O diskutantima:
Dragiša Lapčević (Užice, 27. oktobar 1867. – Beograd, 14. avgust 1939.) bio je najznačajniji vođa i teoretičar Srpske socijaldemokratske partije od njenog osnivanja 1903. godine do Prvog svetskog rata. Iako rodom iz Užica, odrastao je u obližnjoj Požegi, gde je, mlad i siromašan, radio kao pekar i konobar. Osim nekoliko razreda osnovne škole, obrazovao se sam, i tako se upoznao sa idejama socijalizma. Kao izuzetno sposoban i talentovan mladić, 1893. godine je od strane opozicije izabran za predsednika požeške opštine, što je kraljevska Vlada poništila. Iako je, kao i većina balkanskih socijalista tog doba, počeo kao pristalica ideja Svetozara Markovića, tokom 1890-ih upoznaje se sa takozvanim „ortodoksnim marksizmom“ Druge internacionale, prvenstveno preko dela Georgija Plehanova i Karla Kauckog. Lapčević će potom igrati ključnu ulogu u pobedi marksističkih ideja Kauckog nad ranijim idejama Markovića, koje su marksisti smatrali utopijskim socijalizmom. 1898. i 1899. godine je dvaput hapšen zbog socijalističkih ideja. 1902. godine seli u Beograd, da bi pomogao u organizovanju i osnaživanju tamošnjeg radničkog pokreta. Igrao je ključnu ulogu u ujedinjenju socijalističkih organizacija Srbije u jednu socijaldemokratsku partiju, zasnovanu na Erfurtskom programu Socijaldemokratske partije Nemačke. Srpska socijaldemokratska partija (SSDP) osnovana je 2. avgusta 1903. godine, a Lapčević je izabran za njenog predsednika, i na toj poziciji ostao je narednih dve godine. Lapčević je i u partiji bio branilac ideja ortodoksnog marksizma. Na kongresu 1905. godine, iz partije je isključena grupa ljudi oko Jovana Skerlića, sa kojom se marksisti nisu slagali po pitanju saradnje sa buržoaskom opozicijom režimu, kao i Lapčevićevi kritičari sa leva, koji su marksističku socijaldemokratiju napadali sa anarhističkih i sindikalističkih pozicija. Lapčević se protivio uplivu seljaštva u SSDP, bojeći se da će ono razvodniti čisto proletersku prirodu partije, iako je vrlo često partija najveće izborne uspehe ostvarivala upravo na selu. Lapčević je bio incijator Prve balkanske socijaldemokratske konferencije u Beogradu krajem 1909. godine. Služio je kao odbornik u Skupštini grada Beograda, a od 1912. godine bio je narodni poslanik. Pored borbe za poboljšanje životnih uslova u siromašnim gradskim četvrtima i rada u sindikatima, ostao je upamćen i kao protivnik nacionalizma i militarizma, te kritičar Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. 1915. godine, zbog svog doslednog antiratnog stava, Druga balkanska socijaldemokratska konferencija u Bukureštu izabrala ga je za svog počasnog predsednika. Iako nije prihvatao sve ideje lenjinizma, internacionalizam ga je približavao komunističkom pokretu, te je učestvovao na Kongresu ujedinjenja u Beogradu 1919. godine, iako je odbio da uđe u Centralno partijsko veće. Nakon Vukovarskog kongresa 1920. godine, Lapčević je napustio KPJ. 1921. godine, bio je jedan od osnivača Socijalističke partije Jugoslavije (SPJ), te je izabran za njenog prvog predsednika. Kao socijalista, Lapčević je insistirao da partija predstavlja čisto proletersku i revolucionarnu, a ne socijaldemokratsku organizaciju. Potom je, kroz Glavni radnički savez, pokušavao da stvori ujedinjen sindikalni pokret, koji bi obuhvatao svo radništvo bez obzira na političko opredeljenje. Usled otpora mnogih socijalista njegovom pristupu, u septembru 1922. godine dao je ostavku na mesto predsednika SPJ i posvetio se isključivo sindikalnom radu. Politički gledano, za Lapčevića prosto nije bilo mesta u novom svetu koji je nastao nakon 1917. godine: nije se slagao sa komunističkim idejama, a nije mogao ni da ostane sa reformistima, jer se protiv mnogih od njih, kao dosledan internacionalista, borio tokom Prvog svetskog rata kada su stali na socijalpatriotske položaje. Njegov poslednji značajniji pokušaj političkog rada bio je nastup na izborima 1927. godine, kada je bio blizak Radničkoj socijalističkoj grupi „Ujedinjenje“ pod vođstvom bivšeg komuniste Živote Milojkovića. Međutim, nije izabran u Skupštinu. Potom se sasvim povukao iz politike, te je postao predsednik Udruženja novinara Srbije.
Iako je bio najznačajniji srpski socijalistički vođa do Prvog svetskog rata, u socijalističkoj Jugoslaviji je zauzeo sekundarno mesto u zvaničnoj politici sećanja, usled svog odbijanja da se priključi komunističkom pokretu. Njegovo mesto zauzeo je Dimitrije Tucović, koji je za života, iako značajan na međunarodnom nivou, u SSDP bio podređen Lapčeviću, koji mu je bio prijatelj i mentor. Lapčevićeva dela su ponovo objavljena 1979. godine (Istorija socijalizma u Srbiji, Rat i srpska socijalna demokratija, Okupacija). 1983. godine je u Požegi održan naučni skup „Dragiša Lapčević u radničkom pokretu Srbije“, čiji tekstovi su potom objavljeni kao zbornik radova. Nakon pada socijalizma, pokušaj oživljavanja Lapčevićeve misli vodile su manje opozicione socijaldemokratske partije, kao i časopis Republika, smatrajući ga alternativom tobože autoritarnom putu u socijalizam koji su predstavljali jugoslovenski komunisti.
Važnija dela Dragiše Lapčevića su: Radnički zahtevi i predlog zakona o radnjama (1905), O državnom budžetu (1907), Ekonomsko stanje Stare Srbije i Makedonije (1913), O agrarnom problemu (1919), Istorija socijalizma u Srbiji (1922), Rat i srpska socijalna demokratija (1925), O našim muslimanima (sociološke i etnografske beleške) (1925), Iz bosanske privrede (1926), Za domaću privredu! (1928) i Položaj radničke klase i sindikalni pokret u Srbiji (1928). Pored toga, objavio je čitav niz knjiga, brošura i članaka o radničkom organizovanju, istoriji, etnografiji, lingvistici, ekonomiji i poljoprivredi.
Živko Jovanović (Šabac, 20. novembar 1888. – Beograd, 27. mart 1923.) bio je pravnik i jedan od najbitnijih mladih komunističkih teoretičara. Rodom iz siromašne porodice, Jovanović se prvi put upoznao sa socijalističkim idejama kada je 1908. godine doselio u Beograd i upisao pravo. Počeo je da se druži sa srpskim socijalističkim vođama, poput Lapčevića, Tucovića i Dušana Popovića, a potom i da objavljuje naučne radove, prvenstveno iz oblasti sociologije. Tokom poslednje godine studija, bio je asistent profesora Slobodana Jovanovića. U novembru 1913. godine, kao stipendista Zadužbine Milana Marića, upućen je na studije ekonomsko-političkih nauka u Pariz. Međutim, po izbijanju Prvog svetskog rata, morao je da prekine svoje studije i vratio se u rodni Šabac, gde je proveo većinu vremena tokom austrougarske okupacije Srbije. Često se družio sa Lapčevićem, ali tek su ga revolucionarni događaji u Rusiji 1917. godine podstakli da se počne ozbiljnije baviti političkim radom. Bio je deo generacije mladih socijalista koje je rat radikalizovao i koji su stoga bili otvoreniji za komunističke ideje nego njihovi prethodnici u radničkom pokretu. Od 1918. godine, počeo je da piše u Lapčevićevim „Radničkim novinama“, gde je objavio seriju članaka „Boljševizam i boljševici“, kasnije štampanu kao brošuru. Već tad došao je u sukob sa Živkom Topalovićem, budućim vođom centrumaša, koji se nije slagao s njegovim pozitivnim viđenjem boljševika. Konačno je postao član SSDP tek u januaru 1919. godine, tri meseca pre nego što će ta partija postati deo Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista). U isto vreme, u Beogradu je osnovao Društvo za socijalno vaspitanje, koje se bavilo socijalnim pitanjima i držalo javna predavanja. U martu 1919. godine odlazi u Pariz da bi nastavio studije prava, i tamo se povezuje sa revolucionarno orijentisanim jugoslovenskim studentima, mada se nakon par meseci vraća u Srbiju po naređenju Ministarstva prosvete. Iako nije imao nikakvu značajniju poziciju u SRP(j)/KPJ (bio je član Novinarskog biroa partije), smatrao se za jednog od najperspektivnijih mladih teoretičara partije i uživao je veliki neformalni autoritet. Bio je autor Rezolucije o političkoj situaciji i zadacima KPJ na Vukovarskom kongresu u junu 1920. godine, kao i Manifesta Balkansko-podunavske komunističke federacije, napisanog mesec dana kasnije. Nakon Obznane i Zakona o zaštiti države, Jovanović se našao među levim kritičarima partijskog sekretara i člana Izvršnog komiteta Kominterne, Sime Markovića, koji je smatrao da je partija adekvatno odgovorila na talas državne represije. Jovanović i „levičari“ smatrali su zabranu propuštenom prilikom za intenziviranje revolucionarnog rada i kritikovali su odsustvo jakih ilegalnih organizacija koje bi odolele napadima kraljevske vlade i pripremile se za potencijalni revolucionarni prevrat tokom 1920. i 1921. godine. Sa Mošom Pijade, bio je autor prve partijske rezolucije po nacionalnom pitanju, u skladu sa Tezama o nacionalnom i kolonijalnom pitanju sa Drugog kongresa Kominterne, ali rezolucija nije izglasana, jer je partijsko rukovodstvo izbegavalo zauzimanje stava po toj osetljivoj temi. Još 1920. godine, Živko Jovanović se razboleo od tuberkuloze, što je omelo njegovu intelektualnu i političku karijeru; uprkos tome, iste godine je uspešno odbranio doktorsku disertaciju na Pravnom fakultetu. Međutim, već sledeće godine, većinu vremena proveo je na lečenju u Austriji, a potom i u Italiji. Podlegao je bolesti u proleće 1923. godine.
Uprkos svom kratkom životu, Jovanović je ostao upamćen kao jedan od najznačajnijih teoretičara rane KPJ. Nakon Drugog svetskog rata, dobio je ulice u Beogradu i rodnom Šapcu, a već 1957. godine objavljena su njegova izabrana dela. 1996. godine, istoričar Toma Milenković objavio je biografiju Živka Jovanovića, pod naslovom Dr Živko Jovanović: Ličnost u senci KPJ. Njegova najznačajnija dela su Boljševizam i boljševici (1919) i Selo i komunizam (1920), a preveo je i Buharinov levo-komunistički pamflet Program komunista (boljševika) na srpskohrvatski (1920).
Kontekst:
Meseci pre Drugog, vukovarskog kongresa SRPJ(k) protekli su u žustrim debatama u partijskoj štampi. Podela između levog krila partije i centra uveliko je naglašavala raskol. Slični raskoli dešavali su se u tom trenutku svuda u svetu. Ohrabrivala ih je i Komunistička internacionala, kao i mnogi revolucionari širom Evrope, koji su smatrali da je raskid sa teorijom i praksom socijaldemokratije Druge internacionale neophodan da bi pokret postao zaista revolucionaran. U isto vreme, ljudi koji su se pridružili komunistima, ali se nisu slagali sa njihovim celokupnim programom, počeli su da razmatraju ponovno ujedinjenje sa socijaldemokratama. U SRPJ(k), za organizovanje javne novinske debate bila su zadužena dva Živka – Jovanović i Topalović – kao predstavnici levice i centra.
Lapčević i Živko Jovanović su se na Vukovarskom kongresu, između ostalog, sukobili po ovom pitanju, jer je Lapčević smatrao da strateška i taktička pitanja partije uopšte nisu dovoljno raspravljena. Međutim, politički sukob ove dvojice bliskih prijatelja bio je pre svega sukob generacija, i stoga je bio mnogo dublji od pitanja diskusije u novinama. Na isti način kao što je Lapčevićeva generacija zamenila narodnjački („utopijski“) socijalizam ortodoksnim marksizmom, Jovanovićeva generacija je napustila ortodoksni marksizam i Drugu internacionalu zarad komunizma. Za Lapčevića, starog čuvara ortodoksije, boljševizam je delovao kao korak nazad. Kaucki je za njega i dalje bio „papa marksizma“, a on sam je po pogledima u tom trenutku bio u suštini ekvivalent Kauckom unutar SRPJ(k). Boljševičko viđenje diktature proletarijata bilo je za njega blankizam, gde mala grupa zaverenika preuzima na sebe revolucionarne zadatke. Lenjinistička ideja o savezu radnika i seljaka, bila je još veća jeres: po njemu, time se radnički pokret vratio ne samo na utopijski socijalizam, nego i na narodnjaštvo, čijeg su se uticaja socijalisti teškom mukom rešili u njegovoj mladosti, četvrt veka ranije. Sa druge strane, Jovanović je, kao i mnogi mislioci u perifernim kapitalističkim zemljama, smatrao da je uloga seljaštva u revoluciji ključna u državama gde buržoazija nije sasvim razvijena i gde industrijalizacija još nije gotov proces. Lapčevićeve ideje po kojima većina naroda istovremeno dolazi na vlast smatrao je idealističkim i utopističkim, ističući važnost avangarde radničke klase koja pokreće radikalizovane mase i započinje revoluciju. Komunisti, a ne samozvani ortodoksni marksisti, bili su po Jovanoviću ti koji čuvaju marksističko „pravoverje“, odnosno njegov izvorni revolucionarni karakter.
Spor je najbolje sumirao jedan od vođa levice i budući sekretar partije, Sima Marković: „Deklaracija druga Lapčevića je čedo Druge Internacionale, jer se drug Lapčević potpuno nalazi u predratnoj socijaldemokratskoj ideologiji. Njegov govor i njegovo shvatanje vraćaju čoveka bar za desetak godina unazad. Drug Lapčević ne usvaja ni teorijsku platformu Treće Internacionale, i ako on to otvoreno, iz taktičkih razloga, nije hteo ovoga puta da kaže. On ne usvaja na primer ni princip sovjetske vlasti, i ako je on fundamentalan za sve partije koje pripadaju Trećoj Internacionali. I onda je sasvim razumljivo što je drug Lapčević protivan predloženom programu.“
Lapčević je izneo kontra-predlog partijskog programa, koji je naglašavao proleterski duh partije i izričito poricao mogućnost revolucionarnog saveza sa seljaštvom. Kada je video da nema šanse da pridobije većinu Kongresa, povukao je svoj predlog programa. Revolucionarni program dobio je 240 glasova za i 65 glasova protiv, a SRPJ(k) postala je Komunistička partija Jugoslavije. Mesec dana kasnije, Centralno partijsko veće prihvatilo je u potpunosti Dvadeset jedan zahtev Kominterne za članstvo u Trećoj internacionali, koji je podržao i jugoslovenski delegat u Moskvi, Ilija Milkić. Nekoliko meseci kasnije, Lapčević je potpisao „Manifest komunističke opozicije“ i potom napustio KPJ.
Tekst:
1. SEDNICA, održana 22 juna pre podne
Drug Tajkov1 otvara sednicu u 9 časova pre podne.
Pre prelaza na dnevni red čita pozdrave, koji su stigli kongresu od mnogobrojnih organizacija proletarijata.
(…)
Drug Dragiša Lapčević: Donošenje partijskog programa i partijskih statuta je najvažnije delo svake partije. Za proletersku partiju može se kazati da je donošenje programa i statuta uslov ne samo za njeno biće, nego i, što je najglavnije, uslovi za njen napredak i njen uspeh. Program daje ne samo definiciju cilja proleterske klase, nego ukazuje put kojim će proleterska klasa doći do svoga cilja. Statut partije stvara partijsku organizaciju, takav partijski organizam koji će najbolje poslužiti za vođenje klasne borbe i uspešno ostvarenje ideala proletarijata. Ovo donošenje je najosnovnija i najbitnija stvar u životu jedne partije, te je dužnost njezina kao revolucionarne partije da o tome pitanju ne stavi upit samo na delegate, koji su velika manjina naše partije, nego na celu partiju, sve organizacije, sve članove. Cela partija treba da bude sudija i ona je faktor koji će stvoriti konačne zaključke. (Buka i negodovanje). Drugovi! Sudbina partije ne treba da bude u rukama partijske uprave ni delegata Kongresa, nego treba da leži u rukama širokih proleterskih masa. (Buka i negodovanje). Zato treba da se da nalog partijskoj upravi da ona sama, ili jedna šira komisija, izradi projekat programa i statuta i da ga pošalje našim organizacijama na diskusiju i da se na budućem redovnom ili izvanrednom Kongresu primi. Zato molim Kongres da podneseni projekat programa ne primi, a u mesto njega predlažem ovu deklaraciju u kojoj će se u glavnim linijama obeležiti principi jedne revolucionarne partije, njena taktika i njena organizacija.
Imperijalizam, kao završna forma i završna faza u razvitku kapitalizma, neminovno vodi ka diktaturi proletarijata. Ali proletarijat će uzeti vlast u ruke i zavesti svoju diktaturu ne kao odlučna manjina, nego kao većina za interese većine. Stariji mističari u socijalističkom pokretu, Furije, Oven, Prudon, Blanki, Bakunjin, mislili su, da će se društveni poredak srušiti bilo pomoću filantropije samih kapitalista, bilo pomoću grube sile. Jedini Marks i Engels rekli su tačno, da je proleterski pokret samostalan pokret jedne revolucionarne klase, koja kao većina ima da izvrši prevrat društva u interesu većine.
Ali drugovi, mi moramo da čuvamo proletersku partiju od raznih elemenata koji po svome klasnom poreklu, po svojoj ideologiji uvek su strani. Selo i seljaci, to je čitav niz socijalnih nijansa: krupni sopstvenici, sitni sopstvenici, pauperi i onda proleteri. Ovi poslednji su revolucionarna vojska i s nama čine jednu armiju za ostvarenje komunizma. Mi najviše moramo obratiti pažnju na naše sindikalne organizacije, na našu štampu, dnevnu i brošurnu, kao i na prevode dela velike socijalističke nauke. Zatim na socijalne reforme radničke klase u sadašnjosti jer one osposobljavaju radničku klasu za vođenje borbe, da može izvesti svoje revolucionarno delo. Što više fabrika, što više železnica, to će biti lakši prelaz u diktaturu proletarijata.(…)
Nastavak V. sednice održane 22 juna pre podne.
Predsednik Lastrić2 izjavljuje da otvara načelnu debatu o projektu programa i predlogu druga Lapčevića. Daje reč drugu Živku Jovanoviću.
Živko Jovanović: Povodom deklaracije druga Lapčevića, ja želim da još u početku naglasim tri stvari. Prvo tu, da je prošli Kongres odlučio da se za drugi Kongres spremi definitivni partijski program. Drugo tu, da je Izvršni Odbor još pre dva i po meseca objavio dnevni red Kongresa a među tačkama dnevnog reda i program Partije. Treće tu, da smo mi s obzirom na pomenutu odluku I Kongresa, stajali na gledištu da treba na II Kongresu doneti program i zato u toku cele godine upoznavali proletarijat i organizacije sa načelima i pojedinim tačkama toga programa. I sad, kad je program izrađen i podnesen, drug Lapčević traži da se on skine s dnevnog reda! Zašto? Drug Lapčević daje jedan izričan i jedan prećutan odgovor.
Izričan se sastoji u tome da projekat programa nije dat na vreme, da po organizacijama nije prethodno diskutovan i da, sledstveno, ne izlazi pred Kongres kao izraz volje i raspoloženja radnih masa. Ako je taj razlog iskren, onda neka mi se odgovori na ova dva pitanja. Zašto drugovi koji na tom gledištu stoje nisu u toku dva i po meseca, otkad se objavio dnevni red Kongresa, tražili da se u organizacijama diskutuje o programu i zašto od svoje strane te diskusije nisu vodili i mase obaveštavali. I drugo, zašto su nama u toku cele godine zamerali kad smo kroz „Radničke novine“ i ostale komunističke listove iz provincija popularizirali tačke komunističkog programa? Zašto i danas kad te „apstrakcije“ iznosimo formulisane u program, prigovaraju kako se o njima nisu dovoljno upoznavale mase? Njima a ne nama može se taj prigovor upraviti. Mi smo obaveštavanje masa u tom pogledu izvršili i ogromna većina delegata baš je od tih masa i organizacija i poslata da brane platformu III Internacionale, da brane sistem sovjeta, da brane komunistički program. (Buran aplauz).
Ovaj prvi, izrični izgovor druga Lapčevića, nije dakle iskren. To se jasno vidi i iz fakta da su jednomišljenici druga Lapčevića, u ovom pitanju, bili protiv stavljanja programa na dnevni red još pre mesec dana, na poslednjoj plenarnoj sednici Partijskog Veća. I tako sad dolazimo na onaj drugi i pravi razlog zbog koga drugovi ustaju danas protiv ove tačke dnevnog reda. On je prost i jasan i ako ga je drug Lapčević prećutao. Drug Lapčević je, na ime, zajedno sa svojim istomišljenicima, uopšte protiv toga da se donosi jedan maksimalni, komunistički program. I to je savršeno razumljivo. Takav program danas nameće obaveze, utiče na taktiku, stavlja partiju pred zadatke jasne i određene. A ni te obaveze, ni tu taktiku, ni te zadatke drugovi sa desnice neće da prime. To se protivi njihovom shvatanju o ulozi naše Partije u jednoj revolucionarnoj situaciji. I boljeg dokaza za to ne treba tražiti no što je programatična deklaracija druga Lapčevića. Njena sadržina pokazuje u isti mah i principijelne i taktičke razlike koje nas dele. Ta deklaracija je takva da nema ni jedne komunističke Partije koja bi je mogla na mesto komunističkog programa danas usvojiti. (Odobravanje).
Prelazeći na samu programatičku deklaraciju druga Lapčevića, drug Jovanović je, pre svega, ustao protiv tendencioznog podvlačenja značaja sindikalnih organizacija jer u tome između nas nema razlike i o tome se niko ne spori; i protiv izlišnog pričanja o starim utopistima i novim pučistima, jer takvih ovde među nama nema. Ako utopista ima, oni su na desnici i među oportunistima. (Burno odobravanje). Na shvatanje druga Lapčevića da su seoske mase reakcionarni, kontrarevolucionarni i za stvar revolucije opasni elementi, da takve elemente Partija ne sme primatI u svoju sredinu i da ona ima da prikuplja samo proletarijat, drug Jovanović je prvo primetio da drug Lapčević, koji je od seoskih masa izabarani poslanik, nije uvek tako mislio i da je takva promena shvatanja u današnjoj revolucionarnoj situaciji samo jedan argument protiv samog druga Lapčevića. On je zatim ukazao na promenu materijalnog položaja poluproleterskih i sitnosopstveničkih seoskih masa posle rata, na promenu raspoloženja kod seljaka, na revolucionarnu situaciju i zadatke jedne komunističke Partije u takvoj periodi, najzad na shvatanje Engelsovo i marksističko gledište na selo u kapitalistički nerazvijenim i agrikulturnim zemljama i držanje sviju protiv komunističkih partija u tom pitanju.
Ali baš u tome i jeste stvar što drug Lapčević shvata marksizam dogmatički i sholastički, što smatra da u zemljoradničkoj i kapitalistički nedovoljno razvijenoj Jugoslaviji nema uslova za revoluciju, diktaturu proletarijata i socijalizam i što boljševike, koji marksizam tako ne shvataju, smatra za blankiste. On je to, u ostalom, izričito rekao i dodao da bi definitivna pobeda boljševika dokazala netačnost marksizma.
Dosledan svom gledištu, drug Lapčević veli da samo većina naroda može osvojiti vlast i provesti diktaturu proletarijata, odakle izlazi da u Jugoslaviji, gde proletarijat ne čini većinu (a on računa samo sa čistim proletarijatom) ne može biti ni govora o revoluciji i komunizmu. Jasno je onda zašto drug Lapčević ustaje protiv podnesenog komunističkog programa i zašto stavlja Partiji isključivo svakodnevne praktične zadatke za popravku položaja radničke klase. Ali ako je to od njegove strane razumljivo, to nije tačno. Većina stanovništva nikad nije dizala revoluciju; nju je uvek dizala svesna manjina a većina se u toku borbe pridruživala i uspeh obezbeđivala. Kapitalizam ne bi bio kapitalizam kad ne bi porobljavao i duhove i kad bi omogućavao da pod njegovom vladavinom ogromna većina dođe do svesti i organizacije. Svako drugo shvatanje je jedna kontrarevolucionarna utopija.
Ni objašnjenje koje drug Lapčević daje onoj Marksovoj misli da „društvo sebi postavlja samo one zadatke koje može izvršiti“ nije tačno. Jer drug Lapčević iz toga hoće da izvede kako objektivni uslovi za revoluciju i komunizam nisu razvijeni u našoj zemlji i kako naša Partija danas ne može postaviti za zadatak socijalističku revoluciju i komunizam. Međutim i mi stojimo na onom gledištu koje je izneo Marks. Samo kao istinska komunistička i revolucionarna Partija koja računa sa životom a ne sa dogmatičkim formulama, mi na jedan mnogo stvarniji način ostajemo verni baš i toj Marksovoj misli, da društvo postavlja sebi samo one zadatke koje može da izvrši. Ali šta to znači danas? U uslovima u koje je imperijalistički rat gurnuo radni narod naše zemlje, to znači da je najpreči, istorijski zadatak današnjice spasti narod od bede i društvo od propasti i kako to kapitalizam nije u stanju da učini, revolucija i komunizam dolaze kao nametnuti životom. Ali, to je komunizam bede, velite vi. To je komunizam koji razvitak društva nameće, odgovaramo mi. Prva faza njegova u našoj zemlji biće komunizam podele i potrošnje da bi se spasla egzistencija radnih masa i da bi se ove osposobile za dalje podizanje proizvodnje. Definitivni komunizam razviće se tek postupno, njega mi u našoj zemlji ne možemo odmah pa ni za dugo vreme imati. I to znače one reči da društvo sebi postavlja samo one zadatke koje može izvršiti. (Buran aplauz).
Na završetku, drug Jovanović je naglasio da naša Partija mora imati onaj komunistički program, da ona mora znati odgovoriti masama na pitanje: šta hočete vi komunisti, i da podneti projekat programa možemo doterivati, usavršavati, menjati u toku kongresnih diskusija, ali ga moramo usvojiti i kao program Partije doneti. (Burno odobravanje).
- Aleksandar Tajkov (1877-1941), radnik iz Čuruga i urednik socijaldemokratskih novina „Narodna volja“ iz Slavonske Požege. Jedan od osnivača i najaktivnijih članova rane KPJ. Streljali su ga nemački okupatori 1941. godine.
- Jakov Lastrić (1885-1938), radnički vođa u Banja Luci pre Prvog svetskog rata, osnivač i član Centralnog partijskog veća KPJ (1920-21) i Zagraničnog komiteta (1921-22). Bio je član leve frakcije, ali se 1924. godine povukao iz politike i bavio se isključivo sindikalnim radom.