Za samo nekoliko  dana  5.  oktobra tekuće godine, zvanično  će se obeležiti (i to verovatno vrlo nezapaženo, što samo govori o značaju tog događaja danas)  20 godina od takozvanih demokratskih promena u Srbiji. Toga dana pao je Miloševićev autoritarni režim poznat po tome što je sa sobom nosio sva zla i nedaće koja su zadesila Srbiju i okolne zemlje u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Tadašnji DOS (Demokratska opozicija Srbije) sačinjen od dvocifrenog broja više ili manje značajnih stranaka, odneo je pobedu istaknuvši kao protivkandidata Miloševiću na predsedničkim izborima Vojislava Koštunicu, čoveka koji je bio na čelu Demokratske stranke Srbije, druge po redu stranke nastale cepanjem iz Demokratske stranke. Od te 1992.do danas, Demokratska stranka je islaskom pojedinih važnih ljudi iz iste, proizvela gotovo sve danas postojeće stranke i pojedince koji sebe smatraju  opozicijom  današnjim vladajućim strukturaama. I nije proizvela  samo opoziciju. Mnogi važni ljudi koji su nekada bili u DSu, danas su i deo vlasti.

Rad Demokratske stranke zvanično je obnovljen 11. decembra 1989.  Samo mesec dana pre toga, pao je Berlinski zid, što je simbolički predstavljalo kraj bipolarnog sveta i urušavanje socijalizma. Na tom tragu nastala je i zvanično prva  opoziciona stranka u Srbiji, i u skladu sa tim, prva koja je predstavljala antikomunističku  političku opciju. Antikomunizam, višepartizam i parlamentarna demokratija bila su neka od najbitnijih načela njenih osnivača.

Ipak, ne treba zaboraviti da je među osnivačima stranke bilo raznorodnih ljudi. Među osnivačima je bilo i bivših žestokih marksista poput Dragoljuba Mićunovića, Nikole Miloševića i Koste Čavoškog, zatim bivšeg anarhiste Zorana Đinđića, liberala Vladimira Gligorova, pa sve do prilično konzervativnih i nacionalistički orijentisanih građanskih intelektualaca, poput Borislava Pekića, Vojislava Koštunice, Desimira Tošića i Gojka Đoga. Vrlo ideološki raznorodan skup ljudi, iako je stranka načelno socijal-liberalna, stranka levog centra, kasnije čak i članica Socijalističke internacionale. Izgleda da pojedini politički konvertiti među osnivačima nisu mogli previše da pobegnu od svoje socijalističke prošlosti za čiju su oprost molili, dok su se drugi ubedili da je Demokratska stranka istinska antikomunistička stranka.

Međutim, već prvo cepanje stranke događa se samo dve godine nakon osnivanja. Decembra 1991. Kosta Čavoški i Nikola Milošević istupaju iz stranke, pošto je Čavoški pobeđen na unutarstranačkim izborima i smenjen sa mesta predsednika Izvršnog odbora stanke. Njih dvojica su osnovali Spsku liberalnu stranku. Ta stranka je prva liberalno-konzervativna opcija nastala iz DSa.

Samo par meseci kasnije, u julu 1992. nastaje još jedno cepanje u DSu. Usled nepostojanja zajedničkog stava o tome da li će DS praviti koaliciju sa SPO i ući u DEPOS, dolazi do istupanja jednog dela vodećih ljudi DS. Oni osnivaju već pomenutu Demokratsku stranku  Srbije na čelu sa Vojislavom  Koštunicom. Odlazak mnogih osnivača stranke ostavio je prostora za uspon novih lidera.

Već 1993. godine dolazi do uspona Zorana Đinđića u okviru stranke, a taj uspon kulminira početkom naredne godine kada Dragoljub Mićunović podnosi ostavku na mesto predsednika i na čelo stranke dolazi upravo Đinđić. Smena na čelu stranke nije označila samo puku zamenu mesta. U skladu sa novim okolnostima, postavljeni su i drugačiji ciljevi stranke. Zoran Đinđić i mlađe snage oko njega stranku su preusmerili od socijal-liberalne, kakva je stvorena, ka liberalno-konzervativnoj političkoj struji. Stranka levog centra, polako je postajala stranka desnog centra.

Zoran Đinđić iako ni tokom devedesetih nije bio žestoki nacionalista, nikada nije u potpunosti odustao od nacionalizma. On je smatrao da nacionalizam kakvim se danas vidi u srpskom društvu jeste prežitak devetnaestovekovnog nacionalizma i da on nije moderan evropski nacionalizam. Na bazi toga pravio je razliku između nacionalizma i patriotizma. Patriotizam je po njemu predstavljao moderni oblik nacionalizma, koji nije ruralan i statičan i koji ne počiva na internacionalizmu, već na međusobnom poštovanju i toleranciji različitih kolektiviteta, koji su ranije shvatani kao nacionalistički nastrojeni, ali su tokom modernizacijskih i globalističkih upliva tokom decenija razvoja prešli put od nacionalizma ka patriotizmu.  Dakle, on nije bio antinacionalista, već ako se tako može reći, reformski nacionalista. Upravo takvo određenje prema nacionalizmu kod Zorana Đinđića, prenelo se i na čitavu stranku. Jedan od osnivača DSa, Vladimir Gligorov, često je naglašavao da je jedan od osnovnih problema stranke bio upravo odnos prema nacionalizmu. Jer  početkom devedesetih, stranka se trebala odrediti po tom pitanju, s jedne strane, kao antimiloševićevska, a sa druge, kao antišešeljevska. Međutim, otpor niti jednom, niti drugom, nije doveo do toga da se u okviru DSa izoluju i odstrane  nacionalističke frakcije. U takvim vremenima kada je nacionalistički diskurs bio dominantan u političkom životu,  nije bilo lako pobeći od nacionalizma, što nikako ne opravdava niti Đinđića, niti stranku. U skladu sa tim, pečenje vola sa Karadžićem i njegovim prijateljem, ujedno jednim od osnivača DSa, književnikom Gojkom Đogom, na Palama iznad Sarajeva u kojem je 1919. i osnovana Demokratska  stranka  Ljube Davidovića, Đinđića tek ne može amnestirati od toga da je i sam bio deo dominirajućeg nacionalističkog diskursa.

Stvaranjem DOS-a, odnosno prethodno Saveza za promene, završava se prvi krug političkog razdora  Demokratske  stranke. Savez za promene, odnosno DOS, predstavljao je svojevrsno ponovno ujedinjavanje onih istih partija i lidera koji su godinu za godinom, izlazili iz Demokratske stranke. Ovoga puta ne u ujedinjenu DS (o kojoj je Tadić sada govori), već u jednu široku koaliciju u kojoj je DS bio najjači politički akter i stožer koalicije. Pobedom nad Miloševićem na predsedničkim izborima, a kasnije i dobijanjem dvotrećinske većine na parlamentarnim izborima, DS u okviru  DOS-a  zajedno sa DSS postaje vodeća politička snaga u zemlji. Nažalost po DS, taj period mirnog mora trajao je vrlo kratko.

Ubistvom Zorana  Đinđića  ispred zgrade Vlade 12. marta 2003. počinje novi, drugi krug  razdora Demokratske stranke. Nakon atentata, Đinđića nasleđuje Zoran Živković, koji mu je i bio zamenik, a koji već 2004. gubi unutarstanačke izbore od Borisa Tadića. Tadićeva pobeda je označila novo osipanje DS. Iz stranke izlazi Čedomir Jovanović, koji osniva Liberalno demokratsku partiju. Tadić na čelu partije ostaje sve do 2012.  i gubitka predsedničkih izbora od Tomislava Nikolića. Nakon  izlaska  osniva  Socijaldemokratsku stranku.

Tadić je možda i najzaslužniji predsednik stranke, odgovoran  za totalno potonuće Demokratske stranke u 21. veku. Njegovo liderstvo u stranci i doprinos opštem rasulu značajno je iz najmanje dva razloga.  Prvi  razlog  jeste taj  što je stranka  za vreme njegovog predsednikovanja, od relativno ideološki prepoznatljive stranke, postala klasična stranka lovaca na plen. To znači da je stranka prestala biti političko-ideološka, već tajkunsko-politička. Sprega oligarha i političke stranke, dovela je do toga da su u nju upumpavane ogromne svote novca, zarad kupovine sopstvenog mira,  dok  je to DSu i Tadiću odgovoralalo, jer su na taj način kupovali sopstveni mir na vlasti, gde je Tadić dobio dodatni vetar u leđa i političku moć, time što je primera radi, samostalno raspuštao i formirao lokalne odbore DS po celoj zemlji. DS je tako potpuno izgubio bilo kakvu ideološku prepoznatiljivost, ako je do tada u nekoj meri i imao izraženu.

Drugi katastrofalan potez, ali sa istim ciljem održavanja na vlasti, Tadić je napravio takozvanom Deklaracijom o pomirenju sa SPS  iz 18. oktobra 2008. Zarad  formiranja parlamentarne većine, Tadiću je bio neophodan Dačičev SPS. Onaj isti SPS koji je bio arhinaprijatelj Demokratske stranke. Tim činom DS je izgubio podršku svih onih tradicionalnih glasača DS koji su se tokom devedesetih godina borili protiv autoritarizma Slobodana Miloševića, kad je trebalo i na ulici. Ovim činom ponor Demokratske stranke postao je samo pitanje vremena. Otuda su predsednikovanja strankom od strane Dragana Šutanovca i Bojana Pajtića, ostala gotovo nezapažena.

Od tada, iz stranke je izašao i Zoran Živković, kasnije osnivač  Nove stranke, Vuk Jeremić bivši ministar spoljnih poslova u vladi Mirka Cvetkovića i danas predsednik Narodne partije, Dragan Đilas danas predsednik Stranke slobode i pravde, a 2015. i Borko Stefanović postavši lider Levice Srbije. Poslednja trojica ponovno su se ujedinila u Savez za Srbiju koji je takođe bio kratkog daha. Poslednji izlazak iz DS je bio onaj Gordane Čomić , pred same parlamentarne izbore ove godine.

DS je  danas nakon toliko razjedinjavanja na kraju drugog kruga razdora. Poslednji čin ovog kraja događa se upravo  ovih  dana. I opet je u taj kraj (ili novi početak?) umešan niko drugi do Boris Tadić. Na unutarstranačkim izborima pobedu je proglasio Branislav Lečić, kandidat za predsednika koji bi Tadiću bio daleko više po volji od sadašnjeg predsednika Zorana Lutovca, jer Tadić ima u planu novo reujedinjenje Demokratske stranke, a za taj čin Lečić mu deluje kao povoljniji lider. Videćemo da li će to biti konačni kraj Demokratske stranke i ujedno kraj drugog kruga razaranja, ili će to biti novo ujedinjenje, jedan mirniji period, pa opet razjedinjavanje. Kako bilo, ovo što se dešava danas u okviru duboko posrnulog DSa, nije ništa novo, već praksa njenog delovanja od samih početaka.

Kao što se može videti iz ovog kratkog pregleda istorijata  Demokratske stranke, sve ovo što gledamo ovih dana u okvirima stranke, zapravo vidimo od njenog osnivanja. Ujedinjenje raznorodnih, zatim pojedinačni izlasci sa osnivanjima novih partija, pa ponovno ujedinjenje, jedan kratki miran period, zatim ponovni talas razjedinjenja, pa ponovna tendencija ka ujedinjenju. Gotovo da je ova dinamika i stranačka konjuktura unutar DSa postala istorijsko pravilo. I suština te političke organizacije. Još jedna njena karakteristika je značajna. Gotovo po pravilu, svaka smena predsednika stranke i izlasci iz iste, bili su burni i praćeni  nekim unutarstranačkim  aferama, a obično su bivšim predesednicima nož u leđa zabijali oni isti koje su ti bivši predsednici i politički stvorili.

Otuda DS ne treba posmatrati kao nekakvu jaku, stožernu, celovitu stranku. Nju pre treba posmatrati kao neku vrstu široke, labave političke platforme koja je za osnovni cilj imala ujedinjenje radi otpora  dominirajućoj  vladajućoj  strukturi, da bi nakon njenog uspešnog delovanja nastala neka vrsta izvorišta političkog i partijskog pluralizma. Što je nekad bio otpor SKJu i KPSu, Miloševićevom SPSu, danas bi to trebao biti otpor Vučićevom SNSu.  Otuda i ideja Borisa Tadića da je upravo sada vreme za reujedinjenje DS. Samo je u jednom veliki problem. Što je baš on rešio da je reujedini. Onaj koji ju je svojim potezima gurnuo sa litice na kojoj se godinama ozbiljno ljuljala. Zato je pre izvesnije da će Demokratska stranka za dvadesetogodišnjicu smene Miloševića konačno ispustiti svoju dušu. I da nema pandemije korona virusa i mera zaštite i zabrane okupljanja, pitanje je da li bi joj na sahranu neko i došao.  Neka joj ovaj moj skromni doprinos bude requiem.

foto: espresso.rs

PODELITE