Svetsko fudbalsko prvenstvo u Kataru trenutno je jedna od globalno najaktuelnijih tema. Osim same igre koja se usled raznih okolnosti u kojima se prvenstvo održava čini marginalnom, u prvi plan su i pre samog početka prvenstva izbile afere. Tako se prvo govorilo o brojki od oko 6500 poginulih radnika koji su radili na izgradnji infrastrukture. Poslednja u nizu afera bila je vezana za zabranu nošenja kapitenskih traka u duginim bojama, jer je zemlja organizator zabranila “promociju homoseksualizma” zbog čega su pojedini navijači tražili bojkot najveće smotre svetskog fudbala.

No, kako to obično biva, a na šta se već nekako naviklo barem iz naše perspektive, afere nisu samo globalnog karaktera. Jer zašto bi se bavili onim globalnim kad uvek možemo smisliti naše lokalne?

Reprezentacija Srbije je na ovo prvenstvo otišla sa velikim nadama. Ne može se reći da nije imala pokrića za to s obzirom da igrački gledano nije preterano slabija od najjačih svetskih timova. Ipak, još jednom se pokazalo da fudbal nije igra kvalitenih pojedinaca, već kvalitetnog tima. Pojedini prethodni rezultati dali su nam za pravo da se nadamo. Ali ne i da preteramo u tim nadanjima.

Postoji nešto u našem društvu čemu se ne može naći jasan izvor. Kao da nismo u stanju da realno sagledamo svoju poziciju. I ne odnosi se to samo na fudbal. Ali se na fudbalu neretko ume preslikati dobar deo slike jednog društva. Dobro je to primetio bivši fudbaler, a sada komentator na Hrvatskoj radioteleviziji Joško Jeličić. Utakmica Srbija – Švajcarska pokazala se kao način na koji funkcionišu dva društva. Jedno taktički i tehnički neorganizovano, a drugo vrlo precizno i organizovano.

Ali to je samo jedna strana ove utakmice. Druga je više politička nego sportska. Kako se lepo primetilo u španskom sportskom listu Marka, utakmicu su igrale tri reprezentacije: Srbija, Švajcarska i Kosovo.

Iako se još od žreba uveravalo da se neke stvari iz prošlosti neće ponavljati, da neće biti provokacija niti sa klupe Srbije niti za klupe Švajcarske, da će Granit Džaka i Đerdan Šaćiri barem na 90 minuta plus nadoknada zaboraviti da su sa Kosova, a srpski reprezentativci u istom periodu takođe zaboraviti da su njih dvojica sa Kosova, to se nije dogodilo. I svi smo znali da neće zaboraviti.  I ispostavilo se da je sve bila laž.

Što nas iznova dovodi do sto puta postavljenih pitanja. Ima li ikada nade da se tragična prošlost na Balkanu prevaziđe? Ima li nade da ćemo se svi jednom suočiti sa prošlošću bez upiranja prstom jednih u druge tražeći u drugima krivce? Ima li nade uopšte da će se na bilo kakve provokacije, sa koje god one strane dolaze odgovoriti dostojanstveno i trpeljivo, a ne istom merom?

Ali nije to bila jedina laž. Serviranja laži je bilo i u tih nekoliko dana dok je reprezentacija Srbije gajila nadu da je ovo taj Mundijal na kom nam se sve poklopilo. I to je naravno odgovornost senzacionalističkih medija.

Mediji su u svakoj prilici koristili svoju šansu. Ne da pomognu da se kompletna slika oko reprezentacije učini kvalitetnom, uz retke izuzetke. Već da iznova zbunjuju javnost i stvaraju afere, možda i tamo gde ih nema. Što je još jedna karakteristika srpskog društva i uklapanje u kompletnu sliku naših medija u proteklih desetak godina.

Pa je na bazi toga stvorena afera o seks skandalima, o tome da je jedan fudbaler bio sa ženom drugog, da su se potukli, sa sve završnim činom gde taj isti fudbaler mora da se javno pravda kao se ništa nije desilo. Kako je sve u najboljem redu i nikad bolje. A igra nikad gora. Razumljivo. Kad se nema fokusa na igru, na uspeh, na ono za šta si tu, tu nema ni fudbala ni bilo kog drugog sporta. Od afera su naravno zaradili sportski portali, koji su svojim pisanijama privukli gomilu ostrašćenih, neobjektivnih i emotivno neispražnjenih pratilaca, da im svima po srpski, „nanu naninu“.

Sve to govori i o još jednom fenomenu. Da se razumemo, nije srpska reprezentacija jedina sa aferama. Nije ni jedina gde se neko potukao ako i jeste. Nije ni jedina gde je bilo nedoumica, nesuglasica. Ali jeste jedna od retkih gde se nedoumice, problemi i afere nikada ne isteraju na čistac. Već se uvek i iznova zatrpavaju praveći se da je sve u redu, gde sumnja nad njima nastavlja da lebdi. Svako ko malo prati društveno-političku situaciju u Srbiji u poslednjih desetak, pa i više godina, jasno prepoznaje taj mehanizam. Permanentno stvaranje afera, koje se nikad ne razreše a imaju svoju jasnu društvenu funkciju: Zatrpati  neke suštinske probleme da ih javnost ne vidi, ali da sumnja i da ih nagovesti. Jer sreća je u tome što reče Desanka Maksimović. Dok od sebe samo nagoveštaj da.  A kad uz sreću dođe i planetarno najpopularnija igra, onda nam samo fali hleba. I spokojni smo.

I na sve to, sve afere i lošu igru, kao da nam nisu bile dovoljne, došlo je ono čega smo se svi tobože pribojavali, a znali da će se desiti. Famozna utakmica sa Švajcarskom. Svega je tu bilo kao preduslov lepe igre. Sportska borba, žar, pet golova, lepe akcije….ali šta je to bez tuče, prozivki, nepristojnih gestikulacija, psovanja majke srpske i šiptarske, davljenja i Jasharija? Kad je već sam Mundijal pretendovao da postane jedna globalna krčma, onda bar da je na jednoj utakmici bude. Nesreća po nas je što je ta krčma ova naša balkanska. Gde se lupaju glave i hvata za guše nakon opijanja. No ovog puta opijat nije bila neka brlja rakija kao u  krčmama. Već ona mnogo jača brlja koja u glavu udara još iz osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka, a od koje je trežnjenje daleko teže nego od rakije. Ali i jedna i druga izazivaju jake glavobolje i pomućenja razuma.

Tako smo od naše reprezentacije i naše zemlje na ovom Mundijalu videli sve ono što smo negde i mogli pretpostaviti. Pod uslovom da se nismo podlegli  marketinškim trikovima, reklamama kao da se ide u rat, „loženjem“ i nerealnim nadama.

Videli smo fudbal koji nije bio na dobrom nivou što su i sami fudbalski stručnjaci, igrači, pa i selektor potvrdili. A ko smo mi da im ne verujemo?

Videli smo i seks-aferu koja to nije bila. Ili jeste. Al to ionako nikad nećemo saznati. Bar ne do kraja.

Videli smo i laži. Medijske laži, napise, pružanje lažnih nadanja i potencijalno izmišljanja afera. Radi ličnih profita.

A možda je samo bilo potrebno pogledati video-trake. Prethodnih utakmica. I prethodnih ponašanja. Možda bi oni ispali bolji fudbaleri. A svi mi zajedno bolji ljudi i bolje društvo.

Foto: Douglas Whitfield/Flickr