržaja, te ukazuje na procese kroz koje se ovo dešava. Najvažniji segment knjige, međutim, jeste Damjančevo isticanje neizbežne međuzavisnosti pojedinaca i značaja koji društveni odnosi imaju za oblikovanje naše ličnosti. U vremenu kada se međuljudski odnosi često doživljavaju kao opresivni elementi koji guše „istinsku individualnost“, knjiga Još ti ovo fali za sreću podseća da jedinstvenost i autentičnost pojedinca mogu postojati samo u odnosu sa drugima.