Radikalni pro-četnički revizionizam u knjizi Istina o Kalabiću Miloslava Samardžića

U revizionističkoj istoriografiji o događajima iz Drugog svetskog rata na našem prostoru, koja je uzela maha nakon sloma režima realnog socijalizma, a poseban vetar u leđa dobila nakon 5. oktobra, istaknutu ulogu ima publicista Miloslav Samardžić. U njegovoj knjizi Istina o Kalabiću imamo odličan primer radikalne struje pro-četničkih revizionista. Reč „radikalno“ se u ovom slučaju ne može izbeći zato što autor u njoj pokušava opovrgnuti ne samo ono što je bio dominantan narativ u periodu SFRJ, već podjednako napada teze drugih pro-četničkih istoričara, kao što su Bojan Dimitrijević i Kosta Nikolić, nazivajući ih „neokomunistima“¹?!

Knjiga je tematski podeljena na dva dela od kojih je u prvom akcenat na celokupnom ratnom angažmanu komandanta Gorske garde Nikole Kalabića, dok u drugom delu autor pokušava dokazati kako Kalabić nije imao nikakvu ulogu u hvatanju Draže Mihailovića 1946. godine. U celoj knjizi Samardžić svoje stavove neretko izražava i kroz izjave potpuno parolaškog stila i duha – poput „teror je drugo ime komunizma“² – koje upotrebljava kada pokušava oboriti teze svojih neistomišljenika.

Kako je jedna od stvari koje Samardžiću najviše smeta to što drugi pro-četnički istoričari stvaraju „lažnu sliku“ u kojoj je „Draža mek, nesposoban i nemoćan – nasuprot komunistima i ljotićevcima – dok su njegovi komandanti, a naročito Kalabić, neposlušni i nedisciplinovani“³, jedan od glavnih pokušaja u knjizi mu predstavljanje Kalabića kao čoveka vrednog divljenja. S tim u cilju najpre u kratkom delu knjige koji se odnosi na njegov život pre rata piše kako ga je otac Milan toliko surovo tukao da mu je povredio nogu⁴, da bi u periodu neposredno pred početak rata radio kao načelnik Katastarske uprave u Valjevu, šef gradilišta u englesko-francuskoj kompaniji, vlasnik automobila koji su tada bili izuzetno retki, kao i kuće koja je i dan danas „jedna od najlepših u centru Valjeva”⁵. Dakle, jedno pravo pravcato ostvarenje „američkog sna” u uslovima Kraljevine Jugoslavije u kojoj nesretni dečak samo svojim trudom i radom izrasta u uspešnog čoveka.

Ratna biografija počinje sa konstatacijom da je Kalabić proveo tri-četiri meseca u organizaciji Koste Pećanca, da bi se nakon toga priključio Draži Mihailoviću⁶. Zatim se pominje sastanak u selu Preljine kod Čačka u martu 1942. godine na kojem je odlučeno da se Kalabićeve jedinice legalizuju tj. „privremeno staju pod Nedićevu komandu“⁷. Ovu legalizaciju Samardžić smatra „takozvanom” i drži da je to bila masovna Dražina taktika kako bi se obezbedila veća količina oružja i municije. Ali bez obzira na tu legalizaciju autor tvrdi da su Nemci već u aprilu iste godine krenulu u gonjenje Draže Mihailovića, da bi i sam Kalabić učestvovao u borbama protiv nemačkog Brandenburškog puka u operaciji ‘Forstrat’ krajem maja”. Tu nailazimo na gomilu kontradiktornosti, jer Samardžić o četnicima čas govori kao o „glavnim nemačkim neprijateljima”, ali zatim otvoreno tvrdi kako su oružje i munija najviše nabavljani preko Nedićevih jedinica i institucija, ali i preko odreda Koste Pećanca. Čak otvoreno piše o tome je „jedan ljotićevski oficir, u saradnji sa nedićevcima, udesio da 50 puškomitraljeza koje su Nemci poslali Ljotićevom ‘Srpskom dobrovoljačkom korpusu’ završe u Gorskoj kraljevoj gardi”⁸. Citira čak i Kalabićevo pismo izvesnom Stefanoviću iz 18. maja 1944. godine u kojem, između ostalog, piše:

„…Od predsednika vlade đenerala Milana Nedića dobio sam preko Janka izvesne pomoći za svoje borce i dobiću ih i nadalje…”⁹

Zaista ostaje misterija kakvi su to borci protiv nemačkog okupatori koji se naoružavaju preko onih kolaborantskih jedinica koje se često i same naoružavaju preko Nemaca… I zaista, čak i u izveštaju nemačkog vojnog izaslanika u NDH Edmunda Glajzena fon Horstenaua – koji je krajem 1943. i početkom 1944. boravio u okupiranoj Srbiji stoji:

„Čini se da je Srbija najmirnija zemlja na Balkanu, netko je rekao čak i u Europi. Hrvatska se doista ne može uporediti s njom… Koristeći opću situaciju u kojoj se nalazi Draža Mihailović, sklopljeni su lokalni sporazumi s raznim četničkim grupama”¹⁰

Neko bi možda pomislio da je reč o četničkom „strateškom lukavstvu“, koje je navodno za cilj imalo to da nemačko oružje završi u rukama jedinica koje će se nakon toga boriti protiv nemačkih trupa. Problem sa ovakvom „logikom“ je što je demantuje stanje na terenu – jer kako je vreme prolazilo četnici su intenzivirali pre svega svoje sukobe sa partizanima, dok je stepen nenapadanja, pa i saradnje sa okupatorom, rastao što su njegove pozicije vremenom postajale slabije zbog stanja na drugim ratištima, a prevashodno zbog napredovanja Crvene armije.

Čak i sam Samardžić navodi kako je, prema nemačkim izveštajima, Vermaht sa Kalabićem 28. novembra potpisao sporazum o primirju. Ali njegovo objašnjenje je da ti sporazumi zapravo nisu ni postojali, već da su Nemci izmišljali sporazume sa četnicima(?!) jer „na taj način su protiv Dražine organizacije vodili psihološki rat“¹¹.

U opisu povlačenja glavnine četničkih snaga iz Srbije preko Sandžaka nakon ulaska Crvene armije u jesen 1944. Samardžić pominje kako su četnici „usput od komunista nakratko preuzimali mesta na pravcima odstupanja: Požega, Ivanjica, Sjenica, Pljevlja…“¹². Pominje i kako su se Kalabićeve jedinice Gorske garde 1. novembra nalazile u blizini Novog Pazara i kako su one u to vreme bile najbrojnije od svih jedinica srbijanskih četnika. Međutim, ono što je u knjizi prećutano je da su se četnici kroz taj kraj povlačili zajedno sa nemačkim snagama i da su Sjenicu (25. oktobra) i Prijepolje (29. oktobra) preoteli od partizana uz pomoć Nemaca i Muslimanske milicije. Kao i da su u Sjenici boravili do 7. novembra, zajedno sa nemačkim trupama¹³. Samardžić doduše pominje Kalabićevo pismo nemačkom komandantu na sektoru Rogatice-Sarajevo iz 13. decembra 1944. godine u kome piše:

„Kako Gorska Garda Nj.V. Kralja Petra Drugog ni jednom prilikom nije napadala nemačku vojsku iza busija i zaseda, nego se uvek samo borila protiv najvećih zlotvora celog sveta – komunista, to bi u našem zajedničkom interesu bilo dobro da nas pomognete u puščanoj, mitraljeskoj i bacačkoj municiji, te kako bi mogli produžiti našu borbu do konačnog uništenja komunista. U tom cilju šaljem Vam moga oficira za vezu poručnika g. Šarkovića, koji će Vam usmeno izložiti naše današnje najnužnije potrebe. Smatram da ćete me kao vojnik i nacionalista potpuno razumeti i shvatiti situaciju u kojoj se danas zajedno nalazimo, te ćete nas utoliko pre pomoći”¹⁴

No vrlo brzo nakon toga Samardžić ima „objašnjenje” i za to pismo, te kaže „da li nemački komandant nije znao, ili nije želeo da zna, za brojne sukobe njegove vojske sa Gardom, tek, odobrio je isporuku”¹⁵. Drugim rečima, ispada da se oni međusobno pomažu i razmenjuju srdačna pisma neznajući da su zapravo neprijatelji…?

Istoričar Milan Radanović pravilno ocenjuje kako učešće četnika u proboju nemačkih snaga kroz Sandžak i istočnu Bosnu u novembru i decembru 1944. godine, kao i obezbeđivanje komunikacije koje su Nemci koristili u dolini Bosne i donjem toku Drine, predstavlja najnegativniji učinak četničkih snaga u Drugom svetskom ratu. I to zato što je „obezbeđivanje i neometanje nemačkih snaga koje su se izvlačile prema Posavini i potom bile raspoređene na ratišta u Podunavlju i međurečju Dunava i Save, pomogle su nemačkoj strani da prilivom snaga Armijske grupe ‘E’ stabilizuje Sremski front, odnosno da krene u ofanzivu januara 1945. Ovim je prolongirano prisustvo nemačkog okupatora u Bosni i Slavoniji – sve do kraja aprila 1945, a u severozapadnoj Hrvatskoj sve do kraja rata (u međuvremenu, 12. aprila, sovjetske snage zauzele su Beč). Svaki dan produženja prisustva nemačke oružane sile na tlu Jugoslavije podrazumevao je stotine, ponekad i hiljade, novih žrtava u redovima JA i među civilnim stanovništvom.Suprotno stereotipiziranoj predstavi, nemačka strana nije imala nameru da se mirno povuče iz Jugoslavije, već je grčevito branila okupirane delove zemlje, nikad se ne povlačeći bez borbe i otpora, neretko prelazeći u protivnapad.”¹⁶

Zločini Kalabićeve Gorske garde

Kada je reč o ratnim zločinima Kalabića i ostalih četnika Samardžić iznosi stav o tome kako su četnički vojni i preki sudovi formirani po Uredbi donetoj još pre rata, 8. marta 1940. godine. Ovaj stav je vrlo problematičan i praktično neodbranjiv, jer se njime jedna gerila nastala u uslovima rata i okupacije (a uz sve to i sklona saradnji sa okupatorom) izjednačava sa legalnim organima države u mirnodopskim uslovima. U tu svrhu pominje i Zakon o zaštiti države „donet specijalno zbog komunista, kao terorističke organizacije, još 1921. godine” prema kome je “za svaku komunističku delatnost mogla biti izrečena najteža kazna”¹⁷.

Na kraju, Samardžić to formuliše i sasvim otvoreno tvrdnjom da su pripadnici „četničkih jedinica Draže Mihailovića, odnosno Jugoslovenske vojske, počinili ratni zločin u slučaju prekoračenja zakonskih ovlašćenja, tj. nepridržavanja Uredbe o vojnim i prekim vojnim sudovima, odnosno Zakona o zaštiti države. Nasuprot vome, svako ubistvo koje su počinili komunisti potpada pod ratni zločin, jer oni, kao paravojna formacija, nisu imali pravo da osnivaju vojne sudove”¹⁸. Drugim rečima, on se pravi kao da uopšte nije došlo do rata, okupacije i kapitulacije, već odnos između četnika i partizana predstavlja praktično kao odnos organa reda neke zapadnoevropske države i ćelija Al-Kaide u mirnodopskim uslovima u kojem ovi prvi mogu počiniti zločin eventualno ukoliko upotrebe prekomernu upotrebu sile…?!

Nakon svega toga Samardžić postaje konkretniji i kaže „sem pojedinačnih ubistava, komunisti optužuju Gorsku kraljevu gardu i za tri masovna zločina: ubistvo 24 komuniste u selu Kopljari kod Aranđelovca, 29. novembra 1943, zatim 18 komunista u selu Banja, takođe kod Aranđelovca, neodređenog datuma krajem 1943, kao i 12 komunističkih simpatizera u selu Mali Požarevac kod Sopota, 22. juna 1944. godine.“¹⁹ Za zločin nad Romima osumnjičenim za saradnju sa komunistima u Kopljarima Samardžić navodi da je kao dokaz za isti navođena Kalabićeva depeša, ali on sumnja u samo postojanje iste zbog nepismenog stila i zbog toga što na njenom kraju Kalabić kaže „Sve sam sam poklao”?! Takođe, on iznosi tvrdnju i da imena žrtava u Kopljarima i u Banji uopšte nisu poznata i da se ne navode. To je činjenično netačno, zato što je Milovan Milosavljević još 1987. godine objavio imena 22 žrtve iz Kopljara, čiji podaci se poklapaju sa podacima Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih pomagača iz 1945. A imena 10 žrtava zločina u Banji objavio je 1999. godine Kosta Nikolić.²⁰

Od ove relativizacije i iznošenja neistinitih podataka još je spornije to što je Samardžić navođenjem da komunisti optužuju Kalabićeve trupe za tri masovna zločina potpuno prećutkuje da je bilo i drugih zločina velikih razmera koji se pripisuju Gorskoj gardi. Tako prećutkuje klanje devetoro žitelja u selima Dračić i Ravnje kod Valjeva od strane Kalabićevih četnika 31. decembra 1942. i 1. januara 1943. Ne pominje ni pokolj u selu Stapar kod Osečine iz 7-8. aprila 1943. kada su Kalabićevi četnici uleteli „u kuću Stanoja Spasojevića i odmah u samoj kući pred ženama i decom zaklali su Stanoja, njegova dva sina i dva brata. Kada su klali Stanojeve sinove njihova je majka pojurila da ih brani. Banditi su joj tada odsekli ruku kojom je branila decu. Stara žena je od straha ogluvela”²¹.

Još je dosta takvih zločina Kalabićeve Gorske garde koji nisu pomenuti, poput klanja petoro meštana sela Gorovič kod Topole (među kojima i jedne žene) 27. oktobra 1943²², zatim pokolj devetoro stanovnika Topole u noći između 31. decembra 1943. i 1. januara 1944. među kojima je bilo 6 žena, između ostalog i učiteljica Desanka Jakšić i njena majka Radojka²³. Ali najspornije od svega je što je Samardžić u navođenju zločina koji se pripisuju Kalabiću prećutao i najmasovniji četnički zločin nad srpskim stanovništvom u okupiranoj Srbiji – zločin u selu Drugovac kod Smedereva 1944. iza koga su stajali 1. oplenačka i 4. kosmajska brigada Korpusa gorske garde, zajedno sa Smederevskim korpusom i delovima Avalskog korpusa. „Napad na Drugovac usledio je 29. aprila. Selo su branili Drugovački bataljon i 3. četa 1. bataljona Kosmajskog NOP odreda (navodno oko 200 naoružanih meštana i oko 150 kosmajskih partizana, iako je realan broj verovatno bio nešto manji). Njihove snage bile su nemoćne da odole daleko brojnijem protivniku zbog čega su se povukle iz sela nakon probijanja obruča jer se znalo kako četnici postupaju sa zarobljenim partizanima. Četnici su nakon odstupanja partizanskih snaga upali u selo i ubili 72 stanovnika, zapalili oko 120 kuća i opljačkali oko 200 domaćinstava. Iz pušaka je ubijen 41 stanovnik, 24 su zaklani, trojeje umrlo od batina, a četvoro je izgorelo u zapaljenim kućama”²⁴. Inače, u napadu na Drugovac učestvovalo je oko 2.100 boraca, a od novembra 1941. nikada toliko brojne četničke snage nisu učestvovale u nekoj borbi protiv nemačkih trupa na području okupirane Srbije.

Uloga Nikole Kalabića u hapšenju Draže Mihailovića

Deo Samardžićeve knjige koji se odnosi na Kalabićevu ulogu u hapšenju Draže posebno je bizaran. Kako je on stanovišta da se to nije dogodilo – u čemu se razilazi ne samo sa istoričarima iz vremena SFRJ, već i sa pro-četničkim istoričarima poput Bojana Dimitrijevića i Koste Nikolića – prvi zadatak koji je sebi postavio je da pronađe motiv komunista za takvu „laž”. Pa tako piše „pitanje izdaje ključnih ljudi je stara tema i nisu uzalud u 17. veku jezuiti u srpsko narodno predanje ubacili izmišljenu izdaju Vuka Brankovića u Boju na Kosovu. I njima, kao i komunistima, cilj je bio da pokolebaju veru naroda u sopstvene prvake, kako bi se spremio teren za dugu vladavinu stranaca i stranih ideologija”²⁵.

U savremenoj srpskoj istoriografiji uglavnom ne postoji dilema oko toga da priča o izdaji Vuka Brankovića na Kosovu 1389. godine nije istorijska činjenica, već mit i narodno predanje. Međutim, teza da je mit o Vukovoj izdaji nastao zahvaljujući nekoj jezuitskoj zaveri u XVII veku spada u ozbiljnu pseudo-istoriju u rangu Jovana Deretića. Nema čak ni bilo kakvog motiva koji bi naveo bilo jezuite, bilo komuniste za tako nešto. Da se pokoleba neka eventualna „vera naroda u Kalabića” nije bilo potrebno nikakvo komunističko izmišljanje – sasvim su dovoljni bili četnički materijali o njemu. Samardžić doduše pominje nepovoljne izveštaje nekih četnika – poput komandanta Valjevskog korpusa poručnika Miloša Radosavljevića – o Kalabiću, u kojem stoji:

„U potrazi za oružjem i vojnosposobnim ljudstvom rasturene Kalabićeve grupice su izvršile niz zlodela nad stanovništvom. U više slučajeva prebijane su majke onih vojnih obveznika koji nisu zatečeni kod svojih kuća, vršilo se sitno pljačkanje po kućama, pijančenje – koje se pretvorilo u bezrazložnu pucnjavu ili jurnjavu za ženama”²⁶

Međutim, on odbacuje verodostojnost ovih izveštaja prostom ocenom da „optužbe pripadnika Valjevskog korpusa protiv Kalabića, Draža nije uzimao za ozbiljno, čak ni kada su 24. avgusta, pojačane izveštajem poverenika Komande Srbije”²⁷. Dakle, ništa ni od četničkih izvora, ako se sa njihovom ocenom ne slaže Draža, nije odraz onoga što se realno dešavalo, te ulogu đavoljeg advokata u sprečavanju sprečavanju kanonizacije „Svetog Kalabića” preuzimaju komunisti. Isto tako, Samardžić osporava i druge četničke izvore koje govore o Kalabićevoj ulozi u hvatanju Draže, poput dnevnika Borivoja Tasića²⁸ i rukopisa Stevana Moljevića Ravna Gora u svetlu i magli, u kojem su zabeležene reči koje je Moljeviću Draža izrekao u zatvoru: „… Izdao me Nikola. Da bi spasao sebe. Izdao je mene…”²⁹, jednostavno proglašavajući te dokumente neautentičnima i podmetačinama Ozne. Isto tako, za sliku Kalabića sa oznašima tvrdi da se na osnovu „matematičkog proračuna visine” može utvrditi da je reč o „lažnom Kalabiću”³⁰(?!), a onaj „pravi” je navodno „poginuo kod Degurićke pećine, na Bogojavljenje 1946. godine (19. januar)“³¹. Usled svega toga Samardžić izvlači konačan zaključak i tvrdi da čak i pisma koja je Kalabić uputio Krcunu i Rankoviću nisu autentična „jer Kalabić nikada nije bio u rukama komunista, a aprila 1946. nije bio živ”³²?! Razilaženje po ovom pitanju je ujedno i jedan od glavnih razloga zbog kojih je autor knjige čak i pro-četničke istoričare Bojana Dimitrijevića i Kostu Nikolića proglasio za neokomuniste.

Foto: Wikimedia

AUTOR

NENAD PIVAŠ

je apsolvent sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Polja interesovanja su mu političke ideologije i međuetnički odnosi na ex-yu području

See author's posts

1. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 127. str.
2. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 241. str.
3. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 117. str.
4. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 12. str.
5. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 14. str.
6. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 15-16. str.
7. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 27. str.
8. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 39. str.
9. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 43. str.
10. Radanović, M. (2016), Kazna i zločin: Snagekolaboraciije u Srbiji, Rosa LuxemburgStiftung, Beograd 119. str.
11. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 122. str.
12. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 67. str.
13. Radanović, M. (2016),Kazna i zločin: Snagekolaboraciije u Srbiji, Rosa LuxemburgStiftung, Beograd 371. str.
14. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 71. strana.
15. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 71. strana
16. Radanović, M. (2016),Kazna i zločin: Snagekolaboraciije u Srbiji, Rosa LuxemburgStiftung, Beograd 376. str.
17. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 79. strana.
18. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 79. strana.
19. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 98-99. strana.
20. Radanović, M. (2016),Kazna i zločin: Snagekolaboraciije u Srbiji, Rosa LuxemburgStiftung, Beograd 138. str.
21. Radanović, M. (2016),Kazna i zločin: Snagekolaboraciije u Srbiji, Rosa LuxemburgStiftung, Beograd 98. str.
22. Radanović, M. (2016),Kazna i zločin: Snagekolaboraciije u Srbiji, Rosa LuxemburgStiftung, Beograd 111. str.
23. Radanović, M. (2016),Kazna i zločin: Snagekolaboraciije u Srbiji, Rosa LuxemburgStiftung, Beograd 128. str.
24. Radanović, M. (2016),Kazna i zločin: Snagekolaboraciije u Srbiji, Rosa LuxemburgStiftung, Beograd 153. str.
25. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 148-149. strana.
26. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 112. strana.
27. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 115-116. strana.
28. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 238. strana.
29. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 238. strana.
30. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 283-284. strana.
31. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 225. strana.
32. Samardžić, M. (2021), Istina o Kalabiću, Pogledi, Kragujevac 271. strana.