Sto godina od osnivanja Komunističke partije Jugoslavije navršava se 20. aprila ove godine. Od Kongresa ujedinjenja do zabrane partije i političke represije od strane kraljevske vlasti krajem 1920. godine, članstvo KPJ je iznosilo 65.000 ljudi. Preko 200.000 sindikalno organizovanih radnika i radnica bilo je deo komunističkog pokreta. Partija je na izborima za Ustavotvornu skupštinu osvojila treće mesto i 59 od 419 poslaničkih mandata, uprkos tome što ne-slovenske nacionalne manjine, među kojima je bilo mnogo komunista i simpatizera, nisu imale pravo glasa. Komunisti su izabrani za gradonačelnike u Beogradu, Zagrebu, Nišu, Osijeku i Skoplju, ali su ih vlasti sprečile da preuzmu dužnost.

Povodom stogodišnjice osnivanja najveće i najuspešnije radikalno leve partije na ovim prostorima, donosimo pogled na njen rani rad kroz živopisna sećanja jugoslovenskog komuniste iz Velikog Bečkereka, Jozefa Hermala. Jozef Hermal je bio Nemac iz radničke porodice koja je bila aktivna u socijalističkom pokretu još krajem 19. veka. Bio je angažovan u sindikatu od svoje trinaeste godine, s obzirom da je korišćenje dečje radne snage još uvek bilo legalno u Austro-Ugarskoj. Za vreme Prvog svetskog rata bio je socijalistički i antiratni agitator u vojsci, zbog čega je više puta prekomandovan. Posle sloma Austro-Ugarske, učestvuje u organizaciji Mađarske Sovjetske Republike i vodi boljševičke trupe u Segedinu. Po povratku u Jugoslaviju postaje član Centralnog partijskog veća (preteče Centralnog komiteta) KPJ i sekretar partije za Banat i Bačku. Na tim položajima ostaje do 1925. godine. Bio je predstavnik leve frakcije u partiji, koja se zalagala za intenzivniju revolucionarnu akciju i federalno ustrojenje Jugoslavije. Zbog učešća u frakcijskim borbama kasnije nije zauzimao visoke položaje u KPJ. Iako je za vreme okupacije bio prestar da bi se borio, nacisti su ga posle napada na SSSR uhapsili i potom poslali na prinudni rad. Posle oslobođenja zemlje i revolucije, radio je u Komitetu Narodnog fronta. Ostao je da živi u Zrenjaninu do smrti. Njegova sećanja, koja prenosimo u integralnom obliku, danas se čuvaju u Arhivskoj zbirci Muzeja Vojvodine.

Slika prva: Kako je pop dobio batine

„Bio sam dobar đak. Otac je bio vanredno strog i grub, ali nas nije tukao sem svega dva puta. Međutim veronauku nisam učio. Prvi i drugi razred osnovne škole završio sam u Pešti, a ostale u Bečkereku. Otac me nije terao da učim veronauku. Zato što nisam znao veronauku popa me je jednom tukao a ja sam zgrabio njegov štap, bacio ga kroz prozor, dohvatio moju torbu i pobegao. Usput sam plakao i mislio da ću kod kuće dobiti batine. Otac me pitao zašto plačem. Pogledao je raspored časova u školi i kada je video da je bila veronauka pitao me je šta se desilo i ja sam mu ispričao. On me je poveo u školu držeći me rukom  da ne pobegnem. Kad smo došli u školu rekao mi je da zovem popa i da kažem da ga zove neki gospodin. Ja sam zvao popa napolje. Kada je pop izašao otac me je pitao da li je to taj pop i kad sam ja odgovorio da jeste otac ga je zgrabio bacio pod sebe i strahovito istukao. Ja sam se tome radovao.“

Slika druga: Agitprop Bele Kuna

„U Pešti su mi međutim rekli da idem u Segedin da tamo organizujemo oružane snage, i finanse i žandarmeriju, i vojsku i policiju. Sve je to bio jedan sindikat (…) Ja sam organizovao taj sindikat i jako smo lepo radili. Najednom je francuska vojska došla u Segedin i ja sam otišao u Peštu i rekao Beli Kunu da neće biti dobro. Bela mi je rekao da radimo kako su i oni u Pešti radili. Oni su pustili žene iz javnih kuća, dali im letke i poslali ih da po parkovima agituju kod francuskih vojnika, i na taj način preobratili su francuske vojnike. Mi u Segedinu tako nismo uspeli jer nismo imali dovoljno javnih žena. Francuske snage u Segedinu naredile su bile vojnicima da ne stupaju u dodir sa javnim ženama.“

Slika treća: Put na Vukovarski kongres KPJ

„Za ovaj Kongres na svakih 200 članova bio je biran jedan delegat. Zrenjanin je imao 7 delegata. Banaćani su došli do Beograda. Odatle se putovalo lađom, privatnom koju je Partija zakupila od jednog privatnika, do Novog Sada gde su se priključili bačvanski delegati. U Novom Sadu je priređen vanredan doček, bilo je mnogo ljudi sa zastavama, poklicima „Živeo Kongres“ i „Živela Komunistička partija“. Ne mogu o tome detaljno da pričam jer moram da plačem.“

Slika četvrta: Borba protiv Obznane

„Ja sam bio Oblasni sekretar za Banat i Bačku, ali se nisam kandidovao za poslanika jer su oblasni sekretari bili uglavnom Srbi, a nacionalne manjine nisu imale pravo glasa i učestvovanja u izborima. Bila je konferencija svih narodnih poslanika, oblasnih sekretara, i ja jedini i ako nisam bio poslanik išao sam u klub narodnih poslanika komunista. To je bilo uoči „obznane“. Komunističku poslanici su predviđali obznanu i Kosta Novaković je dao predlog da se svi poslanici naoružaju sa bokserima i da se u parlamentu tuku pre nego što se glasa za obznanu. Nažalost taj predlog nije bio primljen, većina je glasala protiv. Jer kada bi se tukli masa bi se tukla sigurno jer je bila situacija napeta.“

Slika peta: Radnici protiv intelektualaca

„Dr. Rajko Jovanović vodio je glavnu reč. Đuro Đaković kao fizički radnik nije umeo da odgovori Jovanoviću kao intelektualnom radniku i udario mu je šamar, tako da je ovaj pao sa stolice.“

PODELITE