Razmišljao sam o francuskoj poeziji, onoj iz Rasinove predstave, u stvari. Radi se o prelepoj, prelepoj rečenici.(1) Na francuskom glasi: „C’était pendant l’horreur d’une profonde nuit.“ Na srpskom: “Zbilo se tokom užasa jedne duboke noći”. Možda je Rasin pod tim mislio na izbor Trampa. I tako, meni to dođe kao obaveza da govorim, da diskutujem ovakve događaje, u negativnom smislu, za mene je nemoguće da sada budem ovde ispred vas i da pričam o nečemu jako interesantnom u akademskom smislu. Mislim da je neophodno misliti, diskutovati, šta se desilo u „užasu duboke noći“, juče. Znate, za mene ovo je bila neka vrsta iznenađenja. Često smo tokom takvih iznenađenja podređeni zakonu afekata: strah, depresija, bes, panika itd. Znamo zahvaljujući filozofiji da, međutim, svi ti afekti nisu zapravo dobre reakcije, u nekom smislu to je previše je to afekata pred očima neprijatelja. Stoga smatram da je neophodno misliti izvan afekata, izvan straha, besa itd – misliti današnju situaciju, situaciju današnjeg sveta, u kome je nešto poput ovoga moguće, da neko poput Trampa može biti predsednik Sjedinjenih američkih država. Moj je cilj večeras stoga da predstavim, ne baš objašnjenje, već nešto bliže razjašnjenju mogućnosti nečega takvog, kao i da ponudim neke indikacije za raspravu o tome šta možemo raditi posle toga; šta moramo činiti, to nije baš podložno zakonima afekata, niti negativnim afektima, već nivou mišljenja, akcije, političke usmerenosti itd.
Počinjem od jednog vrlo uopštenog pogleda, ne na situaciju u SAD-u danas, već na situaciju u današnjem svetu. Šta je svet danas, gde je takva činjenica moguća? Mislim da je najvažnija poenta za početak istorijska pobeda globalizovanog kapitalizma. U izvesnom smislu, od osamdesetih do danas, to je četrdeset godina, skoro pola veka, u tom periodu imamo istorijsku pobedu globalizovanog kapitalizma, iz mnogo razloga. Prvi je, naravno, potpuna propast socijalističkih država – Rusije, Kine – i generalno neuspeh kolektivističke vizije ekonomije i društvenih zakona. Ovo nije nebitna poenta. Ova poenta nije samo promena u pogledu objektivne situacije u svetu danas, nego možda i promena na nivou subjektivnosti takođe. Duže od dva veka, sve do osamdesetih godina, u javnosti su postojala dva polazišta po pitanju istorijske sudbine ljudskih bića. Prvo, put liberalizma u klasičnom smislu. Ovde liberalno ima mnogo značenja, ali ja uzimam značenje te reči u njenom primitivnom obliku, odnosno, da je za njega fundamentalno da je privatna svojina ključ društvenog organizovanja, po cenu ogromnih nejednakosti, ali cena je cena. Sa druge strane, imamo socijalistički-komunistički način – u njegovom apstraktnom smislu, suštinski, kraj nejednakosti mora biti fundamentalni cilj ljudske političke aktivnosti. Kraj nejednakosti čak i po cenu nasilne revolucije. Sa jedne strane, mirna vizija istorije kao kontinuiteta nečega vrlo starog, to jest, privatne svojine kao ključa društvene organizacije. Sa druge strane, nešto novo, što verovatno počinje sa Francuskom revolucijom, predlog novog puta, da u nekom smislu kontinuitet istorijskog postojanja ljudskih bića mora da prihvati raskid sa jako dugim periodima gde su nejednakost, privatna svojina, itd bili zakoni kolektivnog postojanja, u korist druge vizije te sudbine, i da je najvažnije pitanje jednakosti i nejednakosti. Sukob između liberalizma u klasičnom smislu i nove ideje pod različitim imenima – anarhija, komunizam, socijalizam itd – to je ono što najviše označava XIX vek, kao i dobar deo sledećeg veka takođe.
Tokom otprilike dva veka, imali smo nešto poput strateškog izbora, po pitanju ne samo događaja lokalne politike, nacionalnih obaveza, ratova itd, već i po pitanju toga šta je istorijska sudbina ljudskih bića kao takvih, istorijska sudbina izgradnje čovečanstva kao takvog. U izvesnom smislu, naše vreme, od osamdesetih do danas, vreme je progresivnog nestanka ovog izbora. Danas imamo dominantnu ideju da ne postoji globalni izbor, da nema drugog rešenja. Rečima Margaret Tačer: nema drugog rešenja. Nema drugog rešenja osim, prirodno, liberalizma, ili danas, uopšteno govoreći, neoliberalizma. Ova poenta je jako važna zato što Tačerka ne govori da je takvo rešenje veoma dobro, već da drugog nema. To za nju nije problem. Znate današnju propagandu, nije poenta reći da je globalizovani kapitalizam sjajan, očigledno je da nije. Svako to zna. Svako zna da monstruozne nejednakosti ne mogu biti rešenje istorijske sudbine ljudskih bića, to svako zna. Argument međutim ide, „okej, nije dobro, ali je jedino stvarno rešenje.“ Po mom mišljenju, definicija našeg vremena je pokušaj da se nametne čovečanstvu ubeđenje da postoji samo jedan istorijski put za ljudska bića. Taj put nije odličan, nije čak ni veoma dobar, ali je jedini moguć.
Možemo dakle definisati današnje vreme kao trenutak primitivnog ubeđenja liberalizma da je oblik privatne svojine i slobodnog tržišta jedinstvena (jedina) moguća sudbina ljudskih bića. To je takođe definicija (ljudskog) subjekta. Šta je u ovoj viziji subjekt? Subjekt je prosjak, potrošač, vlasnik ili ništa drugo. To je striktna definicija ljudskog bića. To je opšta vizija, opšti problem i opšti zakon savremenog sveta.
Koji su efekti ovoga u političkom životu? Koje su posledice ovakve političke vizije sveta u kojoj postoji samo jedan pravac? Sve vlade ga moraju prihvatiti. Trenutno nemamo vladu u svetu koja govori išta drukčije. Ako pogledamo „socijalističku” francusku vladu, diktaturu Komunističke partije u Kini ili vladu SAD-a, Japana, Indije, svi govore istu stvar – globalizovani kapitalizam je jedini način (za postojanje ljudskih bića). Na državnom nivou, sve političke odluke podređene su onome što bih ja nazvao „monstrumom“: globalizovanim kapitalizmom i njegovim nejednakostima. Monstrum postaje sve veći i veći. Moramo uvideti stvarnu sliku nejednakosti: imamo slučaj neverovatne koncentracijije kapitala gde danas 264 osobe imaju imovinu ekvivalentnu koliko i 3 milijarde siromašnih. To je mnogo više nego za vreme monarhija. Nejednakost danas je mnogo bitnija tema nego u bilo kojoj drugoj istorijskoj etapi. I sada imamo slučaj da ovaj istorijski monstrum, koji je ujedno i jedini način (za postojanje čovečanstva), ide u pravcu sve veće i veće nejednakosti i sve manje i manje slobode.
Pozicija države danas ista je svugde. Prihvaćen je zakon od strane Francuske vlade, Kineske Komunističke partije, Putinove Rusije, Islamske Države u Siriji, i prirodno takođe je zakon i predsednika Sjedinjenih Država. Progresivno, sva politička olgirahija, politička klasa, postaje ista grupa na nivou celog sveta. Grupa ljudi koja je samo apstraktno podeljena: Republikanci i demokrate, Socijalisti I Liberali, levo I desno itd. Sve te podele danas su čisto apstraktne i nerealne, zato što iza svega stoji ista ekonomskoa i političkoa pozadina. Politička oligarhija danas u zapadnom svetu, ubrzano gubi kontrolu nad kapitalističkom mašinerijom – to je realnost. Preko krize, lažnih rešenja, sve klasične vlasti stvore u široj slici, među svojim ljudima frustraciju, nesporazum, bes, i obskurnu revoluciju. Delovanje u politici danas je delovanje vrlo malih razlika unutar istog globalnog puta. Sve to ima mnogo efekata na ljude: efekat dezorijentacije, manjka životnog pravca, nedostatak strateške vizije budućnosti čovečanstva, i u takvim sitacijama veliki deo ljudi traži u obskurnosti na strani lažnih noviteta, iracionalne vizije I povratak mrtvih tradicija. Sada, pred političkom oligarhijom imamo pojavu nove vrste aktivista, pristalica nasilne i vulgarne demagogije, i ovi ljudi su mnogo više na strani gangstera i mafije nego na strani obrazovanih političara. Izbor ovde je bio između ovakvih ljudi ili ostatka obrazovanih političara, i rezultat je legalan izbor nove forme političke vulgarnosti i nečeg subjektivno nasilnog u političkom predlogu.
fašistima tridesetih. Postoji nekakva sličnost. Ovog puta, avaj, bez njihovih snažnih neprijatelja iz tridesetih, odnosno komunističkih partija. To je neka vrsta demokratskog fašizma, (paradoksalnog li određenja!), oni se kreću u demokratskim okvirima, deluju unutar demokratskog aparata, ali oni sviraju drugu vrstu muzike u tom kontekstu. Mislim da to nije slučaj samo sa Trampom – rasistom, mačistom, nasilnikom, i, što je takođe fašistička odlika, sa potpunim nemarom za logiku i racionalnost. Taj diskurs, način govora ove vrste demokratskog fašizma predstavlja upravo vrstu isčašenja jezika, vrstu mogućnosti da se kaže bilo šta i da se suprotstavlja bilo čemu – nema problema, to nije jezik objašnjenja već jezik stvaranja afekta; to je afektivni govor koji stvara lažno ali praktično jedinstvo. Berluskoni je, mislim, prvi predstavnik tog novog demokratskog fašizma sa jako sličnim karakteristikama; vulgarnost, odnos prema ženama i jedna sveopšta besprizornost u javnosti. Imamo takođe sličan slučaj sa Orbanom u Mađarskoj i Sarkozijem pre par godina. Taj trend napreduje i u Indiji i na Filipinima, kao i u Poljskoj i Turskoj. Možemo ga slobodno nazvati globalnim trendom. Radi se o pojavi novog načina političke determinacije koja je u isto vreme i unutar i izvan demokratskih okvira. Te pojave nazivam fašističkim zbog tog unutrašnjo-spoljašnjeg karaktera politike koja je unutar demokratskog procesa da bi konačno mogla da bude van njega. Ovo je svakako novost, novi manir bivanja u demokratskoj igri. Na neki način, glavni Trampov efekat je ta „novost”, a naravno, tu nema ništa novo. Suludo je pretpostaviti da su rasizam, mačizam itd, nešto novo. No u kontekstu oligarhije danas ove jako stare pojave izgledaju novo. To pretvaranje starog u novo, to ponovno vraćanje starog u novom obliku, karakteristika je tog novog fašizma.
Mislim da pri objašnjenju današnjeg stanja moramo uzeti u obzir dijalektiku četiri uslova.
Prvi uslov: brutalnost i slepo nasilje kapitalizma danas. Mi u zapadnom svetu ne vidimo u potpunosti ovo nasilje, ali ako ste u Africi, Bliskom istoku ili Aziji slika je potpuno drugačija. To je fundamentalan uslov sveta danas. To je povratak kapitalizma na njegovu esenciju, divljačko osvajanje, brutalne borbe svih protiv svih za dominaciju.
Drugi uslov: raspad klasične političke oligarhije, odnodno, klasičnih partija – Demokrata, Republikanaca, Socijaliststa, itd. Raspad ide u pravcu ovakvog novog fašizma. Mi ne znamo budućnost ove pojave, koja je Trampova budućnost? Možda ni Tramp sam to ne zna. Na njemu samom se vidi promena pre i posle izbora, on je na neki način uplašen jer je očigledno svestan da ne može da govori slobodno kao ranije. U toj slobodi je ležalo njegovo najjače oružje, ali sad, sa vladom, administracijom, vojskom, ekonomistima i bankarima počinje druga priča. U noći izbora videli smo Trampov prelazak iz jedne predstave u drugu. Mi zaista ne znamo šta će on raditi kad zvanično postane predsednik. Bilo kako bilo, on je simbol raspada klasične političke oligarhije i rađanja nove figure i sa njom neizvesne budućnosti.
Treći uslov: opšta frustriranost i osećaj nereda. U javnosti su mnogi ljudi, posebno siromašni, ljudi iz provincije, seljaci, nezaposleni itd, zanemareni od strane savremenog kapitalizma, ostavljeni bez novca, bez budućnosti, bez orijentacije – egzistencijalne orijentacije. Taj nedostatak usmerenja, stabilnosti i osećaja uništenja njihovog sveta bez izgradnje novog, možemo nazvati trećim uslovom.
Poslednji, četvrti uslov: potpuni izostanak drugog strateškog puta. Ne želim da kažem da nema ničega sa strane. Postoje mnoga politička iskustva, protesti, okupacije, nove mobilizacije, novi ekološki zahtevi itd. Svakako da ne možemo govoriti o tome da nikakav otpor ne postoji. Nedostatak drugog strateškog puta, međutim, na istom je nivou kao i savremeno uverenje o kapitalizmu kao jedinom mogućem putu. Postoji nedostatak snage za afirmaciju novog puta, i manjak onoga što ja nazivam Idejom. Velikom Idejom kao mogućnosti ujedinjenja, globalnog strateškog ujedinjenja svih oblika otpora. Idejom kao posrednikom između individualnog subjekta i kolektivnog istorijskog i političkog cilja, i mogućnosti akcije duž različitih subjektivnosti, ali pod istom Idejom.
Ove četiri tačke – opšta i strateška dominacija globalnog kapitalizma, raspad klasične političke oligarhije, opšta dezorijentacija i frustracija i nedostatak alternativnog strateškog puta – uzroci su današnje krize. Današnju krizu ne možemo definisati u okvirima skorašnje ekonomske krize, ova kriza je posledica sve veće nejasnoće koja je sudbina ljudskih bića, tj. pre svega subjektivna kriza.
Setimo se Lenjinovog pitanja „šta da se radi?”. Mislim da pre svega moramo da potvrdimo da je glavni razlog Trampove pobede taj što suštinska protivrečnost ne može da se izrazi. Da, jasno je da između Hilari Klinton i Donalda Trampa postoji velika razlika, naravno da postoji razlika između novog fašizma i stare političke oligarhije, i svakako da u tom izboru mi preferiramo Hilari – ali ne smemo zaboraviti da je ova razlika, razlika unutar istog sveta. Istinska kontradikcija današnjice ne može da se izrazi suprotstavljanjem Hilari Klinton i Donalda Trampa, jer su oni deo istog sveta – veoma različitog, ali veoma različitog unutar istog svega. Po meni istinska kontradikcija bila je između Trampa i Bernija Sandersa. Na simboličkom nivou kontradikcija našeg sveta ispoljavale su se suprostavljanjem Trampa I Sendersa. Kod Bernija imamo predloge, koji prevazilaze sadašnji svet. U slučaju Hilari nemamo ovakve predloge. I eto nam lekcije o dijalektici, tj, teoriji kontradikcija. Kontradikcija između Hilari i Trampa je relativna kontradikcija. Između Sendersa i Trampa imamo moguće početak prave kontradikcije, apsolutne kontradikcije; to je kontradikcija između sveta i nečega što ga prevazilazi. Tramp je bio na strain reaktivne obskurne subjektivnosti, unutar sveta onakvog kakav jeste, Berni Senders je nasuprot, bio na strain racionalne, aktivne i jasne subjektivnosti, usmerene van sveta onakvog kakav jeste, nejasne u nekim aspektima – ali one koja prevazilazi svet ovakav kakv je.
Kao što znate, ja predlažem ponovnu upotrebu uprljane reči “komunizam”, uprljanu krvavim iskustvom itd. Ime je ime, mogli bi da predložimo i neko drugo. Ipak mislim da ima nešto vrlo interesantno u primitivnom značenju ove stare i uprljane reči. Ovo značenje sastoji se od četri principa, i ovi principi mogu biti potpora stvaranju novog političkog polja sa dve strateške orjentacije.
Prva poenta je da nije neophodno da ključ društvene organizacije bude privatna svojina i ogromne nejednakosti. Moramo afirmisati da to nije neophodno. I moramo organizovati ograničena iskustva koje pokazuje da to nije neophodno.
Druga poenta je da podela rada na čestit rad, kao što je intelektualni rad, umetnički rad, vladavina itd sa jedne i manuelni rad sa druge strane ne mora biti nužna. Specijalizacija rada nije večni zakon. Suprotstavljanje intelektualnog i manuelnog rada mora biti potisnuto na duže staze.
Nije neophodno deljenje ljudi po nacionalnoj, rasnoj, religiskoj niti seksualnoj razlici. Jednakost mora postojati duž razlika. Jednakost mora biti dijalektika razlika, moramo odbiti da u ime razlika, proglasimo jednakost nemogućom. Granice, neprihvatanje druog u bilo kojoj formi mora nestati.
I četvrti princip je da nije nužno da postoji država, kao oblik odvojene i naoružane moći.
Imamo četiri poente: kolektivizam umesto privatne svojine, višedelatni radnik umesto specijalizovanog radnika,, univerzalnost umesto zatvorenih identiteta, i slobodno udruživanje protiv države. To su samo principi, nisu nikakav program. Ali sa ovim principima možemo promatrati sve političke programe, odluke, partije, ideje. Ako je ideja saglasna sa ova četri principa možemo reći da je dobra, ako je očigledno suprotna onda je loša (lol…) . Ova četiri principa daju nam na neki način mogućnost istinske vizije novog pravcai nove strategije za čovečanstvo kao takvo.
Berni Sanders predlaže da se osnuje nova politička grupa, pod imenom „Naša revolucija“. Trampov uspeh mora da otvori nove šanse za takvu vrstu ideja. Možemo mu verovati na trenutak, možemo procenjivati da li se zaista radi o predlogu koji nadilazi današnji svet, možemo suditi da li je predloženo nešto što se slaže sa naša četiri principa. Možemo uraditi nešto, i moramo uraditi nešto, jer ako ne uradim ništa, nalazimo se samo u fascinaciji, gluposti fascinacije, izazvane depresivnim uspehom Trampa. Naša revolucija – zašto da ne – protiv njihove reakcije, naša revolucija, to je dobra ideja. U svakom slučaju, ja sam na njenoj strani.
PREVOD Slobodan Golubović
Izvor MARIBORCHAN
(1) Ovaj tekst je transkript govora Alena Badjua, održanog 9. novembra 2016. na Univerzitetu u Kaliforniji, u Los Anđelesu.